U ovim vremenima opšte konfuzije, predizborne kampanje, dobijene kandidature za članstvo u Evropsku Uniju, ali i sumnjivih „rešenja“ u pregovorima Beograda i Prištine, pozvali smo Zvonimir Trajkovića iskusnog političara, da za „Geopolitiku“ odgovori na neka za Srbiju i srpske interese važna pitanja.
* Poštovani gospodine Trajkoviću, u Vašem najnovijem autorskom tekstu tvrdite da u budućnosti predstoji destabilizacija Makedonije. Ko je pre svega zainteresovan za destabilizaciju u dolini Vardara i s kojim ciljem. Kako da se Srbija postavi prema tome, i kakav uopšte treba da bude politika Srbije prema zvaničnom Skoplju, odnosno Makedoncima. Vi u najavi ovog teksta navodite i jedan razgovor koji je vođen između lorda Ovena i Slobodana Miloševića, koji je ilustrativan i indikativan. O čemu je zapravo reč i u čemu je zapravo suština?
Postavili ste nekoliko važnih pitanja u formi jednog i pokušaću da vam na njih što kraće odgovorim ako je to uopšte moguće. Da, u tekstu „Na redu je Makedonija“ ja sam izneo jednu uprošćenu analizu događaja u Makedoniji za koje smatram da se ubrzo mogu dogoditi. Naime, Nemačka je geostrateški životno zainteresovana za dominaciju nad Balkanom, što apriori podrazumeva izlazak na toplo Jadransko more i kontrola nad Moravsko-Vardarskom udolinom. Razbijanjem SFR Jugoslavije prvi deo je realizovan preko Slovenije i Hrvatske, a sada je došao na red drugi deo, odnosno ovladavanjem nad Moravsko-Vardarskom udolinom. Pošto im Tadićeva veoma pogrešna politika bezalternativnog ulaska Srbije u EU otvara vrata za sve vrste ucena, Moravska udolina je faktički već pod kontrolom – ostaje još Vardarska. Da se oko malog prostora Makedonije sa više faktora ne bi natezali najpraktičnije je Makedoniju podeliti između Albanije i Bugarske i tako „zatvoriti Makedonsko pitanje“ odnosno Makedonce podeliti u proširenja dve države koje i onako imaju otvorene aspiracije na te teritorije. Osim toga i Albanija i Bugarska su članice NATO-a, saveznice Nemačke iz Drugog svetskog rata, Nemačka je daleko najveći investitor u te dve zemlje, i naravno da će ih u podeli Makedonije podržati – jer je sve podudarno sa njenim interesima.
Posle završnog ciklusa oko odvajanja Kosova i Metohije koji se ovih dana odvija kroz takozvane pregovore Beograda i Prištine, u kojima je pod pritiskom upravo Nemačke Tadić kapitulirao i da fakto priznao Kosovo kao novu državu, kosovsko pitanje se kao problem zatvara. Posle zatvaranja kosovskog problema preći će se na završni čin oblikovanja Balkanskih država, razbijanjem Makedonije. Kada se i ta kockica u mozaiku Nemačkog bezratnog osvajanja završi, imaćemo Balkan pod punom kontrolom Nemačke sa proširenom Bugarskom, Velikom Albanijom, razbijenom Srbijom i Srbima rasutim u nekoliko država, odnosno preciznije reći regija, bez ozbiljnijeg uticaja na Balkanu.
Srbija sa ovakvim rukovodstvom niti hoće niti može da pomogne Makedoniji, mada bi trebalo jer se radi o južnim Srbima i prostoru koji je uvek bio Srpski. Tadić kao ministar odbrane je započeo uništavanje Vojske da bi je danas sveli na „vojni orkestar“, i ona danas ne predstavlja silu kojom bi se mogla braniti teritorija i Srbije, a kamo li šire.
 |
| Podela Makedonije između Albanije i Bugarske – kako bi se još jedan srpski prostor Srbiji oteo |
Nemačka na realizaciji tog svog program radi još o 1985 godine, i u tom periodu sve do potpunog raspada SFRJ finansirala je „Mladinu“, nekoliko omladinskih pokreta, i brojne političare u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, a pojedine i u Srbiji. Još tada je Nemačka imala precizan plan o razbijanju SFR Jugoslavije i ovladavanjem ovim prostorom, sa kojim je bio upoznat i lord Oven. Stoga je u razgovoru Miloševića i lorda Ovena, više u formi upadice, Oven postavio pitanje Miloševiću „još koliko vremena misli da se Makedonija može održati kao država“. Svrha tog pitanja, van konteksta razgovora koji se vodio, bila je da Oven vidi koliko je Milošević uopšte upoznat sa nemačkim planovima na Balkanu koji su od strane Amerike, Britanije i Francuske bili odobreni.
Milošević je za razbijačke i ekspanzionističke planove Nemačke znao jer su ih naše obaveštajne službe pribavile i mi smo ih imali na stolu negde još 1988 godine. Međutim tim važnim upozoravajućim izveštajima nije pridavan veliki značaj, a ni sam Milošević nije bio čvrsto na vlasti da bi nešto konkretnije mogao da preuzme. Važnost i ozbiljnost tih izveštaja shvatiće se tek početkom sukoba u SFRJ. Međutim tada je bilo kasno za preduzimanje nekih preventivnih mera – a Milošević je bilo vrlo neodlučan u primeni sile punog kapaciteta, kojom su se takve aktivnost mogle sprečiti.
