Mnogi analitičari i političari su pokušali da objasne fenomen huliganstva i nasilja u srpskom društvu. Malo je onih analiza i javnih reagovanja iz kojih nije prepoznatljiva otvorena pristrasnost.
Pod parolom „Gotov je“ krila se prava istina koju svaki izmanipulisan, razočaran i ponižen građanin Srbije vidi:„Gotovi ste!!„
Dok vlast, koja je na talasu nezadovoljstva građana osvajala svoje pozicije uz primenu svih vrsta oružja i nasilja danas najoštrije osuđuje ovakve pojave, preti i sprovodi svoje pretnje, sa druge strane se traži razumevanje za takva ponašanja uz prepoznatljive oblike izražavanja simpatija za navijačke grupe i NVO čije je učešće u neredima prepoznato. Imaju pravo oni koji govore da je mladi čovek obezvređen, ponižen i obmanut. Obezvređenje, ne samo mladog čoveka već čoveka uopšte, predstavlja tako snažno i intezivno zaslepljivanje licemerstvom vlasti, izraženom u parolama o boljem životu i „evropskoj budućnosti“iza čega, na drugoj strani ostaje surova realnost svakodnevnog urušavanja i demistifikovanje velike prevare koja je usledila nakon nasilnog preuzimanja vlasti, vatrenim, medijskim, hladnim i svim mogućim oružjem i oruđem.
Nekada su im petooktobarci dodeljivali medalje za hrabrost i doprinos demokratiji, a danas su to za Tadićev režim „huligani“. Vrhunsko licemerje i cinizam.
Sliku takvog stanja i odnosa nije teško specificirati i opisati. Ono što pomenutim analizama postojećeg stanja i objašnjenja činioca revolta mladih ljudi uglavnom nedostaje, jeste ignorisanje okolnosti da su tako potrebnei važne reforme društva preusmerene u pravcu starih i istorijski preživelih odnosa, dovodeći Srbiju kao i druge zemlje tzv. tranzicije u kolonijalni i vazalni status. Po sredi je jedan antiistorijski i anticivilizacijski proces koji svoje nakazno lice više nije u stanju da prikriva medijskom šminkom i lažima.
Virtualni svet, surova realnost i buntovničko srce
Ne može imati karakter trajanja virtualni svet sačinjen od malobrojnog sloja bogataša, njihovih članova porodice, stranačkih prvaka, manekena, podobnih glumaca, promotera, paradera, kriminalaca i sportista koji žive srećnim i bezbrižnim životom. Poruka je da sreća i bogatstvo i ne zavise od znanja, rada, obrazovanja, humanizma, požrtvovanosti i solidarnosti već od sposobnosti da se izrazi lojalnost vlastima, snishodljivost pred svim nametnutim, najčešće nama tuđim vrednostima i ultimatumima. Neodržive su bajkovite slike života u dokolicama, na „farmama“, banketima, svečanostima u zemlji od sedam miliona ljudi gde posao traži skoro dva miliona (zvanično oko 950.000).
Sve češća slika „reformi“ i obećanog privrednog „preporoda“. To su te laži „slobodnog tržišta“ za račun profita korporativnog kapitalizma.
Slike tih ljudi, njihove patnje, brige, noćne more i život nisu predmet pažnje onih koji oblikuju sliku Srbije.
Prizor iz realnosti. Kada će mnogim ovakvim porodicama biti bolje? Kad uđu u priču iz bajke zvanu EU?! Slika te Srbije smeta i remeti priču o sreći i svetlom putu „ bez alternative“.
Oni koji vide i ovu Srbiju, ne umeju predugo da nose zgrčeni jauk ispod jezika, već svaki povod a sve češće ga nalaze i koriste da iskažu revolt i nezadovoljstvo.
- Zar je teško prepoznati skrnaviteljski odnos prema zemlji?
- Zar je moguće reformama, tačnije imitacijom reformi, pravdati socijalno distanciranje i osiromašenje ljudi, arčenje imovine i resursa zemlje, enormno inostrano zaduživanje..?
- Zar mislimo da su svetu stvaralaštva i mladih ljudi potrebni posebni tumači dela i namera vlastodržaca?
