Od 26. januara 2011. u Siriji traje pobuna protiv vlasti Bašara el Asada koji je u svetskoj javnosti prokazan faktički kao zločinac koji teroriše sopstveni narod (ova formulacija se često može čuti u stranim medijima). Prema izveštajima koje šalju kako zvanični sirijski izvori, tako i međunarodni, sukob svakim danom postaje sve oštriji, sa sve većim brojem žrtava. Nezvanično se procenjuje da je do sada poginulo preko 12.000 ljudi. Nedavno obaranje turskog aviona nedaleko od sirijske obale dodatno je zaoštrilo situaciju i preti da izazove i reakciju NATO.
Zašto bi dešavanja u Siriji mogla da budu posebno zanimljiva za Srbiju i srpsku javnost? Zbog toga što čitava priča oko Sirije, i medijska i politička, neodoljivo podseća na scenario koji je primenjen na ovim prostorima, prema bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, tokom devedesetih.
Već nedeljama vodeći svetski mediji, koji svoja sedišta imaju na Zapadu, intenzivno izveštavaju o sukobu u Siriji. Način na koji se o tamošnjim događajima govori u medijima, veoma liči na način na koji se devedesetih izveštavalo sa Balkana. Sa jedne strane govori se o sirijskom režimu koji je nedemokratski, totalitaran, čije zvanične i nezvanične-paravojne snage čine zločine nad nevinim civilima tako što granatiraju civilno stanovništvo i ubijaju nevine, a sa druge strane su civilno stanovništvo i pobunjenički borci.
Svi izveštaji koji eventualno govore u prilog aktuelnim sirijskim vlastima prenose se retko, uz napomenu da su to informacije koje nisu nezavisno potvrđene ili koje dolaze od režimskih medija, uz konstataciju da su sirijske vlasti zabranile stranim medijima da uđu u tu zemlju (što jeste tačno). Sa druge strane, većina izveštaja sa terena, kao i snimci navodnih zločina sirijskih oružanih snaga, prenose se sa znatno manje opreza uz znatno više pompe. Eventualno se na kraju izveštaja napomene da je reč o snimcima i podacima koji nisu nezavisno potvrđeni, ali svejedno se predstavljaju kao autentični i često repriziraju.
Sirija, ukoliko se u obzir uzmu demokratski standardi kao što su slobodni izbori, nezavisni mediji, razvijeno civilno društvo ili smenljivost vlasti, svakako je daleko od reda demorkatskih i slobodnih zemalja. Premda formulacija „slobodna i demokratska zemlja“ deluje izvikano i iskompromitovano ukoliko se uzmu u obzir brojni primeri nedemokratskog ponašanja najvećih svetskih demokratija današnjice (američka invazija Avganistana i Iraka, ili kidnapovanje i držanje ljudi godinama u pritvoru bez optužnice, u bazi Gvantanamo na Kubi...), zemlje Zapada ipak predstavljaju najdemokratskiji deo sveta.
Međutim, dok sa jedne strane zapadni zvaničnici i mediji otvoreno govore o nedemokratičnosti, brutalnosti i zlodelima Asadove vlasti, često kao dokaz nudeći nepotvrđene informacije, sa druge strane malo se govori o tome ko su protivnici Asadu okupljeni u Sirijskom nacionalnom savetu i šta su njihovi ciljevi. Dosadašnja iskustva iz Libije i Egipta, ali i najave samih opozicionara u Siriji, pokazuju da bi eventualnom pobedom opozicije u ovim sukobima usledila stravična odmazda nad manjinama koje su obeležene kao zaštitnici režima i prema kojima je, stoga, svaka prisilna mera opravdana i ne može biti zaustavljena. Prevedeno na iskustvo Srbije, nije li to zapravo slično opravdanje za masovan egzodus preko 200.000 Srba sa Kosova i Metohije nakon povlačenja jugoslovenskih/srpskih bezbednosnish snaga?!
Strani mediji, prvenstveno Si-en-en (CNN), iako, kako tvrde, nemaju novinara u Siriji jer im to tamošnje vlasti nisu dozvolile i stoga ne mogu da budu 100 odsto sigurni šta se dešava na terenu, ipak objavljuju veoma detaljne i živopisne priče pojedinaca koji su navodno strdali tako što je na njih pucano kada su krenuli da uzmu vodu, ili da prebace rajene do bolnice. Naravno, na njih je pucala sirijska vojska i paravojne formacije lojalne Asadu.
