Apsolutizovanje bilo koje dimenzije, a naročito ekonomskog poimanja istorijie, tamo gde u autentičnom istorijskom materijalizmu stoji istorijsko poimanje ekonomije, nije dobro ...
Započeo bih svoju intervenciju u zadatu temu jednim drastičnim primerom, uveren da je i danas metodički plodno baviti se istinama koje se otkrivaju u preterivanjima. Jedan čitalac Marksovog Kapitala izveštava nas da je to delo morao dva puta pročitati ne bi li shvatio čemu teži taj lukavi Jevrejin Marks. On u svakoj od zemalja sveta želi pronaći identični element, zatim ga sjediniti i povesti u internacionalnu komunističku akciju, a sve radi uspostavljanja jevrejske premoći nad svetom. U svom izopačenom naumu taj identičan element je autor Kapitala pronašao u proletarijatu. Citirani Marksov čitalac je Adolf Hitler, a delo iz kojega crpimo ovu "analizu" zove se Mein Kampf. Nije bez značaja za našu temu primetiti kako su, od kada postoji ova "samostalna" država, Hitlerove ideje i kod nas našle svoga izdavača (na puko prebrojavanje medijskih pokrovitelja takve literature utrošili bismo pola prostora), dok su se Marksova dela prestala izdavati (pa tako imamo paradoks izvesne obnove izdavanja recentne marksističke literature, bez novih izdanja klasika). Neko bi rekao da to nije bez veze is njihovom potencijalnom "medijskom atraktivnošću", kako se ona ogleda na sada navodno slobodnom izdavačkom tržištu. Jer, Hitlerov stil pisanja razumljiv je svima i ne zahteva dva čitanja, koja, videli smo, u slučaju razumevanja Marksa mogu biti nedovoljna.
Tako se ekonomiziranje vremenom poimanja sveta u doba krize odmah pokazuje kao nešto što njenoj medijskoj reprezentaciji ne pridolazi izvana. Počeli smo sa izdavaštvom - jer i knjige su mediji - a sada ćemo se ograničiti na novinarstvo, iako se slažemo s autorima koji taj "sektor" društvene proizvodnje ne vide kao autonomno društveno polje u burdijeovskom smislu. No, ovoga puta ne zanima nas novinarstvo u celini, već samo ono leve orijentacije te način na koji ono reprezentuje ili samo propituje ekonomsku krizu. S jedne strane, sužuju temu samo na naše dvorište, pitamo se, analogno Frojdovoj reakciji na pojavu istorijskog fašizma, o tome što smo zaista mi Jevreji krivi. A s druge strane odmah primećujemo da ostajanje na temi ekonomske krize, kao krize u kapitalizmu, sobom nosi opasnost odustajanja od sagledavanja celine krize kapitalizma. U toj ne više sistemskoj, već krizi sistema "ekonomski", "društveni", "politički", "kulturni" itd momenti mogu se samo uslovno razdvajati, a onda treba biti vrlo svestan posledica te redukcije.
NE POSTOJI PROLETERSKO JAVNO MNJENJE
Opevani i društveno nagrađivani lik, a razlozi postojanju toga fenomena su moralističke i (ili) konformističke, ne na kraju antiteorijske, prirode objektivnog profesionalnog novinara zgrozio bi se na samo uvođenje razlikovanja levih i desnih novinara, sa ili bez navodnika, zavapivši kako je njihovo eventualno prepoznavanje i priznavanje dokaz urušavanja svih standarda struke (naličje toga, sada već antipolitičkog stava je pozicija ličnih ovisnosti novinarskih veličina o svojim patronima u politici i ekonomiji, kojima i samima godi nad-politička slika o sebi). No, arhetipska ideološka podela u društvu, koja se u novinarskoj empiriji, ako niste fašistoidni sportski novinar, naravno nikada ne izražava u nekoj čistoći, nalazi svoje zastupnike i samokritikom, kada ne bi bio tako očit interes većine, tako pri vlasti pozicioniranih, u postojećem. Zato levica ne sme bežati od kritike i samokritike unutar sebe same, već treba otvarati prostor za argumentiranu diskusiju, gde god je to moguće. Ovde namerno zaoštrena pa time nužno pojednostavljujuća podela na građanski i ne ili čak protiv građanski tabor, podela koju dijalektički nedostatno, ali na drugom nivou, izražava i razvrstavanje na kapitalistički i anti kapitalistički tabor, medijski se najčešće poima kao podela na mainstream i alternativu. Pa ako je zgražanje nad mejnstrimom već i samo postalo (novi) mejnstrim, istina je da od porijeklom kontra kulturnog pojma alternative danas svi gledaju da pobegnu. Pokušaj stvaranja neke "proleterske protiv-javnosti" propao je u tzv. zapadnom, ali i u našem marksizmu još 70-ih godina prošloga veka. Umesto građenja svih pa i medijskih barikada, koje bi jasno razgraničavale naše medije od njihovih, taktika koja je danas dominantna jest "guranja u centar", ne bi li se tamo, civilnim rečnikom, postigla vidljivost, te eventualno upustilo u boj za hegemoniju. Znači li to da smo procenili kako je taj vladajući centar slab pa imamo šanse u borbi s njime na terenu za koji ne smemo niti reći da je potpuno njegov, već je samo neutralna pozadina, pozornica, na kojoj su svi ishodi ove idejne dramske predstave mogući ? To ne zvuči uverljivo, iz istog razloga iz kojega više ne verujemo u objektivno i profesionalno novinarstvo. Naprosto, više ne
Umesto građenja svih pa i medijskih barikada, koje bi jasno razgraničavale naše medije od njihovih, taktika koja je danas dominantna jest "guranje u centar", ne bi li se tamo, civilnim rečnikom, postigla vidljivost ...