Razumljivi su napori vlasti da spreči požar i potrese usled nezadovoljstva i revolta građana, ali, svaka brutalna represija prema buntovničkom srcu mladih ljudi ima za posledicu još veći osećaj bespomoćnosti i bezperspektivnosti a diplomirani psiholog bi morao imati u vidu relaciju: očekivanje – frustracije – konflikti i kompenzacije . Za divno čudo, kada smo kod psihologije kao nauke, da se ignoriše i važnost „formiranog obrasca reagovanja“. Načini na koji to rade čelnici vlasti, predstavlja svojevrsnu uvredu razuma. Područje časti i razuma onih koji su obezbedili pravo građanstva, nastranostima poput homoseksualizma, nasilju, kriminalu, prepuštanju sudbine zemlje centrima izvan nje, sa sigurnošću se može reći da ne prelazi ni granice pisaćeg stola.
Srećan ti peti oktobar
Protest na takvo stanje nije huliganstvo, već stvar izbora, stvar ličnosti, sposobnosti razumevanja pa i obrazovanja. Sa ove vremenske distance se danas lako može govoriti o manipulacijama delom građana i instrumentalizacijom nezadovoljstva usled niza pritisaka na Srbiju pre deset i dvadeset godina, kada nije pristajala na poniženja i okupaciju.
Srbija se odupirala kolonijalizmu dvadeset dve godine. Ne bez posledica! Globalni tutor ili „imperija zla“ (http://dzonson.wordpress.com/2008/08/24/globalizam-i-antiglobalizam/) nije birala sredstva da kolonizuju Srbiju. Ukazivanja na izvore i smisao njihovih pritisaka je neretko podvođen pod „umišljenu“ kategoriju „teorija zavere“(omiljeni termini barjaktara oktobarskog puča). Srbiji su nametnute sankcije od dela međunarodne zajednice, sa kojima se uz velike napore nosila ne trgujući niti sa svojom teritorijom, niti sa dobrima i bez ikakvih inostranih zaduživanja. Nije skršen antikolonijalni otpor. Očuvani su nezavisnost, integritet, identitet i sloboda Srbije i SR Jugoslavije. Otpor nisu ugrozili ni unutrašnji oslonci globalnog tutora, inspirisani i plaćeni spolja u liku jednog dela stranaka, uglavnom desne orjentacije po meri Zapada, profiterske ili bez ikakve orjentacije. Kada bi takvi dosijei danas bez falsifikovanja bili predočeni ovdašnjoj javnosti, bilo bi to mnogo žešće razočarenje od onog koje je usledilo demistifikovanjem saradnje vlasti i „zemunskog klana“, o kome govori sam „nadzornik radova“ na „obaranju Miloševića“ (http://www.nspm.rs/hronika/vilijam-montgomeri-milosevica-smo-srusili-sa-100-miliona-dolara.html).
Vilijam Montgomeri: Slobodana Miloševića smo srušili sa 100 miliona dolara. Klikni ». Bilo je i više, niste vi škrtarili, nego ajd sad, da ti ne kvarimo knjigu.
Međutim i „vrijeme je majstorsko rešeto“.
Taj otpor nije skršen ni tokom aktiviranja plana sa terorističko-separatističkim pokretom na Kosmetu, kojim je trebalo ne samo destabilizovati Srbiju, već je lišiti sopstvenog rodnog mesta, mesta na koje je srpski narod s’ pravom osetljiv i ranjiv. Odlučnost Srbije da sprovede ustavnu obavezu i odupre se terorizmu bio je razlog da se isfabrikuju laži i konstrukcije o vršenju tobožnjeg genocida, što je bio povod za odmazdu u vidu bombardovanja od strane NATO-a. Rat se mogao izbeći, ali samo kapitulacijom, našta tadašnja Srbija nije pristala i našta će uvek, ona slobodoljubiva Srbija biti ponosna. Ni tada Srbija nije pobeđena. Očuvana je svaka njena stopa teritorije.
Teret svih ovih bitki za suverenitet, nezavisnost i slobodu, u značajnoj meri je nosila mladost Srbije, sa nekim, ne baš časnim izuzecima – onima koji su, dok se ta bitka za Srbiju vodila pohađali razne napredne kurseve i boravili u NATO -kampovima radi dresure za izvođenje puča u Beogradu u liku „Otpora“ , ucenjenih i kupljenih pojedinaca i nekih NVO, o čemu dans otvoreno govori pomenuti Montgomeri u svojoj knjizi.