* Pitanje i za Vas koje postavljamo svim sagovornicima Geopolitike: Kako ocenjujete trenutno političko, ekonomsko i socijalno stanje u Srbiji, odnosno stanje nacije?
Kratka ocena bi bila katastrofa, po sva tri pitanja. Ako to ocenjujem ocenama od 1-10 bez ikakvog ustručavanja postojeća vlast za sva tri stanja zaslužuje tri jedinice. Neka ozbiljna, zvanična i ciljna, državotvorna politika ne postoji, ili bih je svrstao u smišljeno izdajničku za Srbiju i ukupne srpske interese. I ne samo Tadićevu politiku već i Koštunicinu, Đinđićevu, odnosno svih DOS-ovih vladajućih struktura od 2000 godine do danas. Možda je u toj lepezi Koštunica i najodgovorniji, jer je njemu dato poverenje 2000 godine. On je razbio i tu malu SR Jugoslaviju, pogazio Ustav u više navrat, prespavao osam godina građenja kosovske državnosti i kao predsednik SRJ i kao predsednik vlade Srbije beležio samo minuse - dosledno sprovodeći naloge sa zapada. Da bi se danas nešto naprasno probudio i ne mogu se otvoriti novine ili čuti dnevnik u kojima on ne izliva svoja probuđena nacionalna osećanja, na koja je zaboravio dok je obavljao najviše državne funkcije. Ta napadno patriotska reagovanja me jako podsećaju na britansku podvalu Srbima, koji su smislili da se Koštunica na izborima 2000-te plasira javnosti kao umereni nacionalista, moralista i legalista – što on ni u jednom segmentu nije.
O Tadićevoj politici ne treba ni govoriti jer je ona duboko i suštinski antisrpska, a potiče iz Lengli laboratorija (sedište CIA) gde se Tadić „našao“ kada ga je Đinđić posle incidenta i zviždanja na bazenu Tašmajdan faktički izbacio i DS-a. Svi problemi Srbije i Srba idu iz pravca Nemačke koje sam gore već izneo ali je to Tadiću „nerazumljivo“ i teško „shvatljivo“ jer je i doveden na vlas da problematiku Srbije i Srba rešava prema nalozima Brisela i Vašingtona. Pred same predsedničke izbore 2004. dao sam intervju „Nacional“-u pod naslovom „Zapad je Tadiću polomio kičmu“ govoreći upravo o nepodobnosti Tadića za funkciju predsednika, ali je on ipak izglasan ili je Nikolić (u šta više verujem) te izbore prodao Tadiću. Od tog trenutka Srbija je beležila samo padove i posrnuća na svim poljima.
Ali da nastavim. Nemački planovi iz 1985 nisu bitnije promenjeni osim što u realizaciji vremenski kasne, verovatno se i dalje nalaže u našim službama, ali ih neko treba da pročita, neko napravi strategiju blokiranja njihove realizacije, a neko to sprovede. To je državna politika, ali tu politiku niti može, niti želi da sprovede Tadić i DS, kao ni DOS-ovska kadrovska struktura. Oni su se stranim mentorima davno prodali i obavezali na razbijanje Srbije – pa svi kvazi izbori i biranja u okviru postojeće političke ponude, su put u isti ponor.
Privredna situacija je katastrofalna jer je ona produkt te iste uništavajuće politike, dirigovane sa zapada koju naše vlasti bespogovorno sprovode. Razvijeni zapad se danas oslanja na bankarski sistem i multinacionalne kompanije. Bankarski sistem ima potrebu da vas ugura u dužničko ropstvo, a multinacionalne kompanije da ugase konkurenciju i ovladaju vašim tržištem. Dikić i Labus su razorili naš bankarski sistem da bi otvorili prostor za delovanje stranih banaka, a DOS-ovske vlade su izvršile ekspresnu privatizaciju gde su strane multinacionalne kompanije kupile ono što ih je interesovalo, a ostalo gurnule u stečaje i domaću lopovsku privatizaciju, znajući da će sva ta privreda biti uništena jer one sada kontrolišu sve tržišne tokove. Kada ovih nekoliko stvari ukrstite, bilo kakav privredni oporavak ne može se zamisliti u okviru te iste politike gde je Dinkić sada predsednik „Ujedinjenih regiona Srbije“ a nije predsednik „eksperata“ G17+. Šta se može promeniti ako ponovo glasamo za Dinkića, Čedu, Čanka, Tadića, Koštunicu, Vuka…, pa oni su nas i doveli tu gde jesmo, gladni, bez posla i perspektive.
Po jednoj statistici kojoj se može verovati na svim tv kanalima naših televizija od 2000 do kraja 2011 pojavilo se samo 378 ličnosti iz političkog i društvenog života, a njih 92% je iz DOS-ove kadrovske baze. Znači da su građani 10 godina bombardovani samo jednom političkom opcijom i bili uskraćeni da čuju neka druga mišljenja, predloge i viđenja. Ta medijska presija nad osiromašenim, poniženim i okrivljenim narodom Srbije, dovela je veliku većinu građane Srbije u stanje sluđenog naroda, onesposobljenog da shvati, gde je, ko ga predstavlja i vodi, i gde ga to vodi.
