Uvod
Satanizacijom srpskog naroda u zapadnim medijima, počela je priprema za programirani raspad SFRJ , gde će jedini krivac za krvavi raspad biti srpski narod i Srbija. Još mnogo pre početka građanskog rata u bivšoj SFRJ počela je najpre medijska, a potom i politička satanizacija Srba. Naravno, politika je prva dala mig medijima da se sa satanizacijom počne. Suština stvari je u tome da je jedino srpski narod imao interes da se sačuva SFRJ, jer je jedino srpski narod nakaradnom podelom zemlje na republike bivše SFRJ ostao kao manjina u mnogima od njih. Zbog toga i jeste životni interes srpskog naroda bio da Jugoslavija opstane kao država. Zapadu, pri tom mislimo na SAD i vodeće članice Evropske Unije ( Nemačka pre svih ), kao i Vatikanu glavni interes je bio da se po svaku cenu spreči stvaranje jake države srpskog naroda na prostorima bivše SFRJ. Taj proces rasturanja srpske države i dalje traje, nažalost svesno ili nesvesno i uz pomoć vladajućeg režima, sada u formi globalizacije. Ideja globalizacije se može izraziti u nekoliko neoliberalnih mantri: ceo svet mora biti jedno tržište, sve i svako mora biti na prodaju. To je ideologija globalnog krupnog kapitala koji je preuzeo mnoge nacionalne privrede sa svim njihovim bogatstvima i integrisao ih u postojeći hijerarhijski sistem eksploatacije i dominacije. Na vrhu tog sistema su svetske plutokrate sa sedištem u Njujorku, njihov politički deo sa sedištem u Vašingtonu, kao i vojni deo sa sedištem u Pentagonu. Ispod njih su niži nivoi oligarha iz Evrope sa političkim pomagačima iz Brisela. Na dnu te strukture moći su nacionalni političari, biznismeni, novinari i ekonomisti čiji je osnovni zadatak pretvaranje domaćeg stanovništva u mirnu, poslušnu i za sistem lako iskoristivu radnu snagu ( beslovesnu tegleću marvu i stoku ).
Kako je sve počelo
Ovde ćemo se pre svega pozabaviti pitanjima ekonomije,mada u srpskom slučaju nije moguće odvojiti ekonomiju od prekomernog uticaja svetske i domaće politike. Početkom raspada SFRJ i građanskog rata 1991 god., Srbija je dugovala oko 4 000 000 $. Nametnutim sankcijama 1992.god. ( povod je bio inscenirani masakr u sarajevskoj ulici Vase Miskina od strane muslimanskih snaga i njihovih mentora. Prekasno je bilo dokazivanje stručnjaka da granate nije mogla ispaliti srpska strana, sankcije su uvedene.) S obzirom da smo bili u blokadi, nismo mogli legalno da vraćamo spoljni dug, niti da se zadužujemo , jer platni promet sa inostranstvom nije bio moguć. Pošto nisu uspeli da slome Srbiju sankcijama, SAD i njihovi evropski saveznici su organizovali mali prljavi rat na Kosovu i Metohiji 1999. god. Pošto šiptarskim zlotvorima ratovanje nije išlo od ruke, a već su bili pred totalnim porazom, morali su Amerikanci da se umešaju. Povod je nađen u bedno insceniranom „masakru“ u selu Račak. Naravno, „masakr“ je otkrio Vilijem Voker. Rat, pokrenut od američkih gadova i njihovih evropskih podrepaša, uništio je i ono malo privrede što je do rata radilo. Sve su to bili idealni uslovi da se zbaci režim Slobodana Miloševića. Uz zapadnu finansijsku i logičku podršku kao i obuku, tadašnja opozicija je svrgla režim S.Miloševića. Nasilno i bez pravnog osnova zauzete su sve institucije sistema. Odmah su zauzete sve glavne poluge moći jedne države.Naravno, sve finansijske institucije preuzeli su „eksperti“ grupe G 17+ koja je kasnije postala politička partija i koja od tada bez prekida kontroliše finansije Srbije. Tada počinje vraćanje dugova mentorima sa zapada. Miroljub Labus kao potpresednik Savezne vlade SRJ , a sa potpunom podrškom ostalih članova Vlade, potpisuje sporazum da SRJ plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, SB-i