Iz Domaće Štampe

Zbog iznošenja istine o genocidu nad svojim narodom i čovečanstvom zasipanjem otrovima sa neba iz zločinačkih aviona i o kriminalnom uvođenju genetski modifikovanih organizama (GMO) u komercijalni promet u svojoj zemlji, Nikola Aleksić, lider ekologa Srbije, suočen je sa nepremostivim teškoćama.

Ponovo su pokušali da ga po ko zna koji put likvidiraju prilikom dolaska na najavljenu konferenciju za novinare uBeograd. Monsanto je podneo tužbu protiv njega preko svog ekskluzivnog partnera u Srbiji zbog iznošenja istine, preteći da će njemu i porodici oteti stan radi odštete preko korumpiranog sudstva Srbije. Šalju se pretnje svim potencijalnim donatorima i sponzorima da ne smeju da pružaju finansijsku podršku Ekološkom pokretu niti da sarađuju sa ekolozima. Nikola Aleksić se bori više od četiri decenije kao društveni aktivista za najplemenitije ciljeve i postiže svetske rezultate, ali i pored toga informativni mediji su zatvoreni za Nikolu Aleksića i za istinu u Srbiji.

Kada je javno održao datu reč i sam krenuo na Narodnu skupštinu, jer nije proglasila Srbiju za teritoriju bez genetski modifikovanih organizama u zadatom roku, policija ga je protivpravno lišila slobode i odvela pred sudiju gde je novčano kažnjen.

Slovačka kompanija U.S. Steel Kosice, koja je u sastavu velike američke korporacije U.S. Steel, kupila je 31. marta 2003. smederevsku železaru SARTID a.d., za smešno nisku cenu od 23 miliona dolara, pri čemu je oslobođena i obaveze plaćanja dugova koje je SARTID imao prema poveriocima, u iznosu procenjenom na preko pet stotina miliona dolara.

Zato je SARTID nesumnjivo najveća pljačka i otimačina srpske industrijske imovine od vremena bahate nacionalizacije Titovih komunista.

Savet vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije napisao je 10. maja 2004. obiman izveštaj o slučaju SARTID-a, u kome je između ostalog navedeno: "Po svemu sudeći radilo se o krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit; Ministar za privredu i privatizaciju (Vlahović) je davao izjave koje su bile usmerene na zbunjivanje javnosti i prikrivanje dogovora koji su se sklapali iza scene; Dogovor ministra Vlahovića sa privilegovanim kupcem (U.S. Steel), koji je prihvatila Vlada i Republički sekretarijat za zakonodavstvo, izveden je na štetu države, tj. svih građana ove zemlje".
Podsetimo se ukratko na operaciju SARTID, koju je kriminalno vešto obavila Vlada Srbije, pod potpunom kontrolom Demokratske stranke, a u saradnji sa američkim kupcem i američkim ambasadorom Montgomerijem.

