Iako je u prvih sto dana vlada imala dva uspeha – stabilizovanje budžeta i otvaranje ozbiljne borbe s korupcijom, ona je, međutim, u dva ključna, strateška pitanja nastavila da vodi Srbiju u provaliju. Prvo je pitanje Kosova, a drugo pitanje EU. Poenta je u tome da će, ako se ubrzo strmoglavimo u provaliju, svi početni uspesi ove vlade izgubiti smisao.
Glavni problem naše trenutne kosovske politike je iznenadna objava premijera Dačića da će Vlada ići na „konačno rešenje“ kosovskog problema. „Mislimo da ideja o zamrznutom konfliktu, koji bi rešavala naša deca i unuci, nije dobra“, smatra Dačić. „Mi smo spremni da ovo pitanje ne ostavljamo budućim generacijama“, te u tom smislu „Vlada ima predlog za konačno rešenje“.
Isto veli i Tomislav Nikolić: „Sada imamo spremno rešenje. Besmisleno je pričati o telekomunikacijama kada ne znate sređujete li vi to nezavisno Kosovo ili život na Kosovu. (...)Dačić i ja (u vezi Kosova – S. A.) govorimo istovetno(...). Blizu smo rešenju (...), ja neću ostavljati probleme koje sami možemo da rešimo“.
Ova ludost – da Nikolić i Dačić imaju „konačno rešenje“ i da su oni „na putu da ubede velike sile“, slična je svojevremenoj Tadićevoj ludosti – da on ima „kreativno rešenje“ kojima će tako impresionirati velike sile da će mu dati da očas posla razreši kosovski čvor. Stoga se Nikolić i Dačić – kojima su „prevreo krompir kosovske politike“ očigledno mudro prepustili Vučić i Dinkić (Vukadinović) – danas javljaju kao dosledni nastavljači Tadićeve politike iz njegove najgore faze. Jer, oni su nastavljači ne Tadića iz vremena aktivne diplomatske borbe, koju je koliko-toliko pokušavao da vodi pre kapitulacije od 9. septembra, već Tadića koji pristaje da arbitri između Beograda i Prištine budu direktni „prokosovarski“ lobisti: Brisel i Vašington.
No kao što lepo reče Branko Pavlović, „svako zna da se ne pregovara o `konačnim` rešenjima kada si najslabiji (a Srbija je danas na najnižoj tačci), sa `posrednikom` koji je bez ostatka na strani secesionističkih Albanaca i u vremenu kada je protivnik još uvek izrazito nadmoćan“. Naprotiv, Srbiji je baš u interesu da se konflikt na Kosovu zamrzne i sačeka neko povoljnije vreme za njegovo rešavanje. „Sve najuticajnije države, koje su priznale secesiju Kosova i Metohije – SAD, Nemačka, Velika Britanija i Francuska pre svih – za pet do deset godina biće mnogo slabije na međunarodnoj sceni nego što su to danas, a sve države koje nisu priznale secesiju – Rusija, Kina, Indija, Brazil pre svih – biće mnogo uticajnije u međunarodnim odnosima“ (Isto).
Isto veli i Živadin Jovanović, u članku upozoravajućeg naslova: Ne žuriti, ne napuštati Rezoluciju 1244. „Teza da budućim generacijama nemamo pravo da ostavljamo nerešen problem Kosova i Metohije ima i drugi deo: ako, zbog okolnosti izvan naše moći, nismo u stanju da u ovom trenutku obezbedimo trajno rešenje(...), da li imamo prava da brzopletim odlukama danas lišimo buduće generacije mogućnosti da, u izmenjenim, za Srbiju povoljnijim uslovima, problem Kosova i Metohije reše pravedno, bez pritisaka i nametanja?“.
Izgleda da iznenadna ambicija da se što pre pristupi „konačnom rešenju“ kosovskog pitanja, ima veze sa pogrešnim shvatanjem srpskih nacionalnih interesa, odnosno sa idejom da je Kosovo jedina ozbiljna prepreka da „Srbija što pre uđe u EU“. To može voditi do toga da – zbog jedne, u osnovi, pogrešne ideje – Srbija, u narednom razdoblju, ispuni Briselu sve što traži po pitanju Kosova – od tasformiranja poslednjih srpskih institucija na Severu Kosova, do otvaranja predstavništva Prištine u Beogradu.
