Iz Domaće Štampe

Iako je u prvih sto dana vlada imala dva uspeha – stabilizovanje budžeta i  otvaranje ozbiljne borbe s korupcijom, ona je, međutim, u dva ključna, strateška  pitanja nastavila da vodi Srbiju u provaliju. Prvo je pitanje Kosova, a drugo pitanje  EU. Poenta je u tome da će, ako se ubrzo strmoglavimo u provaliju, svi početni  uspesi ove vlade izgubiti smisao.

Glavni problem naše trenutne kosovske politike je iznenadna objava premijera Dačića da će Vlada ići na „konačno rešenje“ kosovskog problema. „Mislimo da ideja o zamrznutom konfliktu, koji bi rešavala naša deca i unuci, nije dobra“, smatra Dačić. „Mi smo spremni da ovo pitanje ne ostavljamo budućim generacijama“, te u tom smislu „Vlada ima predlog za konačno rešenje“.

Isto veli i Tomislav Nikolić: „Sada imamo spremno rešenje. Besmisleno je pričati o telekomunikacijama kada ne znate sređujete li vi to nezavisno Kosovo ili život na Kosovu. (...)Dačić i ja (u vezi Kosova – S. A.) govorimo istovetno(...). Blizu smo rešenju (...), ja neću ostavljati probleme koje sami možemo da rešimo“.

Ova ludost – da Nikolić i Dačić imaju „konačno rešenje“ i da su oni „na putu da ubede velike sile“, slična je svojevremenoj Tadićevoj ludosti – da on ima „kreativno rešenje“ kojima će tako impresionirati velike sile da će mu dati da očas posla razreši kosovski čvor. Stoga se Nikolić i Dačić – kojima su „prevreo krompir kosovske politike“ očigledno mudro prepustili Vučić i Dinkić (Vukadinović) – danas javljaju kao dosledni nastavljači Tadićeve politike iz njegove najgore faze. Jer, oni su nastavljači ne Tadića iz vremena aktivne diplomatske borbe, koju je koliko-toliko pokušavao da vodi pre kapitulacije od 9. septembra, već Tadića koji pristaje da arbitri između Beograda i Prištine budu direktni „prokosovarski“ lobisti: Brisel i Vašington.

Zaposleni na crno, primaju 60 do 65 odsto neto zarade zaposlenih na istim poslovima, a među njima je najviše mladih i neobrazovanih

U Srbiji na crno radi jedna petina od ukupnog broja radnika, izjavila je pomoćnica srpskog ministra za rad Radmila Bukumirić-Katić.

Na skupu o tome kako smanjiti neformalnu ekonomiju, ona je rekla da statistika pokazuje da je u 2011. manje zaposlenih na crno, nego u 2002. i 2007. godini, jer se, kako je navela, poslodavci prvo oslobađaju radnika koji rade u sivoj zoni.

Bukumirić-Katić je precizirala da anketa o radnoj snazi pokazuje da je u ovoj godini 19,9 odsto radnika radi na crno, da je u 2002. njihovo učesčhe bilo 27,6 odsto, a u 2007. godini skoro 35 odsto.

Zaposleni na crno, prema njenim rečima, primaju 60 do 65 odsto neto zarade zaposlenih na istim poslovima, a među njima je najviše mladih i neobrazovanih.

Bukumirić-Katić istakla da je jedno od rešenja koje bi dovelo do smanjenja rada na crno uvođenje fleksibilnih oblika rada, ali se, kako je dodala, tome suprotstavljaju sindikati.

Fleksibilni oblici rada, prema njenim rečima, podrazumevaju formiranje agencija, koje bi zapošljavale radnike i iznajmljivale ih poslodavcima prema potrebi.

Predstavnici poslodavaca i sindikata, koji su učestvovali na skupu, složili su se da je za postojanje sive ekonomije najodgovornija država, koja, kako su istakli, toleriše i podstiče sivu ekonomiju.

Država Srbija je izuzetno skupa i svake godine poslodavcima uvodi nove namete i tako ih tera u sivu ekonomiju, ocenio je predsednik Unije poslodavaca Srbije (UPS) Nebojša Atanacković. On je naveo da na rast sive ekonomije, pored „parafiskalnih opterećenja“, utiču i neefikasne inspekcijske službe, koje kontrolišu samo poslodavce koji rade po zakonu.

