Po mom sudu, Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije, treba optužiti i osuditi za krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine države, predviđeno članom 307 Krivičnog zakonika Republike Srbije, koji glasi: „Ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.“
U svojstvu predsednika Republike Srbije Boris Tadić je usmeno naložio Borislavu Stefanoviću, svom diplomatskom službeniku, da vodi zvanične pregovore sa predstavnicima vlade samozvane države kosmetskih Arbanasa, koji su već sada doveli do de facto priznanja ove samozvane države na teritoriji i u okviru međunarodno priznatih granica Republike Srbije. Pored niza protivustavnih sporazuma, Borislav Stefanović je usmeno sa predstavnicima samozvane kosmetske države ugovorio naplatu carine na prelazima administrativne granice između Kosmeta i ostatka Srbije i prihvatio izgled carinskog pečata ove samozvane države. Istorijski i međunarodnopravno, carina je državni prihod koji se isključivo naplaćuje za prelazak robe preko državne granice. To znači da je prihvatanjem carinskog pečata samozvane kosmetske države i naplate carine u njenu korist, Boris Tadić na ovaj način priznao da je administrativna granica između Kosmeta i ostatka Srbije međudržavna granica, a da je samozvana kosmetska država prava država koja ima legitimno pravo da na svojim državnim granicama naplaćuje carinu. Inače, da je carina nešto što naš Ustav i važeći zakoni dopuštaju i u granicama Republike Srbije, carina bi se već uveliko naplaćivala na administrativnoj međi između Beograda i Pančeva na prilazu mostu preko Tamiša.
- Druga Tadićeva radnja koja predstavlja ugrožavanje teritorijalne celine države jeste njegovo zvanično priznanje i prihvatanje da EULEX, kao ispostava jedne strane organizacije (Evropske unije), vrši pravosudnu i policijsku nadležnost na Kosovu i Metohiji kao integralnom delu Srbije. Čak je njegov ministar policije Ivica Dačić sklopio pismeni ugovor sa EULEX-om, koji sa stanovišta međunarodnog prava predstavlja međunarodni ugovor.
- Treća Tadićeva radnja kojom se ugrožava teritorijalna celina države jeste njegov poverljiv nalog Statističkom zavodu Republike Srbije da na Kosovu i Metohiji uopšte ne vrši popis čak i onih stanovnika (naših sunarodnika u srpskim enklavama i na severu Kosova) koji bi na to rado pristali, čime je i javno stavio do znanja da Kosovo i Metohija nisu više integralni deo Republike Srbije.
- Četvrta Tadićeva radnja koja je nagoveštena i već delimično izvedena jeste povlačenje i ukidanje i poslednjih državnih institucija na Kosovu i Metohiji tako što bi se sud u Kosovskoj Mitrovici integrisao u kosmetski i EULEX-ov pravosudni sistem i presuđivao ne po Ustavu i zakonima Republike Srbije nego po Ustavu i zakonima samozvane kosmetske države, a izbori u četiri opštine na severu Kosova obavljali ne po Ustavu i izbornim zakonima Republike Srbije, nego po Ustavu i zakonima samozvane kosmetske države, kako je to već učinjeno u gračaničkoj opštini.
- Peta Tadićeva radnja je poverljiv nalog Ministarstvu unutrašnjih poslova da na Kosovu i Metohiji ne vrši zamenu starih novim registarskim tablicama za motorna vozila, kako se to uveliko čini u ostatku Srbije da bi naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji prisilio da prihvate registarske tablice samozvane kosmetske države.
Sve ove radnje predstavljaju biće dobro poznatog krivičnog dela veleizdaje, koje inkriminišu krivični zakoni skoro svih država sveta. No, kako tog dela više nema u našem Krivičnom zakoniku, pomenute radnje Borisa Tadića treba podvesti pod krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine, inkriminisano članom 307 Krivičnog zakonika, pošto nema nikakve sumnje da je ovim radnjama Tadić već promenio međunarodno priznate južne granice Republike Srbije, tako da one više nisu na Prokletijama, nego na Brnjaku i kod Merdara, gde samozvane kosmetske vlasti već naplaćuju državnu carinu. To je očigledno i protivustavna i protivzakonita promena državnih granica Republike Srbije, pošto se one, shodno članu 8 stavu 2 Ustava Republike Srbije, mogu promeniti samo po postupku predviđenom za promenu Ustava, koji nije ni pokrenut, a kamoli sproveden.
Posebno upozoravam Tužilaštvo da je posredi izuzetno teško krivično delo te da bi trebalo zahtevati najstrožu kaznu. Ovo posebno zbog toga što se Boris Tadić, prilikom stupanja na dužnost Predsednika Republike, shodno članu 114, stavu 3 Ustava Republike Srbije, zakleo da će „sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i (…) poštovanju i odbrani Ustava i zakona“. Nadam se da će tužilaštvo i nadležni sud razabrati da je Tadić pogazio ovu svoju zakletvu da bi istorijski i sudbinski izuzetno važan deo naše državne teritorije stavio pod vlast naših državnih i nacionalnih neprijatelja.
Borislav Stefanović, poznat i pod pseudonimom Borko, izvršio je krivično delo špijunaže, tako što je 27. novembra i 5. decembra 2007. godine, prilikom privatnih razgovora sa političkim savetnikom ambasade SAD u Beogradu, učinio dostupnim toj stranoj državi pojedinosti akcionog plana Vlade Republike Srbije, kao odgovor na mogućno protivustavno proglašenje Kosova i Metohije kao samozvane države kosmetskih Arbanasa, koji je u tom trenutku bio najviša državna tajna. To je klasična špijunaža, koja se u doba rata isključivo kažnjava smrću, a u vreme mira vrlo strogim zatvorskim kaznama. Dokaz da je ovo krivično delo izvršeno predstavlja poverljiva depeša broj 07BELGRADE1632, koju je tadašnji američki ambasador u Beogradu Camerun Munter uputio Stejt departmentu. Ovu depešu je inače objavio Wikileaks na svom web site-u, i njena autentičnost nikad nije osporena.
Pored ovog teškog krivičnog dela, Borislava Stefanovića trebalo bi optužiti i osuditi zbog ozbiljnog kršenja Ustava, zakona i pravila na osnovu kojih se vode diplomatski pregovori i zaključuju međunarodni ugovori. Po međunarodnom pravu, državu mogu bez pismenog punomoćja predstavljati u inostranstvu i u njeno ime zaključivati međunarodne ugovore samo šef države i ministar inostranih poslova, dok svi ostali državni zvaničnici i diplomatski službenici to mogu činiti samo na osnovu pismenog ovlašćenja. Koliko je to meni poznato, Tadićev Borislav Stefanović, kao pregovarač u ime Republike Srbije u Briselu, nije se legitimisao nikakvim pismenim punomoćjem, a zaključuje nekakve usmene ugovore koji obavezuju Republiku Srbiju kao državu i uz to ne podležu potvrdi i ratifikaciji Narodne Skupštine, shodno članu 99 tački 4 Ustava.
U Beogradu, 17. novembra 2011. godine
Preuzeto od: http://www.standard.rs
