Sve naše političko delovanje i ono što pišemo želimo da bude potpuno jasno i shvatljivo svakome. Iza svake svoje napisane reči stojimo i ništa na može da bude tumačeno na neki drugi način nego kako je napisano.
Međutim, neverovatne su jezičke akrobacije kojima se služe predstavnici „prosrpske“ vlasti kako bi nam objasnili sve gadosti koje potpisuju u vezi Kosmeta. Jezik koji koriste je pravi ezopovski. Jednostavno ga je nemoguće razumeti. Ono što je očigledno, to je puzajuće priznanje nezavisnosti Kosmeta od strane aktuelnog režima. Kosmet, dok ga ne prizna Srbija, ne može biti nezavisan, pa makar ga priznale sve države ovog sveta. Ono što treba otvoreno reći je da je Kosmet okupiran vojnom silom NATO pakta. Kako je okupiran, tako će biti i oslobođen. Međutim, aktuelni režim neverovatnim jezičkim konstrukcijama pokušava da potpuno jasne stvari koje potpisuje u ime svih nas, predstavlja u nekom potpuno drugom svetlu. Nama se predstavljaju nekakvi dogovori između Beograda i Prištine, a u stvari svi „dogovori“ su ustvari diktat i ultimatum zapada. Puzajuće priznanje „nezavisnosti“ Kosmeta je veoma dobro smišljen sistem u kome se iz dana u dan proširuju ovlašćenja mafijaške vlasti na Kosmetu i smanjuju ingerencije Srbije. Izuzetno jak šiptarski lobi u Srbiji, preko preokrenutih političkih partija i „nevladinih“ organizacija bez prestanka sluđuju narod veleizdajničkim tvrdnjama da je Kosmet izgubljen i da ga treba priznati kao nezavisnu državu. Ovo što sada prenosimo, objavio je „Pecat“ u članku Nikole Vrzića od 17.11.2011. god malo redakcijski korigovan , zbog nekih već vremenski proteklih događaja koje je autor teksta Nikola Vrzić izvanredno predstavio.
“Da li smo postali toliko opčinjeni, pa više i ne preispitujemo ono što nam radi “prosrpska” vlast, ili smo se dosad već navikli na gaženje Ustava Srbije ili su nam mediji okupirani do te mere, pa skoro da i nema gde da joj se izgovori optužba za kršenje Ustava Srbije i gaženje Skupštine. Tek, bez ikakve je reakcije mimo nas prošlo skorašnje predsednikovo priznanje na TV Prva, da je od njega lično potekla inicijativa da administrativna linija između Srbije i Kosova postane državna granica koju će “ ponosno” čuvati carinici nezavisnog Kosova. Njegov je Beograd, otkrio je, izašao „sa inicijativom“ o „integrisanom upravljanju“ prelazima između Srbije i Kosova; inicijativom koja znači da će administrativna linija između Srbije i Kosova izgledati kao i granica Kosova sa državama koje su priznale njegovu nezavisnost, Albanijom, Crnom Gorom i Makedonijom, na kojima zajednički posluju albanski/crnogorski/makedonski i kosovski carinici i pripadnici EULEKS-a. Predložio je Tadić uvođenje granice usred ove zemlje, iako Ustav Srbije, u članu 8, izričito konstatuje da je „teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva“, a „granica Republike Srbije nepovrediva“… i nikakvo čudo, onda, što Borko Stefanović počinje da sprovodi dogovore koje niko nije ni video, a kamoli ratifikovao; dogovore koji kosovsku granicu izdaje dodatno utvrđuju. “Sporazumi” ne mogu da budu ratifikovani u Skupštini Srbije već se sprovode putem uredbi koju niko živi ne može da vidi sem malog kruga “odabranih”. Demokratski nema šta. Samo to predstavlja uvođenje u diktaturu.
