Iz Domaće Štampe

Današnja ekonomska kriza je verovatno najveća koju je svet video, kako po geografskom obuhvatu, tako i po dubini. Polovina gubitaka finansijskog sektora još uvek je skrivena, kriza nije okončana, niti je sačinjen njen završni račun. Kao posledica ogromnih intervencija, budžetski deficiti država drastično su narasli, pa je i budžetska drama Grčke, na primer, samo najava onoga što dolazi[1]. Iako su gotovo sve države pred ozbiljnim iskušenjima, ekonomije istočne Evrope bi mogle biti najteže pogođene u tom dramskom raspletu.

Vidljive posledice današnje krize manje su teške od onih iz 1929. godine. Razlozi su pre svega vezani za drugačiju socijalnu i ekonomsku strukturu modernih država. One su danas finansijski mnogo moćnije nego što su bile pre osamdeset godina, a time je i njihov kapacitet da intervenišu daleko veći. Ekonomska koordinacija između država na globalnoj sceni je znatno bolja nego što je bila nekada, a međunarodne finansijske institucije imaju značajna sredstva kojima mogu pomoći slabim državama. Konačno, ali ne poslednje, u ekonomskim merama je danas sadržano i višedecenijsko iskustvo upravljanja krizama.

Sa lične / individualne perspektive, svako od nas je u zadnjih 20 godina oštećen za bar US$170,000. Dakle, svakog od nas režimska vlast košta bar US$8,500 godišnje, ili US$708 mesečno, ili US$24 dnevno, ili ti US$1 na sat.

Kad postavimo ovo pitanje ljudima oko sebe, najčešći odgovor je: "Ne znamo koliko su nas pokrali, al' bre sve su uzeli". I ne treba neka kompleksna analiza da potvrdi životnu stvarnost ovog našeg zdravorazumskog zaključka. Ipak, "ako koza laže, rog ne laže", neophodno je kvantifikovati i izanalizirti ovu krađu da bismo bar okvirno saznali detalje: ko, kako, i koliko su nas pokrali. Pogotovu što mi sada imamo istorijsku dužnost da našim budućim generacijama jasno ukažemo na svoje greške kojima smo upropastili i naše i njihovo nasleđe.

 U principu, nalaženje odgovora je prosto. Prvo utvrdimo koju smo to vrednost mi imali, zatim utvrdimo koju to vrednost mi sada imamo, i razlika će nam reći koliko su nas u međuvremenu pokrali. Uzmimo samo period od 1991. do danas. Ovaj period ima poseban, praktičan značaj zbog naše neposredne moći i odgovornosti da svojim suverenim demokratskim procesom smenimo ovaj nama nametnuti sistem vlasti, i revidiramo pogubne rezultate i očajno stanje u koje nas je ovaj režim zakopao. To što režim svojevoljno manipuliše sistemom i ne prihvata smenu, apsolutno sa nas ne skida direktnu odgovornost što mu mi to dozvoljavamo.

Multifunkcionalni lik stvoren da bude predsednik SAD?

Još su Turci Osmanlije znali da je narode najlakše pokoravati ubacivanjem u zemlju etničkih i rasnih "hibrida" koje su kao decu oduzimali pravim majkama i nakon specijalnog odgoja vraćali kao punopravne pripadnike naroda čiju su društvenu zajednicu nameravali da razore. Poznat je Mehmed Paša Sokolović. Nema gorih zulumćara od janjičara. Da li je to bio izum Turaka ili Vatikana i da li je 44. američki predsednik Obama baš takav “hibrid” na zadatku?

Biografija Baraka Huseina (Muhameda) Obame je toliko komplikovana da i mnogim običnim ljudima deluje neverovatno da se sa takvim nesređenim životom, sa toliko promena mesta boravka, škola, imena, ali i vere, može dogurati do tako (bar naizgled) značajne funkcije u državi - predsednik SAD. Naravno, uz pretpostavku da američki predsednik zaista vodi državnu politiku i da nije tu samo da se slika, pozdravlja gradjane i drži govore.

Da ukratko navedemo da je Barak Obama, po zvaničnoj biografiji, rođen u teškoj svetskoj zabiti, na havajskom ostrvu Oahu (Havaji su u sred Pacifika), od oca koji je poreklom iz Kenije i koji je međudržavnom razmenom studenata (čitajte smišljenom politikom globalista da naprave multikulturalno i rasno mešano društvo) stigao u SAD na studije. Iz njegove biografije se vidi da je  bio alkoholičar, da je često menjao mesto boravka i žene, bio isklon bigamiji i da je pravio decu gde god je stigao, a stigao je i do Havaja 1961. gde je šarmirao jednu maloletnu belkinju iz dobrostojećče trgovačke porodice  Danam.

