Iz našeg ugla

Sve fakture koje se plaćaju iz gradskog ili republičkog budžeta uvećane su tri puta. Mislite: dodaju 10 % pa i 30%, ali ne! Ako se nešto radi za sto dinara, faktura je na 350! To ljudi ne mogu da veruju, jer je to nenormalno ispumpavanje para.

Da bismo bili u stanju što bolje prepoznati eru u kojoj smo, nažalost, prisiljeni živeti, nužno je imati na umu da je kriza kapitalizma globalna, a učinak te krize u nekim državama katastrofalan, pogotovo u Srbiji. Od srednje industrijski razvijene zemlje, Srbija postaje siromašna poljoprivredna zemlja. U daljem tekstu ćemo se pozabaviti i drugim razarajućim efektima krize, kako bismo dali potpunu sliku raspada Srbije.

Da pogledamo ko u stvari vlada Srbijom. Da pogledamo konkretan odnos parlamentarne “demokratije”, (izabranih predstavnika naroda) s institucijama države i odnos države i “vlasti” sa kapitalističkom elitom. Odnos je uvek jednosmeran. KAPITALISTIČKA ELITA POSTAVLJA VLAST. Moramo shvatiti da u kapitalizmu ne postoji demokratija. To je samo farsa koja od naroda pravi budalu. U slučaju Srbije zapadni kapital formira vlast, jer stranke u Srbiji nemaju ideologiju ( čast izuzecima), sem ideologije zgrtanja novca.

Takođe je bitno istaći ulogu medija u celoj toj priči - posebno stvaranje veštačkih antagonizama između različitih stranaka na vlasti i u opoziciji. Jer, kako znamo i sami, promena vlasti nikada ne dovodi do promene ekonomskog modela. Mi „biramo“ između gadnih, gadnijih i ogavnih. Biramo između Kurte, Murte i Tačija. Sva ova pomahnitala međusobna optuživanja stranaka između sebe imaju za cilj da se prikažu ko je poslušniji sluga zapadnog kapitala, ko hoće još surovije da eksploatiše sopstveni narod. Nikakav ideološki antagonizam između njih ne postoji, postoji samo lična mržnja narcisoidnih vođa tih stranaka, nastala zbog nezajažljivih apetita za ličnim bogaćenjem. Puna usta laži o boljem životu obijaju se svima nama o glavu, jer ovaj model kapitalizama koji je već duže vreme vlada u svojoj globalističkoj fazi, proizvodi kontinuirano povećanje bede radničke klase, kao i celokupnog naroda. Uništavanje obrazovanja, stvaranje tupavih generacija, smanjivanje svih zdravstvenih prava, uvođenje zdravstvene participacije, uništavanje vojske stvaranjem „profesionalaca“, brisanjem istorije itd su stvorile situaciju da države Srbije jednostavno NEMA. Srbija je postala nedefinisana teritorija kojom haraju strani kapital i domaći kvislinzi na vlasti. Ni jedna vlast se u Srbiji ne može formirati bez blagoslova krupnog zapadnog kapitala. On je formira i usmerava, a za uzvrat dozvoljava pljačku naroda bez kraja. Ekonomska situacija je toliko teška po srpski narod i sve građane Srbije da novim "pravilima igre" jednostavno postaje neizdrživa. Pre svega to se odnosi na mere štednje, "stezanje kaiša", ukidanje brojnih prava i beneficija iz oblasti socijalnih i svih drugih prava koja su olakšavale život građanima i sve se ovo uzima bez da bi se ikada više vratilo. Ta "nova stvarnost" nije samo teška i ireverzibilna, već ima tendenciju da se progresivno pogoršava.

Svaki društveni sistem ima svoj vek trajanja. Prvobitna zajednica je trajala oko 35 – 40 000 godina, robovlasništvo oko 3 500 – 5 000 godina, feudalizam oko 1 000 – 1 500 god, a kapitalizam već posle 500 godina trajanja pokazuje znake izrazitog truljenja. Očito da mu se već nazire kraj. Problem je samo u tome što se vlasnici krupnog kapitala neće bez borbe predati, jer bez vlasti postaju ono što su u stvarnosti NIKO i NIŠTA. Očito je da svi mi živimo pod diktaturom krupnog kapitala i bilo kakav sistem koji treba da zameni postojeći, podrazumeva nestanak kapitalizma. Nestankom kapitalizma, nestaju njegovi protagonisti. Time se očigledno razvlašćuje postojeća piramida vlasti, a to se postiže samo klasnom borbom.