Time Srbija prestaje da bude parlamentarna demokratija i to je očiglednim postalo u ove dve-tri nedelje koje su za nama. Sve je počelo najavom donošenja nove skupštinske deklaracije o Kosovu, koja „nije obična deklaracija, jer ona može da bude prekretnica u odnosu države prema Srbima na Kosovu“, kako je rekao Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju. Ispostavilo se, međutim, da takva, prekretnička deklaracija o Kosovu, kojom bi Borko Stefanović dobio blanko podršku za sve što se dogovori(o) u Briselu sa Robertom Kuperom i Editom Tahiri, ne može da bude izglasana u Skupštini Srbije; Srpski pokret obnove i Liga socijaldemokrata Vojvodine najavili su da je neće podržati zato što nije dovoljno prekretnička, ali je udarac Tadićevom kosovskom prekretu (to je isto što i „Preokret!“ Čedomira Jovanovića, samo prikrivenije, perfidnije) stigao i iz sasvim suprotnih razloga. Takođe iz redova Tadićeve, vladajuće koalicije – poslanici Demokratske stranke i G17 sa Kosova najavili su, naime, da neće glasati za vladinu deklaraciju i da neće misliti Tadićevom, već će „za Kosovo da misle svojom glavom“, kako reče Dragiša Đoković, poslanik DS-a, dodajući da „bezuslovnu i bezrezervnu podršku ne bi dao ni svome pokojnom ocu, a kamoli pregovaračkom timu“. A to je, kako je objasnila Stojanka Petković, poslanica G17, stav svih poslanika sa Kosova, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju.
No, kako bi i mogli da glasaju, kada ih dosad postignuti dogovori – poput dogovora o registarskim tablicama podrazumeva da kosovski Srbi izvade lične karte nezavisnog Kosova ako hoće da registruju svoj automobil na „statusno neutralne“ KS tablice – primoravaju da prestanu da budu građani Srbije, a da postanu građani Kosova. Da bi se u međuvremenu ispostavilo i da dogovor o katastarskim knjigama predviđa da žalbena instanca u sporovima na Kosovu i Metohiji bude Vrhovni sud Kosova.Elem, suočen sa nemogućnošću da svoj prekret sprovede kroz Skupštinu Srbije, predsednik Tadić odlučuje da Skupštinu suspenduje. „Nova deklaracija Parlamenta o Kosovu i Metohiji ne mora da bude doneta“, objavljuje u nedelju na TV „Prva“, najavljujući time da će stvar da preuzme u svoje ruke i da je sprovede onako kako je i zamislio. Manirom uzurpatora i diktatora, manirom okupacionog namesnika.
I ne samo da je Skupštini Srbije time oduzeo pravo da učestvuje u formulisanju kosovske politike Srbije, već je, onim što u nastavku briselskih pregovora namerava da učini, suspendovao i Ustav Srbije i sve dosadašnje skupštinske odluke.
Reč je, naravno, o predloženom konceptu „integrisanog upravljanja“ prelazima između Srbije i Kosova. Konceptu koji je sve, samo nije u „okviru za vođenje kosovske politike datom prethodnim deklaracijama“, kako je ustvrdio Tadić, pokušavajući da prikrije ono što zapravo čini.
Integrisano, zajedničko upravljanje prelazima, naime, značiće da se Srbija saglasila da na Jarinju i Brnjaku ostanu kosovski carinici, i značiće da je time pogažen Ustav Srbije (član 8, govori o celovitosti i nedeljivosti teritorije Srbije, već smo citirali), kao i poslednja kosovska deklaracija Skupštine Srbije, od 31. jula ove godine. Ona u svom prvom članu konstatuje da su, pokušajem dovođenja kosovskih carinika na Jarinje i Brnjak, „privremene institucije u Prištini pokušale da promene realno stanje na terenu“ i da su zbog toga (član 3) „neposredno ugroženi suverenitet, teritorijalni integritet i ustavni poredak Republike Srbije“. Pristane li na „integrisano upravljanje“, dakle, pristane li na sopstveni predlog, Tadić će pristati na pokušanu promenu „realnog stanja na terenu“ i time „neposredno ugroziti“ ustavni poredak ove zemlje.