Hronologija :

14.20 - U Zdravstveni centar u Mitrovici primljeno šest osoba sa teškim telesnim povredama, sa prostrelnim i ustrelnim ranama, koje su im nanete "bojevom municijom", rekao direktor centra Milan Jakovljević.

14.10 - Vojnici Kfora bili su primorani da u "samoodbrani" ispale gumene metke jer su ih Srbi gađali kamenicama, rekao predstavnik Kfora Kai Gudenoge.

13.40 - Četiri osobe teže povređene, a desetak njih je povređeno gumenim mecima, rekao za RTS Goran Bogdanović. 

13.25 - U pucnjavi povređeno nekoliko ljudi, koji su u tri sanitetska vozila odvezeni sa prelaza, javlja Beta. Takodje je pucano i u sanitetsko vozilo koje je izrešetano ali na sreću, u njemu niko nije povredjen.

13.23 - Vojnici Kfora bacili su oko 13 časova suzavac, a zatim se čula i rafalna paljba. Helikopteri Kfora kruže iznad zone. Srbi se povukli iza nasipa.

13.12 - Čuju se pucnjava i rafalna paljba na Jarinju, uzrok nepoznat. Ima povređenih.

Pripadnici Kfora ispalili su patrone suzavca, a zatim se čula i rafalna paljba najpre prema Srbima koji su opkolili alternativni put iz pravca Leposavića, a zatim i ka Srbima koji su blokadu opkolili iz pravca Rudnice.

Stvorene u Ratu za nezavisnost, SAD su od mlađeg brata Engleske s vremenom postajale stariji brat, a potom i Veliki otac porodice. Zemlja je za desetine miliona gladnih, ali hrabrih ljudi širom sveta postala jedina velika, prava šansa za ostvarivanje lične i porodične stabilnosti, koja se s vremenom po svetu pročula kao „američki san“. Srećni su bili ljudi koji su uspevali da s porodicama, ili bez njih, postanu državljani SAD. Kroz svoju kratku (po civilizacijskim merilima) istoriju, SAD su pokazale da imaju ljude koji odlično razumeju načine i metode kojima se stvara sopstvena država. Osvajanje „Zapada“, otimanje zemlje i proterivanje (ili zatiranje Indijanaca) samo su početak dugog niza nedemokratskih (po današnjim kriterijumima) metoda kojima je najgrublja sila bila način ostvarivanja ličnih i kolektivnih ciljeva Amerikanaca i Amerike. 

Praktična i pragmatična novonastala nacija počela je da stvara nove vidove proizvodnje, i pogotovo nove tehnološke postupke, koji su s novim vidom masovne proizvodnje, uz obimne prirodne resurse, stvarali uslove da na ogromnom i brzo narastajućem tržištu zemlja ekonomsko-finansijski jača do stepena kad je uvršćena u red najvećih, ali i najjačih država sveta. Tranzicija od surovog liberalnog kapitalizma posle Velikog rata, ka nekoj novoj vrsti društvene raspodele bogatstva, išla je preko Velike krize 1929 – 1933. godine. Usvajajući nekad i bolne odluke koje su za sobom nosile brojna samoubistva mnogih nemoćnih da se snađu, Amerika je išla napred i, prilično udaljena od ostatka sveta, ponovo se dizala na noge, pamteći i u ličnoj i kolektivnoj svesti vreme teškoća koje je imala posle Velikog rata. Kada se u Evropi već golim okom moglo videti da osnažena Nemačka želi novu preraspodelu svetskih resursa, pogotovo onih istočno od njih, Amerikanci su razumeli šta se sprema. Gledajući jednim okom na Nemačku, a drugim na isto tako sirovinski požudni Japan, želeli su da, poučeni iskustvom Prvog rata, što duže ostanu po strani, i koriste pogodnosti koje mogu imati bez direktnog učešća u novom velikom vojevanju. Konačno svesni toga da rat ipak neće izbeći, Amerikanci su počeli da spremaju svoju industriju da se pretvori u ratnu mašineriju, koja je sposobna ne samo da se zaštiti već i da napravi novu geopolitičku kartu sveta u skladu sa američkim interesima. Kada je posle Perl Harbura uvučena u globalnu igru, jasno je bilo da će uzvratiti na način kako je to kroz svoju kratku istoriju uvek činila.

