Kako su, korak po korak, tokom proteklih nekoliko nedelja vlada Hašima Tačija u Prištini i naši zapadni prijatelji iz Vašingtona i Brisela pripremali nasilno zauzimanje severa Kosova, da li su u međuvremenu i Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zubin Potok i Zvečan postali uslov za srpsku EU kandidaturu, i kakvo je to rešenje problema severnog Kosova, koje će zadovoljiti EU i SAD, 2008. godine obećao predsednik Srbije Boris Tadić
Plan je bio podmukao u meri u kojoj je bio pažljivo osmišljen. Imao je, dakle, sve šanse za uspeh. Da Šiptari silom zauzmu sever Kosova, da se Srbija isprovocira na bezubu reakciju bez reakcije kojom će zacementirati svoju tihu kapitulaciju, pa da onda Brisel i Vašington slegnu ramenima, namignu jedan drugome i saopšte kako nemaju druge nego da prihvate realnost na terenu. Planerima drame koja je na Jarinju i Brnjaku, administrativnim prelazima između Srbije i Kosova, otpočela u ponedeljak uveče, sve je i krenulo kako su zamislili. Ali zaboravili su da u jednačinu ubace jednu nepoznatu, i zbog tog im je – jednog jedinog – previda čitav plan otišao dođavola. Srbi Zubinog Potoka, Leposavića, Zvečana i Mitrovice, na koje niko nije računao ozbiljno koliko su oni sami ozbiljni, organizovali su se i, zuba stisnutih u inat i prkos, odbranili svoju zemlju. Istrajni na barikadama porazili su, makar zasad (sreda je uveče), i Hašima Tačija, i Brisel, i Vašington. I Borisa Tadića, sveže nagrađenog državnika koji je u utorak svetu i Srbima pokazao da država Srbija više ne postoji. Na šta mu je odgovoreno da su Srbi, ma šta im radili on i njegovi zapadni prijatelji, još i te kako živi…
NA IVICI NOVOG KOSOVSKOG BOJA
Šta se to dogodilo pa je situacija iz stanja onog opšteg zadovoljstva s početka jula, kada je uz posredovanje Evropske unije postignut prvi dogovor Beograda i Prištine, dospela na ivicu novog kosovskog boja? Da li je sve počelo kada je otkazana sledeća, šesta runda briselskih pregovora, ili je njeno otkazivanje izazvano baš da bi, posle nekoliko međupoteza, Tačijevi specijalci iz jedinice ROSU bili dovedeni na prelaze 1 i 31, Jarinje i Brnjak? Najzad, koliki je stepen koordinacije Prištine i Brisela i Vašingtona, u kojoj je on srazmeri sa stepenom laži sadržanom u tvrdnjama da takve koordinacije nema, i zašto je ta nepostojeća veza postala ključni razlog za izostanak bilo kakve konkretne reakcije onog Beograda koji Evropskoj alternativi ne vidi alternativu?
Događaji, koji će naposletku dovesti do pucnjave i barikada, od početka jula počeli su da se ređaju dobijajući ozbiljno ubrzanje.
Prvi sporazum Beograda i Prištine, podsećamo, postignut je 2. jula; ovim nepotpisanim dogovorom Srbija je prihvatila dokumenta nezavisnog Kosova (lične karte, vozačke dozvole, registarske tablice automobila), i obavezala se da Prištini dostavi kopije matičnih knjiga čime je dokumentima koje izdaje „država Kosovo“ obezbedila pravnu osnovu kakvu oni dosad nisu imali. Robert Kuper, EU posrednik, čestitao je obema stranama, a obe strane su na to izrazile zadovoljstvo.