Nije to izum naših „umnih“ državnih i političkih struktura na vlasti – već doro razrađen program zapada koji se ovde kroz masmedije sprovodi kako bi se dobrim marionetama omogućilo nešto duže vladanje dok se određeni procesi ne cementiraju. Stoga nacija nam je u teškom bunilu i depresiji, iz koje može da nastane iznenadna velika eksplozija opšteg nezadovoljstva.
* Kako Vi vidite sporazum Beograda i Prištine o regionalnom predstavljanju Kosova i integrisanom upravljanju, kao i dobijanje statusa kandidata za Srbiju. Da li Srbija ima interes u ovom sporazumu i kako bi se on mogao izraziti. S druge strane koje su posledice ovih sporazuma koje je, uz saglasnost predsednika Tadića, potpisao Borko Stefanović?
Dobro je što se odomaćio izraz „sporazum Beograda i Prištine“ jer ni Beograd ni Priština nisu države - sve dugo je katastrofalno za Srbiju. U ovim navodnim pregovorima primetno je da se posebno insistiralo na „regionalnom predstavljanju Kosova“ čime je u stvari Srbija dovedena u poziciju da prizna državnost Kosova. Ako na međunarodnom skupu sede zajedno predsedik Kosova Atifete Jahjaga i Boris Tadić onda je Srbija priznala Kosovo kao državu. Još ako međunarodna akta mogu ravnopravno da potpisuju onda tu nema nikakve dileme o priznanju Kosova kao države. Ne postoji predsednički potpis sa zvezdicom – ili imate pravo da međunarodni dogovor potpišete, ili na to nemate pravo.
Ovo „regionalno predstavljanje Kosova“ ima još jednu jako važnu posledicu. Time što je Srbija prihvatila regionalno predstavljanje Kosova ona je faktički ukinula rezoluciju 1244 SB UN jer prestaje potreba za UNMIK-om (Privremena administrativna misija Ujedinjenih Nacija na Kosovu - UNMIK) koji je do sada na međunarodnim skupovima predstavljao Kosovo. Ta važna činjenica je u Briselu odmah podvučena, jer ako na Kosmetu nama UNMIK-a nema ni prisustva Ujedinjenih Nacija pa rezoluciju SB UN 1244 nema ko da sprovodi i sve prelazi na EULEX. To znači da uskoro na KiM više neće biti ni oružanih snaga UN već samo NATO snage, koje će preći pod komandom EULEX-a. Takva pozicija otvara mogućnost za razne kombinacije koje mi ne možemo da kontrolišemo. Ako špekulišem mogu reći da su sada otvorena vrata da Nemačka pošalje veći kontigent svojih vojnika sa ciljem da „dorade“ ono što je za ekspanziju Nemačke potrebno – sve mirno i uz Tadićevu, odnosno saglasnost Srbije.
Druga važna tačka za zapad je „integrisano upravljanje graničnim prelazima“. To znači da je Srbija priznala granice Kosova i da će na tim graničnim prelazima biti kosovski carinici – zajedno sa po kojim Srbinom, ali sa Kosmeta, ne i carinicima iz Srbije. Time je iz rezolucije 1244 SB UN defakto izbačena klauzula da će se na granicama Srbije sa KiM u njenom sastavu, nalaziti carinici i pogranična policija Srbije.
Svi interesi Srbije u ovom sporazumu su anulirani jer je Kosovo sada država kao i sve druge sa definisanim granicama, graničnim prelazima na kojima su njeni organi vlasti, i svojim organima koji je u svetu predstavljaju. Kratko rečeno, Tadić je priznao Kosovo da bi dobio kandidaturu za ulazak u EU kako bi potvrdio svoju politiku „I Kosovo i EU“, a po mom mišljenju stvari će se ubrzo završiti ni Kosovo ni EU.
EU ima ogromne probleme i malo je verovatno da će uopšte opstati u sadašnjem obliku i sa ovoliko država u svom sastavu. Mislim da će se EU reorganizovati u četiri prstena ili nivoa. Prvi nivo će sačinjavati uglavnom zemlje bivšeg EZ-a, Nemačka, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija, i Belgija, u drugi prsten bi mogle da se nađu Britanija ako prihvati uslove Nemačke i Francuske, zatim Austrija, Danska, Finska i Švedska. Sa time bi se zaokružili oni koji će diktirati ponašanje EU i od te organizacije profitirati. Svi ostali bi bili u trećem i četvrtom prstenu, gde bi najlošije proše bivše socijalističke zemlje koje bi bile samo tržište za prva dva prstena, prostor za prljave tehnologije, sa malim finansijskim podrškama tek toliko da u Uniju uopšte i ostanu. Za nas ni to nije predviđeno. Srbija, Albanija, Bosna i Hercegovina u EU će verovatno moći da uđu za desetak godina, samo kao regije, bez prava glasa, ali sa široko otvorenim vratima za eksploataciju prirodnih i ostalih resursa. Zbog strukturalnih promena u svetu, proizvodnih giganata poput Kine, Indije, Indonezije, Brazila… i sirovinskog džina Rusije, na drugačiji način EU sa 27 država članica se ne može ni organizovati a da funkcioniše efikasno. Pa ako kratko zaključim rekao bih da je Kosovo „prodato“, a da suštinski ništa dobijeno nije.