Ovakvim rešenjem za prelaze, štaviše, Tadić će pogaziti i sve prethodne skupštinske rezolucije na koje se u prvom stavu preambule poziva ova julska, potvrđujući da sve zajedno predstavljaju „okvir za vođenje kosovske politike“. Da budemo precizni: rezoluciju od 26. decembra 2007. godine samovoljno će pogaziti u delu koji kaže da je Kosovo i Metohija „integralni deo Republike Srbije“, i da će se pokrajina „i u unutrašnjim i u spoljnim aktivnostima države, njenih organa i javnih činilaca, smatrati sastavnim delom Republike Srbije. Ovaj stav biće merodavan za svaki pojedinačni akt ili aktivnost državnih organa i javnih činilaca“ (a kakav je to „integralni“ i „sastavni“ deo ako je odvojen tuđom carinom!?); rezolucije od 25. jula 2007, 14. februara 2007. i 21. novembra 2005. godine, pogažene su na sličan način, jer i one navode da je „Kosovo i Metohija neodvojivi deo države Srbije“, polaze „od člana 8 Ustava Republike Srbije“, i konstatuju da „faktičko legalizovanje podele Republike Srbije (…) predstavlja ne samo pravno nasilje nad jednom demokratskom državom, već i nasilje nad samim međunarodnim pravom“…
Ali kojeg pa diktatora obavezuju tamo neke skupštine, njihove deklaracije i naši ustavi? O međunarodnom pravu da i ne govorimo.
Da „integrisano upravljanje“ znači gaženje svega što piše u Ustavu Srbije i skupštinskim deklaracijama, uostalom, dokazuju i reakcije iz Prištine. A reakcije su (kako i da ne budu?) skoro euforične. Edita Tahiri, glavna prištinska “pregovaračica” i potpredsednica njihove vlade, tako, unapred je prihvatila „sporazum o zajedničkom upravljanju granica sa Srbijom“, i dodala da će „ovo biti međudržavni sporazum“ čiji će potpisnik, pored Srbije i Kosova, kao garant sporazuma biti i Evropska unija; predsednik Skupštine Kosova Jakup Krasnići, ponet ovakvim izgledima, najavio je i da će zajedničko, integrisano upravljanje granicama značiti i uzajamno, srpsko-kosovsko (kako to užasno zvuči!) priznanje granice, dok je kosovski premijer Hašim Tači ocenio da „sama činjenica da Srbija prihvata koncept o kome su pregovarali Kosovo, EU i SAD, takav evropski koncept predstavlja ne samo priznavanje granica, već mogu slobodno da kažem da predstavlja i priznavanje institucija ‘Republike Kosovo’ od strane Srbije“.
Ali stvari su, po Srbiju i njene institucije, još i gore. Gore, zato što je Vlada Srbije već 21. novembra, osmog dana po objavljivanju u „Službenom glasniku“, počela da primenjuje dogovore koje je u Briselu dosad postigao Borko Stefanović. Situacija nije normalna; o najvažnijem državnom i nacionalnom pitanju pregovara se na osnovu platforme koja je tajna („Pečat“ je, podsećamo, od Vlade Srbije tražio uvid u pregovaračku platformu, a dobio je samo odgovor da ne može jer je reč o državnoj tajni), pregovaraju ljudi čiji je identitet takođe tajna (oznaka tajnosti opozvana je samo sa dela zaključka o formiranju tima za razgovore, pa su na osnovu toga obelodanjena jedino imena šefa pregovaračkog tima – Borka Stefanovića – i njegovog zamenika, izvesnog Vladana Jovičića iz Ministarstva za Kosovo i Metohiju, čijeg imena i funkcije na sajtu ovog Ministarstva čak i nema), i pri tom se postižu dogovori koji su, takođe, tajni. Skupština Srbije ih, u pisanoj formi, nije ni videla, a kamoli ratifikovala. A njihova primena počinje. Štaviše, sva je prilika da ih, crno na belo, nisu videli ni članovi vlade; „neki elementi briselskih dogovora u trouglu Beograd – Priština – EU uopšte se ne mogu ‘staviti na papir’, odnosno uvrstiti u zaključke, i to zbog razloga poverljivosti (…) Neki ministri nisu želeli da stanu iza dogovora o kojima ništa ne znaju i koji, navodno zbog ‘poverljivosti’, uopšte ne mogu biti u pisanoj formi“, otkrio je „Danas“. To je, posredno, potvrdio i Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za KiM, rekavši da je prošlog četvrtka, na toj sednici vlade, Borko Stefanović podneo samo „usmenu informaciju“ o rezultatima razgovora s Prištinom, posle čega je on, Ivanović, zatražio da se Stefanović vladi obrati i u pisanoj formi.