i ostalim zapadnim poveriocima. Još nonšalantnije pristaje da se SRJ odriče svih kamata na naša blokirana sredstva u stranim bankama u iznosu oko 1 700 000 000 $, iako krivicu za nemogućnost servisiranja ne snosi SRJ, već oni koji su nam sankcije uveli. Sve ovo nije moglo biti urađeno bez saglasnosti ostalih članova Vlade, pa bi bilo nepravedno optuživati samo Dinkića i Labusa za ovakav finansijski aranžman. Tako su zapadni lešinari samo na kamatama zaradili preko 8 000 000 000 $,pa se naš dug prema lihvarima popeo na preko 14 000 000 000 $. Sa strane zapadnog ološa i njihovih domaćih pomagača to je perfektno odrađen posao. Tako su i mogli da nam „otpišu“ 2 800 000 000 $ duga, gde su političke poene sakupili Labus i Dinkić. Da bi sve bilo dobro “posoljeno“, u takve „uspehe“ uključuju se „demokratski“ mediji pod kontrolom Soroša i njemu sličnih koji lažno informišu građanstvo o „velikim uspesima” srpske vlade i o otpisu velikog duga od strane naših „prijatelja“ sa zapada. Treba napomenuti da posle 5.10.2000.god. gotovo ne postoje mediji koji nisu u rukama stranaca, a posebno Soroša. Kakvu sliku oni stvaraju vidimo i sami.
Sledeća etapa u koju nas „eksperti“ uvaljuju je novo zaduživanje da bi se pokrio novonastali dug, jer privredni potencijal Srbije je potpuno uništen „prijateljskim“ bombardovanjem. Umesto tužbe protiv onih koji su nas besomučno bombardovali bez odobrenja Saveta bezbednosti i zahteva za opravdanim reparacijama u iznosu od oko 50 000 000 000 $ koliko iznosi nastala šteta, srpski režim ostaje nem.Uništena privreda ne može da stvara novu vrednost i svaki novi kredit je ekonomsko-politički uslovljen. Time je stavljena omča omča oko vrata srpskoj državi.
Sledeća faza je ekspresno uništavanje srpskog bankarstva kako bi se uništio najvažniji deo privrede. Moderna privreda ne može da pokrene proizvodnju bez bankarskih kredita. Naše banke „Beobanka“, „Jugobanka“,“Investbanka“ i „Beogradska banka“ su bile i razvojne banke srpske privrede bez kojih gotovo da nije bilo moguće pokrenuti srpsku privredu. Početkom 2002.god. na predlog Agencije za sanaciju i likvidaciju banaka, Narodna banka Jugoslavije čiji je guverner bio Mlađan Dinkić ove četiri banke namerno gura u stečaj iako za to nije bilo osnova, pošto su potraživanja daleko prevazilazila dugovanja. Veličina duga je naduvana 2,5 puta više nego što je realno bila. Lažni dug je bio 4 250 000 000 evra, a stvarni dug je bio 1 700 000 000 evra. Takođe, pripisani su im nepostojeći dugovi da bi njihovo zatvaranje izgledalo uverljivije. Potraživanja ove 4 banke iznosila su 6 720 000 000 evra, skoro 4 puta više od vrednosti duga kojeg su imale kada su gurnute u stečaj. Potpunim uništavanjem domaćeg bankarstva širom su otvorena vrata za ulazak stranih banaka. One su onda pokupile domaću štednju, a čerupanjem građana Srbije visokim kamatama na kredite omogućile su enorman odliv srpskog novca u njihove domicilne zemlje. Kredite namenjene privredi selektivno su davale i određivale koju će proizvodnju kreditirati,a koju će gurnuti u stečaj da bi u narednoj fazi pljačke ta preduzeća bila kupljena što jeftinije. „Prodajom“ na ovaj način velikog dela privrede Srbija je postala kolonija Zapada i „banana“ država. Ovde želim da napravim poređenje između volje domaćih moćnika koji su uništili srpsko bankarstvo sa postupcima zapadnih država koje su u jeku ekonomske krize ubacili u svoje banke na hiljade milijardi dolara i evra kako bi spasili svoje banke od propasti. Po čijem nalogu i u čijem interesu je uništeno srpsko bankarstvo vidimo i sami. Postupak uništavanja srpskog bankarstva može se oceniti samo kao veleizdaja nacionalnih interesa.