A da je sadašnja vlast namerna da u pregovorima sa Prištinom krene od krajnje nepovoljne opcije za Srbiju – koja bi, onda, u procesu briselsko-vašingtonske medijacije postala još nepovoljnija – vidi se i iz izjave Aleksandra Vučića o sadržaju Platforme: „Pošto sam taj papir video, želim da kažem da ćemo svi imati problem da prihvatimo takvu vrstu platforme". Pa ako ova vlast kreće u kosovske pregovore sa platformom koju ćemo „svi imati problem da prihvatimo“, šta nas tek očekuje na kraju tih pregovora? Ne otkriva li se deo tog cilja ka kome nas vodi sadašnja vlada u premijerovoj izjavi da je "apsolutno nemoguće da Srbija prizna ovako proglašenu nezavisnost Kosova". Znači li to „da je Srbija ipak spremna da prizna nekim drugim načinom proglašenu nezavisnost `Kosova`”? – umesno se pita Aleksandar Pavić.
„Sadašnja vlast u Srbiji ne daje nikakav argument koji bi opovrgao tvrdnju da je njen glavni zadatak da, što je moguće mirnije, preda Kosovo i Metohiju u neprijateljske ruke“, zaključuje svoju analizu kosovske politike aktuelnog establišmenta Aleksandar Pavić. On čak tvrdi da se „lako može zaključiti da je sva propratna buka vezana za `borbu protiv korupcije`, `prisluškivanje predsednika i potpredsednika Vlade`, raznorazna hapšenja, itd. faktički samo dimna zavesa iza koje treba da se odvija glavna radnja predstave – sledeći korak koji približava lažnu državu `Kosovo` međunarodnoj afirmaciji koja joj je neophodna“.
Najzabavnije je što pronosirani SNS propagandisti – isti oni Vidovnjaci koji su nas, zbog blagovremenih kritičkih primedbi na SNS (1, 2, 3, 4...), napadali da smo „podmetnute patriote“ – sada ne samo da nemaju ni reč zamerke na ovu „novu“ kosovsku politiku SNS vlasti, već – kako s ogorčenjem upozorava Jelena Guskova – iznenada otkrivaju „istinu“ da „Rusija danas u našem okruženju ne predstavlja najjači vojno-politički faktor“, te predlažu, kako prenosi ruska profesorka, „da se preorijentišemo na evro-atlanski blok, sve dok i u njemu ne dođe do raspada, kao nekada u sovjetskom“!
„Operacija oduzimanja Kosova je u završnoj fazi“, još pre tri nedelje je gorko primetio Đorđe Vukadinović. A ta završna faza, u kojoj naša vlada pokazuje toliko žurbe, u tesnoj je vezi sa drugom pogubnom stranputicom ove vlade – idejom da Srbija, uprkos svemu i posle svega, mora da nastavi put u EU.
Zaista je teško razumeti da, posle svih argumenata iznetih protiv ulaska Srbije u EU, naša politička elita i dalje slepo gura Srbiju u čeljusti briselske birokratije. Pri čemu, ti argumenti nikako nisu apstraktne, teorijske prirode, već sa uverljivim osnovom u iskustvu (upućujem na neke primere argumentacije):
1. EU više nema nameru da se širi, bar u dogledno vreme, pa je popuštanje po pitanju Kosova uzaludan posao (Jovanović; Samardžić);
2. i kad bi u EU bilo ozbiljne namere da se primi Srbija, nema šanse da Srbija uđe u EU a da ne prizna secesiju Kosova (Antonić; Vukadinović; Mijatović);
3. u EU nema demokratije, podele i ravnoteže vlasti, već glavne odluke donose neizabrani moćnici (Lepojević; Vukićević; Antonić; Pavlović; Rakić);
4. EU je skupa i krajnje birokratizovana i korumpirana superdržava (Mirović; Vukićević; Vukićević);
5. u Srbiji samo politička klasa ima pravu dobit od evrointegracija, dok obični građani imaju malo koristi od evroentuzijastičkih mantri (Ćirjaković; Samardžić);
6. ulazak u EU novopridošlim zemljama više ekonomski šteti, nego koristi (Mirović; Vukadinović; Antonić; Mirović; Mirović, Mirović);
7. EU, pod vođstvom SAD, vodi jasnu i dugoročnu antirusku politiku, pa bi Srbija učlanjenjem u EU kad-tad morala učestvovati u sukobu sa Rusijom (Milošević);
8. u EU-establišmentu postoji kultur-rasistička netrpeljivost prema Slovenima i Balkancima, a posebno prema onima koji su i jedno i drugo (Ivanović; Knežević).