Upravo zbog razumevanja uloge klasne borbe u društvenoj istoriji i brilijantne analize , Karl Marks kod kapitalističkih apologeta postaje predmet nipodoštavanja i nastojanja da se predstavi kao nevažna figura, ali baš time se ističe sva važnost koju Karl Marx danas poseduje.

Prema Marksu društvo je u kapitalizmu podeljeno je na dve klase ljudi – prva je ona koja čini manjinu i izrabljuje tuđi rad – Marks ovu grupu naziva buržoazija, a druga klasa je velika većina u koju spadaju svi oni koji nisu izrabljivači, dakle radnici – ili prema marksističkoj terminologiji – proletarijat.

Klasna svest

Prema Marksu, pre ili kasnije mora doći do direktnog sukoba između ove dve klase. A kada dođe taj dan proletarijat na temelju svoje masovnosti mora pobediti jer vlasnici krupnog kapitala ne čine ni 0,001% stanovništva. Međutim, problem predstavlja cena koju će proletarijat platiti. Bez pametne strategije svih nas koji nismo vlasnici krupnog kapitala, bez jačanja klasne svesti celokupnog naroda, neće biti moguće uspostavljanje socijalizma, a zatim komunizma. Može se postaviti logično pitanje – ako je svih nas toliko puno, a izrabljivača tako malo – kako to da već davno potonji nisu svrgnuti s vlasti? Ovdje na scenu dolazi drugi termin koji se sve češće pominje ovih dana – "klasna svest".

Da bi radnici zbacili s vlasti svoje izrabljivače moraju shvatiti kako smo svi mi zajedno u istoj nezahvalnoj poziciji, drugim rečima - mora postojati "klasna svest" o potrebi ostvarenja krajnjeg kolektivnog cilja, a to je promena društveno-političkog sistema u socijalistički. Ali vladajuća klasa neće mirno čekati taj dan. Na putu do te spoznaje sve nas će pokušati na sve moguće načine obmanuti. Naravno i mnogi od nas služe ciljevima vladajuće klase, tako i da je taj otpor neophodno slomiti. On se ne slama golom silom i prisilom, već upravo stvaranjem klasne svesti o neophodnosti promene postojećeg sistema kako bi nam svima bilo bolje i u krajnjoj liniji kako bi kao civilizacija opstali. Upravo zbog toga postoje gomile političkih partija potpuno istog tipa, formirane od strane krupnog kapitala, koje se “demokratski” smenjuju na vlasti. Upravo ovaj privid “izbora” uz pomoć medija, takođe u vlasništvu krupnog kapitala, čine opsenu o mogućnosti “izbora”. Treba zapamtiti da izbor između istog NIJE IZBOR. Takođe, jedan od najboljih primera je savršena propaganda koja ima samo jedan cilj, predstaviti malu grupu "uspešnih" pojedinaca ( tipova koji su se “pošteno” obogatili ) kako bi se uverile široke narodne mase da se i oni mogu obogatiti, samo je potrebno mukotrpno raditi i nadati se.

Međunarodni dan žena je dan posvećen ženama i njihovim ekonomskim, političkim i društvenim ostvarenjima. Iniciran političkim događajem, raširio se u mnogim zemljama, a najpre širom Bivšeg Sovjetskog Saveza.

Početak obeležavanja osmog marta kao dana žena povezan je sa čitavim nizom akcija i protesta koje su organizovale radnice tekstilnih i drugih industrija, boreći se za poboljšanje radnih uslova, povećanje plata i uopšte bolji položaj. Jedan takav protest održan je 8.marta 1857. u Njujorku . Protestantkinje su bile napadnute i rasterane od strane policije. Ove žene, osnovale su svoje prvo udruženje, istog meseca, dve godine kasnije. Iz godine u godinu, usledili su novi protesti na dan 8 marta. Posebno se istakao protest iz 1908, kada je 15 000 žena marširalo ulicama Njujorka, zahtevajući pravo glasa, kraće radno vreme i bolje plate.