Želja da Kosmet postane albanski ili natovski nije realizovana a na Kosovo su došle snage Ujedinjenih nacija na godinu dana. Svoj gnev i dugo pripremanu odmazdu za nepokornost, globalni tutor je realizovao 5. Oktobra, nakon prvog kruga glasanja na predsedničkim izborima, kada je napravljen najmoćniji savez samog vrha kriminala, dela tajnih službi, DOS-a, tajkuna i dela NVO. Ovaj savez, ojačan i raznim navijačkim grupama, tada herojima a danas „hiliganima“, sklepan po meri i ukusu onih koji su u prethodnih desetak godina isprobali sva sredstva kako bi kolonizovali Srbiju, odoleva do danas, ali sam karakter i posledice njihovog delovanja saglasno interesima spoljnih tutora a naspram interesa i potreba građana Srbije u značajnoj meri je demistifikovan. Demistifikovana je velika prevara i manipulacija. Kada se građani, a naročito mladost jedne zemlje suoči sa takvim stanjem, revolt je neizbežan i opravdan.
Aktuelno disciplinovanje stvarnih i potencijalnih učesnika protesta ima za cilj da predupredi ponašanje i latentnu preteću eksploziju nezadovoljstva građana izazvanog demistifikovanjem uloge i karaktera vlasti, pljačke, drobljenja države i svakodnevnog poniženja. Da zgnječi patriotska osećanja , solidarnost i brigu za druge, hrabrost, požrtvovanost… Da Srbiju pretvori u usnulo pleme bez nade i snage da može postati slobodna, razvijena i srećna zemlja bogatih ljudi sa svojim etničkim, kulturnim, nacionalnim i verskim identitetom. Desetak godina uzaludnog iščekivanja da se obezbedi bolji i sigurniji život, predstavlja krupan razlog za sumnju i ispravnost postojećeg „tranzicionog“ puta. U čemu je taj život bolji, sigurniji i pravedniji u odnosu na onaj pre tranzicije, ne računajući teret inostranog duga i stalno isporučivanje novih i novih, često i uvredljivih zahteva prema Srbiji od strane raznih okupacionih guvernera?
Navijačke grupe i vlast
Vladari su kroz istoriju znalački primenjivali poznate rimske maksime, poput one „hleba i igara“, čime su učvršćivali svoju vlast i popularnost. A kada smo kod Rima, publike i navijanja, ukazao bih na svojevrstan kontinuitet parole „Gotov je“ (Habet, hoc habet!) . Nije u pitanju nikakva originalnost naših „otporaša“, već više od dve hiljade godina korišćen uzvik orkestrirane publike u areni kojim se označava vrhunac samog spektakla. Od tog momenta sudbina gubitnika je zavisla samo od pokrovitelja borbe, od položaja njegovog palca. Okrenut palac na dole, značio je smrt za borca a nagore oproštaj života. Onoga dana kada je ceo Beograd pretvoren u strašno borilište pod istom parolom, nismo mogli videti palac pokrovitelja, ali danas, deset godina kasnije, vidimo i pokrovitelje i njihove presude.
Homogenizovane navijačke ekipe, sa respektabilnim brojem članova, raznim rekvizitima i hijerarhijski uređenom organizacijom i sa specifičnim razumevanjem hrabrosti (što više buke, dima, obračuna sa „murijom“, žestoki odgovori na loše suđenje i brutalnost čuvara reda u sportskim arenama i na ulicama, postali su podvizi a ne stvar nereda i huliganstva), nisu odolele raznim potkupljivanjima mimo samog sporta. Oni se razlikuju po svom delu grada, „fazonu koji furaju“, po starosti, po mestu na stadionu svog kluba, svojim zastavama, načinu navijanja… Pored toga, navijačke grupe imaju svoju navijačku infrastrukturu u vidu sekcija, kako po Srbiji, tako i izvan Srbije. Značajan deo političkih stranaka Srbije, oslonjenih na jasle svojih pokrovitelja, pojedine navijačke grupe smatraju svojim ekspoziturama, čime se pomeraju granice sportskog navijanja. Svojevremeno je sukob navijača koji su sebe nazivali „vojskom Draškovića Vuka“, sa policijom predstavljan hrabrošću, borbom protiv komunističke diktature i željom za promenama. Na tim osnovama su posle petoktobarskog puča deljena razna priznalja za „demokratiju“ navijačkim grupama, ne sluteći da će ti „podvižnici demokratije“ ubrzo postati „državni neprijatelji“. Bliske veze ili jedinstvo navijačkih grupa i „izvođača radova“ na „rušenju Miloševića“ ne predstavlja nikakvu misteriju, ali se sada dogodio svojevrstan obrt.