Povodom teksta generala Stevana Mirkovića, koji je NSPM preneo na svom sajtu, ostavio sam komentar podrške generalovim stavovima. Mirković se pokazao kao jedan od retkih javnih kritičara, sada već uveliko pomahnitalog, izokretanja istorije, praćenog rehabilitacijom narodnih izdajnika ili slugu okupatora iz perioda Drugog svetskog rata (najsvežiji su primeri Slobodana Jovanovića i kneza Pavla Karađorđevića). Naravno, kao više puta do sada, pokazalo se da većina komentatora NSPM-a i ja, kad je u pitanju srpska i jugoslovenska istorija u 20. veku, stojimo na suprotstavljenim pozicijama. Žao mi je što ovi komentatori ne žele da uvide i priznaju kapitulantsku i izdajničku prirodu srpske nacionalne elite u periodu Drugog svetskog rata, bez obzira o kojoj se frakciji te elite radilo, o kraljevskoj vladi u Londonu ili Nedićevoj vladi, tj. o četnicima ili nedićevcima/ljotićevcima. I jedni i drugi su, svaki na svoj način, radili u korist nacističkog okupatora, četnici doduše više indirektno, ne boreći se, bar od novembra 1941, protiv tog okupatora, već u celini premeštajući težište na borbu protiv partizana/komunista, a nedićevci/ljotićevci direktno, proganjajući i ubijajući, kao i četnici, partizane/komuniste, ovog puta pod neposrednim nadzorom nacističkih okupacionih vlasti. Stoga su ove dve frakcije tadašnje srpske nacionalne elite, odnosno njihove vojne jedinice, međusobno mnogo bliže nego što rehabilitatori i simpatizeri četništva danas pokušavaju da dokažu. Njih mnogo više povezuje antipartizanski i antikomunistički naboj, nego što ih razdvaja antifašistički. Drugim rečima, četnici su mnogo više bili antikomunisti nego što su bili antifašisti. I zato stoje veoma blizu nedićevaca i ljotićevaca. Bitka na Neretvi, u kojoj su se na jednoj strani našli partizani, a na drugoj okupatori i sve njihove sluge, tj. kada su iz jednog pravca na partizane jurišali Nemci, ustaše i muslimanski fašisti, a iz drugog Italijani i četnici, svi zajedno nastupajući s istim ciljem, uništenjem partizanskog pokreta, najsnažnije je svedočanstvo kvislinške saradnje na ovim prostorima, nepobitne istorijske istine da su se, kako je rat odmicao, kvislinzi različitih nacionalnosti razlikovali još samo po boji svojih uniforma i simbola koje su na njima nosili. Slepa mržnja prema partizanima, jedinim istinskim borcima protiv okupatora, objektivno ih je ujedinjavala u udruženi zločinački kvislinški poduhvat, ma šta oni pojedinačno mislili o sebi i drugim kvislinzima.

 (Između iluzija o svemoći i straha od provale istine)

Usled takvih iluzija, ceo svet kao i domaća javnost, nisu u stanju, nije im dopušteno ili ne smeju da prepoznaju kako svi prilažu danak globalnoj imperiji, te da se u praksi odvija posve suprotan proces u odnosu na servirane iluzije i formiranu predstavu o američkom humanizmu i demokratiji. Do tih saznanja, kako svet plaća globu globalnoj imperiji, ne dolazi se preko medijski oblikovanih priča, preko izlobiranih rezolucija i deklaracija tobožnjih međunarodnih institucija (UN, EU, NATO, MMF), preko oficijalnih stavova korumpiranih i marionetskih vlada sa svojevrsnim statusom kvinslinških vlada, preko naručenih i dirigovanih istraživanja, preko definicija kvazi-intelektualne elite i tzv. NVO – sektora oslonjenog na bogate jasle američkog budžeta. Do tih saznanja se dolazi prostom metodologijom sagledavanja stvarnog života, iskustva ili prakse. Ako se temeljno i sa ozbiljnošću nepristrasnog istraživanja analiziraju obrazloženja i rezultati američkih „mirovnih“ intervencija u svetu, videće se neodrživa protivurečnost i nepopravljive posledice uništavanja i razaranja, sa konačnim ciljem – PROFIT i SAMO PROFIT! Sa prilično izvesnom preciznošću moguće je izvesti egzaktnu kalkulaciju troškova i dobiti po osnovu raznih „humanitarnih“  intervencija.

1. O orvelijanskoj sadašnjosti Srbije

Britanska imperija vekovima je držala blažene mase Indijaca i drugih naroda u kolonijalnom statusu. Vremenom se pokazalo da je meka okupacija efikasan način pokoravanja domorodaca. Takav vid dominacije manje košta, a pruža privid okupiranom stanovništvu da se njime upravlja ne zato da bi se ono držalo u pokornosti i surovo eksploatisalo, već da bi se postigao navodni civilizacijski napredak čitavog društva. Nakon Drugog svetskog rata Vašington od britanske krune preuzima globalnu dominaciju i diljem planete nastavlja s primenom dokazanog modela mekih okupacija. Današnji žalosni primer tadićevske Srbije uverava nas in vivo u efikasnost tog modela.

