Mali traktat o ekonomskom nasilju: zamka duga i „grčki slučaj“ kao prvi korak potčinjavanja siromašnijeg Juga od bogatog Severa
Sve potvrđuje da Grčka služi kao zamorče za ispitivanje procesa dobrovoljnog napuštanja sopstvenog nacionalnog suvereniteta
Kad se govori o demokratiji neizbežno se zapitamo o odnosima novca i moći. Ove veze su mnogostruke i složene i ukoliko bismo malo dublje analizirali odnose demokratije i novca, na kraju bismo došli do zaključka da bi se moglo reći da mi, u stvari, živimo u plutokratiji.
U ovom režimu moć pripada bogatima. Stanje je takvo da nam onemogućuje da i zamišljamo kakvo bi rešenje problema ponudila prava demokratija, jer je i sama ta reč izgubila izvorni smisao.
Pogled unazad često rasvetljava stvari. Javni dug koji nas pogađa rezultat je tri decenije perverznog političkog glasanja. Jer demokratski predstavnici već 30 godina usvajaju neuravnotežene budžete. Svet je, naime, još od kraja sedamdesetih pogođen hroničnim deficitom.
Gotovo sve evropske vlade izglasavale su neuravnotežene budžete - u negativnom smislu, naravno.
Sve se događa kao da je osamdesetih godina, u vreme Margaret Tačer, Regana i liberalnog modela, doneta odluka da se oslabi država, da ona samu sebe sabotira i tako se uništi.
A da bi se država uništila, treba je zadužiti.
Taktički, izuzetno je važno voditi računa da se to nikako ne desi odjednom, jer nagla akcija lako može izazvati revoluciju, kako se to kroz istoriju događalo. Bolje je delati postepeno, za šta je rečit dokaz je sadašnja situacija!MASTRIHT LEGITIMIŠE PLjAČKU: Samo, ni to nije sve: pošto se država zadužena do krajnjih granica, treba je lišiti i mogućnosti monetarne kreacije, koja bi joj pružila šansu da se izvuče iz zamke zaduženosti.
To je i učinjeno u Evropskoj uniji zahvaljujući članu 104 Ugovora iz Mastrihta.
Mnogo se govorilo o evru, hvaljene su osobine jedinstvene monete koja će doneti sigurnost, napredak i stabilnost. A nije se baš glasno govorilo da Ugovor zabranjuje državama da pozajmljuju od svojih centralnih banaka, što je u modernoj ekonomiji potpuno neshvatljivo i neprihvatljivo.
Zašto?
Pa zato što kada država pozajmljuje od svoje centralne banke, to je stvaranje novca bez kamate. Ili, bolje rečeno, bez kamatnog opterećenja.
Naravno, može se i plaćati kamata centralnoj banci. Ali, ukoliko je centralna banka javna, onda se novac plaćen na ime kamate vraća u nacionalni budžet i knjiži se prihod države. Opterećenje odgovara prihodu, pa je u pitanju je knjigovodstvena operacija sa neutralnim rezultatom. U tom slučaju, novac je na raspolaganju nekoj državi bez kamatnog opterećenja.
Od Ugovora iz Mastrihta, praksa koja je bila primenjivana u cilju tkz. borbe protiv inflacije, uzdignuta je na najviši mogući pravni nivo. Zemljama-članicama je zabranjeno da stvaraju novac koji bi im bio potreban za finansiranje javnih investicija. Samim tim, primorane su da pozajmljuju na finansijskim tržištima.
Ta odluka je prevashodno politička odluka!
Ko je to učinio, i u kom cilju?
TEROR FINANSIJSKE OLIGARHIJE: Očigledno finansijska oligarhija koja profitira iz diferencijala kamatnih stopa koje tržište nameće državama.
Zbog čega?
Da bi ostala na liniji liberalne dogme i oslabila jedinu silu koja može da ograniči marže, da nametne restriktivnu i ciljanu fiskalnu politiku, ukratko, da suzbije zloupotrebe finansijskog kapitalizma - a to, naravno, može samo država.
Bila bi to tek puka teorija da više od 30 godina javni dug nije stvaran upravo sistematskim izglasavanjem budžetskog deficita.