Nigde, međutim, nije emitovan snimak koji bi pokazao takvo ponašanje sirijskih snaga, već se uglavnom sve svodi na „amaterske snimke“ u kojima se vide tenkovi na ulicama i čuju odjeci pucnjave, ali nije jasno ni ko na koga puca, niti bilo šta?!
Možda najdrastičniji primer medijske i političke jednostranosti u pristupu Siriji jeste tumačenje masakra koji se u martu desio u gradu Homsu ili, masakra u gradu Hula koji se desio u maju. Tada je, prema nepotvrđenim informacijama(!) stradalo najmanje 45 žena i dece u Homsu, i preko 116 u Huli. Svet su ubrzo obišli snimci na kojima su prikazane iskasapljene bebe, deca, žene. Sirijske vlasti su demantovale da su odgovorne za ovaj zločin napominjući da su među pobijenima porodice onih koji su odbili da se pridruže pobunjenicima.
Bašar Al Asad
Iako snimci ubistava u Homsu i Huli nisu nezavisno potvrđeni, oni su često ponavljani a na temelju toga su sledile brojne emisije i prilozi koji su pozivali svet da reaguje i zaustavi krvoproliće za koje su kao odgovorne prikazane vlasti u Siriji. Homs i Hula su ubrzo upoređene sa Srebrenicom i Račkom i govorilo se o tome kako je tada svet propustio da reaguje i kako se to ponovo ne sme desiti.
Medijska zloupotreba zločina u Srebrenici, kao i zloupotreba slučaja Račak (za koji je potvrđeno da je zapravo reč o telima terorista koji su na tom području stradali tokom nekoliko dana obračuna sa srpskom policijom i tadašnjom jugoslovenskom vojskom, i koji su posle prikupljeni) i tada, a i danas se koriste kao izgovori za opravdanje pritiska na Srbiju i za nametanje odgovornosti, pa u nekim slulajevima i kolektivne krivice Srba.
Vladislav Jovanović, nekadašnji ambasador SRJ pri UN, iz sopstvenog iskustva dobro zna šta znači suočiti se sa medijskim spinovanjem koje služi opravdavanju određene politike.
- Kada je potrebno jednu vlast da prikažete kao, maltene, Hanibala pred vratima Rima, onda se ne biraju sredstva da se ona ocrni do krajnjih granica, a krajnje sredstvo je to novoprisvojeno pravo vojne akcije van sistema UN. Od vremena Huna pa do danas nijedan narod nije toliko osramoćen i javno degradiran kao što je to bio srpski narod. To čak nisu radili ni Nemcima ni Japancima u Drugom svetskom ratu. Čak su postojale izjave da je cilj bombardovanja 1999. bio zaustavljanje svakog života u Srbiji. Za te reči nije niko odgovarao.
Jovanović objašnjava da se medijska slika, kao uvertira i opravdanje za političke mere koje slede, stvara u određenim centrima za spinovanje koji, zahvaljujući tome što kanališu informacije, uživaju veliki uticaj i kao izvori i kao autoriteti u zapadnim, prvenstveno američkim medijima.
- Propagandne slogane stvara neki centar i oni ih šalju u medije kroz koje se ti slogani dodatno obogaćuju informacijama koje zacrnjuju celu stvar. Pošto su zapadni mediji najuticajniji, njih automatski često iz naivnosti prenose i mediji drugih zemalja, pogotovo oni koji su na direktnoj ili indirektnoj vezi sa zapadnim centrima moći. Onda se državni i privatni mediji drugih zemalja uključuju u tu paljbu, pa se čak priključuju i oni koji nemaju direktne veze sa pričom, ali vide da sve ide u tom pravcu.
Bivši jugoslovenski diplomata ističe da oni koji plasiraju drugačije informacije na Zapadu jesu obično nezavisni intelektualci ili pojedinci u medijima, ali da su zbog sveopšte medijske kontrole i umreženosti prilično marginalizovani i nemaju prostora u glavnim medijima.