Priština – Kako navode naši izvori bliski Euleksu, sve je već spremno da nelegalne šiptarske strukture postave svoje ljude na prelazima Jarinje i Brnjak. Po tom planu, prelaz Jarinje biće otvoren samo za putnički saobraćaj, dok će Brnjak, uz redovan putnički saobraćaj, biti otvoren za uvoz i izvoz komercijalne robe.

Do ovakvog rešenja nelegalne šiptarske strukture su došle oslanjajući se na procene da u blizini Brnjaka ne postoji alternativni magistralni put, kao što je to slučaj sa prelazom Jarinje. Nelegalne šiptarske strukture su vodile računa i o smanjenju troškova prevoznika iz Crne Gore, preko čije će teritorije stizati roba iz Hrvatske i Slovenije. Prema nezvaničnim informacijama, na moguće rešenje da Brnjak bude jedini prelaz preko koga će se transportovati komercijalna roba, odlučujuću uticaj, uz crnogorske biznismene, ima Turska, koja planira da najveći broj svojih predstavništava registruje u Novom Pazaru.

Ono što je sasvim sigurno dogovoreno, jeste da će, uz Euleks supervizore, bili raspoređeni šiptarski službenici, sanitarni, tržišni, veterinarski, kao i svi drugi inspektori. Njihov izbor već je završen, potvrđeno je „Pravdi“ iz izvora bliskih Hašimu Tačiju. Naši izvori navode da termin sprovođenja odluke o zaposedanju administrativnih prelaza biti donet tek pošto novi komandant Kfora Erhard Drevs dobije zeleno svetlo iz Napulja i Brisela da povuče naredbu o ukidanju vojne uprave uz administrativnu liniju.

Kako su, korak po korak, tokom proteklih nekoliko nedelja vlada Hašima Tačija u Prištini i naši zapadni prijatelji iz Vašingtona i Brisela pripremali nasilno zauzimanje severa Kosova, da li su u međuvremenu i Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zubin Potok i Zvečan postali uslov za srpsku EU kandidaturu, i kakvo je to rešenje problema severnog Kosova, koje će zadovoljiti EU i SAD, 2008. godine obećao predsednik Srbije Boris Tadić

PRIŠTINA – Ambasador Nemačke na Kosovu Hans Diter Štajnbah izjavio je da njegova zemlja podržava ulazak Kosova i Srbije u EU kao dve odvojene države i procenio da će, tokom približavanja Srbije Uniji, Beogradu biti postavljeno pitanje priznavanja Kosova.

„Negde u procesu ulaska zemalja u regionu u EU biće postavljeno pitanje nezavisnosti Kosova. Mogu da vam garantujem da EU nikada neće primiti dve države koje ne priznaju jedna drugu”, rekao je odlazeći nemački ambasador u intervjuu prištinskom listu „Koha ditore”.
Štajnbah je rekao da goruće pitanje severnog dela Kosova, kroz izvesno vreme, treba postaviti u dijalogu Beograda i Prištine.
„U jednom trenutku u budućnosti, sever treba da bude deo dijaloga. Ne u smislu odvajanja ili nešto slično tome, već u smislu stvaranja uslova života za Srbe na severu Kosova, u smislu prihvatanja pravila države Kosovo”, precizirao je Štajnbah.
Nemački diplomata ne misli da postoji rizik da stvaranje države na Kosovu ne uspe.
„Ne, jer je Kosovo sada priznato od 76 zemalja. Znam da je proceš priznavanja usporen malo, ali verujem da će biti novih priznanja”, rekao je Štajnbah. On je, takođe, rekao da će se Nemačka usprotiviti kad god neko govori o „ugrožavanju suvereniteta, ideji podele i menjanju granica Kosova”. Prema njegovim rečima, Nemačka je uverena da samo sigurne granice u ovom regionu mogu doneti stabilnost na Balkanu, ali i u Evropi.

Naš komentar: Da li je ikome još potrebno objašnjavati šta nas čeka ako i dalje žuta koalicija i njeni sateliti insistiraju na paroli koja će uništiti Srbiju, njene građane i ceo srpski narod: "EVROPA NEMA ALTERNATIVU." Neka znaju da samo Srbija nema alternativu.

Preuzeto od: NSPM

(Global Research, May 30, 2011)

Da li bi odbijanje Islanda da pristane na finansijsko šikaniranje bio dobar model ponašanja i za Grčku i Irsku?