Istraživanje sprovedeno u Beogradu, Nišu i Novom Sadu tokom marta i aprila, pokazalo je da je stopa nezaposlenih mladih u Srbiji jedna od najvećih u Evropi.

Mladi do 30 godina na posao čekaju 1,8 godina, a na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje ima ih 206.000, rekao je direktor (NSZ) Dejan Jovanović. Jovanović je istakao i da je od tog broja oko 40.000 mladih bez kvalifikacija, odnosno da nemaju završenu srednju, a neki ni osnovnu školu.

Stopa nezaposlenosti mladih od 15 do 24 godine je 50 odsto, a da bi se ona smanjila važno je obezbediti privredni rast, stvoriti klimu za privlačenje investicija, a procesi obrazovanja moraju pratiti trendove na tržištu rada.

Predsednik Unije poslodavaca Srbije, koja je u saradnji sa Savezom samostalnih sindikata i sindikatom „Nezavisnost“ i sprovela istraživanje, je naveo da se poslodavci najviše žale na nedovoljno stručnu obučenost mladih. Poslodavac treba da izdvoji nekoliko hiljada evra da bi dodatno obučio zaposlenog za rad, rekao je Nebojša Atanacković.

Za mlade u Srbiji najpoželjniji poslodavci su javni ustanove, javna preduzeća, i lokalna samouprava.

Izvor: Beta

KPS snažno podržava zahteve studenata koji su , i ovog puta, u potpunoj saglasnosti sa našim programskim ciljevima  ...

 - sreda, 7.novembar u 16h – Studentski trg

Od studentskih protesta 2006, preko prošlogodišnjih blokada Filološkog i Filozofskog fakulteta, pa do nedavnih blokada FLU, Matematičkog i Arhitektonskog fakulteta, studenti ukazuju na namere vlasti i fakultetskih uprava da komercijalizuju obrazovanje, što je put ka privatizaciji naših fakulteta. Prethodnih godina je studentska borba bila borba za odlaganje i usporavanje ovog procesa. 2006. i 2007. su zahtevi uključivali 50% niže školarine i izjednačenje zvanja diplomirani i master, a od 2008. do danas se borba vodila primarno protiv povećanja broja bodova neophodnih za upis i protiv uvođenja rangiranja. Iskustva iz prethodnih godina nam jasno govore da je borba za bodove jalova borba u koju se ulaže mnogo energije, a ostvaruju samo minimalni i kratkotrajni ustupci. Potrebna su nam trajna rešenja, a do njih se dolazi borbenim jednistvom studenata. Jedini zahtev koji će ujediniti sve studente, pružiti im širu društvenu podršku i izvršiti pritisak na državu koji neće biti lako slomljen jeste zahtev za besplatnim, tj. u potpunosti javno finansiranim obrazovanjem. Vreme je da prevaziđemo preganjanje oko bodova i drugih mrvica sa stolova rektora i ministara. Vreme je da dovedemo u pitanje sistem u celini! Dole Bolonja! Dole školarine! Za obrazovanje dostupno svima! ...

Postati ratni zločinac je u današnjem svetu relativno lako. Dovoljno je da vas tako označi američka administracija i taj ste. Najbliža stanica Hag sa svojim sudovima. Opisaću vam ukratko kako sam se u toj situaciji našao ja.

Moje ratno zločinaštvo je počelo sasvim nenapadno i nevino. Čekao sam dugi red sa interesentima za potpis gospođe Olbrajt. Autogramijada se održavala na prvom spratu palate knjiga Neoluksor, a ja sam za bivšu gospođu državnu sekretarku vlade SAD spremio poklon.

Dokumentarni film „Oteto Kosovo“ sa engleskim titlom, kao i par plakata. Obezbeđenje me je doduše upozorilo da gospođa Olbrajt potpisuje samo svoju knjigu a ne neke plakate ili fotografije, ali sa poklonom su me pustili dalje. Zajedno sa mnom su bili i moji prijatelji. Sa njima sam se upravo vratio sa putovanja po Kosovu, koje je imalo za cilj upoznavanje te srpske pokrajine.