Nekoliko puta sam pisao kako crna trojka DS-LDP-SNS predstavlja svojevrsnu operativnu okosnicu meke okupacije Srbije. Prethodni iskaz nije plod ni stranačke ostrašćenosti, niti napora kakve jurodive vidovitosti, već samo pažljivog „iščitavanja“ evidentne nesreće, ponižavanja i propadanja Srbije u poslednje četiri godine. Zapad danas vlada Srbijom sektorski i po dubini (malo li je raznih sretena ugričića što stoluju na ključnim pozicijama kulture, nauke i obrazovanja?), tako da je pomenuta trojka samo stranački izraz meke okupacije. 

Mnogi analitičari i političari su pokušali da objasne fenomen huliganstva i nasilja u srpskom društvu. Malo je onih analiza i javnih reagovanja iz kojih nije prepoznatljiva otvorena pristrasnost.

Pod parolom „Gotov je“ krila se prava istina koju svaki izmanipulisan, razočaran i ponižen građanin Srbije vidi:„Gotovi ste!!„

Dok vlast, koja je na talasu nezadovoljstva građana osvajala svoje pozicije uz primenu svih vrsta oružja i nasilja danas najoštrije osuđuje ovakve pojave, preti i sprovodi svoje pretnje, sa druge strane se traži razumevanje za takva ponašanja uz prepoznatljive oblike izražavanja simpatija za navijačke grupe i NVO čije je učešće u neredima prepoznato. Imaju pravo oni koji govore da je mladi čovek obezvređen, ponižen i obmanut. Obezvređenje, ne samo mladog čoveka već čoveka uopšte, predstavlja tako snažno i intezivno zaslepljivanje licemerstvom vlasti, izraženom u parolama o boljem životu i „evropskoj budućnosti“iza čega, na drugoj strani ostaje surova realnost svakodnevnog urušavanja i demistifikovanje velike prevare koja je usledila nakon nasilnog preuzimanja vlasti, vatrenim, medijskim, hladnim i svim mogućim oružjem i oruđem.

Pozvao me pre neki dan gazda da pišem o njemu. Ne konkretno moj gazda, ja nemam gazdu, mada su svi oni na neki način naše gazde, a o ovome i da ti ne pričam... Ovaj je njuška nad njuškama. Krimos školovan za krimosa. Kreten školovan za kretena. Njegove osobine, kao i njegov opis, najlakše je izraziti novčano – radi se o tipu teškom nekoliko miliona evra. Čovek, ovo čovek pod znacima navoda, kome se istovremeno svi klanjaju i svi ga mrze. Frajer koji se igra ljudskim životima poput onih berzanskih špekulanata sa lovom. Švercuje ljudima kao oni tipovi sa jeftinom robom po buvljacima. Za njega je, u stvari, rođena zemlja buvljak. Prodao bi nas, trampio, za šta god...

I kod Boga, načuo sam, redovno ostavlja sasvim pristojnu napojnicu, toliko pristojnu da je nepristojno i da razmišljam o tome a kamoli da pišem… Tako da ga ni ovaj odozgo ne dira. Ostavlja napojnicu kod Boga, odnosno kod udruženih vlasnika njegovih istina, a o policiji, sudstvu, državi tek da ne govorimo…

Takvi kao što je on, kao i njihova deca, imaju zagarantovane mandate i posle smrti…

OVAKO MISLI GAZDA U SRBIJI
Direktor Burek foruma Ivan Minić napisao „lekciju iz biznisa“ u kojoj se žestoko omalovažavaju zaposleni.