Druga Internacionala (organizacija socijalista i radničkih partija) je 1910. organizovala prvu međunarodnu žensku konferenciju u Kopenhagenu. Tada je proglašen Međunarodni dan žena (MDŽ), koji je predložila ugledna nemačka socijalistkinja Klara Cetkin, ipak datum ovog praznika nije bio objavljen. Sledeće, 1911. godine, ovaj dan je obeležilo više od milion ljudi u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj.

Osmi mart je prihvaćen kao Međunarodni dan žena 1917. godine. Na Zapadu, MDŽ obeležavao se tokom 1910. i 1920, da bi pao u zaborav do 1970-ih, kada ga na videlo iznosi probuđeni feministički pokret. Na zalaganje Aleksandre Koleonte, Lenjin je ovaj dan proglasio državnim praznikom, a od 1965. godine, ovaj dan je u Rusiji neradan dan.

Pošto kreteni  (iq od 20-49) vode ovu ubogu zemlju, nije ni čudo što su od građana Srbije napravili mentalno retardirane osobe ravne idiotima ( gradacija po kojoj je idiot neko ko ima IQ ispod 20, niža gradacija ne postoji.) Možemo mirne duše reći da smo svi mi mentalno retardirani kada nas ovakvi vode i da ne zaslužujemo bolje.

Kako drugačije shvatiti „igru“ oko „dogovaranja“ sa predstavnicima karikaturalne narko-mafijaške šiptarske vlasti. U stvari, ovo nisu nikakvi dogovori, jer niti Srbija išta predlaže, niti Šiptari išta predlažu, već jedino predstavnici zapada poturaju pod nos jednima i drugima „dogovore“ koje obe strane moraju bezuslovno prihvatiti.

Tragično je da tragičnije ne može biti, kada se radi o spremnosti “prosrpske“  vlasti da ostavi bez ikakve zaštite naše Srbe na Kosmetu, a sve zarad jedne sumanute, šizofrene ideje na kojoj počiva politika žutih kleptomana i njima pridruženih ostalih ofarbanih stranaka kako u koaliciji, tako i u lažnoj opoziciji da „Evropska Unija nema alternativu“. Ovi na vlasti će uništiti Srbiju, a srpski narod i svi građani Srbije će dobiti „šipak“.

Ovde je evidentno da je EU interes jedne uske klike politikanata kleptokratsko-kvinsliškog usmerenja da svoje interese predstave kao interese celokupnog naroda, jer čak i površnom analizom dolazimo do zaključka da je za Srbiju mnogo bolje da se ne pridružuje EU. EU ne omogućava razvoj većine država koje su se učlanile u nju, već naprotiv, predstavlja konopac oko vrata većini ekonomsko slabijih država. U EU bogati postaju još bogatiji slojevi društva, a siromašni postaju još siromašniji.

Samo ludaci na vlasti u Srbiji ne vide da Srbija u EU nikada neće biti ravnopravna. Zapadni zlotvori, koji su uništavali i uništavaju i dalje Srbiju, bez prestanka blebeću „ohrabrenja“ da Srbija samu sebe uništi i takva uđe u „raj“ zvani EU.  Srpski kompradori javno blebeću i brabonjaju o „velikom uspehu“ koji su postigli dobijanjem večite kandidature za članstvo u EU, plaćenom srpskim glavama i srpskim teritorijama, i gde nigde ne možete pročitati niti čuti da je istovremeno Kosovo dobilo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU. Dok se predstavnici „prosrpske“ vlasti između sebe ljube i čestitaju na praznoj ljušturi evropske kandidature, dotle srpskom narodu zvone posmrtna zvona. Zato nije ni malo čudno da ova vlast beži od dokazanih srpskih prijatelja koje predvode Rusija i Kina kako bi ,ni od koga branjena, bila što lakše komadana. Srbija danas podseća na crkotinu na koju je čak i Rumunija ( zemlja koja nikada nije imala teritorijalne aspiracije prema Srbiji ) odlučila da se ostrvi i uzme komad za sebe. Osetili su pravi trenutak. Srbija nema načina da se odbrani jer je ekonomski uništena, srpska vojska „ profesionalizacijom“ uništena, rezervni sastav gotovo da više ne postoji, tako da Srbija postaje lak plen. Komadanje Srbije se neće završiti samo na Kosmetu. Voljom zapadnih mentora srpska država će prestati da postoji čak i u granicama beogradskog pašaluka.

