Obe slovenske prestonice, i Beograd i Zagreb, ponašaju se kao deponije evropske ideje ...
Čini se da je evropska čestitka Borisa Tadića Hrvatskoj preuranjena. Prezaduženi Zagreb u EU odlazi kao sasvim solidan kandidat za kriznog naslednika Lisabona ili Dablina. I ne samo to. Evropski Zagreb je i vrlo izvesan kandidat za doslednog naslednika svoje balkanske prošlosti.
Da li EU znači poštovanje i primenu evropskih standarda i zakona, upravo perspektivu za bolji, sigurniji i mirniji život, kako je rekao Boris Tadić, čestitajući Hrvatskoj? Da li je EU zaista jedini put kojim bi Srbija iza sebe ostavila sukobe i otvorila nove stranice mira, tolerancije i saradnje? I otkud odjednom najava nemačkog otopljavanja u odnosima sa Srbijom?
Evropska budućnost Srbije i Hrvatske, osim ako nije slepa, mora da računa sa brojnim otvorenim pitanjima. Recimo, odnosu prema genocidu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, izgonu stanovništva, problemu imovine, ali i pitanju koje Hrvatska za sada mudro nosi u evropskom rukavu: pitanju granice sa Srbijom na Dunavu koju tiho osporava.
Uopšte, EU baš kao i bivša Jugoslavija, pre može da se pohvali brojem prigušenih, nego trajno rešenih problema. Veruje li iko da su se Irci zauvek odrekli ambicije da oslobode svoje ostrvo? Gleda li iko vesti iz Budimpešte, gde se sve glasnije agituje za reviziju ishoda Prvog i Drugog svetskog rata? Kakav odnos u tom svetlu mađarska javnost gaji prema Slovačkoj, Rumuniji i Srbiji? Imaju li Škoti ambiciju da odu od Londona?
Da li je mađarska manjina u Rumuniji tek u EU zauvek rešila svoje pitanje? Da li pogotovo neko smatra da je EU rešila problem Kosova i Metohije? Jesu li Srbi iz Republike Srpske zadovoljni odnosom zvaničnog Sarajeva prema njima? Kakav je položaj Rusa u nekim pribaltičkim zemljama? Šta je sa ostacima lužičko-srpske zajednice u Nemačkoj?
Beograd i Zagreb kao da nisu izvukli ni jednu pouku iz prošlosti, naročito one zajedničke. Obe slovenske prestonice ponašaju se kao deponije evropske ideje. Kao da će im Brisel, umesto njih samih, urediti ekonomiju i državu. I u Beogradu i u Zagrebu kao da ne shvataju da je i evropski siromah tek siromah.
S lepim namerama Brisela i Vašingtona, trezan srpski racio rastao se još devedesetih godina. Još od tada je jasno da evroatlantska politika insistira na razgradnji srpskog političkog prostora, pre nego na njegovom demokratizovanju. Šta više, navodna demokratizacija tog prostora nikada nije postala cilj, nego sredstvo.
Zbog toga umekšavanje briselske retorike, koje dolazi od evropskih ministara, ne posmatram kao promenu evropskog (čitaj: nemačkog) političkog kursa, nego kao korigovanje dinamike sprovođenja evroatlantske politike na Balkanu. To omekšavanje retorike u obzir uzima skore izbore u Srbiji i narastajuće antievropsko raspoloženje među građanima, pre nego srpske nacionalne interese.
Ako Beograd postane na proleće kandidat za člana u EU, biće to u funkciji politike Brisela i sledstveno tome izbora u Srbiji, a ne zbog toga što je Angela Merkel počela da nas poštuje. Privid evropske benevolentnosti trajaće do posle izbora ili dok briselski stratezi pouzdano ne procene da nova politička konfiguracija u Beogradu ne ugrožava njenu balkansku agendu.
Reči Borisa Tadića i dalje će biti opsena, koja živi paralelno sa evropskom stvarnošću. On se nikada javno neće zapitati zašto je javna podrška selektivnom terorizmu dragocen derivat avangardnog pravca evropske ideje u Srbiji, zgodan da bukne ako zatreba svetla na kraju tunela? Kad je za EU terorizam – terorizam (ili makar poziv na njega), a kada metafora?
Smatram da je deo evro-slatkorečivosti i ambicija da se Vuk Jeremić, kao simbol neodricanja od Kosova i Metohije, malo skrajne na „višu“ funkciju u Njujorku. Od te silne evropske slatkorečivosti, skoro da je i meni bilo laknulo kada su Nemci izjednačili rezultat na kraju rukometne utakmice sa Srbijom. Mogu misliti kako je tek bilo Borisu Tadiću. Nikad se ne zna šta sve može da naljuti Evropu!
Objavljeno u : http://serbian.ruvr.ru/2012/01/25/64572780.html , 25.01.2012