* Pitanje koje muči mnoge Srbe, kako objasniti toliki animozitet Zapada prema Srbima, sistemsko istrajavanje zapadnih struktura u poslednje dve decenije protiv srpskih nacionalnih interesa. Kako Vi vidite taj odnos, da li je sporazum između Srba i Zapada moguć?
Onima koji se stručno bave geostrategijom i političkom analizom, a ja se time bavim već više od trideset godina, ta situacija je vrlo jasna. Tu nema nikakvog animoziteta i sve je zasnovano na interesu, istorijskim i ratnim vezama država. Ako Nemci žele da dominiraju Balkanom, a žele, moraju taj prostor da usitne i stvore više zavisnih državica, manjih od pet miliona stanovnika. Države manje od pet miliona nisu u mogućnosti da budu samostalne jer nemaju kapacitet da se brane i sačuvaju svoj suverenitet – pa će samim tim i same tražiti nečije pokroviteljstvo. Srbi su na Balkanu jedini državotvorni narod koji toj Nemačkoj ekspanziji može biti pretnja i oni su toga veoma svesni. Ako izuzmemo veštački stvorene kvazi nacije kao što su Crnogorci, Makedonci, Bošnjaci, dobar deo Hrvata, a u stvari su Srbi, Srba na Balkanu ima više od 15 miliona i njima se nikako ne sme dozvoliti da budu okupljeni u jednoj državi – jer je to onda problem za sve one koji žele da dominiraju Balkanom.
Drugi specifikum zašto su, i zašto će Srbi uvek biti na meti zapada, je naša slovenska, kulturološka, pravoslavna i istorijska povezanost sa Rusijom pa nas zapad vidi kao istureni ruski bedem, u meki trbuh Evrope. Zapad zna da su sadašnji, ne tako čvrsti odnose sa Rusijom, samo plod instaliranog marionetskog režima u Srbiji koji takvo stanje održava, ali su na zapadu takođe svesni da se sve to može u trenu izmeniti - promenom vlasti u Srbiji. Stoga je za zapad uvek dobro da Srbi budu razjedinjeni i na kolenima, pa se zato prema nama tako i ponašaju. Ako samo ove dve činjenice uzme u obzir zanemarujući još bar desetak, iskreni i ozbiljan sporazum između Srba i Zapada nije moguće postići. Može se doći do nekog samo privremenog sporazuma, kao što je bilo u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali samo zato što je to odgovaralo njihovim trenutnim interesima.
* Vi ste bili savetnik predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću a imali ste udela u tzv: „petoktobarskoj revoluciji“ ili „puču“ kako neki kažu. Mnogi savetnici često se u svojim memoarima pravdaju rečima da ih političari nisu slušali. Da li je Milošević slušao Vaše savete, koje je sprovodio u delo a koje ne. Kakav je bio Vaš lični odnos sa predsednikom Miloševićem?
Milošević je uvek voleo da čuje moje savete i predloge ali ih nije uvek i prihvatao. Preciznije rečeno, u periodu od 1985 do 1991, 92, dok se peo na vlast i učvršćivao svoju poziciju, mogu reći da je većinu predloga prihvatao. Kasnije kada se osećao moćnim predsednikom malo toga je bio spreman da prihvati. Milošević je bio pravi pacifista, a moji predlozi su često bili prilično radikalni i išli ispred vremena, jer su proisticali iz analiza koje sam radio. Kroz te analize mogao sam da sagledam kuda svetski tokovi idu, te da samo odlučnim i radikalnim potezima možemo te tokove skrenuti - koji su se prema nama valjali. On nije imao vremena za dublje analize, a nije ni analitičkog duha, i uglavnom se oslanjao na svoju neospornu inteligenciju i sposobnost brzopoteznog dnevnog rešavanja problema. To je moguće u jednom periodu, ali vas onda zapad „pročita“, a problemi sustižu i zatrpavaju – da bi vas na kraju kao lavina potpuno zatrpali.
Što se mog učešća u „petoktobarskoj revoluciji“ tiče, ono ima dva poglavlja. Milošević je od 1995 i „prodaje“ Republike Srpske Krajne (RSK) ušao u spiralu stalnih ustupaka prema zapadu kako bi očuvao svoju vlast - da bi se ta rasprodaja srpskih interesa zarad očuvanja vlasti završila NATO agresijom 1999 godine. Posle NATO okupacije Kosmeta Milošević je došao u ćorsokak iz koga nije imao izlaza. Jedni izlaz za njega i Srbiju je bio da se povuče sa vlasti i napravi „meku“ smenu, nešto slično na šta je i Jelcin bio primoran, pa tako odabere ličnost koja bi ga na vlasti zamenila – ali i zaštitila. Ja sam mu sa takvim savetima poslao više pisama, a kroz više svojih tv nastupe upućivao poruke kako iz krize izaći. On je odabrao drugačije, sasvim pogrešno rešenje, smatrajući da će nastale tenzije moći da amortizuje svojom ubedljivom pobedom na prevremenim izborima. Tom pogrešnom procenom otvorio je vrata zapadu da u te izbore uloži veliki novac i Koštunici obezbedi ne pobedu, (48,96% glasova je imao Koštunica) ali znatno veći broj glasova od Miloševića. Što je u drugom koraku dovelo do „petoktobarske revolucije“ gde Milošević više nije držao situaciju pod kontrolom.
