Iz Domaće Štampe

Nedavno su sa Zapada stigli opasni “signali” koji upućuju na to da će NATO rado primiti Srbiju u svoje redove. Tako se u diplomatiji počinje kada se želi da se neka određena ideja progura na “mala vrata”. Naime, najpre se počinje sa slanjem tzv. probnih balona čija je uloga da opipaju puls naroda, ali pre svega njegovog političkog rukovodstva oko toga da li je određena ideja prihvatljiva i da li se na njeno prihvatanje može računati. 

Ovoga puta ideja glasi: članstvo u falangama NATO pakta. Generalni sekretar Severnoatlantske alijanse Anders fog Rasmusen izjavio je da su Srbiji otvorena vrata NATO-a, ali samo ukoliko ona odluči da se pridruži NATO paktu i ukoliko ispuni određene uslove i kriterijume. “Vrata NATO-a otvorena su za sve evropske demokratije koje dele naše vrednosti i koje mogu da doprinesu evroatlantskoj bezbednosti. Svaka država, međutim, mora sama da odluči da li će da zatraži članstvo. Razumljivo je da je ovo pitanje osetljivo u Srbiji, ali samo na njoj je da odluči kakvu vrstu budućih odnosa želi. “Pozicija NATO je takva da su naša vrata otvorena pod uslovom, naravno, da zemlje zainteresovane za pridruživanje ispunjavaju uslove i kriterijume. Srbija zna šta treba da uradi - da uradi domaći zadatak, da izvede neophodne reforme kod kuće. Naša vrata se ne otvaraju automatski, morate da pokažete vašu dobru volju. Kratak odgovor za Srbiju je - mi smo spremni kad ste vi spremni” ...

Rehabilitacija nacizma i izjednačavanje agresora i žrtve agresije u Rusiji više se neće tolerisati. Donjem domu ruskog parlamenta upućen je predlog zakona po kome će se strogo kažnjavati veličanje zločina nemačkih nacista i njihovih saveznika tokom Drugog svetskog rata, kao i dovođenje u pitanje opravdanost akcija Crvene armije. Došli smo do crvene linije, do presedana koji se više ne može tolerisati – kažu predlagači zakonskog projekta.

Sličan predlog podneo je još pre nekoliko godina, tadašnji ministar za vanredne situacije a sada ministar odbrane, Sergej Šojgu. Projekat je stavljen ,,pod tepih’’, verovatno zbog bojazni da će naići na oštre kritike na Zapadu. Obrazloženo je da prethodno o njemu treba da se izjasne istoričari i pravnici. To je u međuvremenu urađeno – a pošto je problem poslednjih meseci još više eskalirao – grupa deputata ocenila je da vremena za čekanje više nema.

Više je nego jasno da su se Crvena armija i njeni saveznici borili protiv nacizma i svaki pokušaj drugačije interpretacije ili iznošenje drugačijih ocena o ulozi i značaju Crvene armije u Drugom svetskom ratu ne samo da protivureči objektivnim istorijskim činjenicama, već predstavlja kršenje međunarodnih zakona, izjavila je, u ime predlagača, poslanica Irina Jerovaja. Radi se, u suštini, o dopuni onog dela ruskog Krivičnog zakonika u poglavlju Zločini protiv mira i bezbednosti naroda. Ne može se dovoditi u pitanje Berlinska deklaracija od avgusta 1945. u kojoj je taksativno navedeno koje su nacije u Drugom svetskom ratu bile agresori a koje žrtve agresije, odnosno koje su se borile protiv Hitlerove Nemačke i njenih saveznika – kažu predlagači zakona.

Novim dokumentom predlažu se kazne za prekršioce, ali čini se da taj deo još nije definitivno preciziran. Kazne se kreću od 300 hiljada rubalja ili tri godine zatvora, pa do pet stotina hiljada rubalja ili pet godina zatvora ako se u nečasnoj raboti koriste i sredstva informisanja.

Godinu dana po završetku parlamentarnih i predsedničkih izbora, u Srbiji se iskristalisao oblik vladavine koji se nije mogao naslutiti kad je pobednička koalicija došla na vlast. Pogotovo što o njemu u Ustavu Republike Srbije nema ni reči. Moguće je da su najistaknutiji predstavnici dve vladajuće stranke Nikolić, Dačić i Vučić predvideli ovakav razvoj događaja posle pobede na izborima, ali nema sumnje da su i svoje birače i svoje protivnike iznenadili obrazovanjem takozvanog državnog vrha. Vladavina trojice moćnih političara, razume se, nije nikakav srpski izum, ona je poznata još od stare Kine i Starog Rima, u kome je i nastao izraz trijumvirat - kasnije prihvaćen u celom svetu.