Iako se može raspravljati o uzrocima i motivima, rezultat je nesporan: radi se o slabljenju države i o tome da se ona dovede u položaj zavisnosti od poverilaca.
Cilj te fatalne odluka je da se državi zabrani besplatni izvor finansiranja kod centralnih banaka i da se primora na zaduživanje na tržištu uz katastrofalne kamate.
Francuska, na primer, plaća 50 milijardi evra na ime kamate i to je najveći trošak u njenom budžetu. Celokupan iznos poreza na dohodak druge evropske ekonomske sile odlazi isključivo na servisiranje duga.
Taj novac ne služi za izgradnju bolnica, škola, autoputeva; on služi za isplatu velikih poverilaca države. Upravo su oni ti koji biraju narodne poslanike, predstavnike nacije, koji su doneli te pogubne odluke. Nije ovde reč o teoriji zavere, već je ovo samo žalosna konstatacija činjeničnog stanja.
ULOGA MEDIJA: Gotovo sva sredstva informisanja pripadaju finansijerima ili velikim industrijskim grupama. Ta tesna povezanost traje duže od jednog veka. Ličnosti kojima sredstva informisanja pripadaju nisu neutralne kada je reč o porukama koje ti mediji prenose.
Postoje izuzeci, ali ovo pravilo se postepeno nametnulo. Kad finansijske grupe kupuju novine, one to ne čine da bi zaradile novac, one mogu i da ga gube, ali ostvaruju osnovni cilj - promovisanja svojih ideja i ličnosti koje su njihovi nosioci. Kontrola pisanih i audio-vizuelnih medija služi im da doprinesu izboru ličnosti koje im posle toga duguju zahvalnost.
Oni nisu neposredni dužnici, pa to nije korupcija u najužem smislu te reči. Radi se o neuporedivo suptilnijoj operaciji. Tako, izabrani državni predstavnici ne podnose račune niti odgovaraju za svoje poteze svojim biračima, već onima koji su omogućili njihov izbor.
Kada je reč o bitnim stvarima, kao što su monetarni suverenitet ili zaduženost, političari služe interesima svojih mentora a ne javnom interesu.
Tako se, nažalost, može konstatovati da većina izabranih „predstavnika naroda“ sprovodi politiku onih koji su u njih uložili.
Upravo to na sistematski način truje javnu debatu i izaziva sklerozu demokratije.
Danas postoji politički problem, koji se ogleda u tome što naši politički akteri ne brane opšti interes.
Stotine milijardi je upumpano u banke koje su de fakto bankrotirale i čiji bi šefovi i strateški akcionari trebalo da budu u zatvoru zbog pronevere.
Bilo bi dovoljno dati nekoliko desetina milijardi socijalnom korpusu kako bi se obnovila kupovna moć koja bi omogućila stanovništvu da potražnjom pokrene celokupnu privrednu mašineriju. Ekonomski uzlet kejnsijanskog tipa je formula koja se odavno i uspešno dokazala.
To nije komplikovano, ali su za tako nešto potrebni politički akteri koji imaju neophodnu odlučnost i hrabrost da to učine.
Teško je ulaziti u duboke motive onih koji vladaju, ali odluke političara danas više služe interesima sila novca nego opštem interesu. Tome nesumnjivo doprinosi činjenica da su upravo finansijeri oni koji omogucavaju političarima da budu izabrani !
POLITIČKA EKONOMIJA UNIŠTENjA: Slučaj Grčke mnogo toga otkriva. Tekst koji sledi, sažeti je prikaz izvanredne studije prof. dr Marije Negroponti Delvanis Grčka drama u EU – Kraj evrozone – Sever Evrope protiv njenog Juga, i osvetljava taj manevar skretanja demokratije s njenog izvornog puta i potčinjavanja države.
Situacija u evrozoni je drastično pogoršana i više nije moguće skrivati realnost. Sve je veći jaz, pravi ponor, između bogatog Severa i prezaduženog Juga Evrope.