Usledile su, nošene tim uspehom, optimističke najave pred šestu rundu pregovora, zakazanu za 20. i 21. jul. Borko Stefanović, glavni srpski pregovarač, dva dana uoči novog sastanka u Briselu najavljuje s puno optimizma: „Pitanja katastra i univerzitetskih diploma su pred zaključenjem“. Da bi samo dan kasnije, iliti dan uoči odlaska kod Roberta Kupera, saopštio da su pregovori otkazani; po svemu sudeći, zato što su u poslednji čas Priština i Brisel pokušali da uvale rešenje pitanja katastra i carinskih pečata. Tema koja se, inače, pojavila odjednom, a da pre toga nije spominjana. Ponuđeno rešenje, bez sumnje, bilo je takvo da čak ni onoliko popustljivi Beograd – a ta je popustljivost skoro bezgranična, što se vidi po prvom sporazumu – nije mogao da ga prihvati.
Istorija nam se ponavlja. Ponuda koja ne može da se prihvati, poput one bečke 1914. ili iz Rambujea 1999. godine, bila je samo uvod u ono što će uslediti. Bio je to prvi korak ka zauzimanju Jarinja i Brnjaka.
Tog utorka 19. jula, kada smo saznali da su zbog srpskog protivljenja pregovori odloženi za septembar, u Briselu se sastaju Robert Kuper i glavna prištinska pregovaračica Edita Tahiri, inače potpredsednica vlade Hašima Tačija, a dan kasnije, prošle srede, Tačijeva vlada saopštava da uvodi embargo na uvoz srpske robe. Drugi korak.
Korak načinjen uz neskrivenu američku, i prećutnu podršku Evropske unije. „Kosovo je bilo primorano na ovakav potez, pošto je Srbija uvela iste mere Kosovu pre oko tri godine,“ izjavio je Hajredin Kuči, potpredsednik Tačijevog kabineta. „Nije u pitanju nikakav embargo, već samo reciprocitet.“ Kučijevo obrazloženje, gotovo do reči, potom na „Glasu Amerike“ ponavlja Tomas Kantrimen, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju: „Žao nam je što se vlada Kosova osetila prisiljenom da pribegne reciprocitetu u trgovinskim odnosima sa Srbijom. Istovremeno, moramo da sagledamo istinu, a to je da je Srbija počela isti takav embargo na robu sa Kosova pre dve i po godine.“
ZLOKOBNA NAJAVA PITERA FEJTAAko je i bilo dileme ko je šaputao kome – Kuči Kantrimenu ili ipak obrnuto – razrešio ju je naš pregovarač Stefanović, visprenom ocenom da je Kantrimenova izjava „još jedan dokaz da SAD utiču na odluke Prištine. To svi znaju, ali je dobro da postoji taj uticaj SAD jer tako znamo kakav je stav Vašingtona u pregovorima.“ EU na sve to ćuti – Maja Kocijančič, portparol Ketrin Ešton: „Izjave Kantrimena ne komentarišemo. Kantrimen je predstavnik SAD i ne govori u ime EU.“ – ali je to ćutanje o kosovskom embargu vrlo rečito pošto baš tih dana Štefan File, EU komesar za proširenje, nalazi za shodno da kaže kako „u okviru dijaloga, ipak, još nije otvoreno najosetljivije pitanje, status Kosova, i to je nešto što će uskoro morati da se desi. Srbija ne može da postane članica Evropske unije bez rešenja ovog problema, u to nema nikakve sumnje. Beograd i Priština treba da, uz pomoć EU, nađu to rešenje.“ Reakcija Srbije na embargo (spomenimo je iako jedva zaslužuje. Ionako nije najbednija među reakcijama zvaničnog Beograda na događaje od protekle sedmice) svela se na zakasnelo, čitavih pet dana kasnije, ulaganje prigovora kod Cefta, sporazuma o slobodnoj trgovini u jugoistočnoj Evropi. Cefta, koliko je poznato, još nije reagovala, iako je čitava stvar potpuno jasna pošto u sporazumu Kosovo i ne učestvuje kao nezavisna država Republika Kosovo već kao Unmik/Kosovo, i kao takvom mu je godinama unazad (od 2006/7) dozvoljen izvoz robe u Srbiju. Ova, lako proverljiva činjenica (www.cefta2006.com), raskrinkava Kučijevu i