BEOGRAD - Ovo je srpski gazda!
„Svi koji kažu da je poslodavcima lako plitki su i zlonamerni i nemaju veze s realnošću. A realan je onaj čovek koji ne bi zaposlio mladu ženu jer može da zatrudni, kao ni osobe starije od 50 godina jer je rizik za poslodavca prevelik!“

Ovo su „lekcije iz biznisa“ kojima nas uči autor Ivan Minić, internet pionir i direktor mnogočlanog Burek foruma.

Ovaj neobičan i uvredljiv tekst, koji se na internetu pojavio pod nazivom „Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zašto ne vredite koliko mislite“, govori o položaju radnika iz ugla poslodavca. Neki od Minićevih omalovažavajućih komentara na račun radnika su da „ih poslodavci izrabljuju ili imaju nekorektan odnos prema njima zato što su nebitni i zamenjivi. To što su potrošna roba je samo njihova odgovornost i krivica, a ako ih poslodavac ne plaća, to znači da toliko i vrede“.

S druge strane, on ukazuje na to koliko je „preduzetnički dinar krvav i koliko nije za one koji su spremni da rade glup i dosadan posao za 300 evra mesečno samo da bi imali sigurnost i da bi ne snosili nikakvu odgovornost“. U tekstu upućuje i na sve teškoće i probleme s kojima se preduzetnici svakodnevno susreću.

Ako koristi okupatorskoj vojsci, koristiće i Srbima koji su ostali na KiM ...

Po ulasku na Kosovo u novembru 1999. godine pripadnici Kforove multinacionalne brigade Zapad dobili su nuklearno-biološko-hemijski priručnik na čijoj se naslovnoj strani nalazi mrtvačka glava koja upozorava na radiološku opasnost i na kojoj piše : "Kfor - Zapad Osiromašeni uranijum - priručnik" (KFOR International Brigade NJest Depleted Uranium - Infromation book).
Sadržaj ovog priručnika rezimiran je na poslednjoj stranici u uokvirenom tekstu naslovljenom "Zlatna pravila": "Držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama s osiromašenim uranijumom (OU). Nosite zaštitnu masku ukoliko radite na udaljenosti od 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođenih OU-projektilom ili OU-krstarećom raketom. Udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine dugoročno je povezano sa zdravstevnim posledicama uključujući kancer i deformacije novorođenčadi. Ove posledice mogu da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije. Pod nazivom "Osiromašeni uranijum informacije i instrukcije" priručnik je potpisao 22. novembra 1999. pukovnik Osvaldo Bizari.
Zatrovana i hrana
U poglavlju priručnika "Kako izbeći izlaganje (uticaju osiromašenog uranijuma) vojnicima se preporučuje: "Perite često uniformu". Na kraju sledi poglavlje naslovljeno "Upozorenje": "Hrana i voda postaće nejestive zbog kontaminacije OU-prašinom. Nikako ne jedite hranu koja nije kontrolisana. Udahnute čestice mogu da pričine dugoročnu štetu..."
Ova zastrašujuća upozorenja nikada nisu dobili civili koji žive na Kosovu ili koji su na Kosovo dolazili sa strane bilo kao članovi nevladinih organizacija bilo kao novinari, stručnjaci ili slično. Naprotiv, nakon bombardovanja bivše SR Jugoslavije, NATO i zapadni i američki lideri u više navrata su izričito negirali da je upotreba oružja sa OU opasna po zdravlje ljudi i životnu okolinu. Oni su redovno isticali da "nema dokaza".

Jedan od najvećih protivnika EU i glavni kritičar Hermana van Rompaja, prvog čoveka Unije, jeste Najdžel Feridž, poslanik u parlamentu EU ispred Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva. Čini se da kada god sretne Van Rompaja, ili kada ima šansu da napadne EU (a zbog krize, sada je takvih prilika mnogo) on to ne propušta, a šarolikošću i kreativnošću nastupa i komentara (za koje bi neki rekli da deluju tipično britanski) izaziva veliku pažnju i reakcije. Dok su proevropski nastrojeni političari u Uniji Feridžove istupe ranije tumačili kao krajnje nekorektne i preterane, najnoviji talas krize koji pogađa Evropu i svet naveo je mnoge da ćute i da ga pažljivo slušaju.