Srbija je danas mučenička zemlja koja se voljom domaćeg ološa koji vlada Srbijom i njihovih zapadnih gospodara lišava svog identiteta, svoje teritorije, svoje istorije, svoje moralne vertikale na kojoj je sazdana, svog ekonomskog razvoja i sve to u ime jedne velike medijsko - propagandno - ekonomske iluzije i laži koja se zove Evropska Unija. Samo idioti na vlasti i u lažnoj opoziciji guraju Srbiju u Evropsku Uniju kojoj se vidi neizbežan kraj.

Upravo srpski kleptomani koji vladaju Srbijom i njihovi pomagači, lažna opozicija, imaju zadatak da svojim svakodnevnim ustupcima ilegalnoj državi Kosovo olakšaju njene porođajne muke. Užas, koji se ogleda u tome da u Srbiji postoji i šiptarski lobi, ničim ne može da se opravda. Umesto da raznorazne moralne nakaze koje se preokreću i zagovaraju priznanje mafijaško - razbojničke „države“ Kosovo, odgovaraju pred zakonom zbog veleizdaje države Srbije, oni postaju sve agresivniji u zalaganju da Srbija prizna tu nakazu od „države“. Svi bi oni odgovarali pred zakonom da nisu upravo oni koji glasno kažu ono što srpska kleptomanska vlast misli. Svi oni zajedno su upregnuti u uništavanje Srbije kao države i pretvaranje građana Srbije u roblje zapada.

Možemo bez ikakvih preterivanja reći da se Srbija sunovratila i da su kreatori ekonomske politike doveli državu na rub propasti. Vlast, postavljena od zapadne plutokratije, je u stvari slepi izvršilac njene volje. Najgori oblik upravljanja jednom zemljom je upravo nametnut Srbiji, a to je kolonijalni sistem kleptokratskog tipa. Time je potpuno onemogućen privredni razvoj Srbije. Bivša SFRJ je razbijena upravo zbog potrebe zapada da stvori nove kolonijalne i vazalne države na razvalinama jedne ozbiljne države kakva je bila SFRJ. Srbiji je namenjena sudbina kolonije okupirane spolja i iznutra. Svojom glupošću, neznanjem i namerom srpski vlastodršci su uspeli da od Srbije naprave okupiranu koloniju kako spolja, tako i iznutra sa marionetskim instaliranim vladama koje rade u interesu svojih zapadnih gospodara, a protiv interesa naroda i države. Bez pomoći iznutra, zapad nikada ne bi uspeo da uništi Srbiju. Ne samo koalicija partija na vlasti, već i velikim delom lažna opozicija je pod potpunom kontrolom zapada, tako da je potpuno svejedno ko u ime zapada upravlja Srbijom. Rezultat je uvek isti: POTPUNA RAZGRADNJA DRŽAVE , URUŠAVANJE PRIVREDE I UNIŠTAVANJE GRAĐANA SRBIJE.

Nijedan ćar nije dovoljno skup

Zapadni kapitalizam je ušao u izuzetno opasnu fazu, odnosno pokušava da ovlada svim svetskim resursima i stavi pod svoju kontrolu sve zemlje na ovom svetu. Najveće multinacionalne kompanije koje vladaju zapadom, krenule su u otvoren krstaški rat protiv celog ostalog sveta kako bi ga pokorili i opljačkali raubujući ga do kraja. Zapitajmo se kako je moguće da se u tih nekoliko imperijalističkih zemalja dobro živi, a da ne raspolažu gotovo nikakvim prirodnim resursima (davno su ih iscrpeli) kao što su sirovine i energenti. Zaključak se nameće sam po sebi. Vekovno eksploatisanje kolonija, a sada ništa drugačije, čak i surovije vladanje zemljama iz kojih se nemilosrdno crpe prirodni i privredni resursi ( pogledajte primer Srbije) samo pokazuje u kom pravcu će se odvijati dalja imperijalistička ekspanzija zapada. Ne treba imati sumnje da će takva politika zapadnog krupnog kapitala imati podršku domicilnih vlada i naroda, jer svi oni imaju i te kakve koristi od novopokorenih zemalja. Da nema takve otimačine, standard stanovništva zapada bio bi 4 puta niži negošto je danas.