Jedan od najvećih protivnika EU i glavni kritičar Hermana van Rompaja, prvog čoveka Unije, jeste Najdžel Feridž, poslanik u parlamentu EU ispred Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva. Čini se da kada god sretne Van Rompaja, ili kada ima šansu da napadne EU (a zbog krize, sada je takvih prilika mnogo) on to ne propušta, a šarolikošću i kreativnošću nastupa i komentara (za koje bi neki rekli da deluju tipično britanski) izaziva veliku pažnju i reakcije. Dok su proevropski nastrojeni političari u Uniji Feridžove istupe ranije tumačili kao krajnje nekorektne i preterane, najnoviji talas krize koji pogađa Evropu i svet naveo je mnoge da ćute i da ga pažljivo slušaju.
To se pokazalo i u Britaniji. Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, čiji je Feridž jedan od lidera, prema istraživanjima u decembru izbila je na treće mesto, sa osam posto podrške što je jedan procenat više od liberalnih demokrata koji sada participiraju u vladi konzervativaca.
„Svedok“ je ranije, u dva navrata, objavio intervju sa njim. Ovom prilikom, u ekskluzivnom autorskom članku, prvi put za jedan mediji na Balkanu, Feridž građanima Srbije objašnjava zašto, prema njegovom viđenju, ne bi trebalo da se radujemo dobijanju statusa kandidata u martu za koji i dalje pojedini glasnogovornici tvrde da je od presudnog značaja za našu zemlju.
Pridruživanje Srbije se približava i Srbi bi trebalo da drhte pred takvom perspektivom.
***
Evropska unija je bankrotirala. Kao što i je njen (EU-primedba redakcije) Institut Brojgel saopštio još pre nekoliko meseci, problem EU nije nelikvidnost (nedostupnost postojećih fondova) već nesolventnost (nepostojanje zadovoljavajućih sredstava) čak i ako velike sume novca koje su u celu priču uključene, kao i njihova složena struktura i pokretljivost, čine mogućim da se stvori utisak solventnosti. EU je poput lika iz crtanog filma koji istrči preko ivice provalije i ne padne sve dok ne pogleda na dole.
EU elita odbija da pogleda u jaz koji je stvorila svojom apsurdnom ekstravagancijom i ideološki ustrojenim ekonomskim i monetarnim politikama, već nezavisno od toga tumara u vazduhu, pokušavajući da zgrabi nove države i apsorbuje ih, u nadi da bi time sprečila svoj pad. EU elita se nada da bi potrošači u Hrvatskoj, Islandu, Srbiji i drugde mogli da pomognu da ne ode „mast u propast“ na nekoliko meseci, ali šta posle toga? Dok jedna za drugom zemlje EU odlaze u bankrot (Grčka, Irska, Portugal, Mađarska i, realno gledano, i Italija i Španija) i trpe „mere štednje“ koje su im nametnule „EU-tehnokrate“, ekonomski rast tone, dug se gomila. A ipak, EU nije toliko krucijalna i popularna da bi bila „suviše velika da bi propala“. U stvarnosti, samo stvaraoci javnog mnjenja i oni koji utiču na glasače, koje je EU podmitila u svakoj evropskoj državi i zemlji kandidatu, ne žele da se ona (EU) raspadne.
Naravno, Srbi nisu ti kojima je nedavno odbijen status kandidata, već vladajuća pro EU-klika. Sporazum o preciznim uslovima i dometima podmićivanja i pijačnog trgovanja između Beograda i Brisela nije postignut. Ali taj sporazum će biti postignut do marta meseca, osim ukoliko do tada srpski lideri ne prođu konverziju ka demokratskom patriotizmu. Srbija, stoga, nije sama uspela jedva da se spase od EU broda koji tone. Izbavljanje iz kandži EU zapravo nikada nije bilo ni predviđeno. Osim ukoliko se Unija prva ne raspadne, pridruživanje Srbije se približava i Srbi bi trebalo da drhte pred takvom perspektivom.
Sporazum o preciznim uslovima i dometima podmićivanja i pijačnog trgovanja između Beograda i Brisela nije postignut. Ali taj sporazum će biti postignut do marta meseca, osim ukoliko do tada srpski lideri ne prođu konverziju ka demokratskom patriotizmu.
Po ulasku u EU, sva državna pomoć glavnim privrednim granama biće nelegalna (odnosno – EU je neće dozvoliti). Doći će do skoka nezaposlenosti i sve velike kompanije će ili biti preuzete od multinacionalnih korporacija (prvenstveno onih koje podržavaju EU i, uopšte, koncept nadnacionalnosti) ili će biti puštene da propadnu, a njihovi proizvodi će biti zamenjeni proizvodima koji će biti uvezeni iz jezgra zemalja EU. Uzgred, upravo je cena takvog uvoza stvorila astronomske dugove Grčkoj, Irskoj, Portugalu i ostalim delovima klimave EU periferije. To je ono što EU želi – milijarde od potrošača koje može da crpi iz novozarobljene ekonomije, kao i talas fondova koji predstavlja izvor za podmićivanje i obezbeđivanje grantova, koje vam EU ubacuje, a zarad kojih se vi tako velikodušno odričete suvereniteta i demokratije.
Po ulasku u EU, hiljade evropskih regulativa i direktiva postaće obavezujuće u Srbiji. To će prouzrokovati takav tržišni preokret da će se čak i kompanije, koje ne dobijaju državnu pomoć, boriti da prežive, a u mnogo slučajeva će bankrotirati i prepustiti svoja tržišta, pogađate – kompanijama u drugim zemljama EU, koje imaju godine iskustva u „skakanju kroz obruč EU“ i tako će više novca od potrošača odlaziti, recimo, u Nemačku.