Vlada Srbije tada nije donela nikakvu odluku, ali je tokom vikenda, očigledno, došlo do nekakvog preokreta, pa je u ponedeljak, na vanrednoj, telefonskoj (!) sednici usvojena uredba o predaji matičnih knjiga Tačijevoj Prištini. Upravo ova, Uredba o posebnom načinu obrade podataka sadržanim u matičnim knjigama za područje Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, svojim članom 5 otkriva da dogovora u pisanoj formi zaista i nema, baš kao što nema ni odluke ma kojeg nadležnog državnog organa o njihovom usvajanju. Član 5, naime, kaže da se „podaci iz matičnih knjiga koriste u skladu sa dogovorom Tima za dijalog sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini i nadležnih organa Evropske unije i Ujedinjenih nacija“ – koji je to dogovor, tako napisan malim početnim slovom, koji mu je tačan naziv, kako je i gde usvojen i zaveden, na koji se tačno član tog dogovora poziva ova uredba… – ničega od svega toga nema, iz prostog razloga što i ne postoji.
A to što ne postoji (ne postoji u pravnom smislu), počinje da se primenjuje,pri čemu se odluka o primeni donosi samo na osnovu onoga što je Borko Stefanović rekao da se dogovorio u Briselu. Koliko se može verovati u reč Borka Stefanovića videli smo u maju ove godine kada je, i ne trepnuvši, ustvrdio da njegova poseta Prištini nije imala državnih obeležja, a onamo uslikan kako se smeška ispred zastavica Srbije i Kosova…
Na kraju krajeva, koji je to sporazum, dogovor, rezolucija, akt… a da je na sličan način određivao budućnost Srbije (svejedno da li je usvojen ili odbijen), sakrivan čak i od onih koji treba da odluče o početku njegove primene? Ni Dejtonski sporazum, ni Kumanovski, ni Rezolucija 1244, ni Ahtisarijev plan nisu sakrivani od javnosti. Što nas samo učvršćuje u sumnji da smo usred teške prevare i izdaje. Ako je, naime, sve čisto, zašto kriju?
A Borko Stefanović izjavljuje da „očekuje da će vlada brzo doneti uredbe kojima će omogućiti primenu dogovora iz Brisela o katastru i slobodi kretanja“…
I sve to da bi ispunili ono što im je Evropska komisija naložila da urade, da bi možda dobili status večitog kandidata za Evropsku uniju. Sa velikim, velikim možda. Velikim kao Nemačka. Jer, predstavnik Berlina u Beogradu, ambasador Volfram Mas, potvrdio je da se „stav Nemačke u vezi sa pitanjem kandidature Srbije razlikuje od mišljenja Evropske komisije“. „Što se tiče naših očekivanja koje svakako imamo, a koje je izložila kancelarka Angela Merkel tokom posete Beogradu u avgustu, tačno je da postoji razlika između mišljenja Evropske komisije i pozicije Nemačke“, rekao je Mas. i podsetio da „odluka o statusu kandidata Srbije nije odluka Evropske komisije, to je samo predlog za Evropski savet, a odluka je na svim članicama EU“. A nemačka su očekivanja, da se razumemo, različita, veća od očekivanja Evropske komisije utoliko što Nemci traže da se država Srbija sa Kosova povuče odmah, za razliku od EK koja nam dopušta da to učinimo nešto kasnije.
Pa su se, tobože, da bi obezbedili podršku za srpsku EU kandidaturu, razleteli po Evropi. Holandija, zatim Francuska, pa Velika Britanija u koju je otputovao i lično predsednik Tadić. Dan pre njega je, međutim, u zvaničnoj poseti u Londonu boravila i predsednica Kosova Atifete Jahjaga. Ova zanimljiva podudarnost, zato, otvara mogućnost da je glavni cilj predsednikovog odlaska u London povezan sa nastavkom njegove kosovske predaje (dijaloga Beograda i Prištine), a ne sa lobiranjem za srpske evrointegracije. Imajući ovakvu mogućnost u vidu, nije li umesno zapitati se ide li, uopšte, Srbija ka učlanjenju u Evropsku uniju? Ili su evrointegracije samo dimna zavesa koja treba da sakrije da Tadićev Beograd puzeći, namesnički priznaje nezavisnost Kosova. Silina laži koje su beogradski vlastodršci dosad izgovarali – da ćemo članica EU postati već 2013, 2014…, iako im je Angela Merkel jasno poručila da o članstvu pre 2020. godine ne treba ni da razmišljaju (pokazala nam je Vikiliksova depeša 09BERLIN1556) – u tom nas uverenju, uverenju da su evrointegracije puko pokriće za kosovsku izdaju, dodatno učvršćuju. Cilj briselskih pregovora – zahvaljujući Vikiliksu, malo im je tajni preostalo – otkrila je, zapravo, američka diplomatska depeša 10BRUSSELS85: „Francuska je rekla da je međusobno priznanje cilj, i da treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj“. Dok je ta zavodljiva veza pregovora i srpskih EU integracija izmišljena tek naknadno, da nam zasladi to što moramo da progutamo, jer je naš predsednik tako obećao.