Prvi rimski trijumvirat bio je nezvanični politički savez koji su sklopili Cezar, Pompej i Kras. Dogovor ove trojice koji su se obavezali da će pomagati jedan drugoga nije nikada ozvaničen, a imao je za cilj da učvrsti političku moć trijumvira i njihovih pristalica kako bi došli do prevlasti u Senatu. Kada je Kras umro 53. g. pre Hrista, Pompej i Cezar poveli su građanski rat. U njemu je Pompej ubijen, a Cezar postao samostalni vladar sa neograničenom vlašću.

Drugi trijumvirat u Rimu obrazovali su Oktavijan, Marko Antonije i Lepid 43. g. pre Hrista, a njihova vlast bila je ozvaničena posebnim zakonom. Vladavina ove trojice trebalo je da obnovi ustav Republike, dok su trijumviri, zapravo, donosili zakone ili ih ukidali bez saglasnosti Senata i naroda. Na odluke trijumvira nije se moglo žaliti, a oni su imali pravo da postavljaju izvršne državne činovnike po svojoj volji (zvuči poznato, zar ne?). Lepid je ubrzo ostao bez ikakvog uticaja, Marko Antonije je izvršio samoubistvo nakon poraza u građanskom ratu, te je kao vladalac ostao samo Oktavijan, koji se proglasio za cara.

Sem u već pomenutoj Kini, trijumvirati su postojali i u drugim državama sveta: Indiji, Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Argentini, Venecueli, Granadi (današnjoj Kolumbiji), Dominikanskoj republici, Sovjetskom Savezu, Meksiku, Beninu, Izraelu...

Turska policija jutros je, uz upotrebu vodenih topova i suzavca i blindiranih vozila, uklonila barikade i rasterala demonstrante s trga Taksim u Istanbulu. Slična akcija noćas je sprovedena i u Ankari.

Demonstranti u Istanbulu na ovu akciju policije uzvratili su raketama za vatromet, protivpožarnim bombama i kamenjem po policijskim vodenim topovima. "Borićemo se, hoćemo slobodu. Mi smo borci za slobodu", rekao je jedan od mladih učesnika jutrošnjih nereda, Burak Arat, koji je noć proveo u parku Gezi.

Policija za sada nije krenula u akciju na park Gezi, gde su stotine demonstranata postavile šatore.

Policija je uklonila antivladine transparente koji su visili sa zgrade s pogledom na centralni instanbulski trg i zamenila ih turskom zastavom i transparentom s likom Mustafe Kemala Ataturka, osnivača sekularne turske države.

Gradonačelnik Istanbula na svom Tviter nalogu naveo je da policija nije imala nameru da razbija protest već da je "njihova namera bila da uklone znakove i slike sa statue Ataturka i sa Ataturkovog kulturnog centra, a da obližnji Gezi park i Taksim neće dirati".

Najnoviji potez turske policije usledio je pošto je premijer Erdogan pristao da se sastane sa organizatorima protesta koji su počeli 28. maja. Taj susret planiran je za sutra.

U demonstracijama u Instanbulu, Ankari i drugim turskim gradovima stradalo je šetvoro ljudi, oko 5.000 je povređeno, dok ih je na stotine privedeno.

(Beta)

* Ovih je dana onemogućen pristup elektronskim izdanjim levičarke štampe i levičarskih blogova Turske??! ... čemu ? istina se ne može sakriti.

Tražim to dvoje mladih u ljudima oko sebe; Oni su SVE naspram sveta koji ih svodi na NIŠTA; ...Trudiću se da celim svojim bićem sačuvam to dvoje mladih ljudi u sebi. Jer bez njih, bez te vere i nade u bolje sutra ništa drugo nije vredno!

Zamišljam dvoje mladih ljudi, momka i devojku, koji se vole, drže za ruke i veruju u novi humani svet. Oni su dobro svesni društva u kome žive. Svesni su primitivizma i malograđanštine koja ih okružuje, svesni su laži i ucena koje dopiru sa svih strana ali i pored toga oni su optimisti i oni se bore!