- Moje isksutvo sa Zapada mi pokazuje da ništa ne izlazi iz glave novinara, već je sve spremljeno i njima je dato. Oni mogu samo da se vrte oko tih slogana i da ih obogaćuju, ali ne a ih umanjuju ili, još gore, osporavaju.
Prema mišljenju Jovanovića, Sirijci neće uspeti da izmene medijsku sliku o sebi.
- Proces satanizacije je daleko odmakao. U njemu učestvuje kompletan Zapad. U našem slučaju izuzetak je bila Grčka. Pored Zapada, protiv Sirije je i kompletan arapski svet i oni deluju formacijski sa Zapadom. Takođe, ja ni ne vidim velike napore sa sirijske strane da skinu taj teret koji je propaganda bacila na njih.
Bojim se da će Zapad skršiti Siriju tako što će postepeno da ih odvaja od Rusije i Kine kroz razne pritiske. Kada to postignu, vojna akcija će biti stvar tehnike, smatra Jovanović.
Da li će Homs i Hula biti sirijska Srebrenica i Račak? Ili će obaranje turskog aviona nedaleko od sirijske obale (i, kako se pokazalo – u sirijskim vodama) biti uvertira za stvaranje vojnog sanitarnog kordona NATO mornarice, čime bi se sprečilo da brodovi drugih zemalja (kao što je, recimo, sredinom marta ruski vojni brod sa marincima prispeo u sirisjku luku Tartus) dođu do obala Sirije? Da li će Asad biti proglašen za „Bliskoistočnog kasapina“, kao što je Njujork tajms svojevremeno proglasio Miloševića za „Balkanskog kasapina“? I kakva će biti budućnost hrišćanske i drugih manjina u Siriji ako na vlast dođu pobunjenici? Ovo su pitanja koja stoje u vazduhu.
Iako se medijski scenario čini veoma sličnim onom primenjenom prema Srbiji devedesetih, odnos političkih snaga nije isti. Pobunjenici u Siriji nisu uspeli da zauzmu nijedno veće uporište niti brisani prostor sa koga je moguće organizovati napad kao što je to bilo sa Bengazijem u Libiji. Za razliku od Libije, ali i Srbije devedesetih, podrška i uključenost Rusije i Kine je mnogo veća, a eventualno veće uključivanje Irana u čitavu priču preko šiitskih zajednica širom Bliskog istoka dodatno može da zamrsi račune svima.
Kakav god bude politički ishod, a izvesno je da će do političkih promena u Siriji morati da dođe, medijska slika je jasna i nedvosmisleno slična onoj kakva se mogla čuti devedesetih o Srbiji i čije posledice osećamo i danas. I srpsko iskustvo, ali i iračko, libijsko, pa sada sirijsko nameću pitanje – mogu li sloboda i demokratija da se grade medijskim manipulacijama i zloupotrebama, i kakve efekte to ima kada je reč o poverenju u samu demokratiju u svetu danas?!
Vladislav Jovanović: Zašto Srbija nije uspela da izlobira bolju medijsku sliku devedesetih
Medijska slika kakva je građena o Srbiji devedesetih i kakva postoji danas ima veoma snažne posledice na percepciju zemlje i njenog stanovništva. Predrasude o Srbima kao nasilnicima i ubicama i danas su veoma prisutne i dovode do toga da ljudi iz Srbije često moraju da pravdaju srpsko poreklo i pre nego što nešto više kažu o sebi. Zašto Srbija tokom devedesetih nije učinila više kako bi popravila medijsku sliku o sebi?
Vladislav Jovanović, nekadašnji jugoslovenski ambasador pri UN, kaže da je devedesetih bio problem u tome što očito nije postojalo razumevanje ljudi koji su za to bili zaduženi.
- U svojim memoarima sam pokušao da objasnim to. Naši ljudi zaduženi za to nisu imali sluha. Od 1992–1994. nismo mogli zbog sankcija da pravimo bilo kakve ugovore sa lobističkim agencijama. Posle Dejtonskog sporazuma smo počeli da pregovaramo sa njima. Meni je dat zadatak da nađem neku vodeću kompaniju, što sam ja i učinio. Uslovi su čak bili prilično dobri, ali iz Beograda nije došlo ni do kakvog odgovora. Neko je to blokirao. Zbog čega ja to ni dan danas ne znam. Nakon toga je usledila nova blokada zbog Kosova i Metohije i nismo mogli da učinimo ništa.