Ja nikada nisam pripadao DOS-u niti delio njihove političke stavove, ali postojala je realna opasnost da se stvari iskomplikuju i sedmog, osmog… oktobra dođe do Miloševićevog kontraudara, što bi Srbiju neminovno uvelo u krvoproliće. To bi bila katastrofa, a moj generalni stav je da niko nije, niti može biti iznad države i naroda, da bi taj narod odveo u krvoproliće. Poznavajući ga odlično Milošević to sigurno ne bi pokrenuo, ali njegovo okruženje je bilo spremno da brani svoje privilegovane pozicije.
Videvši da Koštunica i ostali DOS-ovci ne znaju da stvar brzo završe, ja sam 6. oktobra Koštunicu uveo u Palatu Federacije (zvanični kabinet predsednika SRJ), organizovao međunarodnu konferenciju za štampu, povezao Koštunicu sa Pavkovićem (tada načelnikom Generalštaba) i značajno pomogao da se u jednom danu mirno završi neka vrsta primopredaje vlasti. U kabinetu novog predsednika Koštunice zadržao sam se još oko dva meseca pokušavajući da mu svojim iskustvom i poznavanjem funkcionisanja države pomognem, kako u samom početku ne bi napravio neke krupnije greške. Kada sam video i shvatio njegovu povezanost i servilnost prema zapadu, udaljio sam se iz tog okruženja. To bi ukratko bile moje aktivnosti oko „petoktobarske revolucije“ o čemu se nešto malo može pročitati i u intervjuu Koštunice „Blic Njuzu“ pod naslovom „O čemu sam pričao sa Miloševićem“
* Dosta je zagonetna i intrigantna Vaša tvrdnja da pravi idejni inspirator i organizatori „5. oktobra 2000“ nisu ni Amerikanci ni domaća opozicija, veće neko treći ko još nije spreman o tome da govori. O čemu i o kome je reč, imajući u vidu da je ovo važno pitanje?
Ne bih rekao inspiratori već idejni tvorci projekta „plišanih“ ili „revolucija u boji“ kako ih danas nazivaju nisu ni Amerikanci ni zapad, već Srbi. Nikako ni vrlo reklamirani „Otpor“ jer je to samo jedan mali segment celog projekta koji je imao zadatak okupljanja omladine i podizanja tenzija sa sitnim provociranjem režima, odnosno njegovih atributa sile.
Nemate valjda tako visoko mišljenje o znanjima, kreativnosti i organizacionim sposobnostima DOS lidera koju su na vlasti u Srbiji, da tako suptilan projekat mogu da stvore. U dobro koncipiranim aktivnostima jedni šetaju ulicama i lupaju u šerpe, jer to jedino i znaju, dok oni koji znatno više znaju sve to planiraju, koordiniraju i organizuju – a to se ne radi na ulici.
Da budem kratak „petoktobarsku revoluciju“ kako je vi nazivate, i sve ispred nje je planirala, organizovala i izvela naša srpska pamet – zapadne su bile samo pare. Bez bez novca je jednostavno nemoguće dobro organizovati „spontane masovne demonstracije“ građana sa kontrolisanim delovanjem. Kažem dobro organizovane, „spontane masovne demonstracije“ jer u takvim aktivnostima spontanosti nema, niti je može biti – sve mora da bude organizovano inače će se sve pretvoriti u opšti haos gde rulja stihijski deluje kratko i bez jasnog cilja. Spominjati imena ljudi koji su na tome radili bilo bi s moje strane nekorektno.
* Vi ste rođeni na Kosovu i Metohiji. Kako ocenjujete politiku aktuelne vlasti prema našoj južnoj pokrajini i šta po Vama treba činiti. Konačno da li verujete da ćemo vratiti Kosovo i Metohiju i da Vam se pruži prilika da usmeravate određene procese šta bi Vi radili? Kako postupati sa Albancima (pripadnicima naše nacionalne manjine), imajući u vidu i njihov mentalitet ali i odnos drugih država prema njima i moguću promenu geostrateških odnosa u svetu?
Da rođen sam u Prištini i u njoj sam živeo do 1985 kada sam se po nalogu svoje firme preselio u Beograd, upoznao sa Miloševićem i zainteresovao ga za trajno rešavanje pitanja KiM, ali i za njegovo političko uzdizanje. Poznajem mentalitet Šiptara, oni nisu Albanci i sasvim je pogrešno koristi taj izraz, odlično poznajem njihove običaje, način razmišljanja i delovanja. Stoga tvrdim da uopšte nije problem Šiptare dovesti u red, jer oni poštuju organizovanu i čvrstu državu i mogu biti sasvim lojalni građani Srbije. Uvek će pokušati da vas podmite, korumpiraju i ako na tom ispitu padnete, vaše delovanje i uticaj na njih više ne postoji. Ugled kod Šiptara može da ima samo čvrst, ozbiljan, pravedan i čist čovek. Naravno da i mađu Šiptarima postoji kukolja u obliku kriminalaca, ali je taj procenat mali i organizovana država će se sa tim grupama brzo i lako razračunati – pitanje je samo da li to hoće i želi.