„Gospođo Olbrajt, doneo sam vam na poklon svoj film koji sam snimio na Kosovu.“ Isprva osmeh bivše ministarke spoljnih poslova, počeo je polako da se krivi u trenutku kada sam izvadio plakate. Na njima su se nalazili samo fotografski motivi iz poslednjih ratova na Balkanu. Pored stola gde su se knjige potpisivale nisam bio sam. Bilo nas je petoro a plakata takođe pet. Zamolio sam gospođu Olbrajt da nam umesto knjiga potpiše ostala svoja dela kojima se proslavila na Balkanu.

Modernim jezikom rečeno, Damoklo je bio poltrončina na dvoru Dioniosija I (4. vek pre Hrista), i na neki način njegova večita opozicija. Često je zajedljivo spočitavao gazdi Dionisiju uživanje u vlasti. Izazvan Damoklovom zajedljivošću, Dionisije mu omogući kraljevanje na jedan dan, i usred kraljevske večere, Damoklo primeti nad glavom mač okačen o konjsku strunu. Ovime je Dionisije želeo da mu dočara rizik vladanja. Od tada Damoklov mač predstavlja simbol latentne, ali ozbiljne opasnosti.

Setismo se, kako to nama i dolikuje u minut do dvanaest, da se ovih dana navršava 100 godina od oslobođenja Stare Srbije viševekovnog turskog ropstva. Mnogi su životi položeni na oltar otadžbine, radi ovog uzvišenog cilja. No, kako nisam istoričar, a kako se srpski istoričari (čast izuzecima) i nisu pretrgli u proučavanju ovog, možda najznačajnijeg momenta u celokupnoj našoj istoriji, i kako su odmah nakon tog momenta nastupili tragični događaji po naš narod, neretko uz gubitke miliona duša, a povremeno i uz gubitak same države, pokušaću sa pozicije laika 21. veka da sagledam gde se mi danas nalazimo. Da vidimo gde su i da li su dostojni, potomci đenerala Bože Jankovića, Stepe Stepanovića, Mihaila Živkovića, kralja Petra...

Ovih dana, vek nakon sticanja slobode, u nekim medijima, kako se to moderno kaže „iz regiona“, pojavile su se neke izjave, koje nisu privukle pažnju naše javnosti, a taman posla na primer našeg MIP-a, a prilično su interesantne. Pojavile su se dan za danom i to ovim redom:

Samo ova tri dana, i samo ove tri kratke novinske vesti su dovoljne da bez preteranog angažmana poznavalaca istorije Srba shvatimo u kakvim se istorijskim dubinama nalazimo, samo 100 godina od izlaska iz vekovnog ropstva. Samo ove tri novinske vesti su dovoljne da se ne mora elaborirati: ni albanska golgota, ni Kajmakčalan, ni Konkordatska kriza, ni građanski rat 1941-45, ni Šumarice, Jasenovac ili Sremski front, ni predaja vekovne države u ruke bravara bez rodoslova, ni naseljavanje stotina hiljada novih sugrađana sa albanskih gudura, ni eliminisanje srpske inteligencije i pismenosti, ni institucionalno parčanje Srbije, ni Vukovar, ni Knin, ni Sarajevo, ni Klečka, ni Žute kuće, ni insajderi, ni autsajderi, a da bismo jasno mogli shvatiti sopstveni poražavajući položaj.

Mali traktat o ekonomskom nasilju: zamka duga i „grčki slučaj“ kao prvi korak potčinjavanja siromašnijeg Juga od bogatog Severa

Sve potvrđuje da Grčka služi kao zamorče za ispitivanje procesa dobrovoljnog napuštanja sopstvenog nacionalnog suvereniteta

Kad se govori o demokratiji neizbežno se zapitamo o odnosima novca i moći. Ove veze su mnogostruke i složene i ukoliko bismo malo dublje analizirali odnose demokratije i novca, na kraju bismo došli do zaključka da bi se moglo reći da mi, u stvari, živimo u plutokratiji.
U ovom režimu moć pripada bogatima. Stanje je takvo da nam onemogućuje da i zamišljamo kakvo bi rešenje problema ponudila prava demokratija, jer je i sama ta reč izgubila izvorni smisao.
Pogled unazad često rasvetljava stvari. Javni dug koji nas pogađa rezultat je tri decenije perverznog političkog glasanja. Jer demokratski predstavnici već 30 godina usvajaju neuravnotežene budžete. Svet je, naime, još od kraja sedamdesetih pogođen hroničnim deficitom.
Gotovo sve evropske vlade izglasavale su neuravnotežene budžete - u negativnom smislu, naravno.
Sve se događa kao da je osamdesetih godina, u vreme Margaret Tačer, Regana i liberalnog modela, doneta odluka da se oslabi država, da ona samu sebe sabotira i tako se uništi.
A da bi se država uništila, treba je zadužiti.
Taktički, izuzetno je važno voditi računa da se to nikako ne desi odjednom, jer nagla akcija lako može izazvati revoluciju, kako se to kroz istoriju događalo. Bolje je delati postepeno, za šta je rečit dokaz je sadašnja situacija!