Kantrimenovu laž o reciprocitetu, usput svedočeći da je (ta laž) upotrebljena samo kao podmuklo pokriće za naredne poteze. Drugi korak ka zamci za Jarinje i Brnjak, ovaj prištinski embargo, propraćen je zlokobnom najavom onoga što će uslediti. U Prištini se 12. jula sastaju predstavnici 25 država članica Međunarodne upravljačke grupe – sve naš prijatelj do prijatelja, od Hrvatske, Slovenije i Turske, preko Mađarske i Bugarske, Nemačke, Holandije, Velike Britanije i Francuske, do Norveške, SAD… – i pružaju „punu podršku“ teritorijalnom integritetu i suverenitetu Kosova „u okviru njegovih sadašnjih granica“. Posle tog sastanka Piter Fejt, šef Međunarodne civilne kancelarije (ICO) koju je osnovala ova grupa nama prijateljskih zemalja za podršku nezavisnom Kosovu, izjavljuje da „samo Beograd može da ubedi Srbe sa severa da prihvate decentralizaciju“ (po Ahtisarijevom planu, tj. utapanje nepokorenog severa u nezavisno Kosovo), i da je „došlo vreme da to i učini.“ Dodao je, štaviše, i da ICO i vlada u Prištini „ostaju privrženi rešavanju problema sa severom što je pre moguće“. A posle drugog usledio je i treći korak. U ponedeljak 25. jula, nekoliko sati pre akcije ROSU, Euleks izvodi maestralnu obmanu. Saopštava da još nisu počeli da primenjuju odluku prištinske vlade o embargu. „Euleks je upoznat sa odlukom Vlade Kosova. Mi još diskutujemo o efektima ove odluke. U toku su i rasprave sa zvaničnicima Vlade Kosova da bismo videli posledice odluke,“ govori portparolka Euleksa Aleksandra Džordž. Gle slučaja: Euleks kontroliše, upravo, prelaze Jarinje i Brnjak. I tako dolazimo do četvrtog koraka u ovoj podloj predigri na severu Kosova. Kosovske vlasti „oklevanje“ Euleksa koriste kao konačni izgovor. Bajram Redžepi, ministar unutrašnjih poslova Kosova, naime, u ponedeljak uveče govori da „nije bilo spremnosti da se na severu Kosova sprovede odluka vlade o reciprocitetu“, i da zbog toga nije bilo druge nego je doneta odluka da kosovska policija preuzme nadzor nad prelazima Jarinje i Brnjak, i tako „omogući ostvarivanje zakonitosti u tom delu zemlje“.
ROSU, KFOR I EULEKS
Akcija je mogla da počne. Specijalci Tačijeve policije, jedinica ROSU (Regional Operational Support Unit ), u noći između ponedeljka i utorka kreću u osvajanje severnog Kosova.
Da li su u tome imali podršku Euleksa i KFOR-a? Hajredin Kuči, Tačijev zamenik, te noći govori: „Vlada Kosova uvek koordinira svoje aktivnosti sa međunarodnim predstavnicima, jer je međunarodna zajednica priznala Kosovo kao jedinstvenu i celovitu državu. U ovoj aktivnosti verujem da je došlo do koordinacije sa Euleksom i Kforom dok institucije Kosova ostvaruju svoje ustavne funkcije.“ Srpski ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović iste noći govori da je „simptomatično da akciju KPS-a (Kosovska policijska služba) prate i specijalne jedinice Euleksa, što ukazuje da je to sinhronizovana akcija“, dodajući da, uprkos celovečernjem nastojanju, nije uspeo da telefonom dobije nikoga iz Euleksa. Što se pak KFOR-a tiče, načelnik kosovsko-mitrovičkog okruga Radenko Nedeljković kazao je u početnim satima drame da je „KFOR helikopterima doveo jednu novu grupu pripadnika KPS-a koji su trebalo da zauzmu administrativni prelaz“.
U igru se, međutim, umešao onaj nepredviđeni, zaboravljeni faktor, Srbi sa severa Kosova. Reagovali su energično, složno, kao ljudi koji nemaju više šta da izgube i jedini im je izlaz da brane svoje. Akcija jedinice ROSU, uz logističku podršku KFOR-a i Euleksa koji su Albancima prepustili prljavi deo posla, neočekivano, skršena je.