Finansijske sile, koje dug koriste kao trojanskog konja, ušle su u ubrzanu fazu konkretizacije plana potčinjavanja Juga. Ovaj projekt moćnih zemalja Severa zapravo je odgovor na brzi razvoj svetske ekonomije koji preti da marginalizuje Evropu. Prvenstveno se radi o jakoj konkurenciji ekonomija u uzletu, pre svega Indije i Kine. A problem je konkurentnost Nemačke, koja je ozbiljno ugrožena.
Da bi se Nemačka izvukla, preko joj je potrebna brojna i jeftina radna snaga. To je upravo ono što može da joj obezbedi južna Evropa, ali samo ukoliko se potčini njenoj hegemoniji.
Decenijama su narušavani kapaciteti razvoja Juga. Region je trpeo prikrivenu, ali konstantnu eksploataciju, od bogatih zemalja sa Severa i sada mora da bude žrtvovan na oltaru globalizacije. To je neka vrsta mešavine ultraliberalizma i nepoljuljane vere u tezu da globalizacija razmene koriste čitavom svetu.
Apsolutizam ovog makroekonomskog režima stvorio je okruženje koje je u potpunoj suprotnosti sa nasleđem DŽona Mejnarda Kejnsa, kome dugujemo ritam brzog rasta zapadne ekonomije posle Drugog svetskog rata i pravedniju raspodelu plodova progresa. U nekoj drugoj Evropi, Evropi liberalizma i svih vrsta deregulacija finansijskog kapitalizma, evropska „trojka“ i bankari lansirali su žestoku kampanju protiv Grčke.
ANTIGRČKI MANEVRI: Manevar potčinjavanja Grka počeo je pre tri godine i spada u okvire postepenog restrukturiranja juga Evrope.
Ulazak u materiju urađen je veoma spretno, a akcenat je stavljen na neobičnost grčkog slučaja. Tako se Grčka izoluje od geoekonomskog okruženja što je omogućilo da se izbegne formiranje zajedničkog fronta ekonomija juga Evrope.
Napad na Grčku počeo je prezrivim izjavama. Sredstva masovnog informisanja prenosila su gomilu podrugljivih reči i predrasuda prožetih neverovatnim količinama laži. Grci su proglašeni "lenjivcima", "nesposobnjakovićima", čak i "prevarantima" i "pokvarenjacima".
Prošlost je pokazala da, kada se želi neki narod ekonomski, politički ili kulturno ugroziti - počinje se ocrnjivanjem i blaćenjem, upućivanjem optužbi za sve moguće grehe. Tako je javno mnenje postepeno prihvatilo ideju o propadanju jedne zemlje kao neizbežnost. Upravo to se događa Grčkoj već tri godine. Rezultati tog organizovanog diskreditovanja su dramatični, zbog toga što je i jedan deo samih Grka uveren u sopstvenu nesposobnost.
Činjenica je da je Grčka počinila greške u svojoj žurbi da prihvati evro. Ipak, nije ona jedina država koja je popustila pred iskušenjem izvesnog "računovodstvenog ulepšavanja" svoje situacije kako bi pristupila blagodetima zajedničke monete.
U čitavoj operaciji, komesari Evropske unije snose podjednaku odgovornost kao i grčki rukovodioci, jer je njihova uloga da kontrolišu javne finansije zemalja-članica, pre svega kandidata za evrozonu. Oni su morali da ukažu na akrobatske aktivnosti „Goldman Saksa“ u grčkom slučaju, jer nema sumnje da su bili upoznati s tim. Uostalom, oni su radije zatvarali oči kako ne bi poremetili unosni tok grčke masovne kupovine vojne opreme - podmornice, fregate, avioni, itd. Grčka je sve skupe stavke ubrzano kupovala od Francuske, Amerike, ali pre svega od Nemačke.
Ali, Grčka nije jedina zemlja-članica suočena sa finansijskim problemima. Gotovo sve zemlje juga Evrope su u nezavidnoj situaciji. Drugo, grčki dug predstavlja samo 2,5 odsto ukupnog evropskog duga koji se procenjuje na 8.000 milijardi evra.
Napad na Grčku, optuženu da je maltene odgovorna za sve finansijske probleme Evropske unije, nije ništa drugo do bacanje prašine u oči.