MASTRIHT LEGITIMIŠE PLjAČKU: Samo, ni to nije sve: pošto se država zadužena do krajnjih granica, treba je lišiti i mogućnosti monetarne kreacije, koja bi joj pružila šansu da se izvuče iz zamke zaduženosti.
To je i učinjeno u Evropskoj uniji zahvaljujući članu 104 Ugovora iz Mastrihta.
Mnogo se govorilo o evru, hvaljene su osobine jedinstvene monete koja će doneti sigurnost, napredak i stabilnost. A nije se baš glasno govorilo da Ugovor zabranjuje državama da pozajmljuju od svojih centralnih banaka, što je u modernoj ekonomiji potpuno neshvatljivo i neprihvatljivo.
Zašto?
Pa zato što kada država pozajmljuje od svoje centralne banke, to je stvaranje novca bez kamate. Ili, bolje rečeno, bez kamatnog opterećenja.
Naravno, može se i plaćati kamata centralnoj banci. Ali, ukoliko je centralna banka javna, onda se novac plaćen na ime kamate vraća u nacionalni budžet i knjiži se prihod države. Opterećenje odgovara prihodu, pa je u pitanju je knjigovodstvena operacija sa neutralnim rezultatom. U tom slučaju, novac je na raspolaganju nekoj državi bez kamatnog opterećenja.
Od Ugovora iz Mastrihta, praksa koja je bila primenjivana u cilju tkz. borbe protiv inflacije, uzdignuta je na najviši mogući pravni nivo. Zemljama-članicama je zabranjeno da stvaraju novac koji bi im bio potreban za finansiranje javnih investicija. Samim tim, primorane su da pozajmljuju na finansijskim tržištima.
Ta odluka je prevashodno politička odluka!
Ko je to učinio, i u kom cilju?

Pokolj rudara u Marikaneu, tek je početak sukoba između siromašnih i bogatih, 18 godina nakon ukidanja aparthejda ...

U dva odvojena oružana sukoba između policije i kopača platine u rudniku Marikana u Južnoafričkoj Republici, sredinom avgusta poginulo je 44 ljudi ( dva pripadnika snaga bezbednosti i 42 rudara) dok je 270 civila uhapšeno. Nijedan od policajaca koji su u sukobu sa štrajkačima dejstvovali bojevom municijom, nije ni uhapšen, ni priveden. Na zaprepašćenje južnoafričke javnosti, državni tužilac JAR je prošlog četvrtka protiv 270 uhapšenih rudara podigao optužnicu za ubistvo kolega u Marikani!
Džef Radebe, južnoafrički ministar je u petak zatražio „ objašnjenje od kancelarije državnog tužioca za optužnicu koja je prema njegovoj oceni izažvala „šok, paniku i konfuziju” u zemlji Rta dobre nade.
„Odluka državnog tužioca da umesto policajaca koji su pucali u leđa štrajkačima, za ubistvo optuži njihove preživele kolege, predstavlja ludost vladajućeg sistema. Ko je ovlasto policiju da se bojevim mecima razračunava sa nezadovoljnim radnicima.?Predsednik države, šef policije, vlasnici rudnika svi snose odgovornost za tragediju neviđenu od zloglasnog aparthejda…» upozorio je ispred suda u Ga-Rankuveu kod Pretorije, Džulijus Malema donedavni lider podmlatka vladajućeg Afričkog kongresa, inače odstranjen iz stranke zbog kritike državnog predsednika Džejkoba Zume.
Sukob između siromašnih i bogatih u Južnoafričkoj Republici je neizbežan: pohlepa političara i u z njih bele i crne elite, i očajni uslovi u kojima živi najveći deo naroda postali su neizdrživi. Marikana je tek početak…” ističe biskup Džo Seoka predsednik Sabora crkava Južnoafričke Republike koji ovih dana posreduje između štrajkačkog odbora rudara u Marikaneu i „ Lonmina”, vlasnika rudnika sa sedištem u Londonu.
U godini kada vladajući Afrički Nacionalni Kongres slavi vek od osnivanja, i bira novog lidera na kongresu u decembru, zemlju Rta dobre nade potresa najveći broj štrajkova od ukidanja aparthejda 1994. godine.