Sledeća faza se nametala sama posebi – ubrzana privatizacija. U „kupovini“ društvenog bogatstva kojeg su mukotrpno stvarale prethodne generacije nisu mogli da učestvuju građani Srbije, jer radeći u socijalizmu za platu, teško da je iko mogao da sakupi bogatstvo kojim bi mogao da kupi neko preduzeće. U stvari, sve je bilo pripremljeno da se za male pare celokupno društveno bogatstvo preda u ruke zapadnom i domaćem ološu bliskim vlasti. Brzo je „kupljeno“ sve ono za šta su stranci i domaći „biznismeni“ bili zainteresovani po cenama koje često nisu prevazilazile ni samu vrednost zemljišta na kome su se preduzeća nalazila.
U međuvremenu, i a pre toga, vladu su „pojačali“ „eksperti“za koje niko nikada nije čuo, a u stvari ti tipovi, instalirani sa strane Zapada, odrađivali su poslove za koje na vlast i dovedeni kao razni ministri i ministarski „savetnici“. Naravno svaki je dobio svoj deo kolača, a građani Srbije su gurnuti u još veću bedu. Kompletnim uništenjem srpske privrede, Srbija je od jedne srednje razvijene industrijske zemnje postala nerazvijena poljoprivredna zemlja. Kada načisto slome ekonomsku kičmu Srbije svi ti „eksperti“ će pobeći iz Srbije i mirno trošiti bogatstva stečena na muci građana Srbije.
Naredna faza pljačke bila je uvoz trećerazredne robe sa zapada kojiom je uvozni lobi napunio naše trgovine. Uz garantovano „čvrst“ kurs dinara gde je evro bio potcenjen, a dinar precenjen nastavljeno je čerupanje Srbije. Uz ovakav kurs dinara nikom se više ne isplati proizvodnja za izvoz jer je srpska roba apsolutno nekonkurentna na stranim tržištima. Ovakva situacija odgovara samo stranim proizvođačima i domaćim uvoznicima raznoraznog đubreta koji je preplavio naše tržište. Uporedo je izvršeno uspešno gušenje domaće poljoprivredne i stočarske proizvodnje. U interesu uvoznog lobija mi smo od izvoznika stočarsko – poljoprivrednih proizvoda postali neto – uvoznik. Uvozi se i ono čega ima dovoljno i kod nas, sve u cilju „liberalizacije“ tržišta.
Zaključak
Očito da se Srbija i građani Srbije nalaze na raskršću. Ako vlast nastavi ovim putem Srbiji preti nestanak. To građani osećaju. Zbog toga među vladajućom strukturom vlada paničan strah od moguće promene političkog raspoloženja naroda nagoveštrnim na više lokalnih izbora. Srbiji preti da potone u totalitarizam, jer je sve veći jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju dovoljno ni za minimalno preživljavanje. Kapitalizam neminovno dovodi do sve većeg raslojavalja jer nije stvoren da bude ni pravedan, ni human, ni solidaran kao sistem. Bezdušnost, nehumanost, radna eksploatacija i potpuna bezosećajnost kapitalističkog sistema, kao i nemilosrdno uništavanje planete na kojoj živimo, dovešće svet do izbora: ili promena društveno – ekonomskog sistema u socijalistički društveni sistem i potom u komunizam ili nestanak ljudske rase. Siguran sam da ćemo kao razumna bića izabrati put opstanka, a to je da što pre vidimo leđa kapitalizmu i njegovim protagonistima.
