Grčka je bankrot, još neke zemlje EU su na pragu bankrota, a šta je onda Amerika? Ako nisu ni „iluminati“ ni „Rotšildi“ – ko je pravi vlasnik Amerike i čime to Amerika preti Svetu? Deset zemalja kojima Vašington duguje stotine milijardi dolara a samo Kinezima duguje celu proizvodnju Ilinoisa i Indijane.
Dug SAD stranim poveriocima premašuje 14 hiljada milijardi dolara. Ko će taj dug da vrati, hoće li Amerika proglasiti bankrot ili će ratom te dugove da „obriše“ – što bi značilo rat protivu celog Sveta. Ako je Amerika bankrot a neosporno da jeste kako i čime to preti ostatku sveta - ili se „iluminati“, „Rotšildi“ i ostali pljačkaši nadaju da će na kraju biti „da je sve to pojela maca“ te da će oni i dalje vladati Svetom. Mnogo je tu nekih čudnih nelogičnosti koji će ubrzo morati da se reše jer su se umišljeni „vladari Sveta“ očigledno pogubili u svojim planovima bar kada pogledamo kome sve i koliko duguju.
- Dug prema Kini (891,6 milijardi dolara) ekvivalentan je kombinovanom bruto proizvodu Ilinoisa (630,4 mld dolara) i Indijane (262,6 mld dolara)
- Dug prema Japanu (883,6 milijardi dolara) jednak je kombinovanom bruto proizvodu Minesote (260,7 mld), Viskonsina (244,4 mld), Ajove (142,3 mld) i Misurija (239,8 mld dolara)
- Američki dug zemljama OPEK mogle bi da zajedno pokriju Nebraska (86,4 milijarde) i Kanzas (124,9 milijardi)
- Obamin dug Velikoj Britaniji mogao bi da pokrije bruto proizvod Nju Džersija (483 milijarde) i Delavera (60,6 milijardi) bio potreban da ga pokrije
- Rusima Amerikanci duguju 106,2 milijarde dolara, a tu sumu bi mogle da pokriju: Severna Dakota (31,9 milijardi), Južna Dakota (38,3 milijarde) i Montana (36 milijardi)
AKO neko misli da ću da kažem „iluminati“ ili „Rotšildi,“ prevario se. Takvo zaključivanje i pretpostavke ostavljam Dejvidu Ajku i ostalim amaterima koji se bave „globalizmom kao satanskom zaverom.“ Reč je o mnogo ozbiljnijem (i opasnijem) fenomenu koji će, u tački svog ključanja, dovesti do potpunog, radikalnog, političkog preispitivanja svetskih političkih odnosa, ne samo među državama, ili „države protiv države,“ već će dovesti u pitanje postojeći sklop sveta, u svim njegovim kompleksnim vezama, što će možda biti loše za mnoge zemlje ali će biti dobro za novu budućnost sveta. Reč je o ekonomskoj, tačnije rečeno monetarnoj, svetskoj krizi, u koju su se uvalile SAD i ceo atlantski blok zemalja EU, pa sada i ostatak sveta klizi ka neprijatnom zaoštravanju odnosa, i protiv svoje volje. Početkom ove godine, naš kolega novinar Greg Boke, dao je interesantnu analizu američkog spoljnog duga, baziranu na objavljenim podacima sa stanjem na kraju 2009. godine, od strane Američkog biroa za ekonomske analize (U.S. Bureau of Economic Analysis (BEA).
Dug SAD stranim poveriocima u tom trenutku iznosio je 14 biliona dolara (14 hiljada milijardi). Dva od deset prvih poverilaca, kupaca državnih obveznica SAD, su sa Dalekog Istoka (Kina i Japan). U samom vrhu su i zemlje izvoznice nafte, koje postaju sve nezadovoljnije i uplašenije za sopstvenu sudbinu, jer primer Libije jasno govori da je najvećem svetskom dužniku jeftinije da za 30-50 milijardi dolara izvrši invaziju zemlje poverioca, nego da plati dug (za naftu koju uzima godinama a plaća povremeno i retko), od više stotina milijardi dolara.