Sve Vlade i politike u zadnjih 50 godina na KiM padale su upravo na pitanju korupcije, popuštanja, gledanja kroz prste i dilovanja sa Šiptarima, a o današnjim ne treba trošiti reči. Tako se korak po korak stiglo do današnje situacije gde je svako učinio po koji propust, neki ciljno i nameno, neko iz neznanja ili pohlepe. Titova politika je bila favorizovati Šiptare na uštrb Srba kako bi se što više Srba sa tih prostora iselilo i stvorio debalans, a KiM postao kamen oko vrata sa kojom će Srbija imati stalne probleme. Milošević je 1987 krenuo da situaciju sređuje ali je pogrešnim kadrovskim rešenjima na Kosmetu sve to upropastio do 1993. da bi svojim pacifizmom, neodlučnošću u suzbijanju oružane pobune Šiptara doveo do internacionalizacije problema, NATO agresije i gubitka KiM. Onda su na vlast instalirane DOS-ove zapadne marionete koje su imale jasan zadatak da Kosmet i definitivno otcepe od Srbije što danas kroz Tadićeve „pregovore“ dobija završnu formu.
Umesto rešavanja problema koje zavisi isključivo od nas, a ne od međunarodne zajednice kako se to stalno predstavlja, KiM je pretvorena u poligon stranačkih prepucavanja i skupljanja političkih poena. Tako danas od svih političkih stranaka pozicije i opozicije imamo prilično konfuzno i nejasno reagovanje sa jedinim ciljem da se narod prevari i izvuku bilo kavi politički poeni.
Tadić sa svojim koalicionim partnerima očigledno priznavanje Kosmeta brani nekom zvezdicom u fusnoti, Čeda i Vuk imaju ulogu goluba prevrtača zahtevajući neki „preokret“ jer je Vuk kao ministar spoljnih poslova očigledno zaboravio na svoju krilaticu „Više od autonomije manje od nezavisnosti“. Ovaj Čedin u Vukov „preokret“ u stvari ima za cilj da se Tadićeva politika narodu predstavi donekle prihvatljivom, jer evo neki predlažu da KiM potpuno izbrišemo i iz sećanja Srba. Radikali uobičajeno kevću izdaja, izdaja… ali konkretno ništa ne preduzimaju, dok Toma „mudo“ ćuti jer navodno ne zna šta je sve sa Prištinom dogovoreno. Onaj ko nezna ne može da pretenduje na osvajanje vlasti. Tako dolazimo do toga da je najbučniji lažni patriota Koštunica, koji godinama sa ključnih državnih funkcija ništa na planu Kosmeta nije uradio, ali se njegove izjave na svim medijima neizostavno citiraju.
Niko drugi se po pitanju Kosmeta ne može ni čuti ni videti da iznese drugačija viđenja i rešenja. To je stvaranje izbornog ambijenta, mi smo jedini i od nas možete birati – drugi ne postoje. A koga god od jedino ponuđenih izaberemo, u državi se ništa neće promeniti, čime ćemo nastaviti od zapada već trasiranim putem u ambis.
Pitanje Kosmeta nije lak problem ali uopšte nije nerešiv, međutim rešenja su na sasvim suprotnom kraju od ovog na kome deluju Tadić i Tadićevci. Neka nova vlast koja će sigurno doći će KiM svakako vratiti u sastav Srbije i to relativno brzo – za dve, tri godine. Prethodno se mora malo ozbiljnije počistiti politička scena Srbije, za šta su sazreli svi uslovi, ali se to izborima ne može uraditi. To će biti kroz neku novu uličnu „revoluciju“ ili „puč“ kako ste vi to definisali, gde KiM možda i neće biti prva stavka okupljanja, ali gladna Srbija svakako hoće.
Ovaj moj optimizam u vraćanju Kosmeta pod puno okrilje Srbije baziram i na ubrzanom promenama u odnosu snaga u svetu, gde zapad gubi pozicije ophrvan ekonomskom i finansijskom krizom koju ne može da reši. Kriza zapada se ne može rešiti jer je strukturalna, a ne spekulativna kako mnogi krugovi sa zapada to žele da prikažu. Uprošćeno rečeno zapad danas proizvodi premalo roba, a previše uvozi jer je svoje industrijske kapacitete ugasio ili dislocirao u Aziju. Engleski štofovi se već 40 godina ne proizvode u Engleskoj i danas su Kineski, a nekadašnji tekstilci postali su bankarski činovnici ili prodavci „magle“ iz raznih konsalting firmi. Maglu sve manje kupuju, a banke sve manje para imaju Svi bi voleli da rade sa mašnom i tašnom, ali broj takvih radnih mesta je ipak ograničen i rapidno će se smanjivati. Oporavak od takve sulude privredne politike zapada trajaće decenijama, a novca u državni kasama biće sve manje za finansiranje neke kvazi kosovske države ili EULEX – NATO misija.
