Evro kriza

Tools

Typography

Smaller Small Medium Big Bigger
Default Helvetica Segoe Georgia Times
Reading Mode

Učiti se na „evropskom primeru“

Finansijska kriza sve više sapliće najslabije države evro zone koju čini 16 zemalja. Kriza vladinih dugova, čije posledice sigurno neće biti ograničene na stari kontinent, naterala je evropske moćnike da posegnu za ogromnim paketima pomoći kako jedinstvena valuta ne bi pala u nemilost sve većeg broja običnih Evropljana koji su preko nezaposlenosti postali i njene prve žrtve. Očigledno je da je ujedinjena kapitalistička Evropa uveliko odnegovan mit budući da sve prisutnija depresija na svetskom planu zaoštrava interesne odnose među partnerima, ujedno, naravno, i konkurentima.

Uprkos ranijim obećanjima o sužavanju razlika širi se jaz između zemalja koje se nalaze u evro zoni i onih koje su do sada ostale izvan nje a i dalje su članice Evropske unije. Saglasnost je, međutim, postignuta samo na jednom nivou. Onda kada je u pitanju potreba da se sve neizdržljiviji teret krize svali na pleća najslabijih, radnih slojeva. Godinama unazad najranjivijim zemljama Evrope nuđeni su jeftini krediti čime je kupovana saglasnost njihovih vlada po važnim pitanjima, onda kada je bilo potrebno obezbediti jednoglasnost na nivou jedinstvene Evrope. Tome se pribegavalo iako je bilo poznato da te zemlje zbog slabije produktivnosti i usporenijeg razvoja neće biti u stanju da uzete zajmove vrate na vreme. U pitanju su bili Španija, Portugal, Grčka i Irska. Neke od njih su u međuvremenu figurirale i kao „mali privredni tigrovi“ koji su imali ulogu da u klimavo evropsko društvo namame još naivnije.

Takva orijentacija je doprinela naduvavanju berzanskih balona, finansijskih obaveza i posebno sektora nekretnina. Ubrzo su stigli nenaplativi računi a oni se, eventualno, nisu mogli kompenzovati preko obezvređenja nacionalne valute jer su sve one transformisane u jedinstven monetarni sistem evro zone. Tako je jedna Irska, čiji je privredni performans svojevremeno dizan u nebesa, morala da se u poslednjoj deceniji pomiri sa trostruko većom nezaposlenošću od dotadašnje. Nije zgoreg pomenuti da je ovu zemlju kao primer uspešno sprovedene reforme upravo hvalio aktuelni srpski ministar privrede i regionalnog razvoja, Mlađan Dinkić. Na samoj ivici finansijskog kolapsa Grčka i Irska su dobile pomoć od preko 200 milijardi evra, čak i uz ne baš voljan pristanak na zajmove jer se dobro znalo kakvi se uslovi postavljaju pred narod i zemlju koji pristaju na takva poniženja.

Naravno, u pitanju je spasavanje evra i velkih nemačkih, francuskih, američkih i engleskih banaka, nikako i traženje mogućnosti za izlazak iz krize malih zemalja i velikih dužnika. To je neoboriva činjenica koja kompromituje svaki takav napor. Jer, ono što se deklariše kao javni dug dotične zemlje predstavlja u stvari aktivu u knjigovodstvenom bilansu velikih banaka budući da su oni najveći posednici dugova odnosnih zemalja. A u pozadini toga stoji činjenica da su velike zemlje postale zavisnici od izvoznih tržišta usled hiperprodukcije i sve manjih mogućnosti realizacije na domaćem tržištu. Pri tome bi uvek, dakle, trebalo imati na umu obavezno i primer sopstvene zemlje jer mnogi i ovde rade na takvom ili sličnom scenariju. Rešenja za izlazak iz ovakvih situacija se traže u donošenju mera kojima se ograničavaju ionako suženi rashodi, prvenstveno u domenu socijalne kao i interventne politike u privredama odnosnih zemalja. Sve to, pa opet, kako bi se ohrabrili strani investitori za nova ulaganja u dotičnu zemlju. I tako se krug zatvara gde se krivac volšebno pretvara u žrtvu ne bi izmamio i dodatno iscedio još više domaćeg kapitala od ionako ojađene zemlje i naroda, poglavito najpogođenijih radnih slojeva.