Kako kaže Jovanović, uoči eskalacije sukoba na Kosovu i Metohiji, ipak se pojavila jaka volja da se učini više na popravljanju imidža tadašnje zemlje.
-Pokušali smo da angažujemo jednu vodeću komaniju. Kada sam bio kod direktora te kompanije, on mi je rekao da mora da razgovara sa Stejt departmentom. Iz Stejt departmenta su postavili 4-5 uslova u kojima se drugim rečima od nas tražilo odricanje od svih naših principa, što smo mi odbili. Tu se i videlo koliko su te velike marketinške komanije van domašaja američkih vlasti, kaže Jovanović.
Prema rečima Jovanovića, scenario koji je primenjen u BiH i na KiM je veoma sličan onom koji se primenjuje danas prema Siriji.
- Kada vidim sliku sirijskog ambasadora u Savetu bezbednosti, prosto vidim reprizu događaja. U vreme agresije na Jugoslaviju 1999. bio sam na Si-en-en-u kod Larija Kinga, zajedno sa DŽoom Bajdenom i nekolicinom kongresmena. Oni su iznosili svoje stavove, a ja svoje zasnovane na činjenicama. U jednom trenutku Bajden je počeo da viče na Kinga zato što me je pozvao u emisiju. On se branio da treba čuti i drugu stranu, ali me nakon toga više nikada nije pozvao. To pomalo govori o pozadini toliko slavljene američke demokratije i slobode.
Šta se zapravo događa u Siriji
Osnovno pitanje jeste šta se, zapravo, događa u Siriji? Prilike u ovoj zemlji se često upoređuju sa prilikama u bivšoj Jugoslaviji – mnoštvo zajednica koje žive međusobno izmešane. Pobuna, koja je u toku, počela je u krajevima kojima dominiraju Suniti, koji inače čine većinu u zemlji. Meta su im Alaviti koji, zajedno sa ostalim manjinama, vladaju zemljom.
U Siriji već 42 godine vlada porodica Asad. Oni su pripadnici manjinske alavitske zajednice. Sadašnji predsednik Bašar el Asad na vlast je došao 2000, preuzevši je od svog oca Hafiza, koji je vladao od 1970. godine.
Sukob ima i svoju socijalnu dimenziju. Alaviti, zajedno sa ostalim manjinskim zajednicama (prvenstveno hrišćanimai i Druzima) spadaju u obrazovaniji sloj stanovništva, naseljen u velikim gradovima kao što su Damask ili Alep, i uglavnom drže vodeće pozicije u zemlji i predstavljaju ono što bi se moglo nazvati srednjim staležom. Na drugoj strani nalaze se Suniti.
Upućeni u prilike u ovom delu sveta smatraju da tek onda kada poslušnost otkažu veliki centri kao što su Alep ili Damask, tada će Asad definitivno biti na pragu da izgubi vlast.
Dodatak: Britanski SAS dovodi sirijske pobunjenike na Kosovo !!
Piše: Dragoljub Gajević
Još početkom maja na Kosovu i Metohiji boravila je grupa Sirijaca koji su sebe predstavili kao članove opozicije koji se bore protiv Asadovog režima. Jedan od njihovih predstavnika, Amar Abdulhamid, tada je izjavio da će Kosovo postati centar obuke sirijskih aktivista, te da kosovsko iskustvo može biti veoma korisno i da im može poslužiti kao inspiracija za borbu. Tom prilikom je najavljeno da će nove sirijske vlasti priznati Kosovo kada osvoje vlast. Prema nezvaničnim informacijama, ovih dana bi na KiM trebalo da se otvori kancelarija koja bi s vremenom trebalo da preraste u ambasadu nove Sirije u ovoj samoproklamovanoj državi.
Sredinom maja DŽevad Galijašević, član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma, izjavio je da sirijske pobunjenike obučavaju instruktori OVK i da se obuka vrši na Kosovu i Metohiji. Kako je tada rekao Galijašević, na Kosovu, ali i u kampovima u zapadnoj Makedoniji, obučavaju se ne samo pripadnici pobunjeničkih gruapa iz Sirije, već i iz drugih arpaskih zemalja, te da se među njima nalaze čak i pripadnici Al Kaide.