postoje - ako su ikada i postojali - društveni uslovi klasnog kompromisa, koji bi, u uređenoj državi kao zadatom okviru, omogućavali neku novinarsku klasno neutralnu poziciju. No i povlačenje u samo naš "levi geto" brzo lupa u svoje granice. Tu, pišući jedni za druge, preobraćuju preobraćene, što nije po sebi najgore, kada bi postojala snaga za, makar i getoizovani, kontinuirani razvoj leve misli. Ali tek tu se odmah otvara pitanje "stvarnog" društvenog položaja naših u državi nedominantnih ideologija, u smislu nejednakog finansiranja levih i desnih publikacija od strane vladajućih. Rešenja tražimo u samo-finansiranja, osnivaju se medijske zadruge, nevladine organizacije, povezuje se s bliskim fondacijama. No, dok ne postoje politički jake leve institucije u stranačkom i državnom životu, teško da će nastati jaki levi mediji, koji će takva stajališta, pa i o ekonomskoj krizi, izražavati.
NE POSTOJI PROLETERSKA POLITICKA EKONOMIJA
Tek sada dolazimo do sadržaja ekonomske krize, koji se nama ne nadaje samo kao nešto spoljnje, našem novinarstvu zadato, kao fiksni objekat - tema. Mi sami smo u krizi svake vrste pa i ekonomskoj. Zato stalno govorimo o neprikladnim uslovima u kojima živi i radi sve više ljudi, a pišući o tome pišemo i o sebi. Neoliberalne "piramide" u statusima i prihodima zaposlenih novinara i urednika, koje postoje u svim redakcijama (pa i onima čije se novinarske proizvode, s razlogom ili bez, smatra levo), menjaju karakter naših odnosa pretvarajući nas međusobno u "konkurente na tržištu "i mimo naše volje. A da ideološka pounutrenja, koja bi nam trebala biti strana, mogu biti materijalna sila veća od nafte, vode ili kojeg drugog resursa, govori nepostojanja-nje boljih koordinacija između redakcija, kojih se novinari kao pojedinci međusobno doživljavaju kao borci na istom frontu. I to nije bez veze sa ekonomijom i "reprezentacijom ekonomske krize". A kada nema snage i volje za stvaranjem "proleterskog javnog mnjenja" sigurno neće biti, jer to je najuže povezano, niti snage i volje za suprotstavljanje buržoaskoj političkoj ekonomiji 1 "političkom ekonomijom radničke klase". Mi stariji sećamo se iz socijalizma pomalo jalove rasprave o tome može li Marksovu kritiku političke ekonomije zamijeniti neka marksistička politička ekonomija ili, kako su se obično nazivali predmeti na ekonomskim studijima, "politička ekonomija socijalizma" (što nije sprečavalo ekonomi-ste da svoje udžbenike tog naziva, nakon uvodnog ritualnog zaklinjanja u marksizam, ne pune građanskim sadržajima). Problem je bio, ai ostao, možda i zaoštrenije no pre, u shvatanju totaliteta, u spoznaji celine mogućnosti historijskih kretanja. U današnjoj obnovi marksizma ponovo (kao i krajem 19. st) dominira njegova ekonomska strana, dok je politički plan mišljenja i delovanja (istaknut u uspešnim socijalističkim revolucijama 20. st) u većoj krizi. No, niti ekonomska niti društvena strana marksizma, uzete izolovano, ne iscrpljuju, već u krajnjoj liniji strateški reduciraju potencijalno svestrani karakter proleterske revolucije. Apsolutiziranje bilo koje dimenzije, a naročito ekonomskog poimanja istoriji tamo gde u autentičnom historijskom materijalizmu stoji istorijsko poimanje ekonomije, nije dobro, iako je razumljivo zašto u trenutku "nemanja vre-mena" usled brzine širenja razarajućih efekata globalne ekonomske krize i nužnosti reakcije na nju, do toga dolazi. Jasno je i da je to reakcija osim na svetsku situaciju i na polu-propalu, ali ipak transgeneracijski prenesenu akademsku zaokupljenost refilozofikacijom marksizma u ovdašnje prijašnje generacije. Istina je da se politička hegemonija proletarijata ne može uopšte misliti izvan domena kritike političke ekonomije, no to sada znači samo to da u Marksovom delu imamo zaveštanu teorijsku praksu koja nadilazi našu dosadašnju revolucionarnu strategiju.
