Posle mnogo godina Turska ponovo počinje da jača svoj uticaj na Balkanu. O uzrocima razmišlja ugledni ruski balkanolog, direktor Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN, Jelena Guskova.
Skoro čitav vek Turska nije bila prisutna na Balkanu, pošto je bila sinonim Osmanskog osvajanja, 500-godišnjeg turskog ropstva, ugnjetavanja za srpski i druge narode poluostrva. Turci u cvesti Srba, Makedonaca, Hrvata, zauvek su ostali neprijatelji, a Srbi su se ponosili što su svoje slavne pobede odnosili upravo u borbi protiv ovog vekovnog okupatora.
Ipak već 90-ih godina prošlog veka na naučnim konferencijama u Beogradu smo slušali od turskih naučnika da je sazrela neophodnost novog prilaza izučavanju osmanskog prisustva na Balkanu, pošto se zasluga Turske sastoji u tome što je ona sačuvala srpsku pravoslavnu crkvu, kulturu, tradicije, nije asimilarala Srbe i Makedonce. Već u 21. veku tema preporoda turskog uticaja na Balkanu postala je omiljena tema turskih naučnika i političara. Da podsetimo da je u vreme svog čuvenog izlaganja u Sarajevu 2010. ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu govorio o osmanskoj okupaciji Bosne kao o istoriji, koju treba obnoviti.
Aktivizacija turske politike na Balkanu vezana je upravo sa imenom ministra inostranih poslova Turske Ahmeta Davutoglua, imenovanog na dužnost na proleće 2009. godine. Aktivnost je označena u svim pravcima: diplomatskom, ekonomskom, kulturnom. Prvo što je uradio ministar – organizovao je posete turskih političara regionu radi uspostavljanja ličnih kontakata sa predstavnicima lokalne elite. Počev od 2009. godine, u svim planovima poseta prvih lica države – ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua, premijera Redžepa Erdogana, predsednika Abdule Gjula, kao i parlamentaraca i vojnih činova, Balkan je bio prisutan. 2009-2011. godine oni su posetili Albaniju, Crnu Goru, Rumuniju, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Kosovo.
Drugi korak je takođe bio vrlo važan: za niz balkanskih zemalja bio je urpošćen ili ukinut vizni režim.
Turska koja se pojavila u svojim bivšim posedima, nudi „dobre usluge“ i sve više proniče u sferu ekonomije i privrede. U sastav turskih delegacija uvek ulaze biznismeni koji potpisuju sporazume o ekonomskoj saradnji i investicijama. I... saradnja je počela intenzivno da se razvija. Od 2003. god 2010., na primer, obim spoljne trgovine između Tirane i Ankare je skočio sa 35 do 350 miliona dolara. Sa državama regiona bili su sklopljeni sporazumi o slobodnoj trgovini. turske firme su gradile puteve u Albaniji, fabriku u Makedoniji, aerodrom u Prištini. Počev od 2009. godine, svake godine se održavaju ekonomski forumi poslovnih ljudi Turske i balkanskih zemalja – Rumunije, Albanije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Rezultat ovakve saradnje su postale nadnacionalne komisije, između ostalog za tranzit robe u Evropu preko Balkana, energetsku saradnju, zajedničko osvajanje prirodnih resursa i korisnih ruda.
Turska aktivno radi sa političkim elitama balkanskih zemalja, predlaže im zajedničko učešće u političkim programima i razmatranju važnih evropskih i azijskih pitanja. Tako, na inicijativu Davutoglua, 2010. godine lideri Albanije, Makedonije, Rumunije, Bosne i Hercegovine učestvovali su u konfrenciji o jačanju mera poverenja u Aziji, održanoj na teritoriji Turske.
Islamski karakter turske države ne smeta joj da govori o bratskim odnosima sa svim narodima, pošto su, pored bošnjaka i Srbi i Hrvati deo iste supe, govorio je Ahmet Davutoglu za vreme posete Bosni i Hercegovini. U Sarajevu je Truska otvoreno pružila podršku nekim bosanskim političkim patrijama, pokretala pitanje istorijskih, religioznih i kulturnih veza, rastuće vojno-političke snage Turske koja može da pruži podršku svojoj braći u Bosni.
Turska pokušava da uspostavi veze i vojnom linijom. Pre svega, Ankara sebe određuje kao posrednika između balkanskih zemalja i NATO-a, uključuje ih u programe Alijanse, nudi pomoć instruktorima u reorganizaciji oružanih snaga po standardima NATO-a. 2009. godine održane su prve posete tadašnjeg načelnika generalštaba Turske Iljkera Bašbuga Srbiji, Bosni i Hercegovini i Albaniji. Indikativno je da su u turskim vojnim školama budući oficiri počeli da uče srpskohrvatski i albanski, što svedoči o tome da je Balkan postao prioritet u spoljnoj politici Turske. Posebno tesna je bila saradnja sa Albanijom, koja se pridružila NATO-u 2009. godine: stalno se održavaju zajednički manervi i vežbe snaga ratne mornarice. Ankara je predložila da se lokalni oficiri obučavaju u turskim vojnim akademijama i školama.
Turska je među prvima priznala nezavisnost Kosova i postala njegov pokrovitelj, učestvuje u obuci odreda lokalne policije formiranih na Kosovu iz sastava kosovskih Turaka preko turskih vojnih i policijskih instruktora.
Turska pažnja je okrenuta i na jug Srbije, gde živi muslimansko stanovništvo. Religiozno-politički lider Sandžaka Zukorlić posle poseta turskih političara počeo je da istupa sa zahtevom da se pruži autonomija za tri opštine sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Turska je predložila ekonomsku pomoć i investicije Sandžaku.
