Ubijeni srpski premijer je zapadna marioneta čije su ekonomske reforme donele bedu Srbiji.
Napominjemo da je ovo izdanje Gardijana iz 2003 , situacija se katastrofalno promanila za proteklih 8 godina.
Doprinos Zorana Đinđića, ubijenog premijera Srbije, je pretakanje iz šupljeg u prazno. Međutim, predsednik SAD Buš je hvalio njegovo "snažno vođstvo", dok je portparol kanadske vlade veličao "vesnika demokratije", a Toni Bler je govorio o energiji Zorana Đinđića koji je posvećen tome da "reformiše Srbiju".
U zapadnim novinama, u čituljama Đinđiću, je skoro univerzalno priznat kao bivši učenik (zapada), agititator koji je hrabro predvodio narodni ustanak protiv tiranskog diktatora i da je nastojao da usmeri svoju zemlju u novu demokratsku eru.
Ali iza te CNN-verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije. Oni koji su trasirali doktrinu promene režima trebalo bi da zapamte da ni Irak nije jedina zemlja u kojoj su SAD i druge zapadne vlade pokušali uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine je bio red na Jugoslaviju Slobodana Miloševića.
U svojoj nedavnoj recenziji biografije Slobodana Miloševića, Adam Le Bor otkriva kako su SAD sipali 70 miliona $ u kofere srpske opozicije u naporima da se zbaci jugoslovenski lider Slobodan Milošević 2000 god. Po naređenju američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt je tajno u Kancelariji SAD o jugoslovenskom problemu bila postavljeno pitanje organizacije ustanka koji bi počistio „autokratu“ Miloševića sa vlasti.
Kada su Sloba i njegova Socijalistička partije Srbije najzad svrgnuti, SAD su konačno dobili "reformsku" vladu u Beogradu koju su želeli. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete čestitki, ali glavni čovek Stejt departmenta, Zoran Đinđić je držao glavne poluge vlasti nedozvoljavajući da Vašington nađe nekog drugog ( više podobnijeg).
Prvi prioritet ( vlade) bio je da se upusti u program "ekonomskih reformi" u korist Novog svetskog poretka kako bi prodali državnu imovinu Srbije po bagatelnim cenama zapadnim multinacionalnim kompanijama. Preko 700.000 jugoslovenskih preduzeća je ostalo u društvenoj svojini, a većina su i dalje bila pod kontrolom radnika i radničkih upravnih odbora, sa samo 5% kapitala u privatnom vlasništvu. Kompanije su se mogle prodavati samo ako su 60% akcija bile podeljene radnicima.
Đinđić je brzo uspeo da promeni zakon i velike rasprodaje su mogle da počnu. Posle dve godine u kojima su hiljade društvenih preduzeća bila rasprodata (mnoga od njih kompanijama iz zemalja koje su učestvovale u 1999.god. u bombardovanju SR Jugoslavije), prošlog meseca izveštaj Svetske banke je bio raskošan u pohvalama Đinđićevoj vladi i njenim "aranžmanima sa međunarodnim bankama u procesu privatizacije ".
Ali nije bio samo nalog za prodaju državne imovine Đinđiću. Milošević je morao da ode, za obećanih 100 miliona $, čak i ako je to zapravo značilo kidnapovanja koje je bilo u suprotnosti sa jugoslovenskim zakonom i njegovo isporučivanje RAF-ovim (britanskim) avionom u, od SAD finansirnu i kontrolisanu predstavu u Hagu. Kad čovek proda imovinu sopstvene zemlje, njenog bivšeg predsednika i njegovog glavnog političkog rivala šta je još ostalo da rasproda? Samo sopstvenu zemlju. U januaru ove godine Đinđić je upravo to i uradio.Uprkos protivljenju većine njenih građana, "vesnik demokratije" je sledio zahteve "međunarodne zajednice" i posle 74 godine ime SR Jugoslavije nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njenog uništenja (od strane zapada) je stvaranje niza slabih i podeljenih protektorata, a koji je konačno postignut. (Nije još uvek do kraja !, a na tome zapad i dalje radi – primedba redakcije)
Ponekad, međutim, čak i najbolje izvršeni planovi idu naopako. Uprkos zapadnim pohvalama, za Đinđića će žaliti samo nekolicina građana Srbije. Za veliku većinu Srba, on će biti upamćen kao kvisling koji se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su vodili rat protiv nje tako nemilosrdno samo nekoliko godina ranije. Đinđićeve mnogo hvaljene reforme dovele su do rastućih cena komunalnih usluga, nezaposlenost je oštro porasla na preko 30%, realne plate su pale za 20%, a više od dve trećine Srba sada živi ispod linije siromaštva.
Još uvek je nejasno ko je ispalio metak koji je ubio Zorana Đinđića. Velika verovatnoća je da je to operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom su ga konačno sustigle. Ali, iako zvuči grubo, postoje mnogi u Srbija koji bi dobrovoljno povukli obarač. U toku moje nedavne posete Beogradu, bio sam svestan ne samo ekonomskih teškoća, već mržnje gotovo svih koje sam sreo prema svom premijeru ( Zoranu Đinđiću ), čiji je rejting pao ispod 10%.
Lekcija iz Srbije za današnji režim je jednostavna: "Možete pokušati da potčinite narod sankcijama, subverzijama i bombama. Možete, ako želite, svrgavati vlade koja vam se ne dopadnu i nastojiti da nametnete svoju volju postavljanjem raznih Hamida Karzaija, generala Toma Frenksa ili Zorana Đinđića koji mogu da se ponašaju kao carski konzuli. Ali ne umišljajte da možete naterati ponižene narode da odaju počast njima".
Naša primedba : Istorija se ponavlja, iznova i iznova, ko tu lekciju ne nauči obično to neznanje skupo plati !.
