Svaki društveni sistem ima svoj vek trajanja. Prvobitna zajednica je trajala oko 35 – 40 000 godina, robovlasništvo oko 3 500 – 5 000 godina, feudalizam oko 1 000 – 1 500 god, a kapitalizam već posle 500 godina trajanja pokazuje znake izrazitog truljenja. Očito da mu se već nazire kraj. Problem je samo u tome što se vlasnici krupnog kapitala neće bez borbe predati, jer bez vlasti postaju ono što su u stvarnosti NIKO i NIŠTA. Očito je da svi mi živimo pod diktaturom krupnog kapitala i bilo kakav sistem koji treba da zameni postojeći, podrazumeva nestanak kapitalizma. Nestankom kapitalizma, nestaju njegovi protagonisti. Time se očigledno razvlašćuje postojeća piramida vlasti, a to se postiže samo klasnom borbom.
Upravo zbog razumevanja uloge klasne borbe u društvenoj istoriji i brilijantne analize , Karl Marks kod kapitalističkih apologeta postaje predmet nipodoštavanja i nastojanja da se predstavi kao nevažna figura, ali baš time se ističe sva važnost koju Karl Marx danas poseduje.
Prema Marksu društvo je u kapitalizmu podeljeno je na dve klase ljudi – prva je ona koja čini manjinu i izrabljuje tuđi rad – Marks ovu grupu naziva buržoazija, a druga klasa je velika većina u koju spadaju svi oni koji nisu izrabljivači, dakle radnici – ili prema marksističkoj terminologiji – proletarijat.
Klasna svest
Prema Marksu, pre ili kasnije mora doći do direktnog sukoba između ove dve klase. A kada dođe taj dan proletarijat na temelju svoje masovnosti mora pobediti jer vlasnici krupnog kapitala ne čine ni 0,001% stanovništva. Međutim, problem predstavlja cena koju će proletarijat platiti. Bez pametne strategije svih nas koji nismo vlasnici krupnog kapitala, bez jačanja klasne svesti celokupnog naroda, neće biti moguće uspostavljanje socijalizma, a zatim komunizma. Može se postaviti logično pitanje – ako je svih nas toliko puno, a izrabljivača tako malo – kako to da već davno potonji nisu svrgnuti s vlasti? Ovdje na scenu dolazi drugi termin koji se sve češće pominje ovih dana – "klasna svest".
Da bi radnici zbacili s vlasti svoje izrabljivače moraju shvatiti kako smo svi mi zajedno u istoj nezahvalnoj poziciji, drugim rečima - mora postojati "klasna svest" o potrebi ostvarenja krajnjeg kolektivnog cilja, a to je promena društveno-političkog sistema u socijalistički. Ali vladajuća klasa neće mirno čekati taj dan. Na putu do te spoznaje sve nas će pokušati na sve moguće načine obmanuti. Naravno i mnogi od nas služe ciljevima vladajuće klase, tako i da je taj otpor neophodno slomiti. On se ne slama golom silom i prisilom, već upravo stvaranjem klasne svesti o neophodnosti promene postojećeg sistema kako bi nam svima bilo bolje i u krajnjoj liniji kako bi kao civilizacija opstali. Upravo zbog toga postoje gomile političkih partija potpuno istog tipa, formirane od strane krupnog kapitala, koje se “demokratski” smenjuju na vlasti. Upravo ovaj privid “izbora” uz pomoć medija, takođe u vlasništvu krupnog kapitala, čine opsenu o mogućnosti “izbora”. Treba zapamtiti da izbor između istog NIJE IZBOR. Takođe, jedan od najboljih primera je savršena propaganda koja ima samo jedan cilj, predstaviti malu grupu "uspešnih" pojedinaca ( tipova koji su se “pošteno” obogatili ) kako bi se uverile široke narodne mase da se i oni mogu obogatiti, samo je potrebno mukotrpno raditi i nadati se.
To je najveća kapitalistička prevara, jer bez obzira koliko se god trudili, mesta na vrhu su već odavno popunjena, a klub ne prima nove članove. Gotovo religiozna ideja “bogaćenja” tera milione ljudi da rade do smrti, nastojeći dostići nedostižno. Kapitalistički sistem je sistem izrabljivanja, ali i kao takav održao se isuviše dugo. Uprkos činjenici da većina ljudi u kapitalizmu živi loše, sistem bi se mogao održati još dugo. Ljudi su se već navikli na težak rad i spoznaju da nikada neće imati sve što im medijska propaganda nudi. Ali ono što je do juče za široke mase bilo "loše", danas se tranformiše u "neizdržljivo".