Navijačke grupe, mlade usijane i strastvene glave sa nesporno razvijenim osećajem za požrtvovanost i solidarnost sa pripadnicima grupe (reagovanje na presudu Urošu Mišiću, unuka istaknutog srpskog vojvode), sada nisu spremne da se klanjaju pred vlašću u čijem pozicioniranju su svojevremeno same učestvovale, već suočene sa posve drugačijim ambijentom u odnosu na obećanja, prete čelnicima vlasti, režimskim novinarima, sudijama, policajcima i upravama svojih klubova. Nekada poželjna buka i zaglušujuće skandiranje navijača na stadionima i ulicama, sada uliva strah vlastodršcima po njihov „evropski put“, „evropsku perspektivu“ međunarodni ugled zemlje, mir i bezbednost građana. Naravno, ne pominje se opravdani strah od pomračine koju su sami proizveli, pa sada taj strah žele da odagnaju galamom i dostupnim instrumentarijumom državne prinude, jer eto nije ugrožena njihova lična vlast već sama država, bolje reći ono što je od nje ostalo nakon desetogodišnjeg arčenja i naplate revolucionarnih zasluga.
Vlast ekspresno demonstrira i primenjuje raspoložive kapacitete represije uz nesmanjenu žestinu medijskog obračuna sa „huliganima“. „Prvo se tretiraju šefovi organizovanog kriminala, posle se u pravnu proceduru stavljaju nasilničke navijačke grupe i političke organizacije. A svi će doći na red… jer jedino država sme da se koristi silom“, poručio je predsednik Republike Srbije Boris Tadić svojim građanima. Međutim, treba primetiti da na red još nisu došli batinaši Dragoljuba Milanovića, pljačkaši i potpaljivači Skupštine, napadači policijskih stanica i pored toga što su poznate personalne uloge. Može li sudija, postupajući po zakonu, sudskoj praksi i slobodnom sudijskom uverenju osuditi „huligana“ koji je iz revolta gurnuo kontejner niz ulicu, po naredbi promotera nasilnog osvajanja vlasti, nasilja u Beogradu od pre deset godina?! Može i mora ako ne želi da rizikuje svoj status i svoju egzistenciju. Naivno je i nerealno očekivati da uspostavljaju i poštuju zakonitost u društvu oni koji si nasiljem došli na vlast, oni koji žive i bogate se kršeći zakone, ali odmah posežu za punom primenom zakona kada im se neko ispreči na putu spokonog ostvarivanja funkcije vladanja. Tu je i mogućnost ekspresne izmene postojećih zakonskih rešenja, samo da se obezbedi trajanje na vlasti.
Da bi se ubrzao i olakšao najavljeni redosled procesuiranja izgrednika, „otkrivena“ je veza organizovanog kriminala i „huligana“, ali se ne govori o prethodnoj, očigledno poljuljanoj vezi istih tih „huligana“, nekadašnjih barjaktara demokratije i telesne garde sadašnjih vlastodržaca. Zar nije onda logična i veza organizovanog kriminala i same vlasti? Hoće li i ta veza biti obuhvaćena sankcijama? Jasno je da vlast istrajava na bezuslovnom podčinjavanju i da ćemo na to biti primorani, a takva poruka je upućena od najvećeg autoriteta vlasti – predsednika države lično. Oholost, cinizam i hvalisanje nisu preporučive u ozbiljnoj poltici niti su odlike velikih umova.