TRI GODINE SISTEMATSKOG NAZADOVANjA: Evo u čemu je srž problema: ekonomije Juga, pošto više nisu imale mogućnost da pozajmljuju bez kamate od centralnih banaka, postale su praktično taoci finansijskih tržišta. A one nisu slobodne da efikasno reaguju u suočenju sa potrebama finansiranja pošto više ne raspolažu nacionalnom monetom.
Od početka grčke krize, evropska trojka je u svoje ruke uzela uzde programa "spasavanja" Grčke.
Ali, koji su rezultati tog doprinosa oporavku zemlje posle tri godine napora? Prava katastrofa! Grčki narod je potpuno iznuren, dok se kamate, koje tako teško opterećuju servisiranje duga, uredno plaćaju poveriocima, što znači uglavnom bankama.
U vezi s tim, pomenimo nekoliko značajnih činjenica:
1 - Famozno restrukturiranje duga, koje su promoteri toliko hvalili i koje je trebalo da olakša situaciju, u stvarnosti je pravi pravcati fijasko. Dug je smanjen samo za 30 milijardi evra, ali je ova operacija opasno "zasekla" penzione fondove, fondove bolnica i univerziteta. Kada se ima na umu da je Grčka dobila novu finansijsku pomoć, koja je pridodata prethodnoj, njen dug se neprestano povećava i od 250 milijardi evra početkom 2011. on je danas dostigao 300 milijardi evra.
2 - Što se 2012. godine tiče, javni troškovi Grčke dostižu 170 milijardi evra. Međutim, samo 21 milijarda pokriva neto troškove države, dok čak 149 milijardi odlazi njenim poveriocima.
3 - Objavljeni su zvanični elementi po kojima je Nemačka zaradila 55 milijardi evra od početka krize, izvlačeći korist iz razlike kamatnih stopa po kojima ona uzima pozajmice i kamatne stope uz koju kasnije daje zajmove Grčkoj.
4 - Banke pozajmljuju od Evropske centralne banke sredstva uz kamatu od 1 odsto a zatim daju zajmove Grčkoj uz kamatu od 7 odsto. Razlika, naravno, pada na teret grčkog stanovništva.
5 - Evropska centralna banka špekuliše na štetu Grčke tako što kupuje grčke obveznice na sekundarnom tržištu, umanjene na 25 odsto svoje nominalne vrednosti, ali zatim predlaze 50 odsto otpisa duga. Znači tu bi mogla da izvuče dobit od oko 100 odsto u odnosu na iznos dat prilikom kupovine dugova!
Podsetimo da je Grčka isplatila u 2011. godini 23 odsto kamata više u odnosu na 2010. i to uprkos zajmovima "uz nisku kamatnu stopu" koje su odobrili Evropa i Međunarodni monetarni fond.
OPERACIJA UNIŠTAVANjA GRČKE: Može se konstatovati da je „operacija spasavanja Grčke“ samo pogoršala situaciju. Sporazumi o zajmovima, reaktualizacije, srednjoročni planovi i sve te mere koje uništavaju narod i slabe zemlju imaju za cilj samo da produže agoniju. Jer, dok narod pati, finansijeri nastavljaju da ostvaruju profit!
Najneverovatnije je to što se našlo grčkih političara da prihvate te nepravične i pogubne uslove u suštini i ponižavajuće po svojoj formi, nametnute brojnim ultimatumima.
Terapija nametnuta Grčkoj predstavljala je "evropsku premijeru". Politika interne devalvacije ima za cilj da zameni klasičnu politiku spoljne devalvacije i primenjiva je na ekonomije koje ne raspolažu nacionalnom monetom, kao što je evrozona. To je situacija koju su neki želeli i koristili, ali posledice te politike u Grčkoj su dramatične. Interna devalvacija se sastoji u ogromnom smanjenju plata, penzija i javnih troškova uopšte.
Kao što se može videti, reč je o nedvosmislenom rušenju sistema obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, celokupne državne uprave. To je direktan napad na prerogative države. Kada ne može da se devalvira valuta, devalvira se država.