I otuda ono ritualno pranje ruku lažima. Nismo imali nikakve veze s tom neuspelom akcijom, objasnili su SAD, EU i Euleks tek kada je postalo izvesno da desant na Jarinje i Brnjak – o kome se nisu izjašnjavali sve dok je trajao – neće proći po planu. Fernando Đentilini, specijalni predstavnik EU na Kosovu, tako, saopštava da „to nije učinjeno u konsultaciji sa međunarodnom zajednicom i EU to ne odobrava. Jednostrane akcije sa bilo koje strane ne mogu rešiti problem.“ Maja Kocijančič, portparol Ketrin Ešton, poručuje iz Brisela: „Akcije kosovskih vlasti nisu preduzete u konsultacijama sa međunarodnom zajednicom i EU ih ne odobrava.“ A ambasada SAD u Beogradu poručuje da se događaji na severu Kosova „nisu odigrali u saradnji sa međunarodnom zajednicom“.
Sve laž do laži. Sprega Prištine i zapadnih autora kosovske nezavisnosti otkrivena je odmah. U sredu, albanski policajci i carinici su, uprkos dogovoru komandanta KFOR-a Erharda Bilera sa Borkom Stefanovićem i Goranom Bogdanovićem, helikopterima iza leđa Srba prebačeni na prelaz Brnjak u Zubinom Potoku. Piter Fejt saopštava da „Vlada Kosova ima pravo da obezbedi postojanje odgovarajuće uprave, uključujući tu i onu koja se odnosi na granice i carinsku kontrolu“, a ambasador Francuske (to je ona zemlja s kojom je Boris Tadić ove godine potpisao strateško partnerstvo) u Prištini Žan Fransoa Fitu objašnjava da „treba poštovati odluke Vlade Kosova, jer je u svoje ruke preuzela odluke koje joj pripadaju.“ Ambasador Fitu je, usput, otkrio i konačni cilj kreatora neuspelog plana. Plana koji je predviđao promenu situacije na terenu i potonje prihvatanje novog statusa kvo: „Ta odluka je stvorila novu situaciju i mi treba da živimo s tom situacijom i neophodno je obezbediti mir.“
A Srbija? Kako su, uopšte, vlasti u Beogradu mogle da odreaguju na nasilje kosovskih Albanaca, kad na Kosovu nema srpskih snaga bezbednosti (uprkos zaboravljenoj odredbi zaboravljene Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN)? E pa mogle su. Tadićev Beograd mogao je da pripreti prekidom daljih pregovora s Prištinom; mogao je da donese odluku o povlačenju saglasnosti na prvi postignuti sporazum, jer naspram sebe ima verolomnog pregovarača sklonog nasilju; mogao je da učini i nešto konkretno, da u odgovor na njihove transportere i duge cevi, recimo, Kosovu isključi telefonske veze i Internet. O upućivanju vojske i policije na administrativnu liniju, nadomak Jarinja i Brnjaka tako da ih vide i sa one strane, već, da i ne govorimo…
Ma, mogla je makar da se održi vanredna sednica Skupštine Srbije. Makar vanredna sednica vlade Mirka Cvetkovića. Umesto toga su zabranili da se o Kosovu govori i u skupštini i na ulici. U Srbiji je tako ozvaničena žuto-crvena okupacija zemlje u ime Evropske unije i NATO-a, koji su svojim beogradskim marionetama dozvolili tek da zatraže hitnu sednicu Saveta bezbednosti. Koliko ih, kao marionete, uvažavaju, pokazali su time što nisu dozvolili održavanje sednice SB-a, već samo konsultacija iza zatvorenih vrata od kojih ne treba očekivati ništa značajno.