Dijalektika „sluge i gospodara“
Sve u svemu, manipulacija sa navijačkim grupama se pokazala kao „batina sa dva kraja“. Aktiviranje drugog kraja proističe iz revolta na dvostruki moral, jer jedan je moral proklamovan a sasvim drugi se zbiva u stvarnosti uz saznanje da živimo zemlji sa granicama od paučine koja ropoće u ispunjavanju ponižavajućih ultimatuma, bedi, prevarama i sveukupnom tranzicionom glibu. U takvoj stvarnosti nisu ostvarljivi njihovi ideali i očekivanja. Teško je kontrolisati nasilje koje nastaje iz revolta zbog siromaštva, prevara, očaja i napuštenosti. Vlast, njihovi mentori i savetnici previđaju čija su deca ti i takvi „huligani“ i „fašisti“. Previđaju da su to deca onog miliona roditelja koji su ostali bez posla, bez prava na rad a time i na egzistenciju, da su to unuci onih stvaralaca dobara, graditelja, profesora i lekara, čije penzije ne pokrivaju ni troškove nametnutih poreskih i komunalnih računa, to su studenti na fakultetima koje kupuju kriminalci i zaštićeni svedoci, deca koja se ne mire sa rešenjima u kojima prevare i laži postaju moralni imperativi i da su to deca koja prepoznaju „mačkovu pređu“ i „šarene laže“. Takva, surova realnost podstiče agresivnost i nasilje.
Vlast gubi iz vida da su nove generacije uvek imale sopstvene projekcije, svoje vrednosti i ideale bez čega bi ljudska sreća i sloboda bila obesmišljena i sakata.
Previše se zanemaruje aspekt uzora svetu mladih ljudi a veruje se u delotvornost praznih reči iza kojih nema dela. Danas se na stadionima ore neke nove pesme od kojih podilazi jeza vlastodršce, poput one koja se čuje na Marakani: „Slobino vreme, vraća se Slobino vreme!“
Navijačke grupe su ozbiljna pretnja i tajkunima, ne toliko zbog njihovog saveza sa vlašću, jer tajkuni imaju izvežban refleks blagovremenog „prestrojavanja“, već zbog smetnje njihovim namerama da zaposedu vlasništvo nad sportskim klubovima i resursima.
Sledi izmeštanje pažnje javnosti sa gorućih problema
Nakon ovih dešavanja a u uslovima najavljenih redosleda koraka u obračunu sa huliganima i nosiocima nasilja, budno oko kontrolora nad ovdašnjim vršenjem vlasti prvo će „obraditi“ ponuđenu sliku stanja i ponuditi formulu rešenja saglasno svojim ciljevima širenja američkog kolonijalnog kancera (http://dzonson.wordpress.com/2009/05/18/bela-kuca-crta-nove-karte-na-balkanu/). Otuda je, na osnovu uobičajenog šematizma globalnog tutora, realno očekivati izvesne promene i pomeranja unutar same vlade i vladajućih stranaka kao i kondicione pripreme rezervnih timova. Time se izmešta pažnja javnosti sa mučnog socijalnog stanja i stvara privid tobožnjih promena. Pored pomenutih izmena u vladi i strankama, ne treba isključiti ni neke lokalne izbore sa istim ciljem (pozorište za mase) i stvaranjem uslova za uvođenje nekih igrača sa „rezervne klupe“, kako bi se poljuljala snaga nepodnošljivo ojačale opozicije i neki delovi uvezali u strukturu vlasti, čime se kupuje tišina pojedinih opozicionih galamdžija željnih vlasti po svaku cenu. Stvarni cilj je kontinuitet kolonijalnog statusa Srbije.
Moderni svet i stvarnost ne dopuštaju ni jednom narodu da srlja, da se klanja pred autoritem vlasti i da tavori u kolonijalnom statusu, već da dopusti i stvori prostor za kreaciju najvećih pojedinačnih i kolektivnih vrednosti, oko kojih će se okupiti celokupna zajednica i sačiniti razvojne planove svoje zemlje u kojoj će živeti deca današnje dece.
Stiče se utisak da naša sudbina i ne zavisi od nas. Da je naša sudbina u rukama drugih.
Tadić na četiri (tuđe) noge
To može opstajati sve dok se deluje neorganizovano i nepovezano. Zlu koje preti, otpor može da pruži onaj kome je zlo namenjeno.
Preuzeto od: http://rkrsmanovi.blogspot.com