Njihova sloboda je jača od nesreće kojom su okruženi jer se zasniva na bujanju mladosti, veri u život i u ljude! Oni nisu degenerisani načinom života koji vode, oni se ne opijaju, ne vire im špricevi ispod rukava, ne iživljavaju se nad drugima. Oni žive i nastoje i drugima da ulepšaju život. Drže se zajedno. Čuvaju jedno drugo. Iskreni su, dragi, lepi i nasmejani. Oni su simbol slobode. Oni su sloboda. Oni su izvor koji svojom bistrinom čisti sve pred sobom. Oni su pesma…

Njihova vera je jača od vere religijskih fanatika. Jača jer se zasniva na istinskoj borbi za raj na zemlji a ne za imaginarne rajeve na nebu. Njih boli tuđa bol, oni nisu imuni na tuđu nesreću – oni ne mogu da okrenu glavu na drugu stranu i da gledaju svoja posla. Ne. Jer je ovaj svet njihov posao. Oni nemaju drugi svet, svesni su da mogu da ga učine boljim i lepšim, i trude se na sve moguće načine, svojim primerom, zajedno sa drugima, to i da urade!

Antifašizam je jedna od najvećih političkih mistifikacija 20. veka, a patentirao ju je Josif Visarionovič Džugašvili kao formu klasne saradnje nasuprot klasnoj borbi.

Sve „normalne“ buržoaske partije su antifašističke partije, kao i najveći deo buržoazije. Fašizam je diktatura krupnog i finansijskog monopolnog nacionalnog kapitala i poslednje je oružje buržoaske kontrarevolucije protiv neposredne opasnosti proleterske revolucije. Srednja i sitna buržoazija ne vole nikakvu jaku, glomaznu i skupu državu, pa ni fašističku. Ne samo iz ideoloških razloga njenog liberalizma, nego pre svega zato što takva država znači i veće poreze i manje profite (koji su sama esencija buržoaske egzistencije).

Samo strah od radničkog pokreta i revolucije može buržoaziju naterati da se bezuslovno pokori dominaciji krupne buržoazije i prihvati neku formu diktature – bonapartističku ili fašističku – kao „manje zlo“.

Prvi pokušaj fašističkog puča u 20. veku je Kornilovljev pokušaj puča protiv Privremene vlade Kerenskog u avgustu 1917. godine. U tom periodu ruske revolucije, boljševička partija je bila zabranjena i u ilegali je zbog julskih demonstracija. Uprkos tome, boljševička partija je bila najuticajnija partija među revolucionarnim petrogradskim radnicima i upravo ona ih mobiliše i razbije Kornilovljeve trupe, što vladu Kerenskog prisiljava da ukine zabranu boljševičke partije i ova opet izlazi iz ilegale. Ni u jednom trenutku te krize boljševicima ni na um ne padaju nikakvi politički savezi niti blokovi sa partijama liberalne buržoazije. Kao ni pre i posle nje. Naprotiv. Centralna parola boljševičke partije od prvih dana revolucije je zahtev za izbacivanje iz vlade buržoaskih partija i formiranje koalicione vlade radničkih partija. To je politika klasne borbe nasuprot menjševičkoj oportunističkoj politici klasne saradnje sa „demokratskom“ buržoazijom. To je politika jedinstvenog radničkog klasnog fronta nasuprot svakoj politici svetih nacionalnih unija i narodnog fronta. Sa tom politikom boljševicima je uspelo da osvoje većinu na drugom kongresu sovjeta, da zbace privremenu vladu i formiraju koalicionu revolucionarnu sovjetsku vladu u kojoj su oni većina.

