Ima li Srbija svoju vojsku, ili i ona nestaje zajedno sa državnim suverenitetom?
Vojska Srbije opremljena je zastarelim naoružanjem i opremom. Rezervni sastav je nedovoljno popunjen ljudstvom i skoro potpuno neopremljen, postavljeno ljudstvo uopšte nije osposobljeno da odgovore nameni, nema goriva, nema rezervnih delova, zastarela tehnika ne funkcioniše...Nekada ponos nacije, vojska danas liči na prosjaka. U isto vreme, na vojnom vrhu traju redovne smene i imenovanja.
Politika odbrane Srbije, koju je sprovodila bivša vladajuća koalicija na čelu sa Demokratskom strankom, bavila se sistematskim uništavanjem odbrambenih resursa države i vojske. Uništenje je izvršeno kroz promašenu reformu, najpre ukidanje služenja vojnog roka i uvođenjem takozvane profesionalizacije, a zatim i kroz uništenja odbrambene industrije, i nezapamćene pljačke vojne imovine. Ali, šta su naslednici ovakvog stanja učinili na oporavku vojnog kompleksa i jačanju odbrane? Mada je ovo pitanje u srpskoj javnosti danas skoro zabranjena tema, neke činjenice se ne daju sakriti....
Prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane, Aleksandar Vučić, praćen velikom medijskom pažnjom u vezi borbe protiv korupcije, istovremeno je potpuno od očiju javnosti je sklonio izuzetno loše stanje u vojsci. A u njoj ima svega i svačega, počevši od protivzakonitih poslova njegovog prethodnika,Dragana Šutanovca, pa sve do pljačka vojne imovine, nepoštovanje propisa, narušavanje ideje vojne neutralnosti...U Ministarstvu odbrane zavladala je "doktrina poltronstva", zapravo, besramnog udvorištva, a pri izboru kadrova u vojsci pitanje podobnosti preuzelo je ključnu ulogu, a zanemarena je stručnost. Jedini ovlašćeni predlagač kadrovskih promena, posebno višeg nivoa, je ministar odbrane. On vedri i oblači. Ali, treba znati da je Vojska Srbije stalno pod velikim pritiskom. Veliki uticaj na kadrovsku politiku potiče van vojske. To su strani faktor (NATO i SAD) i domaće interesne grupe. Isprepletenost politike i ekonomije je očigledna i oba faktora utiču na kadrovsku politiku i pojedinačna postavljenja. Ovi faktori u praksi su jači od redovnog puta predlaganja kadrova.
NATO u svakoj ustanovi
Postavlja se pitanje, ko odlučuje i ko kadrira u vojsci Srbije? NATO, ministar ili Vrhovni savet odbrane? Ako pogledamo zemlje u tranziciji koje teže Partnerstvu za mir ili NATO paktu, sve one su imale radikalne promene u generalskom kadru. Traži se mlađi kadar, bez iskustva koji razmišlja drugačije. I u Srbiji NATO vedri i oblači. Propisuje kriterijume za organizacijsku - formacijsku strukturu jedinica VS (materijalnu i ljudsku formaciju), planira opremanje, planira obuku, kadrovske promene itd...Ova vojna alijansa ima svoje kancelarije i ljude u svim organizacionim segmentima ministarstva odbrane, a u komandama jedinica Vojske Srbije (ranga brigada) imaju tzv. oficire "za saradnju" (vezu). Kompletan aktivni generalski kadar kao i kandidati za generale kako iz Vojske Srbije tako iz Ministarstva odbrane završio je neku školu usavršavanja u Americi ili značajnijim zemljama članicama NATO-a (Velika Britanija, Nemačka itd.).
Domaće interesne grupe koriste objektivno, smanjenje mogućnosti za promet sa vojskom. U budžetu ima sve manje para, vojska je sve slabiji kupac, i postaje sve oštrija konkurencija među onima koji vojsci nude, bilo robu, bilo usluge. Postojki i pritisak za sklapanje poslova sa privilegovanim firmama. Različite interesne grupe pokušavaju da obezbede svoju poziciju, da budu bliže vojsci i da na lakši način ugovaraju poslove. Zakonski nosilac tih poslova u ministarstvu odbrane, Uprava za snabdevanje je doživela najveće personalne promene u kadru i dalje pokušava da se ne ide na tender, već da se poslovi ugovaraju neposrednom pogodbom sa privilegovanim firmama. Ministarstvo odbrane ima kompletnu dokumentaciju i ako ono nađe za shodno u javnost izlazi selektivno pokrećući postupke protiv lica koja ustvari u svako doba mogu da dokažu svoju nevinost a pravi krivci se štite.