Prošlog meseca Island je glasao protiv usvajanja zahteva Britanije i Holandije da se izvrši nadoknada njihovim nacionalnim agencijama bankarskog osiguranja koje su spasile domaće deponente islandske onlajn štedioniseIcesave[1]. Ovo je drugo glasanje protiv sporazuma (u odnosu 3:2), a islandska podrška članstvu u evrozoni je pala na samo 30 odsto. Pritom je preovlađujuća filozofija bila raširena percepcija da se evropska politika vodi u korist bankara, a ne socijalne demokratije, onako kako je Island to zamišljao – i kako je stvarno i bilo kada je 1957. godine formirana Evropska ekonomska zajednica (Zajedničko tržište).

Dozvolivši da Britanija i Holandija ucenjuju Island da plati za greške Gordona Brauna i njegovih holandskih kolega, Evropa je uslovila učlanjenje Islanda nametanjem finansijskih mera stroge štednje i osiromašenjem stanovništva – a sve da bi platili novac koji zakonski ne duguju. Problem je pronaći pošten sud spreman da sprovede evropske sopstvene zakone o bankarstvu postavljajući odgovornost tamo gde se zakonski nalazi.

„Tehnički pregovori“, priznanje Kosova

Šef pregovaračkog tima Beograda Borislav Stefanović se ovih dana ubi objašnjavajući kako Srbija nije priznala Kosovo kao državu, već je samo priznala dokumenta te ne znaše šta - ali države nije, tvrdi on. Jedini je problem kako u tu fatamorganu poverovati kada ga događaji i na terenu više nego ubedljivo demantuju.

Neko se tu pravi lud ili je stvarno lud. Ko ima pravo da građanima izdaje dokumenta?! Naravno odgovor svi znaju - samo država odnosno njeni organi. Ako Srbija ta dokumenta u bilo kojoj formi priznaje, ona priznaje te organe, odnosno tu državu i nijednog drugog objašnjenja, odnosno pokušaja prevare ostatka Srbije tu ne može biti.

Borislav - Borko Stefanović i Edita Tahiri, pregovarači Beograda i Prištine, odnosno preciznije rečeno (da ne bi bilo skrivano) pregovarači dveju država Srbije i Kosova o „tehničkim pitanjima“. Koliko su ona „tehnička“ vidi se iz prakse koja je odmah počela da daje rezultate.

Ako Srbija priznaje lične karte, vozačke dozvole, registracione tablice, pa još i carinske pečate, šta to može biti drugo nego priznanje Kosova kao države, jer samo država izdaje takva dokumenta i samo među državama postoji Carina. E sad se odmah otvara problem koje Šiptari vrlo efikasno rešavaju. Pošto Srbije priznaje dokumenta kvazi države Kosovo i na delu teritorije van Kosmeta, Srbima sa Kosmeta druga dokumenta nisu potrebna. Kosovske Vlasti (sa velikim V) kao priznate institucije oduzimaju Srbima na Kosmetu dokumenta koje je izdala Srbija. Vrlo logično, jer ne mogu neki ljudi imati dve lične karte, dve vozačke dozvole, ili automobil dve sasvim različite tablice. Koji je automobil napravio udes, koji je vozač taj incident skrivio, kom licu će biti naplaćena kazna ili koji će organ to da procesuira.

Analiza ideologije i praktične politike predsednika Borisa Tadića u svetlu intervjua od 02. juna 2011 godine.

Boris Tadić, nominalni predsednik, danas se osetio dovoljno politički snažnim da javno iznese ideje vodilje i lična ubeđenja koja čine osnove zvanične državne politike i strategije, kao i istinu da je Demokratska stranka samo sredstvo za ostvarenje stvarnog cilja neobjavljenog kao zvanični politički program stranke. Ova strategija je do sada bila intimna vizija grupe, "Borisa, Krleta, Šapera i Tucka," koji su zaposeli vlast u njoj i državi, i vode je putem ka ciljevima koje narod nije izglasao niti ih važeći Ustav Republike Srbije dozvoljava ... Naprotiv.