Najgore od svega je da će mogućnost da se nešto od ovoga promeni demokratskim putem biti trajno uklonjena. Političari koje Srbi budu izabrali neće moći da odlučuju drugačije ako se EU sa time ne slaže. Oni ne samo da će biti plaćeni agenti EU, već će biti bespomoćne lutke Unije. Srbijom će se vladati iz Brisela i za korist Brisela.
I nemojte ni da pomislite da će vam takozvani „Evropski parlament“ doneti mogućnost delotvorne reprezentacije. To je samo savetodavni dom u kojem su svi zakonodavni predlozi izneti od Evropske komisije (Član 17, stav 2, Sporazuma o EU), a svi amandmani sa kojima se Komisija ne slaže mogu da budu odbačeni na Evropskom savetu (Član 294, stav 9, Sporazuma o funkcionisanju EU). Članovi evropskog parlamenta su, dakle, lutke Evropske komisije isto onoliko koliko će to biti i članovi srpskog parlamenta: to su propagandisti i karijeristi, zamaskirani u autokratiji EU; „drage savete“ kojima možete da pišete da biste imali osećaj da vaš glas neko čuje, dok, zapravo, sve važne odluke donose bezlične birokrate za koje niko ne zna, niti može da utiče na njih.
EU je poput lika iz crtanog filma koji istrči preko ivice provalije i ne padne sve dok ne pogleda na dole.
Ovo su razlozi zbog kojih Srbi ne bi trebalo da se raduju statusu kandidata, osim ukoliko ne nameravaju da napuste svoju zemlju i nikada da se ne vrate, što me dovodi do još jedne, praktično odvratne posledice EU dominacije. Baš kao što pristupanje EU inicira odliv finansijskog kapitala iz jedne zemlje, takođe donosi i egzodus mladih (na koledže, visoke škole u inostranstvu), kao i najsposobnijih i najobrazovanijih radnika u mesta u Uniji u kojima još uvek ima posla. Prosečna starost populacije će naglo porasti, a kvalitet radne snage će srazmerno potonuti. Ekonomske izbeglice iz jednako manje srećnih zemalja Afrike ili Azije, čije je krhke privrede EU potkopala sa svojim predatorskim „sporazumima o ekonomskom partnerstvu“, preliće se u Srbiju pod zaštitom EU i napraviće getoe. Vrednost imovine će naglo opasti. Srbija će biti na putu potpunog razaranja.
To je ono što EU želi – milijarde od potrošača koje može da crpi iz novozarobljene ekonomije, kao i talas fondova koji predstavlja izvor za podmićivanje i obezbeđivanje grantova, koje vam EU ubacuje, a zarad kojih se vi tako velikodušno odričete suvereniteta i demokratije.
Ekonomski kolaps u EU neće popraviti takvu situaciju. Kolaps će označiti teška vremena čak i za susedne zemlje (na periferiji Evrope), koje su odbile da pristupe Uniji, ali će biti mnogo gore za same zemlje unutar EU dok se budu borile da uvedu red u vođenje sopstvenih poslova, ili, još gore, dok se budu razvlačile po ruševinama EU-projekta pokušavajući da ga ožive.
Što se tiče tvrdnje da je rasipnička EU nužna, zaista je teško setiti se ičega što ona radi a da je zaista vredno, a kamoli neophodno. Ona se pretvara da „održava mir“, ali to radi NATO – osim kada užurbano ne napada one male zemlje (Srbiju, Irak, Avganistan, Libiju itd) koje se opiru nadnacionalnoj hegemoniji.
EU se pretvara da „promoviše demokratiju u svetu“ dok u stvari sve vreme destabilizuje susede koji imaju odbojan stav prema njoj, što sve zapravo predstavlja alternativu NATO napadu, ili njegovu pripremu. U međuvremenu, praksa EU da u okviru svojih granica pravu demokratiju menja za pseudodemokratiju (kroz izbor predstavnika koji nemaju nikakve moći) bez premca je u istoriji. Jedina, polukredibilna, osnova za hvalisanje EU od njenog osnivanja jeste da je ona uvećala prosperitet i finansijsku stabilnost. Ali, gde je ta osnova sada?
Ekonomske izbeglice iz jednako manje srećnih zemalja Afrike ili Azije, čije je krhke privrede EU potkopala sa svojim predatorskim „sporazumima o ekonomskom partnerstvu“, preliće se u Srbiju pod zaštitom EU i napraviće getoe.
Moguće da će još gore biti socijalne posledice EU zakonodavstva – moba politički korektnih institucija koje nametima dovode do toga da radnici ostanu bez posla, remete tržišnu utakmicu kroz „negativnu diskriminaciju“ i obezbeđuju specijalne privilegije za manjine koje je EU definisala; i, samo kako bi bili sigurni da sudstvo ne poklekne pred onim što javnost vidi i oseća pa stoga odbije da primeni sve ove besmislice koje se zahtevaju, Brisel će poslati timove „trenera“ da poduče srpske sudije i advokate veštini „dvostrukog mišljenja“ i identifikovanja „misaonih-zločina“. Sloboda govora i pisanja biće sačuvani, naravno – sve dok je ono što se govori i objavljuje politički korektno. Dok pišem ovaj tekst, takvi timovi trenera su na putu za Hrvatsku.
Preuzeto od SVEDOK