Obuka vojnika nije kompletna, izvodi se selektivno i nije prilagođena stvarnim potrebama zemlje- čista improvizacija. Koliko - toliko prioritet u obuci se daje onom ljudstvu i sastavima koji se planira za učešće u tzv. međunarodnim "mirovnim" misijama. Vojska je opremljena sa zastarelim naoružanjem i opremom. Rezervni sastav je nedovoljno popunjen ljudstvom, neopremljen, postavljeno ljudstvo uopšte nije osposobljeno da odgovori nameni. Obećavaju se kule i gradovi. Nema goriva, nema rezervnih delova, zastarela tehnika, ljudstvo nema opremu...Prema oceni Ujedinjen ih nacija (UN), Srbija je visoko na lestvici po korupciji, a vojska u tom smislu nije pod staklenim zvonom. Korupcija u vojsci se najčešće odnosi na nabavke, bilo da su sitne ili krupne. Prvi problem su nedovoljna sredstva, drugi što usluge i nabavke naoružanja i opreme umesto da idu preko naših vojnih fabrika, ide isključivo preko Jugoimport SDPR ili privilegovanih (partijskih, dakle, monopolskih) kompanija. Najveće mogućnosti za korupciju ima kod nabavki robe široke potrošnje, kao što su hrana, obuća, lekovi, vozila, ili kao što su usluge održavanja vozila...
Čim se diči Diković?
U sistemu kakav je sada, lako se pronalazi osoba koja pristaje da se tender zaobiđe i sklopi ugovor pogodbom. Kolika je novčana dobit u tim poslovima, lako je zaključiti na osnovu činjenice da za tekuće troškove vojska odvaja 30 odsto budžeta. Logično, pojedinačni ugovori su različite vrednosti od nekoliko stotina do nekoliko miliona dinara. Na primer, krupni rashodi za plate uvećani su u odnosu na plan, pa je došlo do smanjenja izdvajanja za nove građevinske objekte, tekuće održavanje i materijalne troškove. Vojni vrh je sam kriv za položaj u kome se vojska nalazi, a ne budžet Srbije.
Sve obaveze prema vojsci iz budžeta Republike Srbije redovno se izmiruju. Od svega ovoga "pere ruke" i načelnik generalštaba Ljubiša Diković, koji kaže da je finansiranje Vojske i trošenje sredstava u nadležnosti Ministarstva odbrane, te da oni u generalštabu sa tim nemaju nikakve veze, i ističe da su zadovoljni saradnjom sa ministarstvom odbrane. Međutim, većina zaposlenih u ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, kao i neki vojni analitičari, imaju drugačije mišljenje. Uglavnom se slažu oko toga da ima dovoljno razloga za kritiku ministra odbrane, ne samo zato što ne preduzima nikakve mere zbogprotivzakonitih poslova njegovog prethodnika, Dragana Šutanovca, nego, pre svega zato što Vojska Srbije više nema nikakvu odbrambenu sposobnost! Činjenica je, takođe, da je Aleksandar Vučić kao novi ministar nasledio katastrofalnu situaciju u vojsci, te da su VBA i VOA nedirnuti centri moći, nosioci i zaštitnici organizovanog kriminala u Vojsci, ministarstvu , odbrambenoj industriji, i da su podložni civilnoj kontroli samo oni segmenti koje oni dozvole. Takođe, činjenica je, međutim, da je Vučić, uz tako nasleđenu nezavidnu situaciju, imao i brojne katastrofe, poput pogibije vojnih starešina na Kopaoniku, pilota u Staroj Pazovi, brojnih samoubistava, serije eksplozija u namenskoj industriji i drugih ekcesnih situacija, čime je čitava vojska opterećena.
Ali, sve to ne može biti alibi za oslobađanja od odgovornosti aktuelnog ministra odbrane za niz loših poteza koje je napravio...Između ostalog, ostavio je generala Ljubišu Dikovića na mesto načelnika Generalštaba, vanredno ga je unapredio, ostavio je na funkciji načelnika Uprave za tehnologiju odbrane generala Zrnića, postavio za lobistu Draganu Petrović, zadržao je na mestu direktora VOA, i učinio neznatne kozmetičke izmene u bezbednosnim strukturama, postavljanjem, odnosno vraćanjem na staru dužnost, načelnika Uprave za informisanje pukovnika Boškovića, postavljanjem na više položaje generala Zekovića, Bandića, Đorđevića i penzionisanjem nepodobnih starešina i generala kao što je recimo Srđan Novaković.
Finansijski problemi i trošenje budžetskih sredstava možda mogu biti razlozi za kritiku, ali to ne mogu biti argumenti ministra odbrane da forsiranjem lobista i švercera naoružanja i opreme kao što je Jugoimport SDPR-a (koji je rak rana srpske privrede) u sklapanju ugovora sa Arapskim Emiratima. Jugoimport SDPR objektivno nije u stanju niti će ikada biti u stanju da ispuni taj ugovor! Nikakva materijalna korist za državu ne može biti izgovor za nezakonito delovanje i postupanje, pa tako ni u slučaju prodaje Vojne ustanove Karađorđevo putem neposredne pogodbe, koja je bila drastičan primer protivzakonitog posla. Ovi i mnogi drugi nagomilani problemi u Vojsci Srbije, Ministarstvu odbrane i u vojnoj industriji Srbije, zbog opšteg stanja u državi, ne mogu se lako i brzo rešiti. Vreme će pokazati hoće li vojska preživeti, ili će ostati samo bleda uspomena na nekada slavnu srpsku vojničku tradiciju...
Ode i poslednji prijatelj
Zahvaljujući potpunom odsustvu adekvatne spoljne politike usklađene sa vojno-bezbednosnim interesima, došlo je do pogoršanja odnosa sa jedinim balkanskim saveznikom Srbije - Grčkom.