Tipičan primer je primer Poslovnog kluba "Privrednik" , stvoren je ali se više ne moše i nesme širiti. Za mnoge će on biti motiv suludog rmbanja i samouništenja ali bez ikakvih šansi da se dosegne , jer je sam stvoren na nepoštenoj zaradi i otimanju. Poštenima je ovde ulaz zabranjen !. Pogledajte: Deo peti:SRPSKI POSLOVNI KLUB PRIVREDNIK
Kapitalizam, kako živi i kako propada
Kapitalizam je samodestruktivni sistem, jer bi čak i bez revolucije propao, a revolucija će stupiti na snagu samo zbog činjenice da ljudi više neće moći ni psihički ni fizički živeti pod takvim sistemom. Karl Marks je u svom monumentalnom delu " Kapital" tačno opisao razloge propasti ovog sistema.
Kapitalizam može postojati sve do trenutka kada može stvarati dodatni kapital, to je njegova srž i bez njega bi prestao postojati.
Da bi današnji sistem uopšte postojao, on se, na globalnom nivou , mora povećavati svake godine za bar 3%. To je minimalni imperativ. Kada padne ispod te brojke nastupa opšta kriza, depresija i na kraju apsolutni raspad čitavog sistema. Sadašnji metod obračuna BDP ( bruto društveni proizvod) koji se primenjuje u kapitalizmu nije kompatabilan sa samom suštinom obračuna povećanja bogatstva jednog društva koje sabira samo materijalnu proizvodnju i trgovinu koja istina ne stvara novu vrednost, ali omogućava da se ta materijalna proizvodnja realizuje na tržištu. Obračun u kapitalizmu obuhvata i sekundarnu raspodelu, tako da se u ovom slučaju sabiraju “ babe i žabe”, što lažno predstavlja BDP, odnosno nerealno ga uvećava. Problem predstavlja i to ko i po kom osnovu prisvaja novostvorenu vrednost. Očito je da vladajuća klasa uzima lavovski deo novostvorene vrednosti, dok narodu ostaju mrvice, tako da je manjina sve bogatija, dok su svi ostali sve siromašniji. Jaz između bogatih i siromašnih je sve veći i veći, a stanje je sve neizdržljivije. Vladajućoj klasi je otimanje od novostvorenog BDP malo, pa putem društvene preraspodele otima od većine stanovništva i minuli deo BDP i time gura stanovništvo u sve dublju bedu, dok sami postaju sve bogatiji. Bezumnom trkom za profitom, cela planeta se enormno raubuje i dovodi na rub opstanka, a pošto nema više ni "osvajanja novih tržišta", kapitalizamu ističe vreme trajanja, jer ne ostvaruje svoju osnovnu ideju postojanja - PROFIT.
Osvajanje kao način opstanka
Karl Marks je još prije 150 godina napisao kako kapital naprosto "mora" ući u svaki kutak ove planete ako se želi održati. Upravo to se i dogodilo a i dogadja se uz pomoć ognja i mača. Na svaku dosadašnju krizu sistem je odgovarao osvajanjem novih tržišta. Odličan primer su 80-e godine prošlog veka. Tih godina kapitalizam je došao pred zid, tržišta su bila sasvim potrošena i prostora za ekspanziju više nije bilo. Priirodno, došavši pred zid, srušio se "zid". Upravo tako, padom berlinskog zida tj. SSSR-a i kasnije raspadom Jugoslavije stvoreno je enormno novo tržište. Strane korporacije, već hronično gladne novog profita, okupirale su svaki pedalj novonastalih država i državica. Pad socijalističkog bloka i uvođenje tržišne ekonomije u Kini, samo su trenutno povratile pacjenta ( čitaj kapitalizam) koji je već dugo bio na aparatima za održanje života.
Bivši socijalistički blok je prožderan velikom brzinom i kapitalizam se ponovno našao u istom problemu pred kojim je bio i 80-ih godina – gde pronaći nova tržišta? Ali ovog puta je stvarno gotovo. Činjenica da je kapitalizam na izdisaju, nažalost ne znači da će se predati bez borbe. U borbi da opstane i preživi još neko vreme, zapadni kapitalizam je krenuo u krvavo osvajanje zemalja koje još poseduju prirodna bogatstva kako bi ih razbojništvom ukrao za sebe (preporučujemo za bolje razumevanje). Dodatan začin čini vlast korporativnog kapitalizma nad državama, što nedvosmisleno guši ljudska prava i kapitalistički sistem gura ka totalitarizmu fašističkog tipa jer se samo tako može suzbiti nakupljeni bes probudjenog naroda koji je shvatio obmanu, samo ograničavanjem i ukidanjem osnovnih sloboda i primenom grube sile kapital može sačuvati prividni mir. Mada mnogi spominju fašizam (i nacizam) kao nešto strašno okrutno, nehumano i genocidno, te modele je važno, danas možda više no ikad, staviti u pravi kontekst. Fašizam nije ništa drugo nego zadnja linija odbrane kapitalizma. U fašizmu apsolutnu vlast drže upravo korporacije, zato se taj sistem često i naziva korporativizam. ”Harizmatične” vođe nisu ništa drugo nego obični glasnogovornici tog sistema i njihovih pravih vladara.