To se pokazalo i u Britaniji. Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, čiji je Feridž jedan od lidera, prema istraživanjima u decembru izbila je na treće mesto, sa osam posto podrške što je jedan procenat više od liberalnih demokrata koji sada participiraju u vladi konzervativaca.

„Svedok“ je ranije, u dva navrata, objavio intervju sa njim. Ovom prilikom, u ekskluzivnom autorskom članku, prvi put za jedan mediji na Balkanu, Feridž građanima Srbije objašnjava zašto, prema njegovom viđenju, ne bi trebalo da se radujemo dobijanju statusa kandidata u martu za koji i dalje pojedini glasnogovornici tvrde da je od presudnog značaja za našu zemlju.

Po mom sudu, Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije, treba optužiti i osuditi za krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine države, predviđeno članom 307 Krivičnog zakonika Republike Srbije, koji glasi: „Ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.“

U svojstvu predsednika Republike Srbije Boris Tadić je usmeno naložio Borislavu Stefanoviću, svom diplomatskom službeniku, da vodi zvanične pregovore sa predstavnicima vlade samozvane države kosmetskih Arbanasa, koji su već sada doveli do de facto priznanja ove samozvane države na teritoriji i u okviru međunarodno priznatih granica Republike Srbije. Pored niza protivustavnih sporazuma, Borislav Stefanović je usmeno sa predstavnicima samozvane kosmetske države ugovorio naplatu carine na prelazima administrativne granice između Kosmeta i ostatka Srbije i prihvatio izgled carinskog pečata ove samozvane države. Istorijski i međunarodnopravno, carina je državni prihod koji se isključivo naplaćuje za prelazak robe preko državne granice. To znači da je prihvatanjem carinskog pečata samozvane kosmetske države i naplate carine u njenu korist, Boris Tadić na ovaj način priznao da je administrativna granica između Kosmeta i ostatka Srbije međudržavna granica, a da je samozvana kosmetska država prava država koja ima legitimno pravo da na svojim državnim granicama naplaćuje carinu. Inače, da je carina nešto što naš Ustav i važeći zakoni dopuštaju i u granicama Republike Srbije, carina bi se već uveliko naplaćivala na administrativnoj međi između Beograda i Pančeva na prilazu mostu preko Tamiša.

Bitka za oslobođenje Beograda u Drugom svetskom ratu od 14. do 20. oktobra 1944. nije bio izolovani sukob oko balkanskog grada već ogorčena borba za kontrolu puta koji je bio slamka spasa za nemačke snage koje su se povlačile iz Grčke i sa Istočnog fronta. Istovremeno su dejstvovale jedinice 3. Ukrajinskog fronta, pod komandom generala Ždanova, i jedinice Narodnooslobodilačke vojske. Beograd je bio kapija panonske ravnice, mekog stomaka Trećeg rajha, kojom je sovjetska ratna mašina najbrže mogla da napreduje do Berlina.

Za Srbiju i Jugoslaviju bitka za oslobađanje prestonice bio je vrhunski patriotski čin posle 1.311 dana nemačke okupacije i s pravom je izazvala ushićenje i podršku većine građana.

Ulazak boraca Crvene armije i jednica Naroodnoslobodilačke vojske Jugoslavije u Beograd značio je slobodu i zato su ih grđani burno pozdravljali i priključivali im se - kaže dr Bjelajac. - Danas postoji ideološko revidiranje herojstva ljudi koji su vojevali za slobodu Beograda u paklenom kotlu nemačke odbrane. Takvo selektivno sećanje pokazuje svojevrsnu nekulturu i nepoštovanje univerzalnih vrednosti, a jedna od najvećih među njima je poštovanje polaganja života za nečiju slobodu i bratstva po oružju u oslobodilačkim ratovima.