Kraj Drugog svetskog rata 1945. godine obeležila je vojna po-beda nad fašizmom. Ta pobeda nije bila ni sigurna ni laka. Tokom ratnog sukoba globalnih razmera u kojem su se na jednoj strani našli nosioci autoritarizma i antiracionalizma, a na drugoj privremeni savez snaga opredeljenih za dve oprečne struje u okviru nasleđa prosvetiteljstva - liberalizam i komunizam - pale su mnoge žrtve i pretrpljena su strahovita razaranja. Visoku cenu u ljudskim životima, koja je plaćena u odlučujućoj borbi za vrednosti moderne civilizacije, ni danas nije moguće preciznije odrediti. Obično se procen-juje da je Drugi svetski rat odneo oko 50 miliona žrtava

S druge strane, teško da se može preceniti značaj antifašizma, budući da je najmračnije doba u istoriji kapitalističkih društava, epoha uspona i vladavine fašizma u Evropi, ujedno obeleženo i otporom fašizmu, prerastajući tako u epohu borbe za demokratiju, epohu masovnog stremljenja ka socijalnoj i političkoj emancipaciji. Ozbiljna istoriografija iz druge polovine XX veka jasno je uočila taj aspekt. Stih iz poeme Venčanje neba i pakla, koju je 1793. godine objavio engleski romantičar Viljem Blejk (William Blake), „presečena glista oprašta plugu" (Blake, 1996: 76), poslužio je piscima jedne od najautoritativnijih istorijskih sinteza o Drugom svetskom ratu kao poetska ilustracija zaključka o smislu patnji miliona koji su se borili u svetskom ratu protiv fašističke osovine i strahovito trpeli pod neobuzdanim žrvnjem istorije, a kojima preživeli duguju nenadokiadivo mnogo (Calvocoressi et al., 1999: 1223-1224). Pitanje valorizacije žrtava i tekovina antifašističke borbe, u toj interpretaciji, stavlja se u kontekst izmenjenih društveno-političkih okolnosti, koje su nastale kao ishod rata, i mogućnosti ostvarenja humanijih uslova života za čitavo čovečanstvo.
Bez obzira na toliki obim ljudskih troškova i napora koje je čovečanstvo uložilo u pobedu nad fašizmom, ta pobeda je praktično relativizovana u Hladnom ratu, koji je izbio među dotadašnjim savezničkim silama ubrzo nakon nestanka zajedničkog neprijatelja s istorijske scene. Hladni rat je, nakon više decenija, okončan uspostav-ljanjem hegemonije liberalnog kapitalizma, što je dovelo do novih neizvesnosti kada su u pitanju perspektive trajnog učinka pobede nad fašizmom. Talasi ekonomskih i političkih kriza koje potresaju globalni kapitalistički poredak, stvaraju uslove za oživljavanje različitih novih oblika fašizma.

Još jedan tekst iz časopisa "Revolucija" donosi priču o "slobodnom svetu" u vreme Hladnog rata koju će vam tranzicijski ideolozi "totalitarizma" uvek prećutati.

Marksisti-lenjinisti su uvek tvrdili kako fašizam nije neki nezavisan pokret koji ima neku svoju specifičnu ideologiju. Suprotno liberalnim mitovima kako postoji parlamentarna demokratija i kapitalizam s jedne, te "totalitarizmi" ili "ekstremizmi" s druge strane, fašizam je uvek služio samo kao poslednje sredstvo odbrane kapitalizma od revolucije. Musolini dvadesetih i Hitler tridesetih nisu došli na vlast kada je "narod poludeo" kako to vole prikazivati liberali, nego kad je vladajuća klasa zaključila da jedino "čvrsta ruka" fašizma može sprečiti dolazak komunista na vlast. Prelomni trenutak Hitlerove karijere, tajna njegovog uspeha, nisu bili ni jedni izbori, ni jedan protest ili parada, nego njegov tajni sastanak i savezništvo s tada vodećim industrijalcima Nemačke, Alfredom i Gustavom Krupp. I obe strane toga saveza su bile potpuno svesne.

Vladajuće klase su praksu korišćenja fašista za gušenje revolucije nastavile i posle rata. Dobar primer su brojni latinoamerički pučevi koje je izvodila vojska protiv narodnih pokreta i levičarskih vlada kako bi zaštitila interese američkog i zapadnoevropskog kapitala. Međutim, puno je manje poznato kako je fašizam odigrao ključnu ulogu u uništenju revolucionarne alternative kapitalizmu i u Zapadnoj Evropi, u kojoj je sve vreme na snazi bio sistem koji se voli predstavljati kao demokratija. Od kasnih osamdesetih intenzivno se piše o tzv. mreži Gladio (latinski "mač"), tajnoj operaciji američkih i britanskih službi u sklopu NATO-a kroz koju su regrutovali fašističke veterane, kao i nove fašističke organizacije u pokušaju gušenja zapadnoevropske levice.