Ruska grupa "Striži"

Iako je stvorio imidž ozbiljnih novina, „Blic“ se do sada nebrojeno puta pokazao kao tabloid koji beskompromisno zastupa surove interese međunarodnog kapitala i njegovih domaćih zastupnika, i koji u javnom životu sprovodi potpuno kolonijalni diskurs, nabijajući građanima Srbije težak kompleks inferiornosti prema Zapadu. Ovako zaslepljena i jednostrana uređivačka politika ovog medija počela je, međutim, da dovodi do ignorisanja istine i očiglednog i amaterskog prikrivanja činjenica, za šta je odličan primer Blicov izveštaj sa aeromitinga u Batajnici, koji je istovremeno bio jedna od glavnih tema i ostalih medija.

Pišući o aeromitingu, Miroslav Lazanski u „Politici“ navodi na primer da je uz državni vrh zemlje, diplomatski kor i verske velikodostojnike, događaju prisustvovalo oko 150.000 ljudi, a ističe da su od stranih letača, možda i najbolji program pokazali Italijani, posebno na avionu „jurofajter tajfun”, dok je zapažen bio i danski pilot u američkom avionu F16. Lazanski navodi i da je rame uz Italijane bila i ruska grupa „Striži“ na avionima Mig 29M2, kao i da su Rusi izazvali najveće oduševljenje publike, koja se odmah po parkiranju u velikoj masi sjatila ispred ruskih letelica.

Američki ekonomista, nobelovac Pol Krugman novom knjigom “Okončajte ovu depresiju, sada” prenosi poruku da ne mora biti ovako.

Krivci za mračno ekonomsko stanje su ljudi s pogrešnim idejama, koji su se poslednjih 10 godina toliko osilili da su, neopterećeni sumnjom u same sebe, svesno zanemarili zdravu pamet i iscrpljuju čovečanstvo svojim politikama štednje.

Zato Krugman u naslovu i spominje depresiju, umesto recesiju, koje su nam pune uši.

“Recesija je kada stvari idu prema dole, kada ekonomija opada. Depresija je kada ekonomija pada i ostane dole dugo vremena. Imamo Veliku depresiju, koja je trajala više od 10 godina. Unutar nje bile su dve recesije i dva razdoblja oporavka, u smislu da su stvari postajale bolje, ali ne puno bolje. Celo to razdoblje bilo je uistinu strašno za Ameriku i za svet. Sada smo upravo u takvom razdoblju. Nije toliko strašno kao Velika depresija, ali nije ni daleko. Ima kontinuitet. Već smo u petoj godini vrlo visoke nezaposlenosti, s jako lošom perspektivom za mlade ljude. To je depresija”, rekao je Krugman u intervjuu za AlterNet Radio Hour.

Krugman se fokusira na poslednjih pet godina, jer su se stvari koje su se dugo kuvale katastrofalno pogoršale 2007., uglavnom zbog nedostatka političke volje i gotovo univerzalnog prihvatanja konzervativne 'vudu' ekonomije, o čemu u knjizi piše:

“Onima koji su imali više ili manje dobre ideje o tome što je potrebno ekonomiji, uključujući Obamu, nedostajalo je hrabrosti i volje da se prihvate posla i promene stvari ili da kasnije barem priznaju da je ono što su radili u prvoj rundi bilo neprimereno”.

Uporedio je današnju situaciju s automobilom kojem se ispraznio akumulator: 'Mozgate što sve može biti, a možete ga pokrenuti neverojatno lako, ako ste spremni prihvatiti da je u tome problem. Prvo i najvažnije, imamo ekonomiju u kojoj jednostavno nema dovoljno potrošnje. Potrošači posrću pod dugovima, a korporacije ne žele trošiti ako ne vide potražnju. Neko mora iskoračiti i potrošiti, a taj neko je vlada. Kada porodici stežu remen, vlada ga mora olabaviti, da nadoknadi taj gubitak potražnje. Vlada međusobna zavisnot - tvoja je potrošnja moj prihod, ako istovremeno stegnemo remene, zapravo nam je svima gore. To je temeljna greška.'

