Tehnološki, čovečanstvo nikada nije bilo bliže komunizmu, ideološki, nikad dalje.Prema „dijalektici“, čovečanstvo bi moralo da se razvija uzlaznom linijom,što znači putem veće slobode i blagostanja za sve ljude. Međutim naša stvarnost opterećena ratovima, nezaposlenošću, glađu, besomučnim iscrpljivanjem neobnovljivih resursa kao što su energenti, voda, vazduh i zemljište, očigledno pokazuje da se čovečanstvo kreće u suprotnom smeru. Čovečanstvo bi se razumno i odgovorno ponašalo kada bi trošilo samo energiju iz izvora koji se samoobnavljaju kao što su energija Sunca, plime, vetra,biomase itd. Energiju koju dobija iz uglja, nafte i gasa trebalo bi ostaviti kao neprikosnovenu rezervu budućim generacijama.
Neki „naučnici“ i apologete kapitalizma ističu da nije pronađena motivacija za rad ljudi u socijalizmu. Oni smatraju da su u kapitalizmu ljudi motivisani da rade, ali da će motivacija nestati u višem društvenom uređenju. Zaključak se nameće sam po sebi. Čovek može vredno raditi, pronalaziti i stvarati u uslovima kapitalističke eksploatacije i ekonomske prinude, ali ne i u uslovima društvene ravnopravnosti i slobode. Naravno, to je ordinarna laž.
Mnogi žive u uverenju da je kapitalizam razvijenih kapitalističkih zemalja društvo čija se racionalnost i efikasnost zasnivaju na neposrednom interesu učesnika u procesu proizvodnje koji ih primorava da kvalitetno i jeftino proizvode.Ovo je samo delimično tačno i odnosi se samo na mala preduzeća. U ostalom delu privrede dominiraju monopoli koji na razne načine eliminišu konkurenciju. Ono što tu kapitalističku privredu čini prosperitetnom i efikasnom, bez obzira na sve neracionalnosti, su državna regulativa i visoka tehnoligija, kao i kontinuirana eksploatacija nerazvijenih zemalja.
Zagovornici kapitalizma zalažu se za jedan izuzetno nekoherentan koncept ljudskog društva. Najkraće to je koncept modernog „demokratskog“ društva tržišne privrede u kome svaki pojedinac kao potpuno „slobodan“ građanin, može da razvije sve svoje sposobosti i ličnu inicijativu na ostvarenju vlastitih ekonomskih i drugih interesa, poštujući ustavom i zakonima utvrđen red i pravila ponašanja.
Lako se uočavaju laži ovog koncepta.
- Kapitalizam kao društveni sistem, u suštini nije i ne može biti demokratski, jer je skrojen i funkcioniše po meri i u interesu manjine društva, tj. kapitalista.
- Kapitalizam nije sistem jednakih mogućnosti za sve. Veće su mogućnosti onoga čiji je kapital veći,nego onoga koji nema kapital i prinuđen je da kapitalisti prodaje svoju radnu snagu, znanje i sposobnosti, tj. sebe. To je logika kapitalizma.
- Ljudska prava i slobode koje je kapitalizam kroz celu svoju istoriju gazio, a kojima se sada toliko razmeće, nisu tekovina kapitalizma, već rezultat dugotrajne borbe narodnih masa, često vođene uz velike ljudske i materijalne žrtve.
- Na planu ljudskih prava i sloboda zvuči cinično da svako može da ima milione na računu, vile na Dedinju i da putuje na egzotična ostrva. U stvarnosti većina ljudi je na ivici egzistencije.
- Može se pogrešno misliti da je čovek biološki predodređen da bude egoista i da će takav uvek ostati. Može se iz sopstvenog interesa tvrditi da je kapitalizam društveno uređenje koje najviše odgovara ljudskoj prirodi. Međutim, ljudi bi bili krajnje ograničeni pa da ne vide da je sve što je do sada čovek postigao, postigao u zajednici sa drugim ljudima.