Turska je prisutna i u Crnoj Gori. Ona finansira i gradi džamiju u gradu Bar. Po ocenama eksperata, izgradnja će koštati tri miliona evra, do 2012. godine već je oko milion evra uložen u izgradnju. Ukupna površin džamije iznosi 4 hiljade kvadratnih metara. Pod molitvenom salom će se nalaziti velika prostorija za bavljenje sportom, u desnom krilu se planira škola, službene prostorije, dobro opremljeni vrtić, muhabet sala (za pregovore), soba za zabavu penzionera. U levom krilu će biti restoran istočne kuhinje sa 250 mesta, svečana sala za šerijatsko venčanje, sala za konferencije, butik za žene, sobe za goste. U centralnom delu osim prostorija za poslovne susrete biće otvorena apoteka. Skupština opštine Bar oslobodila je džamiju od plaćanja komunalnih usluga, a vlada Crne Gore pre 5 godina je dala 20 hiljada evra za izgradnju ovog objekta. Džamija će imati dva minareta visine po 43 metra i biće najveća na južnoj obali Jadrana.
Veliku pažnju Turska poklanja saradnji u oblasti nauke, obrazovanja, medicine, dobrotvorne delatnosti. 30. januara 2009. godine u Skoplju je osnovano predstavništvo Saveza turskih građanskih nevladinih organizacija, grade se turske škole, u kojima se uvode novi standardi obrazovanja, pišu se zajednički udžbenici sa Makedonijom, Albanijom, Bosnom i Hercegovinom o istoriji regiona. U poslednje vreme aktivizirana je razmena studenata, predavača i naučnika. Televizori su prepuni turskih serija. Cilj takvih akcija je da se poboljša imidž Turske u očima lokalnog stanovništva.
Istambulski univerzitet Ajdin, koji ima 14 fakulteta i 17 hiljada studenata, zainteresovan je za otvaranje univerziteta u Podgorici, gde bi se školovali studenti iz balkanskih zemalja po turskim programima. On bi bio kovačnica kadrova za zajedničku delatnost turskih i lokalnih firmi, za tešnje veze u svim pravcima – ekonomskom, političkom, kulturnom. Turska već finansira restauraciju spomenika osmanske kulture na čitavom poluostrvu, ali pre svega u Albaniji, Makedoniji, na Kosovu, u Bosni i Hercegovini; otvaraju se turski TV kanali na rumunskom, albanskom i srpskom. Osim toga, osnivaju se zajednički naučno-istraživački instituti, na primer Balkanski institut turkoloških istraživanja u Prizrenu, formiraju se diskusione platforme za ekspertsku razmenu mišljenja, rade stalni forumi i konferencije, kao što je Međunarodni blakanski kongres koji se odvija povremeno u Turskoj i na Balkanu. Turska otvara na Kosovu, u Albaniji, u Bosni i Hercegovini medicinske ustanove i centre socijalne pomoći.
Kakva je reakcija na tursku „humanitarnu“ ekspanziju onih kojima je ona okrenuta? U nekim regionima dočekana je sa oduševljenjem. Na primer, Borisa Tadića i Redžepa Erdogana na jugu Srbije su dočekivali sa takvom pompom i takvim ovacijama, kao da su oni dopuštovali u Tursku, a ne u srpski region. Mnogi na Kosovu, u Albaniji, Bosni i Hercegovini smatraju da deltnost Turske na Balkanu ima istorijski značaj.
Na teritorijama naseljenim pravoslavnim slovenima, delatnost Turske nailazi na obziljnu kritiku. Tako predsednik Republike Srpske Milorad Dodik smatra da namere Ankare ne mogu da se nazivaju dobronamernim. Njihova istnska želja je da preporode ovde neoosmanizam. Oni opet šire bajke da je ovde 500 godina vladao mir, dok su oni uništavali naše nacionalno blago. A Turska je u to vreme vršila genocid nad Srbima. Predsednik je uveren da Turska u Bosni i Hercegovini štiti isključivo interese muslimana.
Naravno, postavlja se pitanje uzroka turske ekspanzije na Balkanu?
Po mišljenju jednih, Turska formira centre svog uticaja u Evropi. Drugi smatraju da Turska menja svoju geopolitičku orijentaciju zbog toga što EU ne želi da vidi Tursku u svom sastavu. Zato Ankara pokušava da iskoristi Balkan kao most između Evrope i Azije. Među analitičarima može da se čuje i mišljenje da Tursku pokreće revanšizam. Sama Turska ozvučava ideju da je cene kao poznavaoca Balkana i naroda koji tamo žive, zato je, na primer, savet NATO-a dodelio Ankari dvogodišnji mandat pomoćnika za pitanja prijema balkanskih država u NATO. Među zapadnim političarima vlada još jedno mišljenje: Balkan je izvor nestabilnosti, zato im je potreban „upravljač“ koji će pomiriti narode, naučiti ih da žive mirno i stabilno.
Čini se da će povratak Turske na Balkan, kada se njegov pravoslavni deo tome protivi, samo pooštriti jaz među narodima. A posebna pažnja turskih diplomata prema zemljama sa značajnim udelom muslimanskog stanovništva jača upravo ove teničke grupe, što može da dovede do ozbiljnog sukoba tamo gde je on potencijalno moguć – u Makedoniji, na Kosovu, Bosni i Hercegovini.
Preuzeto od: Glas Rusije
