"Svaki oblik vladavine ruši sam sebe kad prevrši meru u čuvanju osnovnog principa. Aristokratija propada kad suzi krug vlastodržaca, a oligarhija kad se preda neopreznoj pohlepi da se odmah obogati.Obadve izazivaju revoluciju. Kad revolucija prestane, može se čoveku činiti da je ona došla iz sitnih uzroka i neznatnih ćudljivosti; ali, mada nju mogu izazvati nevažni povodi, opet je ona iznenadna posledica teških i postepeno nagomilanih rđavih stanja. Kad telo oslabi zato što su zanemarivane sitne povrede, onda već i jednostavna rana može dovesti do teške bolesti ..."
Platon
Ponovićemo reči Roze Luksemburg da nema demokratije bez socijalizma, kao ni socijalizma bez demokratije. Ovo što nam se servira bez prestanka da je ovo stanje u kome se nalazimo demokratija, predstavlja samo ruganje svima nama koji osećamo „demokratiju“ na svojoj koži. U ovoj „demokratiji“ su ugrožena većini od nas sva moguća ljudska prava. Ovi pajaci na vlasti sve nas ubeđuju da je izlaženje na izbore jedanput u 4 godine demokratija. Time smo mi „demokrate“ samo jedan dan u 1 461 danu. O najvećim manipulacijama u toku izbornog ciklusa ćemo malo kasnije.
Zastupnički parlamentarizam koji nam se nameće je sve, samo nije demokratski.Direktna demokratija se najčešće povezuje sa referendumima. Međutim, taj model je samo minijaturan produžetak predstavničkog liberalnog parlamentarizma. U njemu stanovništvo ima dodatnu mogućnost da glasa nekoliko puta godišnje o pitanjima za koja se izbore sami skupljanjem potpisa ili koje im političari postave. Međutim,kada ovde govorimo o direktnoj demokratiji, govorimo o neposrednom upravljanju naroda u kojoj nema autonomnih, nikome odgovornih parlamentarnih predstavnika. Ako pogledamo celi zapadni svet, kao i naše vlastodršce, sasvim je jasno da oni koji budu izabrani u parlament zastupaju svoje vlastite interese, grupno-partijske interese i interese krupniog kapitala. Na izborima su vidljive samo one grupe koje su osigurale ogromne finansije potrebne za plaćanje rada na kampanji, medijskog reklamiranja i neprestanog zaluđivanja “birača”; masovni mediji su u rukama kapitalista i države koji služe kao njihova danonoćna propagandna mašina; na kraju svega izabrana strana baš ničim nije obvezana da ispuni ono što im je stajalo u izbornom programu. Takav sistem ne možemo ni uz najbolju volju nazvati demokratskim.Kod nas ne postoji među strankama nikakva ideologija, postoji samo ideologija novca koja spaja nešto naizgled nespojivo. Sve one stranke koje se reklamiraju kao stranke “velikog koalicionog potencijala” samo izražavaju spremnost za političko kurvanje, jer za pare, mogu baš sa svakim.
Na mikro nivou, odlučivanje u firmama ili pojedinačnim državnim institucijama, praksa direktne demokratije nije teško zamisliva.Međutim , u kapitalizmu, čija je priroda da kontinuirano proizvodi nejednakosti, a i blokira uvođenje demokratskih procesa, direktna demokratija je nemoguća.
Branitelji predstavničkog parlamentarnog sistema obično pitaju zašto se stanovništvo ne organizuje u drugačije političke stranke. Jednostavan odgovor bi bio: zato što moraju prodavati svoju radnu snagu da bi živeli, a i zato što vide da je sama struktura političkog i ekonomskog uređenja prepreka brojnijem sudelovanju i upravljanju od strane naroda. Ovde se direktno naslanjamo na Marksov zaključak da društvene odnose diktiraju prevashodno produkcioni odnosi. Ako nema demokratije u procesu proizvodnje, nema je ni u društvu. Ako je nema na nivou društva u jednoj zemlji, još manje ga ima u međunarodnim odnosima.David Elerman, američki matematičar i ekonomista, detaljno je razradio poređenje nedostatka demokratije na radnom mestu s robovlasništvom. Nije slučajno što su kroz istoriju, tvrdi Ellerman, baš liberali najviše branili robovlasništvo, argumentirajući to kao pitanje privatnog vlasništva, tj. kao pravo robovlasnika na posedovanje robova. Po istoj osnovi liberali danas brane kapitalizam – vlasnici kapitala imaju pravo da upravljaju svojim privatnim vlasništvom, što uključuje oduzimanje demokratskih prava radnicima na radnom mestu – što je suprotno suštini demokratije. U suštini predstavnička demokratija je izdaja demokratskih ideja i u praksi je izvedena subverzija osnovnog principa demokratije, a to je neotuđivost i neprenosivost prava na sudelovanje svih u upravljanju bez obzira na ekonomski status,time otuđujući demokratsko samoupravljanje naroda predavši ga u ruke manjine. Uspelo im je,manjini koja je izvela diktaturu kapitala,naizgled neizvedivo: antitezu demokratije su prikazali kao novu demokratsku ideju, ustoličivši je kao državnu ideologiju, uzdignutu do nivoa mitologije
Kako trenutno potpuno odbacivanje predstavničkog sistema nije moguće preko noći, treba sagledati postojeće primere mogućeg korišćenja trenutnog sistema za uvođenje elemenata direktne demokratije. Odmah upada u oči da bi u svim slučajevima presudna bila uloga političkih stranaka koje bi zaista želele direktnu demokratiju i koje bi ulaskom u vlast omogućile te promene. Na žalost ,sem KPS-a, na političkoj sceni Srbije ne postoje takve stranke.