Kada bi kapitalizam bio uman, onda bi kroz više vekova svog postojanja stvorio i neki umniji teorijski koncept, tako da istorija kapitalizma ne bi bila tako surova i krvava. Bilo bi na prvi pogled normalno i logično da naučno-tehnički napredak bude praćen moralnim napretkom društva. Nažalost, naša civilizacija pruža sasvim suprotan primer.Ideal buržuja je steći što više materijalnih dobara sa što manje ličnog angažovanja i tako dobiti to više slobodnog vremena za uživanje. Sticanje bogatstva je cilj njihovog života i motiv njihove aktivnosti. Nije zbog toga ništa neobično što su privrženi sistemu svojine koji im to omogićava. Neobično je što taj sistem podržavaju i pripadnici drugih društvenih slojeva i klasa.
Kapitalizam će sići sa istorijske scene kao što su sišli robovlasništvo i feudalizam. Kada bi stvarno bilo demokratije u kapitalističkim zemljama, kapitalizam bi bio u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama davna prišlost.
Najvažniji razlozi zbog kojih kapitalizam mora ustupiti mesto novom, razumnom,humanom socijalističkom društvu su: neracionalnost u proizvodnji, nepravedna raspodela, nezaposlenost, socijalna i zdravstvstvena nesigurost, elitizam u obrazovanju, zagađivanje prirode, vode, vazduha i zemljišta kao i zagađivanje ljudske svesti,bezbrojni ratovi koje najrazvijenije kapitalističke zemlje vode protiv ostatka sveta za kontrolu prirodnih resursa, kao i korupcija i kriminal bez kojih kapitalizam ne može da postoji i večita pretnja od nuklearnog rata koji bi označio kraj ljudske vrste. U zapadnim zemljama je anatemisana svaka ideologija koja ne afitmiše kapitalizam, a glorifikacija kapitalističkih društvenoekonomskih odnosa vodi ka nasilnom totalitarizmu fašističkog tipa.
Kapitalizam ne može sebi pribaviti legitimaciju naprednog društvenog sistema, ne samo zbog neracionalne proizvodnje koja ne zadovoljava društvene potrebe, a postoji samo zbog profita, već i zbog krajnje nepravedne raspodele. U društvu u kojem manjina uzima lavovski deo ekonomskog viška za sebe i ima odlučujući uticaj na donošenje svih važnijih odluka, tu nema mesta ni demokratiji, ni ljudskim pravima, ni slobodi.
Teoretičari sa Zapadu svojim defincijama demokratije posebno ističu da je to vlast koja se konstituiše putem opštih i slobodnih izbora, bez ikakvog pritiska bilo moralnog, bilo fizičkog na birače.Oni pri tome prećutkuju bučne i skupe izborne kampanje preko sredstava javnog informisanja, koja su i inače u rukama bogatih. Lišena ekonomske osnove, velika načela demokratije o slobodi ličnosti , jednakosti građana itd. izgubila su realno značenje, a kapitalistička demokratija pretvorila se u mehanizam za isključivanje građana u odlučivanju o životnim pitanjima. Time je završen proces transformacije zapadne demokratije od proklamovane vlasti naroda u vlast nad narodom. Takva „demokratija“ nije vlast većine, već onih koji su na „demokratskim“ izborima dobili većinu glasova. Ta obmana da većina dobijenih glasova znači vlast većine je glavni trik mađioničara građanske demokratije koji u stvarnosti predstavlja da nekompetentna većina bira korumpiranu manjinu da vrši vlast u ime većine.
Sve izraženije anomalije kapitalističkog sistema daju pečat celoj aksiološkoj skali kapitalističkog društva i prete postepenim eliminisanjem svih sloboda i prava čoveka. Umesto humanizma i solidarnosti u kapitalizmu rastu egoizam i agresivnost ljudi. Iluzorno bi bilo očekivati da sam kapitalizam ukloni postojeći raskorak između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa i negativne vladavine kapitala, jer za promenu sopstvene prirode kapitalizam ne može biti motivisan. Zbog toga kapitalizam mora biti zamenjen pravednijim drištveno-ekonomskim sistemom. Što pre, to bolje. Istinska demokratizacija društva nije sama sebi cilj. Prevashodni cilj demokratizacije je humanizacija društvenih odnosa, tj.stvaranje uslova u kojima se lično i društveno ne sukobljavaju, već harmonizuju i integrišu, u kojima sloboda i razvoj individue postaju briga društva, a humano društvo briga individue.