A u Skupštini Srbije, potpredsednica Gordana Čomić (DS) oduzimala je u utorak reč poslanicima koji su se usudili da poremete dnevni red – raspravljalo se, bože moj, o energetici – i progovore o tekućem napadu kosovskih oružanih snaga na Srbe na severu pokrajine. U sredu, predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović (SPS) i otvoreno je rekla da joj ne pada na kraj pameti da sazove vanrednu sednicu o „političkoj i bezbednosnoj situaciji na Kosovu“. Učiniće to, kazala je, po skupštinskom Poslovniku (koji je očigledno važniji i od Ustava Srbije i od ugroženih života srpskih državljana), to jest, tek kada to zatraže 84 poslanika.
Na ulici, na Trgu Republike u Beogradu, policija je u sredu sprečila okupljanje u organizaciji Srpskog narodnog pokreta 1389. Da ostane zabeleženo za srpsku istoriju beščašća: mladiće koji su u srpskoj prestonici pokušali da se okupe na „narodnom skupu podrške srpskom narodu, našoj braći na Kosovu i Metohiji koji trpe neviđeni teror koji je kulminirao kada su oni koji su ubijali srpsku decu, silovali žene, otimali Srbe i vadili im organe, palili kuće, crkve i manastire upali na sever Kosmeta i pokušali da ga okupiraju“, srpska policija legitimisala je i privodila preventivno. Svoj doprinos u miniranju beogradskog skupa dali su, složno, i ovdašnji mediji – baš nijedan nije preneo najavu održavanja skupa, a nigde se nije pojavila ni informacija o načinu na koji je skup konačno osujećen. Ako je za nekakvu utehu, saznali smo po čijem su nalogu postupili policija i mediji; nevladina organizacija „Inicijativa 33“ redakcijama je poslala ovu preteću poruku: „Inicijativa 33 zahteva i moli sve medije da pozovu na zabranu najavljenog skupa fašističke organizacije NAŠI koji je zakazan za večeras u 19č, na Trgu Republike. Po informacijama koje smo dobili iz pouzdanih izvora doći će do nereda na ulicama i napada na ambasadu SAD.“
TADIĆEVO OBEĆANJE ZAPADU A predsednik Srbije Boris Tadić… U utorak, dok su Tačijeve rose pucale po Srbima u Zubinom Potoku, otišao je u ambasadu Norveške – članice Međunarodne upravljačke grupe, koja je podržala „opravdanu“ akciju albanskih specijalaca na Jarinju i Brnjaku – da se upiše u knjigu žalosti, a onda je otputovao u Prag, u Češku (takođe članica Međunarodne upravljačke grupe), da mu Amerikanci (SAD su takođe član… Ali da ne trošimo reči na to šta su Amerikanci, jer ćemo početi da psujemo) uruče nagradu „Polak“ za njegov „doprinos demokratskim i ekonomskim reformama u centralnoj i istočnoj Evropi“. Zbog prebukiranog rasporeda stigao je da nam se obrati tek odande, iz Praga. A bolje je bilo dok je ćutao, jer kada je progovorio, poručio je Hašimu Tačiju da može da nam radi šta mu je volja. Kako, uostalom, drugačije protumačiti obraćanje u kojem nije pripretio baš nijednom kontra-merom, već je na noćni upad maskiranih albanskih specijalaca reagovao tako što je poručio da Srbija neće voditi rat, da je diplomatija jedino sredstvo koje Srbija danas može da upotrebi, da je uprkos svemu „Srbija sa svoje strane voljna da učestvuje u dijalogu i mirovnom procesu“… Nije, čak, ni upotrebio reč „upozoravam“, makar to bilo i upozorenje da će zaplakati od muke, već je na vladu u Prištini samo nemoćno apelovao da ne bude mnogo gruba… Da bi dan kasnije, u sredu na vest o paljenju punkta Jarinje, posle ove kapitulantske izjave prešao i otvoreno na stranu onih koji su nas bombardovali i okupirali Kosovo, a njemu dali nagradu za doprinos demokratiji. Srbe, koji su bez ičije pomoći i podrške ustali da se odbrane od