Predsednik kaže: "Ona je i formirana da bi uticala na popravljanje tog kulturnog modela (nap. "populističkog") o kojem govoriš. I to je ovo što kažeš: svi smo na neki način učestvovali u politici, želeći da promenimo tu kulturnu matricu" ... "Da li je DS u svojih 20 godina uspela da promeni kulturnu matricu? Mislim da nije. I mislim da je to najteži posao koji svaku političku organizaciju čeka. Da li ću ja uspeti da DS-u nametnem tu misiju i taj zadatak? Nadam se. Trudim se. Kako? Pa evo, jednom drugačijom političkom kulturom, nekonvencionalnim intervencijama u politici, u nacionalnim pitanjima, u regionalnim odnosima" … "Ti, u stvari, mene pitaš da li je DS sposobna da promeni istoriju. Ja se nadam da je sposobna. "... "Čini mi se da Srbija redefiniše upravo tu stereotipnu, rigidnu, disfunkcionalnu i opasnu politiku na Kosovu" ... "Istovremeno da se odgurnemo od mita. Jer, kosovski mit, koliko god je sastavni deo identiteta, na najbrutalniji način je zloupotrebljavan protiv interesa svakog Srbina. Makar u proteklih 20 godina" ... "Postojao je samo jedan jedini, koji je nepromenljiv i, valjda, izgrađen od tog večnog kamena. Na kraju, mislim da smo napravili mnogo nekonvencionalnih iskoraka u toj politici, što stvara šanse da se pronađe neko novo rešenje" ... "I zato mislim da Evropska unija nema alternativu. Nama EU služi kao kulturološka preobrazba" ... "Zato što je to društveni model koji u najvećoj meri rešava hronične probleme sa kojima se naše društvo suočava". "Ali će nam biti kudikamo lakše da se nađemo na nosaču aviona a ne na papirnom brodiću na kome se nalazimo svih ovih godina" 1)

Okupacija: Srbija je okupirana ne samo metaforično nego i po sili važećih zakona, ali narodu to niko ne želi da rastumači.

Ne samo očigledni i javni razvoj događaja nego i Sporazum koji je Boris Tadić u ime Vlade Srbije potpisao pred Kondolizom Rajs, a potom i odgovarajući ratifikacioni Zakon koji je potpisao kao predsedenik Republike, govore da je Srbija pod stranim patronatom i formalno

Sadašnja vlast je potpisala kapitulaciju i na spoljašnjem i na unutrašnjem planu. Usled pogrešne procene da je neprijateljstvo prema Srbiji bilo motivisano lično-partijskim, a ne geopolitičkim motivima, od 5. oktobra 2000. srpsko društvo bilo je spremno da učini mnogo toga što je tražio Zapad. Mislilo se da je moguće kupiti njihovu ljubav i dobiti mesto u Evropskoj uniji koje bi osiguralo bolji život. Vođenjem takve politike, pored unutrašnjeg političkog, društvenog i ekonomskog kolapsa dobili smo i nipodaštavanje srpske tradicije i patriotizma, metastazu američkog ideološkog aparata u Srbiji (mediji, NVO), urušen kompletan odbrambeni sistem Srbije (uništana Vojska, uništena odbranbena industrija Srbije)...

Sve ono što jednoj zemlji treba da omogući zaštitu interesa (vojni kapaciteti, u nacionalnim okvirima održiva privreda, nacionalni polet) dobilo je obrise kolonijalnog poseda onih koji su 1999. godine na Srbiju izvršili agresiju. Nema države, nema vojske, nema teritorije, nema sposobnih ljudi (pobegli na rad u zapadnu civilizaciju), nema privrede, nema plata, nema penzija (niko je neće dočekati), nema… Zapravo više nema nego što ima.

Jedan deo nekadašnjeg DOS-a je u ovome učestvovao imajući iste zablude kao i mnogi "obični" Srbi, dok je drugi deo učestvovao po zadatku da što više oslabi Srbiju. Taj soj sada vlada Srbijom. Oni su svesni u kakvo stanje je zahvaljujući njima zemlja dovedena, ali isto tako dobro znaju, i očigledno je, šta njihovi mentori žele da vide na kraju ove balkanske balade.

Dok se svi ti zadaci i uslovi ne ispune, ili dok Srbija nedvosmisleno ne krene u tom pravcu, tako da bude jasno da povratka više nema, Srbija neće dobiti očekivanu podršku da joj u osnovi bude bolje, nego samo prividnu i kratkotrajnu. Sadašnji režim, pojačan reformisanim, "unapređenim" radikalima, pokušaće da opstane do početka 2016. godine, kada se, po svim ekonomskim pokazateljima i indicijama, očekuje da Srbija - bankrotira. Do tada ima vremena i može da se obezbedi još dosta vlasti i slasti. Posle toga srpski vladari mogu da se presele na egzotična mesta odakle će posmatrati kaljugu u kojoj su nas ostavili.