Posle izbora u Rusiji zemlje BRIK-a će svakako pokrenuti i pitanje stalnog doštampavanja papirića sa oznakama dolara i evra, uz odluku da li će realnu robu i dalje prodavati za te papiriće sumnjive vrednosti. Sve ovo nabrojano je realnost koja će ubrzo dovesti do velikih potresa u kojima se Srbiji otvaraju vrata da neke svoje unutrašnje probleme rešava bez velikog mešanja zapada.
* Stvoren je utisak u javnosti da ni Miloševićeva politika „suprotsavljanja Zapadu“ nije dala rezultate a još manje DOS-ovska politika „saradnje sa Zapadom“. Gde je tu problem, kako se državnički ponašati, kako se odnositi prema najvećim silama Americi, Nemačkoj koja je sve jača na Balkanu, Rusiji?
Da, takav utisak u javnosti postoji ali on je medijski, veštački stvoren odnosno nametnut, bez ozbiljne analize Miloševićeve politike. Da su tu Miloševićevu politiku dobro proanalizirali brzo bi došli do zaključka da se Miloševića samo retorički suprotstavljao zapadu ali da je u stvari stalno činio ustupke zapadu, čim bi malo bio pritisnut. Tako se zapad ohrabrivao da stalno vrši pritiske na Srbiju i Srbe. Došli bi do zaključka da Milošević nikada nije pokrenuo ozbiljne vojne snage kojima je raspolagao i da Srbija nikada nije upotrebila ni 30% svog vojnog potencijala da brzo i efikasno neutrališe neki oružani sukob na prostoru SFRJ, pa ni na teritoriji Srbije odnosno KiM.
Zapad je od Miloševića tražio da se obustavi rat u Hrvatskoj, BiH a tamo Srbija nije ni ratovala, niti su to bili ratovi, već sukobi niskog intenziteta. Ja sam predlagao da se izvrši puna mobilizacija i u Hrvatsku pošalje impresivna vojna sila jer se ratovi završavaju i vojnom pobedom – pa ćemo onda u Zagrebu da pitamo gde će da živi 700 hiljada Srba koje Hrvati hoće da proteraju. Imate pravo da zauzmete Sarajevo, i raspolagali smo silom da ga za dva dana zauzmemo, ali nemate pravo da ga držite tri godine u opsadi i klucate granatama. Mogli su bar da pročitaju stenogram gde Amerikanci kažu Tuđmanu da mu oni ne mogu da pomognu ako Srbija punim vojnim kapacitetom uđe u odbranu RSK i gde Tuđman odgovara da Srbija neće intervenisati, iako se obavezala da svojom vojskom brani RSK ako bude napadnuta. Američki odgovor na to je bio: „e ako je tako, onda imate našu saglasnost za napad na RSK.
Milošević je uz sukobe svuda oko nas prihvatio da se razoružava umesto da se naoružava i da NATO zbog mogućih gubitaka odustane od agresije na SRJ. Naoružavanje nije priprema za rat ono je više sredstvo odvraćanja od moguće agresije. Da smo mali bar protivvazdušne sisteme Tor i Buk, NATO bi odustao od vazdušnih udara a to smo mogli da dobijemo od Rusije i na kredit. Iz pogrešne politike Miloševića u odnosima sa zapadom DOS-ovci nisu izvukli nikakve, pa ni uličarske zaključke, već su svoju marionetsku politiku apsolutne poslušnosti pravdali navodnim Miloševićevim sukobima sa zapadom.
DOS-ovci verovatno nisu „znali“ da je Milošević jedini državnik na svetu koji je podržao generalski puč u Rusiji protivu Jelcina gubeći tako i Rusiju, tada oslabljenu kao saveznika, ali ipak ne toliko slabu da nije mogla više da pomogne Srbiji.
Ozbiljna državnička politika je jako prosta. Verujem ja svima, ali ću se ipak naoružati da svakome agresiju učinim skupom, kako bi od nje odustao. Ni jedna zemlja na svetu nije ukinula armiju, iako samo mali broj njih može da se suprotstavi NATO-u. Na ovoj planeti sile sve zemlje sveta imaju ili se trude da pronađu pouzdane saveznike, jedino Tadićeva Srbija uništava svoju vojnu silu i pronalazi „saveznike“ među onima koji su nedavno bezrazložno 78 dana bombardovali.
Nema nikakve posebne filozofije kako se odnositi prema najvećim silama Americi, Nemačkoj… I velikim silama se čvrsto i odlučno mora rećiNE, ako to što traže ugrožava naše vitalne interese, i tu popuštanja ne sme biti – inače odmah upadate u spiralu stalnih novih zahteva i ucena. Tadićeva politika kojom se Srbija odriče Kosmeta zarad neke kandidature za člana EU, ne da nije državnička, pogrešna, već pogubna i moram reći čisto izdajnička – zbog koje bi on morao krivično da odgovara. Treba kao država da sarađujemo privredno i bezbednostno sa svima koji to iskreno žele, ali bi ključni naš oslonac ipak trebala da bude Rusija. To je zemlji koja nam je bliska, pravoslavna, gde nas i zapad svrstava, koja je impresivna vojna sila a koja nas nikada neće napasti. Sa kojom možemo privredno odlično da sarađujemo i koja nam je širom otvorila svoje tržište da bez carine na njemu prodajemo sve što možemo da proizvedemo. Koja nas u SB UN podržava ali od koje ne možemo očekivati da KiM žešće brani od samog Tadića.