„Svetu preti nova recesija. Svet je danas, drugi put u poslednje četiri godine, na ivici recesije. U ovom prelomnom trenutku, globalna koordinisana akcija — izvan Evrope same — jeste od sudbonosnog značaja“. Ovo mračno upozorenje uputio je Čarls Delara, direktor Instituta za međunarodne finansije, moćnog lobija preko 400 najjačih banaka sveta — domaćinu meksičkog samita G-20 Felipe Kalderonu.

Verovatnoća da će Grčka izaći iz zone evra u sledećih 12 do 18 meseci porasla je na 90%, prognozirala je najveća američka banka „Sitigrup“. Ova „prognoza“ objavljena je 27. jula 2012. godine u Njujorku. Nakon što trojka međunarodnih kreditora u oktobru objavi izveštaj o stanju grčke ekonomije, otpočeće pripreme za izlazak Grčke. Ponovo uvedena drahma pojeftiniće približno 60% prema evru, u Grčkoj će buknuti inflacija, ekonomija će prvo doživeti krah, a grčki dugovi će biti jednostavno otpisani. Zatim će otpočeti lagani oporavak, navedeno je u prognozi „Sitija“.

Grčki lideri su postigli dogovor o novim merama štednje i o konsolidaciji sopstvenog bankarskog sistema — za razliku od Islanda, koji je pustio banke da propadnu i razapeo društvenu zaštitnu mrežu. Pouka (koja za Grčku ipak ne vredi): neoliberalnim „bolnim rezovima“ prouzrokovane patnje sasvim su nepotrebne. Revizori EU i MMF se polako pakuju iz Atine, nakon čega će nastati pauza u pregovorima. Vratiće se ponovo u Atinu kada budu okončane mere štednje vredne 11,5 milijardi evra. Štednja je uslov da bi do septembra 2012. bila odblokirana pozajmica od 31,5 milijardi evra, a koja je deo paketa novog zaduženja Grčke vrednog 130 milijardi evra od EU, MMF i ECB.

Iz svega navedenog, vidi se da nije samo Grčka u škripcu, već i sve vrednosti evropske civilizacije.

Posle serije tekstova o HAARP antenskom sistemu kod Barajeva koji su ustalasali srpsku javnost, „Pravda“ se suočila sa pretnjama da se sa ovakvim tekstovima ubuduće prestane!
Naime, novinar „Pravde“ i potpisnik ovog teksta kao i ostalih napisa o HAARP antenama i njihovoj primeni i dejstvu u Srbiji ali i ostatku sveta, primio je u ponedeljak oko 22 časa poziv sa sakrivenog broja telefona, gde mu je „prijateljski savetovano“ da prestane da prati dalje temu HAARP antena.
- Dobri su ti tekstovi o HAARP-u, nema šta, ali te prijateljski savetujem da batališ sve to i pišeš nešto lakše i manje opasno. Udarili ste u „Pravdi“ o osinje gnezdo ovim tekstovima o HAARP-u, a ništa ne možete da promenite, pa zato se bolje okani toga dok je vreme – sadržaj je poruke, koja se slobodno može okarakterisati i kao pretnja, koju je novinar „Pravde“ primio svega nekoliko sati nakon teksta o dejstvu HAARP antena na klimu u Srbiji i uticaj na ekstremno visoke temperature koje ovih dana vladaju u našoj zemlji.
Ovo nisu prve pretnje ni „Pravdi“ kao slobodnom i nezavisnom mediju, ni njenim novinarima, koji se trude da objektivno, istinito i u skladu sa načelima profesije informišu čitaoce o svim temama interesantnim za javnost, i svakako da nas neće uplašiti a još manje naterati da prestanemo da pratimo i istražujemo sve suštinski bitno oko HAARP antenskog sistema, a što građani Srbije svakako imaju pravo ali i obavezu da znaju.
U skladu s tim postavljamo javno bivšem ministru odbrane i bivšem premijeru vlade Republike Srbije koji su na svojim funkcijama bili u periodu od 2008. do jula 2012. godine, pitanja na koje očekujemo odgovore kako bi sve kontroverze, ili barem najveći deo njih, oko HAARP-a bile otklonjene:
- Gospodu Dragana Šutanovca i Mirka Cvetkovića pitamo: