Da li je sa međunarodnom zajednicom dogovoreno da se izvede ova politička travestija o raspisivanju izbora na Kosovu i Metohiji bez prave namere da se oni i održe a da se to i dalje tumači kao još jedna pobeda u pregovorima sa Prištinom. Govoreći o Demokratskoj stranci kao garantu stabilnosti nedostaje još određenje da su sve ostale stranke snage haosa i bezumlja iako se i to može sve češće čuti kako se kampanja zahuktava. U sloganu o tome da sa Demokratskom strankom nema neizvesnosti skladno se uklapaju i ocene njenih stranačkih funkcionera da se na predstojećim izborima bira između rata i mira. To je težnja da se u izbornu kampanju unese referendumsko izjašnjavanje sudbonosnog istorijskog značaja jer će jedino ostanak na vlasti Demokratske stranke i njenih koalicionih proevropskih partnera kao garant državne stabilnosti izvesno obezbediti nastavak evropskog puta i neophodnu političku stabilnost. Ovoj matrici se sve više približava i beskompromisni Preokret koji sebe već vidi u novoj vladi, bez obzira na to što se i dalje predstavlja kao jedina istinska alternativa sadašnjoj vlasti. U tom smeru se odvija i sve učestalije potkopavanje verodostojnosti i političkog kredibiliteta predsedničkog kandidata Srpske napredne stranke kao prevrtljivog i nedoslednog političara koji oličava sve zlo politike vođene devedesetih godina – za razliku od Ivice Dačića – doslednog garanta evropske budućnosti Srbije, koji je inače izvukao i ne samo najveću političku korist iz političke trgovine sa Demokratskom strankom koja sada želi da povrati svoje biračko telo stvarajući opet referendumsku atmosferu kao u vreme izbora pre četiri godine.

Tada se Demokratska stranka nije ogradila od podrške Borisu Tadiću koju je pružio Bogoljub Karić. On tada nije bio lice sa poternice jer je svaki glas bio važan kao što je to i danas. Priča o neophodnosti minimuma doslednosti u politici upravo je dezavuisana i obesmišljena politikom koju je vodila Demokratska stranka u proteklom periodu. Ovakva negativna kampanja je pre izraz slabosti i nesigurnosti nego političke snage i uverenosti Demokratske stranke.

Ivica Dačić se vratio dobro ispobanoj i efikasnoj retorici koju su socijalisti koristili u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Zaista izgleda farsično kada se socijalisti sada pozivaju na socijalnu pravdu i nemogućnost sindikalnog organizovanja u privatnim firmama. Jasno je da je njihova namera da sve negativne posledice protekle koalicione vladavine uknjiže na račun Demokratske strake a da se oni sada u ovoj izbornoj kampanji legitimišu kao zaštitnici poniženih i obespravljenih radnika koji su ojađeni u pljačkaškoj privatizaciji. Oni su do tog saznanja došli tek sada u izbornoj kampanji kada se spremaju da povise svoj ulog u predstojećoj postizbornoj političkoj pijaci. Ne nude samo oni bajatu političku robu, to sada čine i funkcioneri Demokratske stranke, sa iritirajućom dozom osionosti i bezobzirnosti i to kao izraz politike koja je izgubila stvarni kontakt sa realnošću. Borislav Pekić je kao član Demokratske stranke govorio: “Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. Lični je moral osnova svake politike“.

Očigledno je da se u kampanji Demokratske stranke ne može prepoznati neophodna sposobnost političkih partija, posebno kada su na vlasti, da se sa stvarnošću katarzično suočavaju. To je bilo i ostalo van njihovog domašaja i vidokruga. A bez takvog suočavanja, kako kaže Nebojša Katić, ekonomska a ni ukupna politika se ne može promeniti. Naprotiv, dosadašnja izborna kampanja Demokratske stranke neodoljivo podseća na julovske izborne kampanje koje su bile veoma agresivne, napadne a pri tome farsične i bez stvarnog kontakta sa sveprisutnom socijalnom katastrofom koja je tada postojala u Srbiji. I sada se dešavaju slični procesi. Zato se i može lako prepoznati vapijuća ispraznost kampanje „Za bolji život“ jer se ponavlja več dobro poznati obrazac. Što je veće siromaštvo i beda u zemlji, to vladajuća stranka vodi glamurozniju i skuplju kampanju po marketinškom obrascu kao da se radi o lansiranju novog deterdženta ili paste za zube. Kao da se ostvaruje naša farsična strategija Šeherezade- pričanja prihvatljivih priča, o kojoj je pisao Kristijan Solomon. “Možemo se možda uplašiti da će i savetnici vladaoca nestati, no oni nisu ikada bili brojniji a njihov uticaj nikada nije bio veći. U liku stratega, konsultanata, menadžera, istraživača javnog mnjenja, spin doktora, Makijavelijevi naslednici tiskaju se oko Vladaoca.

Međutim, priroda njihovog posla se promenila. Gotovo je sa filozofijom i strategijama, političari treba da se prodaju kao robne marke. Izborne kampanje postale su festival pripovedanja tokom koje se suočavaju likovi a ne ideologije i gde izbor ne potvrđuje kompetencije, već performansi glumca kandidata, njegovu veštinu da privuče pažnju i da izazove emociju. Politička stručnost ustupa mesto fiktivnoj veštini. Retorika postaje važnija od političkih programa, a kvaliteti iz administrativnog, pravnog, ekonomskog i etičkog domena, koji se zahtevaju od budućeg predsednika premeštaju se u domen narativnih performansi. Nikson je naučio političare kako se predsednik može prodati a Obamina kampanja kako se od predsednika može napraviti brend poput najki ili Epla. Svakodnevica vlasti sve više liči na performans čiji je vladalac istovremeno stilista, i pripovedač sebe“. Ovu lekciju prodavanja političkog brenda možemo sada jasno prepoznati u predesedničkoj kampanji Borisa Tadića koji koristi svoj pripovedački performans i narativ sažet u političkoj mantri o garantovanju političke izvesnosti i stabilnosti, neophodnosti razvoja preduzetništva i poljoprivrede, statusu kandidata za EU kao velikoj i odlučujućoj garanciji za navalu novih investicija i investitora, državničkom iskustvu i umeću u rešavanju kriza, velikim uspesima u obnovi i izgradnji, kilometrima puteva i novih mostova, diskvalifikovanju političkih protivnika koji su do juče bili partneri u neophodnoj pacifikaciji političkog života u Srbiji, nakon razbijanja Srpske radikalne stranke a sada su oličenje destabilnosti i zla.

Očigledan je politički manevar Demokratske stranke da obavi svojevrsni izborni transfer tako što će bolji rejting predsednika Demokratske stranke preneti na rezultate stranke na lokalnim i parlamentarnim izborima koji su već sada marginalizovani i u senci su predsedničkih izbora. Međutim, ono što je vidljivo u ovoj kampanji je ispraznost, nemaštovitost, nedoslednost i nedostatak novih ideja, ali ona je samo pravi izraz našeg političkog života i odnosa. Ni ova kampanja ne pruža nikakve garancije da se stvaraju mogućnosti da se promeni karakter same vlasti koja je bila skoncentrisana u rukama predsednika Republike bez obzira na to što mi nemamo predsednički sistem. To je u stvari najočigledniji izraz vladavine partitokratije jer je izvršna vlast i parlament samo deo političke igre naše fasadne i nadzirane demokratije. Zato nije slučajno što je predsednik Demokratske stranke Boris Tadić zaigrao na sve ili ništa, zalažući svoj politički brend za ostvarivanje što boljih rezultata na parlamentarnim izborima jer jedino tako može i očuvati svoju dosadašnju poziciju apsolutnog političkog arbitra koja mu omogućuje i dalje gotovo neograničenu moć u Srbiji.

Važno je i u ovoj kampanji očuvati lični oblik vladavine jer se može i dalje potvrđivati staro pravilo Nikole Pašića: Da onaj ko organizuje izbore taj ih i dobija. To još jednom pokazuje do koje mere su naše stranke postale privatne klijentelističke firme koje funkcionišu u skladnom savezu sa privredno-političkim oligarhijskim centrima moći, koji se tek sporadično spominju u ovoj izbornoj kampanji. Zato u našem političkom životu nema novih ideja, kreativnih ljudi i izazova jer su uništene pretpostavke za odvijanje i razvijanje stvarne političke dinamike i programske konkurencije. Politika se odvija u zatvorenom oligarhijskom krugu, a izbori su i dalje opredeljivanje za manje zlo i više izvesnosti bez stvarne socijalne i političke alternative. Sama činjenica da je ideja o belim listićima dočekana od svih stranaka kao najveća politička jeres govori koliko je krhka politička legitimnost na kojoj počiva naš politički sistem. Pošto se većina naših stranaka poziva na evropska iskustva i vrednosti onda bi bilo interesantno videti kako se u demokratskim zemljama u kojima postoji neophodna politička dinamika i kretanje novih ideja i inicijativa rešava pitanje protestnih birača.

Ankete u Nemačkoj pokazuju da bi novoformirana stranka Pirata – zalaže se za odbranu slobode Interneta – mogla postati novi jezičak na vagi nakon parlamentarnih izbora i to umesto stranke Zelenih koja je do sada bila korektivni politički faktor i izraz kritike nedoslednosti velikih i etabliranih političkih stranaka u realizaciji demokratskih načela. Ali upravo politička dinamika zahteva da se artikuliše nova politička snaga koja će odgovarati zahtevima savremenog načina vođenja politike u digitalnom dobu. Ovo je za naše kameno doba politike u sferi političke naučne fantastike, ali i to su evropske vrednosti o kojima se moraju izjašnjavati naši evropejci koji su sada u ustoličeni u busijama svojih partija nespremni da naprave i mali korak koji bi narušio njihovu uspostavljenu političku i partitokratsku ravnotežu ali i ekonomske i lične interese. Kao god se ovi izbori završili uvek se treba vratiti staroj istini da jedan režim pre nego što propadne bude ismejan, a upravo se to dešava Demokratskoj stranci čija kampanja već uveliko potvrđuje ovo neumitno istorijsko iskustvo.

Preuzeto od : http://www.nspm.rs