Osim finansija i pristupa masovnim medijima, glavni problem jeste nedostatak vere u mogućnost postojanja političke stranke koja neće biti vođena privatnim interesima. Kada zakoni izabranim zastupnicima daju “apsolutnu autonomiju” odlučivanja, a u suštini to se sve svodi na slepu poslušnost vođstvu partije koja ih je delegirala u republičku Skupštinu, niko ih ne može ni za šta držati odgovornim u toku mandata. Pošto se to u gotovo svim “parlamentarnim” sistemima dešava, sumnje su itekako opravdane. Jedini ko zaista želi direktnu, imperativnu i pravu demokratiju u društvu smo mi, predstavnici Komunističke Partije Srbije. Samo mi nismo vođeni privatnim interesima, samo mi i još neki retki izuzeci nismo pod kontrolom zapadne plutokratije.
Zbog svega ovoga u borbi za direktnu demokratiju se mora nužno raditi na zadovoljavanju tri kriterijuma. Prvo, da bi se ravnopravno omogućilo sudelovanje svima, mora se raditi na onemogućavanju svih oblika diskriminacije među ljudima. Moramo raditi na izradi modela sistematske preraspodele društvenog bogatstva. Drugo, ta preraspodela mora uključiti zamenjivanje kapitalističke antidemokratske ekonomije i ekonomske politike (koja uključuje i državnu monetarnu i fiskalnu politiku) novim modelima koji će kombinovati interese i direktno odlučivanje celog stanovništva sa direktno demokratskim radničkim upravljanjem firmama, odnosno uspostavljanje istinskog socijalizma. Treće, da bi se moglo učestvovati u borbi za vlastite ciljeve kroz postojeće kanale raspodele političke moći, mora se pronaći način da se kombinuje razvoj direktne demokratije u obliku političke stranke koja će te stavove zastupati, a to smo u Srbiji jedino mi , Komunistićka Partija Srbije. Osim internog direktno-demokratskog sistema na svim nivoima, ključno za našu partiju jeste da pronađemo legalni mehanizam da svi poslanici koji dobiju mandate na izborima moraju sprovoditi odluke baze: idealno bi bilo da ih baza može u bilo kom trenutku opozvati. Smatramo da bi bilo idealno da od 25-50 000 stanovnika ima svog legitimnog predstavnika u Skupštini Srbije, izabranog po većinskom izbornom sistemu koji mora poštovati program za koji su mu birači dali mandat. Bez promene društveno političkog sistema nije moguće ostvariti pravu, direktnu demokratiju.
Demokratija, vladavina naroda, ne može postojati dok ne postoje uslovi za kontinuirano ravnopravno sudelovanje svih ljudi. Te uslove, još jednom podvlačimo, omogućava samo i jedino SOCIJALIZAM. Kapitalizam, vladavina privatnog bogatstva sitne manjine nad ogromnom većinom , kao i dužničko ropstvo kojem nas isti podvrgavaju, jeste daleko najveća, ali ne i jedina prepreka u borbi za direktnu demokratiju.Naravno, sve ostale prepreke je mnogo lakše savladati.
Ako su ove ideje i vaše ideje, dođite i pridružite nam se da zajedno ostvarimo istinske ideale demokratije da budemo slobodni ljudi u slobodnoj državi. Ovo što nam se danas nudi pod pojmom demokratije je samo farsa , karikatura i ismevanje pojma demokratije.