Ima li Srbija svoju vojsku, ili i ona nestaje zajedno sa državnim suverenitetom?

Vojska Srbije opremljena je zastarelim naoružanjem i opremom. Rezervni sastav je nedovoljno popunjen ljudstvom i skoro potpuno neopremljen, postavljeno ljudstvo uopšte nije  osposobljeno da odgovore nameni, nema goriva, nema rezervnih delova, zastarela tehnika ne funkcioniše...Nekada ponos nacije, vojska danas liči na prosjaka. U isto vreme, na vojnom vrhu traju redovne smene i imenovanja.

Politika odbrane Srbije, koju je sprovodila bivša  vladajuća koalicija na čelu sa Demokratskom strankom, bavila se sistematskim uništavanjem odbrambenih resursa države i vojske. Uništenje je izvršeno kroz promašenu reformu, najpre ukidanje služenja vojnog roka i uvođenjem takozvane profesionalizacije, a zatim i kroz uništenja odbrambene industrije, i nezapamćene pljačke vojne imovine. Ali, šta su naslednici ovakvog stanja učinili na oporavku vojnog kompleksa i jačanju odbrane? Mada je ovo pitanje u srpskoj javnosti danas skoro  zabranjena tema, neke činjenice se ne daju sakriti....

Prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane, Aleksandar Vučić, praćen velikom medijskom pažnjom u vezi borbe protiv korupcije, istovremeno je potpuno od očiju javnosti je sklonio izuzetno loše  stanje u vojsci.  A u njoj ima svega i svačega, počevši od protivzakonitih poslova njegovog prethodnika,Dragana Šutanovca, pa sve do pljačka vojne imovine, nepoštovanje propisa, narušavanje ideje vojne neutralnosti...U Ministarstvu odbrane  zavladala je "doktrina poltronstva", zapravo, besramnog udvorištva, a pri izboru kadrova u vojsci pitanje podobnosti preuzelo je ključnu ulogu, a zanemarena je stručnost. Jedini ovlašćeni predlagač kadrovskih promena, posebno višeg nivoa, je ministar odbrane. On vedri i oblači. Ali, treba znati da je Vojska Srbije stalno pod velikim pritiskom. Veliki uticaj na kadrovsku politiku potiče van vojske. To su strani faktor (NATO i SAD) i domaće interesne grupe. Isprepletenost politike i ekonomije je očigledna i oba faktora utiču na kadrovsku politiku i pojedinačna postavljenja. Ovi faktori u praksi su jači od redovnog puta predlaganja kadrova.

Pjongjang – Severna Koreja danas je potvrdila da je raskinula 60 godina staro primirje i upozorila da je sledeći korak akt „nemilosrdne“ vojne odmazde protiv neprijatelja.

Poduže saopštenje ministarstva vojske Severne Koreje najnovija je u seriji pretnji koji svakodnevno stižu iz Pjongjanga i koje su podigle vojne napetosti na Korejskom poluostrvu na najviši nivo, nakon što su Severu uvedene nove sankcije UN nakon nuklearne probe prošlog meseca.

U saopštenju koje je prenela agencija KCNA kaže se da stvarno „ratno huškanje“ dolazi iz SAD i njihovih „marioneta“ u Seulu. „Njima bi bilo bolje da imaju na umu da sporazum o primirju više nije na snazi i da (Severnu Koreju) više ne obavezuje deklaracija Severa i Juga o nenapadanju“, poručeno je iz Pjongjanga.

„Ono što je ostalo da se sada uradi je akcija pravde i nemilosrdne odmazde naroda i armije“ Severne Koreje, navedeno je u saopštenju koje je preneo AFP.

S druge strane, Južna Koreja i UN već su poručili da odbijaju da priznaju severokorejsko jednostrano poništavanje 60 godina starog sporazuma o primirju i zatražili od Pjongjanga da se uzdrži od svoje ratoborne retorike.

Taman kada sam pomislio kako će nova američka ekselencija u Beogradu, ambasador Majkl Kirbi, više voleti Srbiju nego njegovi prethodnici, barem se tako činilo prethodnih meseci, kad ono ekselencija nastavlja istim utabanim putem. Kaže da „Vašington ne želi novu Republiku Srpsku na Kosovu, jer se taj model nije pokazao kao dobro rešenje za razvoj BiH”. Ako osnovano pretpostavimo da je ljubav Amerikanaca prema nekoj državi, ili naciji, uvek zasnovana na konkretnom interesu, onda je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik svojevremeno najbolje odgovorio američkom ambasadoru u BiH na primedbu „kako BiH ne funkcioniše, a oni Amerikanci su u projekat te države uložili pare”.