specijalaca Hašima Tačija, na koje je KFOR u sredu predveče pucao kada su krenuli da poruše punkt albanskih carinika, predsednik Srbije nazvao je „ekstremistima i huliganima“ koji „svojim nasilničkim potezima rade protiv interesa građana i države Srbije“. Na predsednikovu su se onda nadovezali beogradski zvaničnici koji su na Kosovo otputovali tobože u zaštitu ugroženih Srba, Borko Stefanović i Goran Bogdanović, nazivajući paljenje Jarinja „zločinom najteže vrste“ (nismo od njih čuli tako tešku kvalifikaciju akcije jedinice ROSU) i aktom „kriminalnih elemenata“, dok su KFOR i Euleks – logistička podrška Tačijevim specijalcima u noćnom prepadu na sever, što je ministar Bogdanović prethodno i sam ustvrdio – u izjavi srpskog ministra za Kosovo i Metohiju dobili epitet „naših saveznika“. Zašto je zvanični Beograd tako reagovao? Dušan Janjić, politički analitičar, u listu „Danas“ je nedavno ponudio jedno objašnjenje: „U novembru ističe rok koji je predsednik Srbije Boris Tadić dobio kad je pre dve godine obećao EU i SAD da će naći rešenje za sever KiM koje će zadovoljiti Brisel i Vašington.“ Drugo objašnjenje ovog ludila, u kojem su okupatori postali „naši saveznici“, naslanja se na Janjićevu tvrdnju. Nema mnogo misterije – u pitanju je EU kandidatura, uslovljena „rešavanjem problema na severu Kosova“. I sam Janjić, u „Danasu“, govori da se „sever KiM uz saglasnost Beograda našao među kriterijumima za kandidaturu za ulazak Srbije u EU“, te da će se o njemu „razgovarati u okviru briselskih pregovora“. Kancelarija Pitera Fejta, sasvim u skladu s tim, obznanjuje nedavno da paralelne, tj. srpske institucije na severu „nisu kompatibilne s kriterijumima za pristupanje EU. Može se dogoditi da se pitanje severnog Kosova iznese tokom dijaloga, što bi moglo biti produktivno“. Hans Diter Štajnbah, ambasador Nemačke na Kosovu, pre desetak dana najavljuje za „Koha ditore“ da „goruće pitanje severnog dela Kosova, kroz izvesno vreme, treba postaviti u dijalogu Beograda i Prištine. U jednom trenutku u budućnosti, sever treba da bude deo dijaloga. Ne u smislu odvajanja ili nešto slično tome, već u smislu stvaranja uslova života za Srbe na severu Kosova, u smislu prihvatanja pravila države Kosovo.“ A vašingtonski insajder Danijel Server, na svom blogu objavljenom 14. jula, navodi da bi „najbolje bilo ako bi EU bila ubeđena da Srbiji ne dozvoli status kandidata dok sa Prištinom ne reši pitanje severa.“ I kakvu smo, onda, reakciju zvaničnog Beograda, opijenog ili potkupljenog snovima o EU kandidaturi, uopšte i mogli da očekujemo? Sreća je, međutim, u onom faktoru iznenađenja, Srbima. U tome što su se događaji na severu Kosova izmakli iz ruku Tadića i njegovih piona. Situaciju su pod svoje uzeli ljudi kojima sopstveni opstanak, a ne Evropska unija, nema alternativu, i koji su na najočigledniji način pokazali dokle su spremni da idu kada brane život svojih porodica. Posle događaja od ponedeljka uveče, utorka i srede, „naši saveznici“ iz KFOR-a i Euleksa, i njihov saveznik Hašim Tači iz Prištine, ma kako da se tekući upad na Jarinje i Brnjak konačno završi, moraće dobro da razmisle pre sledećeg pokušaja „rešavanja pitanja severnog Kosova“. Kosovski Albanci, naime, više nemaju monopol na plašenje međunarodne zajednice nemirima i protestima kakve naši zapadni prijatelji, izgleda, jedino umeju da razumeju, pošto su i Srbi sada pokazali zube. U tome i leži najveći domet ove male pobede na Jarinju i Brnjaku, i samo da im, posle ovoga, Srbija s leđa ne zada još neki udarac…Preuzeto od - "Pečat"
