Na karikaturalan nacin, ulazak bivšeg SSSR-a u arenu modernog kapitalizma ostvaruje se odmah na bazi jedne « finansijske akumulacije » osobenog žanra, jer se ta akumulacija zasniva na… masovnom razaranju proizvodnih snaga, ukljuciv i industrijsku bazu zemlje.
U svojoj knjizi "Kum Kremlja, Boris Berezovski i pljacka Rusije", americki novinar Paul Klebnikov (iz casopisa Forbes), prenosi svoj razgovor sa gradonacelnikom Moskve, Jurijem Lužkovim :
« Govorimo da je privatizacija bila neophodna da bi se stvorili novi vlasnici i da bi ovi mogli bolje da upotrebe svoju svojinu i povecaju proizvodnju. Pogledajmo privatizaciju preduzeca. Pretpostavlja se da ce novi vlasnik bolje upravljati preduzecem. Medutim, to je moguce samo ako je preduzece placeno po stvarnoj ceni. Dacu vam jedan konkretan primer. Ako kupim ZIL, gigant automobilske industrije, za samo 4 miliona dolara, onda nemam nikakve potrebe da i dalje proizvodim automobile. Preduzece zauzima površinu od 240 hektara i ja mogu višestruko povratiti uloženi novac pretvarajuci ga u stovarišta ili nešto slicno.
Naš naucni institut (hemijski) prodan je za 200.000 dolara. Prvo, tu je bila citava gomila veoma vrednih naucnika koji bi zaista mogli da zaraduju po 20.000 dolara godišnje. Drugo, institut je opremljen bazom za eksperimentalnu proizvodnju na kojoj je bilo moguce razvijati nove tehnologije. A to preduzece je prodato za 200.000 dolara ! Po ceni jednog obicnog spektrometra ! Novi vlasnik je odlucio da on nema nikakve potrebe da institut održi aktivnim. Rekao je : otpusticu sve zaposlene i imam na raspolaganju ogromnu zgradu koju cu iskoristiti da zaradim na lakši nacin. Iznajmicu sav taj prostor i dobijati 500.000 godišnje. Eto šta se zove poslom ! »
Isti novinar nastavlja : « Te manipulacije tržištem i aljkav nacin na koji su privatizacijski bonovi raspodeljeni stanovništvu ucinili su da industrijsko bogatstvo Rusije bude bukvalno rasprodato u bescenje. Evo jedne tabele najvecih preduzeca koja su bila privatizovana preko bonova :
Vrednost ruskih preduzeca u bonovima privatizacije u odnosu na tržišnu vrednost (u milionima dolara) :
Preduzece Prodajna cena( 93' - 94'), Tržišna cena (avgust 97')
Gazprom (prirodni gas) 250 40 483
Energetski sistem (elektricitet) 957 17 977
Lukoil (nafta) 704 15 839
Rostelecom (telekomunikacije) 464 4 172
Yuganskneftegaz (nafta) 80 1 656
Surgutneftegaz (nafta) 79 6 607
Tih šest industrijskih giganata, dragulja ruske industrije, prodani su u vreme privatizacije posredstvom bonova po ceni dvadest puta manjoj od njihove vrednosti na ruskom berzanskom tržištu. »
Paul Hlebnikov dodaje ovu poucnu ispovest :
« Privatizacija u Rusiji prošla je kroz tri etape, poverio mi je Boris Berezkovski 1996. Prva etapa bila je privatizacija profita, druga : privatizacija svojine, a treca : privatizacija dugova. Drugim recima, nije bilo neophodno kupiti neko preduzece da bi se ono kontrolisalo. Ono je moglo sasvim da ostane u rukama države. Bilo je dovoljno preuzeti upravljanje njim i onda kanalisati njegove prihode, što znaci « privatizovati profit », ne gubeci vreme i novac koje bi zahtevala privatizacija samog preduzeca. Po Berezkovskom, ta prva etapa « vodila je ka raspadanju preduzeca » i « prvobitnoj akumulaciji kapitala » u rukama posrednika. Kada jednom nakupe dovoljno kaptala, nastavlja tajkun, ti ljudi pocinju da razmišljaju kako da ga upotrebe. Jedni kupuju imovinu u inostranstvu, drugi se provode u Monte Karlu, a treci koriste svoj novac da bi kupili preduzeca u raspadanju (…)
Sredinom 1990-tih godina, posmatraci koji su izbliza pratili ruski poslovni život znali su da je mnogo velikih preduzeca bilo opljackano od strane njihovih direktora i posrednika. Statistike odliva kapitala (nekih 15 milijardi dolara godišnje, prema procenama) pokazuju da je ogroman deo prihoda ruskih preduzeca izmicao i porezu i akcionarima. Te pljacke ruinirale su veliki broj najboljih industrijskih preduzeca, lišavajuci ih neophodnih investicija, dok je begstvo kapitala ruiniralo pokušaje monetrne stabilizacije zemlje. Malo stranaca je tacno shvatilo mehanizam tog fenomena. Zbog toga je primer Aeroflota od neprocenjivog znacaja : on savršeno ilustruje nacin kako da se opljacka preduzece koje se ne poseduje.
Kao finansijski centar Aeroflota u inostranstvu, Andava (4) je mogla raspolagati ogromnim deviznim prihodima koje je Aeroflot ostvarivao svake godine. Tako su 1997. prihodi Aeroflota u inostranstvu dostigli 897 miliona dolara, dok su rashodi bili samo 646 miliona. Šta se desilo sa razlikom ? Prema Ferreru, Andava nije repatrirala ni jedan dolar u Rusiju. U stvarnosti, najveci deo novca otišao je na placanje kamata na zelenaške pozajmice koje su aranžirala finansijske firme Berezkovskog. »