„Ekselencijo, Republika Srpska je spremna da vam vrati svaki uloženi dolar, evo takoreći sutra, samo nemojte više da nam namećete vaša rešenja”, rekao je Dodik. Amerikanac je bio iznenađen, zgranut i bez teksta.

Dakle, hajde da i mi ponudimo Vašingtonu da mu platimo zato što su nas bespravno i mimo svih međunarodnih konvencija i pravila bombardovali 1999. godine, da platimo sve bombe, rakete i osiromašeni uranijum kojim su nas zasejali, da im platimo sav strah i duševni bol njihovih pilota dok smo ih gađali, da platimo i duševni bol koji ekselencija verovatno ima kad god prođe ulicom Kneza Miloša pored ostataka zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane. Jer, „Đuro će ti oprostiti što te je tukao”. Možemo mi to, kako da ne, pa naši odnosi sa Vašingtonom i Briselom sve više liče na prilično nedoličan orijentalni bazar. Naime, već 12 godina Srbija živi između revolucije i kontrarevolucije, između jasnih ciljeva i nejasnih perspektiva, između pritiska i zaborava, između nespojivog očuvanja Kosova, u ovom ili onom obliku, i ulaska u EU.

Ovde nećemo dati celokupan tekst zbog njegove dužine. Skraćivanje izvršila redakcija portala....

*Komentari KPS-a su istaknuti plavom bojom fonta

Podrška određenim režimima i političkim grupacijama unutar pojedinih zemalja bila je u prošlosti, a i sada je jedan od najznačajnijih metoda specijalnog rata pomoću koga su određenim snagama pokretani procesi "unutrašnjih preobražaja" društvenih i političkih sistema u željenom pravcu. To je u stvari jedan od najuspešnijih načina ostvarivanja koncepcije novog svetskog poretka, odnosno njegove izgradnje po jednom modelu. Taj metod je poznat iz davnih vremena, kada su pre svega jače i moćnije države nastojale da svojim susedima ili nekim daljim zemljama, ako već nisu iz raznih razloga bili u mogućnosti da osvoje njihovu teritoriju i neposredno njima upravljaju, nametnu takve odnose koji su im omogućavali da te zemlje drže pod svojom indirektnom kontrolom, da im nameću određene obaveze i slično.

Osnovne karakteristike obojenih revolucija sadržane su u činjenici da su one nenasilne, odnosno nasilje se koristi restriktivno i u onoj meri u kojoj je potrebno za izvršenje cilja. Obično nastupaju nakon dugotrajnih političkih kriza, a njihova kulminacija najčešće nastupa tokom ili neposredno po okončanju izbornog procesa. Opozicione snage unapred proglašavaju pobedu, izborni rezultat vladajućih struktura se proglašava falsifikovanim, i organizuju se masovne demonstracije sa ciljem paralisanja sistema. Glavnu političku snagu opozicije ne predstavljaju političke partije, već nevladine organizacije.

Akteri iz inostranstva su imali veoma važnu ulogu u realizovanju obojenih revolucija, koja se prvenstveno ogleda u finansiranju nevladinih organizacija i drugih antirežimskih pokreta, koji u određenim slučajevima mogu trajati i više godina. Istovremeno, navedeni akteri često preuzimaju ulogu vrhovnih arbitara, određujući legitimnost izbornog procesa, odnosno podržavaju eventualno protivzakonito delovanje opozicionih snaga. Upućuju različite spoljnopolitičke ultimatume vladajućim strukturama, stvarajući uslove za angažovanje međunarodnih pregovarača i drugih posrednika, a koji bi delovali u interesu opozicionih snaga. Takođe, važnu ulogu u realizaciji obojenih revolucija imaju politički subjekti koji su svojevremeno bili deo vladajućih struktura, a potom zbog profesionalnih ili ličnih sukoba, prešli u opoziciju. Oni najbolje poznaju režim iznutra i na njih akteri iz inostranstva obraćaju posebnu pažnju.