Grčki dug se ne može kontrolisati, baš kao nijedan dug koji pređe 100 odsto Bruto nacionalnog proizvoda. A "presek" kroz restrukturisanje, uprkos svemu, nimalo nije izmenio poražavajuću stvarnost. Naprotiv. Dok je dug u početku krize iznosio 115 odsto BNP, u 2012. je 165 odsto.
LIKVIDACIJA SREDNjEG SLOJA: Nametanje stroge štednje, koje je dovelo ekonomiju do duboke recesije, neprestano povećava dug u okviru BNP koji se smanjuje zastrašujućim ritmom. Zato rasprave o prekidu plaćanja duga Grčke, o njenom povratku na drahmu ili ne, o namerama Evropske trojke, itd. imaju za cilj da se dobije na vremenu. Uprkos svim žrtvama nametnutim stanovništvu, politika spasavanja se pokazala izuzetno neuspešnom, što je potvrdio nedavni izveštaj MMF u kome se zloslutno navodi da Grčkoj u septembru više neće dati sredstva za pomoć.
Bilo bi neoprostivo da „trojka“ učini taj "zločin". Pre svega, treba odbaciti teze po kojima se „trojka“ vara, budući da, navodno, nije upoznata sa parametrima grčkog problema.
Ta naivna teza ne stavlja u prvi plan duboke motive koji imaju veze sa težnjama ka uvođenju jedne svetske vlade i valute. Međutim, ta mondijalistička ekonomija, uspostavljena zahvaljujući globalizaciji, pretpostavlja da će mali broj pojedinaca - banke i bankari - imati apsolutnu i bezgraničnu kontrolu na planeti i da će prikupljati i akumulirati sva blaga isključivo u sopstvenu korist. Taj proces je uveliko u toku. Njegova glavna oružja su smanjenje oporezivanja visokih dohodaka i postepeno smanjenje prihoda srednje klase. Ta operacija je ugrozila srednju klasu u Sjedinjenim Državama i u Evropi. Srednji sloj je bio primoran da se zaduži kako bi i dalje živeo u prividu prosperiteta. U suštini, ta neravnoteža u raspodeli dohotka, u kojoj su sistematski favorizovani akcionari na štetu onih koji primaju platu, dovela je do eksplozije nejednakosti.
Država blagostanja jeste se razvila na Zapadu kako bi se izbegla pobuna radnika pod uticajem socijalističkih ideja. Posle kolapsa sovjetskog bloka, država blagostanja je, međutim, iznenada izgubila razlog postojanja i radnici su ostali napušteni. Vlade, kako u SAD, tako i u Evropi, nastoje da sprovedu ono što stidljivo nazivaju strukturnim reformama, koje imaju za cilj da unište prava radnika. Tačnije, da vrate tržište rada u stanje kakvo je bilo početkom 19. veka. Na taj način je veliku socijalnu ideju, koja je predviđala da će rast i zrelost kapitalizma biti praćeni većom jednakošću i prosperitetom za sve, surovo demantovala stvarnost. Istina je očigledna: Grčka je odabrana kako bi poslužila kao zamorče: i operacija je uspela a pacijent je na umoru.
FINALNA PLjAČKA NACIONALNOG BOGASTVA: Međutim, Grčka nije sama po sebi cilj, jednostavno, preko nje će se sprovesti i proširiti siromašenje evropskih radnika uz snižene zarade nalik na one u Kini i u Africi, i to uz postepeni nestanak svakog oblika zaštite na tržištu rada. Zbog toga se ne možemo nadati nikakvom poboljšanju situacije.
Koji je neposredni cilj manevra?
Pljačkanje nacionalnog bogatstva Grčke je sledeća etapa u potčinjavanju te zemlje.
Svi Grci, a pre svega vlada i javni akteri, trebalo bi da se suprotstave tome da privatizacije služe za otplatu duga. Pritisci, zastrašivanja i ucene, sve je dobro u nastojanju da se Grčka primora na to da se upusti u brze privatizacije. Od njenog ponašanja zavisi nova tranša pomoći, nekontrolisana propast ili uzlet, njeno isključivanje iz evro. Sve je na prodaju, nije važno pod kojim uslovima, ni po koju cenu. Nisu važne ni žrtve koje to iziskuje.