Da zaista postoji sprega vlasti u Prištini i sirijskih pobunjenika, ukazuje i izjava ministra unutrašnjih poslova takozvane Republike Kosovo Envera Hodžaja koji je rekao da je vlada KiM već ustanovila diplomatske kontakte sa sirijskim pobunjenicima. Zanimljivo da je ta izjava, data 15. maja, usledila odmah nakon komentara Vitalija Čurkina, ruskog ambasadora pri UN, koji je rekao da se ne sme dopustiti da Kosovo postane centar za obuku terorista.
U diplomatskim i bezbednosnim krugovima na KiM, „Svedok“ je došao do informacije da je veza između bivših pripadnika OVK i sirijskih pobunjenika ostvarena preko kontakata u britanskom SAS-u koji su zajedno sa vojnim obaveštajnim strukturama SAD odabrali KiM kao mesto obuke. Prema informacijama dobijenim od pouzdanog izvora, Kosovo i Metohija su odabrani iz dva razloga: iskustvo pripadnika OVK u gerilskoj borbi, i konfiguracija terena koja je veoma slična onom u Siriji. U obuci ne učestvuju samo članovi nekadašnje OVK odnosno oružanih snaga takozvane države Kosovo, već i britanski i američki vojni operativci koji su učestvovali u obukama OVK uoči i tokom rata na Kosovu. Pored njih, pominje se da u obuci učestvuju i turski eksperti.
Uz to, razlog za odabir Kosova kao mesta obuke leži i u tome što je britanskim i američkim vojnim ekspertima još od devedesetih poznata infrastruktura u Albaniji i na KiM, gde su se obučavali pripadnici OVK, ali kako se pokazalo i Al Kaide.
Kako „Svedok” saznaje iz dobro obaveštenih krugova, na KiM dolaze dobrovoljci iz više muslimanskih zemalja koji se navodno obučavaju za rat u Siriji.
Pojedini zapadni analitičari izneli su mišljenje da se na KiM obučavaju pripadnici tvrdog muslimanskog krila – „Muslimanske braće”. Da u ovoj tvrdnji ima istine govori i podatak da se bivši libijski pobunjenici, ali i značajan broj ljudi iz Egipta, obučavaju na Kosovskoj policijskoj akademiji u Vučitrnu. Cilj te obuke je, navodno, da se nekadašnji pobunjenici osposobe za zvanje policajca.
Spekuliše se da su u obuku ljudi pristiglih iz Sirije, Libije i Egipta uključeni i pojedinci iz BiH i Makedonije za koje se sumnja da su u sprezi sa mudžahedinima. Prema podacima do kojih je „Svedok” došao, lica koja dolaze na obuku transportuju se u Siriju preko kanala u lukama u Albaniji i u Turskoj. Te radnje se odvijaju, navodno, pod kontrolom turske i albanske obaveštajne službe.
Sa druge strane, u jednom delu bezbednosne zajednice u svetu postoji sve veća bojazan da dopuštanje ovakvih stvari na KiM zapravo predstavlja igranje sa vatrom, te da bi uticaj ekstremnih islamista mogao da bukne u ovom delu Balkana. U prilog ovakvim sumnjama govore i podaci da se prilikom upisivanja u zvanična dokumenta Albanci listom zavode kao muslimani, a isto je učinjeno i sa Gorancima na KiM.
Imajući sve ovo u vidu, ujedinjenje i obuka sirijske opozicije na KiM u borbi za rušenje Asada i dolazak Muslimanske braće na vojnu obuku na ovim prostorima, možda može otvoriti novu stranicu u budućoj istoriji Kosova i Balkana sa jasnim žigom – oživljavanje i utemeljenje ektremističkih islamskih grupa.
Ukoliko se u obzir uzmu sve informacije čini se da je obaveštajna služba Srbije grešila u proceni da se na KiM stvara NATO država. Kako se čini, na KiM NATO služi kao spoljašnja zaštita za stvaranje buduće države koja otvoreno sponzoriše terorizam.
Preuzeto od : http://www.svedok.rs/
