Vladimir Avatkov, turkolog, profesor na vojnoj katedri i katedri za jezike država Bliskog i Srednjeg istoka na fakultetu Međunarodnih odnosa u Moskvi.
Već nekoliko dana zaredom u Turskoj ne prestaju masovne demonstracije protiv politike vladajuće stranke i za ostavku premijera države Redžepa Taipa Erdogana. Samo je u glavnom gradu Ankari broj demonstranata dostigao 20.000 ljudi, a u zaštitu državnih objekata pristižu policajci i vojnici. Ti događaji po svojoj strukturi i dinamici podsećaju na talas protesta s kraja 2010. i početka 2011. god., koji je pokrenuo'' Arapsko proleće'' na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Dakle, nameće se pitanje da li je'' arapski ustanak'' došao na kraju i do Turske i da li ga trebamo svaki tren očekivati u turskom '' vrućem letu''?
Manifestacije protiv seče Gazi parka u Istanbulu i rasterivanje demonstranata kao i slični događaji, koji nas podsećaju na Arapsko proleće, postali su samo katalizator nakupljenog u društvu nezadovoljstva zbog politike vladajućeg režima.
{xtypo_rounded2}
Noć sa nedjelje na ponedjeljak Prema brojnim izvorima bila je noc najvećih sukoba Između demonstranata i policije otkako je Krajem nedelje Mirni protest u Istanbulu prerastao opštenarodnu pobunu protiv režima Erdogana . Deseci hiljada su izašli na ulice 4 najveca turska grada gdje ih je ponovno dočekala policija s već prepoznatljivom prekomernom uporabom suzavca. Atmosfera tokom jučerašnjeg dana na trgu Taksim bila je mirna, jer se policija privremeno povukla pa su demonstrantima prepustili trg. Hiljade su uzvikivali parole protiv Erdogana i vladajuće stranke AKP uz pesmu i ples. Ali, kada je pala noć buknuli su žestoki sukobi, naročito na prostoru gradske četvrti Besiktas gde je interventna policija suzavcem i vodenim topovima nastojala da spreči demonstrante da se približe Dolmabahce palati - Erdoganovom kancelariji, bivšoj otomanskoj rezidenciji na obalama Bosfora.{/xtypo_rounded2}
Čini se da je uzrok početka masovnih protesta u Turskoj bio jedan beznačajan događaj. Turske vlasti su odlučile da poseku Gezi, jedan od retkih parkova u Istanbulu, koji se nalazi u evropskom delu grada, nedaleko od trga Taksima. Naime, na tom se mestu je trebalo da se izgradi trgovački centar i parking, a takođe i proširi ulica na račun prokrčene teritorije.
Miting, koji su organizovali protivnici seče stabala, proterala je suzavcem i vodenim topovima policija. Lokalni masovni mediji izvestili su o velikom broju uhapšenih. Akcija solidarnosti počela se, sasvim neočekivano za vlast, širiti po mnogim turskim gradovima pa se ubrzo pretvorila u masovne demonstracije protiv vladajućeg režima.
Jedni u Turskoj danas krive vladajuću umereno islamsku Stranku za pravednost i razvoj zbog islamizacije države, drugi zbog sporog i prekomernog odugovlačenja s reformama.
Postoji i veliki broj razočaranih zbog spoljnopolitičkog pravca države. Dovoljno je navesti potpuno neuspešnu doktrinu ''Nula problema sa susedima'' ministra Ahmeta Dovutoglua, koja ne predviđa samo vođenje dijaloga, nego i zavođenje reda u susednim državama pomoću primene sile. Turski mediji su je već okarakterisali kao '' Nula suseda - nula problema''.
{xtypo_rounded2}
Ceo progresivni svet morao bi apsolutno podržati ovaj ustanak turskog naroda koji je u manje od 48 sata narastao do te mere da ga neki već danas upoređuju s događajima u Grčkoj i Egiptu. Vrednosti za koje se Turci bore su univerzalne - ljudska prava i sloboda od nametanja životnog stila od strane države nije samo borba turskog naroda, to je borba svih slobodnih i progresivnih ljudi koji osećaju stisak nazadnog konzervativizma, klerofašizma i svih drugih reakcionarnih struja koje su poslednjih godina izuzetno snažne u širem regionu - a i mi smo deo tog šireg regiona.
{/xtypo_rounded2}
Treba primetiti da je Turska Republika tokom poslednjih deset godina doživela veliku promenu i danas svetska zajednica ima posla s potpuno novom državom na ideološkom planu. Dolaskom na vlast Stranke za pravednost i razvoj, Turska je krenula putem umerenog islamskog modela uspostave vlasti, koju turski stručnjaci suprotstavljaju radikalnom modelu kao što je, recimo, u Iranu.
Kako je to postalo moguće? Pa tokom čitave istoriji Turske Republike vojnici su čak i na najmanju slutnju o odstupanju od svetovnog puta ostvarivali prevrate, uzimali vlast u svoje ruke te uskoro, posle čitavog niza reformi, ponovo je predavali građanskim vlastima. Erdogan je ipak bio nešto mudriji od svojih prethodnika. Za razliku od njih premijer nije direktno pokretao islamsku tematiku, već je polagano, ali verno transformirao sudski sistem, uticao na pokretanje kriminalnih sudskih procesa u odnosu na vojnike, izgrađivao ekonomsku bazu posredstvom islamskih fondova te'' podizao'' novu elitu. Demonstracije u državi zasad nemaju veliki potencijal da se pretvore u pravu revoluciju. Glavni razlog je nepostojanje jakih lidera: u turskoj političkoj kulturi postoji tradicija u kojoj bitne uloge ne igraju stranke nego pojedinci.
Opozicija u Turskoj je krajnje neujednačena, i to ne toliko po svojim karakteristikama udruživanja u klanove koliko po svojim društveno-političkim obeležjima. Pritom se idejni stavovi i interesi društveno-klasnih subjekata toliko politiziraju da najverovatnije imaju potencijal da, u odsustvu jednog pojedinca koji bi, poput Mustafe Kemala Ataturka, ujedinio naciju, prerastu u građanski rat.
Sve što se događa u Turskoj uticaće na svetsku zajednicu. Država se nalazi između Evrope i Azije, Balkana i Blistog istoka. Dakle, Evropljani dobijaju energetske izvore preko Turske.
O unutrašnjopolitičkoj stabilnosti u državi neposredno zavisi evropska bezbednost. Turska poseduje drugu najveću vojsku u NATO-u, široki raspon vojnih baza (naprimjer, Indžirlik) te je najbliži američki saveznik u regionu.
Štaviše, o događajima u Turskoj direktno zavisi stabilnost na Bliskom istoku, jer su mnogobrojne države'' Arapskog proleća'' uzele za svoju osnovu turski model umerenog islama pa se u velikoj meri ravnaju prema Erdoganovoj politici.
Ruski interesi takođe mogu biti pod pretnjom. Projekti od nekoliko milijardi mogu se zamrznuti, dovoljno se prisetiti izgradnje nuklearne elektrane u Akuju, iskorišćavanja cevovoda, turističkog sektora.
Ipak treba očekivati da će se protesti ugasiti u dogledno vreme. Postoji zaista mala verovatnoća da će se oni pretvoriti u revoluciju ili građanski rat, pa to nije baš jako izvesno. U međuvremenu se svetska zajednica u takvim slučajevima treba držati sledećeg principa:'' Spremajmo se kao da će sutra biti rat, ali očekujmo da će hiljadu godina biti mir!''.