Još jedna stvar koja se posebno sviđa finansijerima: bogatstva se jeftino rasprodaju. Tako će cena baštine zavisiti od devalvacije nominalne vrednosti grčkih obveznica. Drugačije rečeno, grčko nasleđe će biti prodato po ceni od 25 odsto od svoje nominalne vrednosti. I konačno, cela ta komedija, ta odlaganja, oklevanja, sva ta noćna zasedanja čiji je cilj ne da se pronađu rešenja, već da se dobije na vremenu, sve te pretnje i iznude izgleda da služe jednom krajnjem cilju koji je takođe nametnut pod pretnjom i koji se sada pojavljuje u svom pravom svetlu. Evrozona, ukoliko preživi buru, neće biti više sastavljena od "ravnopravnih" država-članica, već od moćnika koji će one ranjivije držati u potčinjenosti. Linija koja će razdvajati ove dve kategorije zemalja biće stepen kontrole njihovih finansija od inostranog faktora!
DUŽNIČKO ROPSTVO KAO SUDBINA: Radi se o povratku, istina u prikrivenom, latentnom obliku, dužničkog ropstva koje su Rimljani ukinuli pre dve hiljade godina. Nedavno se moglo pročitati u evropskoj štampi da je Angela Merkel imala nameru da postavi jednog "supervizora" koji bi kontrolisao budžet Grčke, što praktično znači da bi od ove zemlje bio napravljen evropski protektorat.
Sudbina koja je namenjena Grčkoj preti da se proširi na čitavu južnu Evropu. Ovaj scenario jedne dvobrzinske Evrope je već najavljivan od vodećih ljudi EU.
Svi ovi znaci potvrđuju činjenicu da Grčka služi kao zamorče za ispitivanje dobrovoljnog napuštanja sopstvenog nacionalnog suvereniteta. Javno mnenje je žestoko reagovalo na taj pokušaj stavljanja pod tutorstvo – i Grčka je doživela nekoliko talasa protesta i dva puta burne izbore.
Ali, u ovim tragičnim okolnostima, izborni proces nije autentičan. To je samo parodija demokratije, jer izabrani svih političkih boja zapravo pripadaju istim krugovima moći. Oni koji su odabrani i dovedeni na ključna mesta spremani su odavno za te pozicije. Svi oni pripadaju rezervoaru moćnih i dobro proverenih ljudi, usko povezanih sa svetskom finansijskom oligarhijom. Samim tim, ništa se ne može očekivati od ovih pojedinaca čiji prioritet svakako nikada neće biti da služe nacionalnim interesima, već će izvršavati direktive svojih naredbodavaca.
Grčka upravo gubi svoj suverenitet i utire put drugim zemljama Juga kojima je namenjena ista sudbina.
Grčka je, od početka ove krize, zabeležila pad plata i penzija u proseku od 25 odsto - ipak, u Briselu procenjuju da je to smanjenje nedovoljno i traže novo kresanje od najmanje 20 odsto - 439.000 dece živi u siromaštvu, a beskućnici su nagrnuli u velike gradove. Industrijska proizvodnja je opala za više od 30 odsto. Preko 500.000 prodavnica je već zatvoreno, dok 40 posto potrošača priznaje da im je novčanik prazan pošto pokriju osnovne potrebe. Ukratko, ekonomski ciklus se pogoršava svakog meseca i veliki "krah" se očekuje početkom jeseni.
Plan za spas Grčke neće dovesti do njenog spasa. Zemlja je mnogo bliže haosu danas nego što je bila na početku krize. Pogotovu je bliže stavljanju pod starateljstvo!
S obzirom na sve to, vreme je da Grci napuste evrozonu kako bi spasli ono što se spasti može. Ništa ne opravdava činjenicu da poverioci Grčke nameću svoje kamate ne obazirući se na nedaće čitavog stanovništva i po cenu neprestanih kriza. Teškoće neće nestati izlaskom iz evrozone, ali će Grci bar imati nadu da im se položaj može poboljšati. Imaće, takođe, i utehu što će znati da njihova budućnost zavisi od odluka koje sami i slobodno donose.
Preuzeto od: http://www.nspm.rs