Cilj fašizma je po svaku cenu slomiti svaki radnički pokret koji bi ugrozio apsolutnu vlast korporacija. U ovom periodu više se ne biraju sredstva, pravo i pravda nestaju, a pravi vlasnici naših života (krupan kapital i njegovi politički predstavnici) odlučuju o našem životu i smrti.
Izbori , vredi li tako ?
Vladajuća elita nikada se neće odreći svoje vlasti i svog novca mirnim putem. To je najveća utopija koja se servira iz smera vladajuće klase. Svako ko misli da će samo izborima moći da promeni društveno uređenje, grdno se vara. Bilo kakvi masovni protesti svih obespravljenih dobiće kao krajnj i rezultat nekakve sitne reforme ili možda čak i nekakvu ostavku nekog minornog člana spomenute elite.
 |
| Izbor ... izmedju koga ? |
Na ulice mogu izaći milioni i tražiti smenu vlasti. Ako budu zaista uporni tu smenu će i dobiti, ali šta zapravo dobijaju izuzev kratke mentalne satisfakcije? Samo smenu vlasti koja na kraju neće doneti nikakve konkretne rezultate po pitanju njihovih života. To uostalom vidimo po Grčkoj i Italiji a na kraju krajeva i Srbija postaje sve očitiji primer.
S druge strane sveta buja nemir među Amerikancima. Veliki korak napravili su u identifikaciji problema. Svima je danas jasno ko su onih 0,01% koji stvarno vladaju, a ko su ostalih 99,99%. Ali američka vladajuća elita i dalje mirno spava ne brinući previše za šatore po gradskim trgovima. Nekoliko korumpiranih bankara biće bačeno u tamnicu, možda i pokoji gradonačelnik bude prisiljen da podnese ostavku, ali izuzev toga ništa značajno se neće desiti.
Ako pokret zaista eskalira, a mogao bi, napraviće se i veći ustupci. Milione nezaposlenih će možda preuzeti država, dati im kojekakve poslove, napraviti nekakav novi Nju dil – izgradnju autoputeva, čišćenje šuma ili nešto treće za što će primiti sitnu platu, tek toliko da ne crknu od gladi (kod nas poznato kao "JAVNI RADOVI"). Time bi amortizovali opšte nezadovoljstvo naroda kapitalističkim sistemom. Katastrofalna pogreška bi bila kada bi ”pobunjenici” takav čin proglasili "velikom pobedom", jer u suštini to bi bio samo poraz. Time bi bila istupljena oštrica “pobune”. Uostalom, vidimo i sami da je protest protiv Volstrita izgubio svaki smisao i da se ništa nije promenilo. Međutim, naglo se približavamo vremenu kada će milioni ogorčenih građana širom sveta shvatiti kako sedenje na ulicama ne vodi nigde. Isto tako ljudi će shvatiti kako utopijske ideje raznoraznih Zeitgest i sličnih pokreta ne vode nigde.
Epilog
Ljudska vrsta nije genetski programirana da favorizuje defetizam . Posle propalih pokušaja tražiće se nove, konkretnije ideje i načini izlaska iz ovog izrabljivačkog sistema. Miran san u kojem još uvek uživa vladajuća kapitalistička garnitura širom sveta tek tada bi se mogao pretvoriti u njihovu nesanicu. Razlozi su i više nego očiti , da ne ponavljamo Marksove konkretne smernice po pitanju odlučne i konačne borbe protiv kapitalista.
Nažalost, revolucija je neizbežna. "Nažalost" zbog činjenice da revolucionarna vremena nisu ni lepa ni mirna. Kamo sreće da Marks nije bio u pravu i da kapitalizam isčezne poput jutarnje magle i da svi zajedno zakoračimo u jedan bezbrižniji, lepši, sunčani dan.
Ali kako stvari stoje, a stoje opasno blizu onoga kako je Marks napisao da će biti, a to je da vreme pred nama neće doneti instant bolju budućnost, već samo borbu i patnju.
Marks je znao da kapitalizam ima svoj kraj i tačno je definiisao gde se taj kraj nalazi, samo što je on ipak imao tu sreću što je pisao, iz njegove perspektive, o dalekoj budućnosti. Mi nismo tako srećni, mi tu strašnu priču danas moramo proživeti, stranicu po stranicu “Komunističkog manifesta” i Lenjinovog “Imperijalizma kao najvišeg stadijuma kapitalizma”.
Pročitajte ova dela da biste shvatili gde smo i gde idemo.
Kad ih pročitate ... priključite nam se, lakše je koračati u dobrom društvu !