A pošto je već tako, mnogo jasnijom postaje i proletošnja komanda Evropske unije, koju je javnosti preneo nemački ambasador Mas, da jedna od najgorih vlada u istoriji Srbije, sadašnja vlada Mirka Cvetkovića, mora da izgura pun mandat. Ne zato što bi vanredni izbori Srbiju omeli na putu EU integracija, jer taj put ionako ne vodi nikuda, već zato što im je ova vlada potrebna taman još za toliko, da dovrši izdaju Kosova. Jer nema garancije da će se i u sledećoj vladi naći neki Borko Stefanović da tu izdaju sprovede u delo.
Izdaju, ma koliko žarko to želeli, nisu mogli da sprovedu do 9. decembra. Rok je, naime, bio isuviše kratak i zato je produžen do marta 2012. Evropski savet (Savet EU) je samo doneo odluku da odluku o srpskoj kandidaturi odloži za nekoliko meseci. Što će, sasvim zgodno i baš slučajno, pasti negde uoči izbora u Srbiji. Pa će se predsednik još prilježnije založiti za razrešenje „istorijskog konflikta“ Srba i Albanaca, ne bi li, možda, ipak, svojim zapadnim prijateljima pokazao da nije sasvim potrošen (iako je na TV „Prva“ izgledao baš tako), da još može da im bude od koristi (ipak su u Srbiji, još uvek, i Vojvodina, i Raška oblast, i oblasti južno od Niša i Vranja), zbog čega bi i trebalo da mu pruže još jednu predizbornu podršku koja njih ništa ne košta, a njemu tako puno znači.
Suočeni s tako neizvesnom perspektivom svog predsednika, Srbi su u Kosovskoj Mitrovici, posle ubistva Sava Mojsića i ranjavanja Radoša Vukićevića i Veljka Đorđevića, shvatili da im nema druge sem da, sa puno vere i nešto malo nade, pogledaju ka nebu. Zbog toga su se u hiljadama okupili na mitingu nazvanom „Bog sve vidi“. A šta je još, na svu ovu otvorenu izdaju i prikrivenu diktaturu, ostatku Srbije potrebno, pa da, ako ništa drugo, makar zavapi u istom pravcu?”
Hoće li ubrzana izdaja Srbije i Kosmetskih Srba Borisu Tadiću biti dovoljna za martovski status kandidata? Neverovatan je potpuno isti vokabular “prosrpskog” predsednika, šiptarskih mafijaša na vlasti u Prištini i zapadnih okupatora koji narod na barikadama nazivaju ekstremistima . Borba za slobodu time postaje “ekstremizam”. Ovo je borba kosmetskih Srba da opstanu na vekovnim teritorijama za čiju su slobodu nebrojeni heroji položili svoje živote. Ova vlast je otpisala deo sopstvenog naroda samo zarad ličnih interesa koje proglašava narodnim. i svi oni gumeni meci, šok bombe i suzavac upotrebljeni u Jagnjenici nisu im naneli toliko bola, suza i štete koliko Judin poljubac predsednika Srbije. Ne zato što su se Srbi ičemu dobrom nadali od “svog predsednika”, već zato što je svojim pozivom na uklanjanje barikada, poljupcem dostojnim Jude Iskariotskog , Boris Tadić svojim naoružanim zapadnim prijateljima i šiptarskim zlikovcima pokazao da je kosovskomethijske Srbe ostavio njima na milost i nemilost. A mi svi znamo da nema života za Srbe pod zlikovačkom šiptarskom vlašću i njihovim zapadnim mentorima.