* Srbija ne samo da je u stanju krize nego i u stanju duboke apatije. Svejedno, da li je to uzrokovano umorom nacije, ili velikim uticajem stranog faktora u zemlji, koji proizvodi paralizu institucija u društvu, izlaz se mora tražiti. Vi ste, koliko mi jepoznato, imali često konkretne predloge i rešenja za određene problema u društvu. Šta po Vama prvo i, šta sve uopšte, treba raditi kako bi sačuvali Srbiju i izvukli je duboke krize u kojoj se danas nalazi?
Ovo je vrlo kompleksno pitanje o kojem bi se mogli napisati čitavi tomovi ali da pokušam da iznesem neke najvažnije segmente bez kojih ni jedna država ne može da funkcioniše, a pogotovu da rešava nagomilane probleme. Srbija se zbog svojih prirodnih resursa i umrtvljenih privrednih kapaciteta može brzo izvući iz krize, ali se za to mora da stvore preduslovi.
Prvi od preduslova je smena postojeće vlasti jer je to sa postojećom vlašću neizvodljivo, zbog njene nestručnosti, nesposobnosti, korumpiranosti i povezanošću sa kriminalom. Ona je izgubila kredibilitet u narodu do te mere da čak i dobre ideje više nije u stanju da realizuje.
Drugi preduslov je napuštanje beskonačnog i za Srbiju štetnog puta ka EU jer bi tada izašli iz spirale stalnih ucena, ispunjavanja uslova koje ne možemo da ispunimo a koji se kose sa našim nacionalnim interesima. Napuštanjem puta ka EU donelo bi i promenu naše politike koja bi otvorila prostor za rešavanje pitanja KiM na sasvim drugi način sa mnogo povoljnijim ishodom za nas.
Treći preduslov je da kao država sarađujemo privredno i bezbednostno sa svima koji to iskreno žele, ali bi ključni naš oslonac trebala da bude Rusija. To je zemlji koja nam je bliska, pravoslavna, gde nas i zapad svrstava, koja je impresivna vojna sila a koja nas nikada neće napasti. Sa kojom možemo privredno odlično da sarađujemo i koja nam je širom otvorila svoje tržište da bez carine na njemu prodajemo sve što možemo da proizvedemo. Koja nas u SB UN podržava ali od koje ne možemo očekivati da KiM žešće brani od samog Tadića.
Četvrti preduslov Potpuna promena privredne filozofije zasnovane na stranim ulaganjima kojih neće biti. Država treba da bude glavni investitor i da sa drugim državama gradi kapitalne energetske i druge krupne objekte, koji će onda pokrenuti i ostalu privredu. Svi koji spominju mala i srednja preduzeća pričaju gluposti jer ona ne mogu da posluju ili se razviju bez velike privrede kojo bi bili kooperanti.
Peti preduslov je obnova domaćeg bankarskog sistema gde bi strane banke mogle da imaju vlasništvo samo do 45% kako bi se zaustavilo lihvarsko vršljanje banaka, a sredstva usmeravala ka privredi uz povoljnije kamate koje bi omogućile konkurentnost privredi na svetskom tržištu.
Šesti preduslov je potpuna promena stečajnih postupaka gde su mnoga preduzeća namerno gurnuta u stečaj da bi se mogla spekulativno kupiti u bescenje
Sedmi preduslov je da se izvrši revizija svih privatizacija od početka privatizacijonih postupaka iz 90-tih do danas. I da se u čitavom društvu za sve građanine sprovede postupak dokazivanja porekla dosad stečene imovine. Ne kao neka kaznena ili inkvizicijska hajka već kao normalan postupak utvrđivanja porekla imovine koji se u zapadnim zemljama radi u svrhu suzbijanju kriminala, korupcije i pranja novca.
Ovo su neke od neophodnih promena i aktivnosti u pravcu oporavka čitavog društva, uvođenja zakonitosti, koje bi Srbiju brzo izvukli iz krize, omogućili razvoj, zapošljavanje i opšti prosperitet građana. Međutim mislim da je to u ovakvom političkom ambijentu samo spisak lepih želja jer ne vidim političku stranku ili političku opciju koja bi izbornim putem mogla da dođe na vlast i sprovela ovakve promene.
Možda sam su u ovom intervjuu koristio i nekim preoštrim rečima i terminima ali moram biti iskren i reći da sam ozlojeđen svime što je učinjeno od 2000 do danas. Sarađivao sam 14 godina sa četvoricom predsednika i jako dobro znam kako država funkcioniše ili kako treba da funkcioniše, stoga toliko neznanja i toliki broj grešaka je naprosto nemoguć, pa se ovakva politika u mnogim delovima mora svrstati u namerno uništavanje Srbije.
***
Preuzeto od: http://www.srpskapolitika.com