Erik S. Reinert je u svojoj knjizi Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji(srpsko izdanje; englesko izdanje) uverljivo pokazao koliko je neoliberalna teorija – po kojoj slobodna trgovina omogućava manje razvijenoj zemlji da korišćenjem svojih „komparativnih prednosti“ ubrzano sustigne razvijeniju zemlju – najobičnija bajka za naivne i lakoverne. Stvarni učinak takve ekonomske politike (čiji su glavni proponenti Svetska banka i MMF), zapravo je fiksiranje asimetričnog odnosa u kom manje razvijeno društvo doživljava ubrzanu dezindustrijalizaciju, a razlika u razvijenosti se dramatično povećava. Umesto toga, jedini pravi način da se srednje razvijena zemlja sačuva od osiromašenja i pokuša da se ubrzano razvije, jeste da carinskim barijerama štiti svoju industriju od najrazvijenijih, ali i da se istovremeno ekonomski poveže (integriše) sa drugim zemljama istog nivoa razvijenosti (str. 108, i dalje).
Podaci koje u navedenim tekstovima iznosi Mirović – da je ulazak u EU, po brojnim parametrima, više ekonomski štetio nego koristio istočnoevropskim zemljama – samo potvrđuje osnovne zaključke ove sjajne Reinertove studije (koju preporučujem svakom ko hoće da misli svojom glavom). Međutim, umesto da makar razmotri alternativnu strategiju ekonomskog razvoja – kroz povezivanje sa zemljama sličnije privredne strukture – srpska vlada nastavlja da bezglvo srlja u EU, kao i da sporovodi pogubne recepte „privredne stabilizacije“ koje dobija od Svetske bnake i MMF-a.
Tako smo pre par dana saznali da vlada ima zajednički „projekat sa Svetskom bankom“ koji se tiče „prodaje velikih komercijalnih državnih preduzeća“, te da se ubrzano sprema privatizacija Telekoma. Čovek ne može a da se ne seti nekadašnjih ljutitih napada SNS na tadašnju vladu zbog namere prodaje Telekoma, „jer bi time izazvala ekonomsku štetu državi i građanima“, pošto je reč o „jednom od ključnih ekonomskih resursa Srbije, sa prošlogodišnjim profitom većim od 90 milijardi dinara“. „Ukoliko vlast nastavi da se oglušuje o ovaj i druge zahteve opozicije, SNS će pozvati građane na mirne proteste, do ispunjenja svih zahteva", pretili su tada naprednjaci.
I šta se od tada promenilo u srpskoj i svetskoj ekonomiji? Ništa. Ali tada je Telekom trebalo da prodaju „žuti“, a sada ćemo, jel` tako, to da uradimo mi. Pa odjednom to više neće biti „izazivanje ekonomske štete državi i građanima“, već će to postati „privlačenje novih investicija u Srbiju“. A Svetska banka će da zadovoljno trlja ruke zbog „još jedne pobede slobodnog tržišta“ u Trećem svetu, zbog čega će, naravno, da pohvali i nagradi ovdašnje urođeničke poglavice.
Dakle, iako je stabilizovala budžet, dugoročna ekonomska srategija vlade u ovih prvih sto dana i dalje je bila duboko pogrešna – baš kao i prethodne vlade Mirka Cvetkovića. I što bude više žurila u tom pravcu, pad u provaliju galopirajućeg siromaštva i finansijskog sloma biće brži i izvesniji.
U odnosu na prethodnu vladu – koja u prvih sto dana nije ni videla takvu „sitnicu“ kao što je svetska ekonomska kriza – ova vlada, makar u tom smislu, ipak deluje nešto razboritije. Ipak, u suštinskom smislu, ona je nastavljač svih strateških grešaka prethodne vlade, pa njena žurba da „razreši krizu“, na ovom ili onom polju, može samo da je odvede do rezultata koji bi mogli, ukoliko se nastavi tim putem, biti još pogubniji od učinaka Cvetkovićevog kabineta.
Prezeto od: NSPM