Iz analize je jasno da će deficit budžeta SAD i u narednih deset godina biti ogroman, da će dug rasti iz godine u godinu i pitanje je kako će se ikada „izravnati“. Na stranu to što i Evropska unija mora da iz svojih skromnih budžeta prebacuje novac u američki budžet, jer je to politički diktat SAD-a, pa kad se američka privreda oporavi (?), ona će biti „motor“ za ceo svet, i za EU naravno, pa će tako i zemlje NATO alijanse dobiti svoja sredstva nazad. Ko veruje u ovaj ludački plan? Niko, ali se niko ne usuđuje da odbije SAD, a to najbolje znaju nemačke banke, koje su u američkom finansijskom krahu, po nekim informacijama, izgubile jedan bilion dolara (hiljadu milijardi). Sada je jasna nervoza i Angele Merkel, jer Nemačka ne želi da bude vreća bez dna, ni za SAD ni za bankrotirane članice EU.
Da li će se nova strategija odnosa sa SAD postaviti u odnosu na veličinu duga, ostaje da se vidi. Iz tabele deset najvećih poverilaca možete izvući brojne zaključke. Evo prvo tabele:
- Kina
Dug SAD prema Kini je gotovo 1.000 milijardi dolara, a koji se i dalje povećava bez vidljivih naznaka kako bi se on zaustavio ili počeo da smanjuje. Bez kineski zajmova Amerika ne može finansijski i robno da funkcioniše – a veliko je pitanje dokle će Kina biti raspoložena i uopšte dole će za Kinu biti isplativo da se taj dug povećava kupujući američke obveznice, odobravanjem kredita, kupovinom kompanija… Hoće li na kraju Kina kupiti znatan deo Amerike i postati vlasnik velikog dela američke privrede, njenog finansijskog potencijala…
Američki dug: 891,6 milijardi dolara
Procenat ukupnog stranog duga: 20,4%. Dug prema Kini je ekvivalentan kombinovanom bruto proizvodu Ilinoisa (630,4 milijardi dolara) i Indijane (262,6 milijardi dolara). Što reče Boke, bilo bi ružno da Čikago, glavni grad Ilinoisa, i grad u kome je Obama živeo i radio, ode na doboš.
- Japan
Američki dug: 883,6 milijardi dolara
Procenat ukupnog stranog duga: 20,2%. Dug prema Japanu ekvivalentan je kombinovanom bruto proizvodu Minesote (260,7 milijardi), Viskonsina (244,4 milijarde), Ajove (142,3 milijardi) i Misurija (239,8 milijardi).
- Velika Britanija
Američki dug: 541,3 milijarde dolara
Procenat ukupnog stranog duga: 12,4%. Najveći saveznik SAD, u svim domenima, drži dovoljno obveznica da bi bruto proizvod Nju Džersija (483 milijarde) i Delavera (60,6 milijardi) bio potreban da ga pokrije.
- Izvoznici nafte
Američki dug: 218 milijardi dolara
Procenat ukupnog stranog duga: 5%. U ovoj kategoriji su 15 zemalja izvoznika nafte u SAD koji su prinuđeni da kupuju američke obveznice izvozom nafte, a to su: Ekvador, Venecuela, Indonezija, Bahrein, Iran, Irak, Kuvajt, Oman, Katar, Saudi Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Američki dug bi mogla da pokrije Nebraska (86,4 milijarde) i Kanzas (124,9 milijardi).
Lično sumnjam u podatke za ovu kategoriju, pogotovo kad su Iran i Irak u pitanju. Možda Iran ima američke obveznice iz nekog ranijeg perioda, jer već nekoliko godina ne prima dolare za svoju naftu, već kupci moraju da obezbede „korpu valuta.“ Doduše, nedavno je vlada Irana odlučila da minimalne količine nafte prodaje za dolare, kao znak dobre volje. Sa Irakom je još čudnija priča. Koliko znam, od pada Sadama Huseina, američka država ne plaća Iraku preuzetu naftu, jer je to „cena za demokratiju i američke vojnike koji čuvaju iračku demokratiju.“ Možda moje informacije nisu pouzdane.
- Brazil
Američki dug: 180,8 milijardi dolara
Procenat ukupnog stranog duga: 4,1%. Ovaj dug je ravan bruto godišnjem proizvodu Nevade (126,5 milijardi) i Ajdaha (54 milijarde).
- Karibski bankarski centri
Američki dug: 155,6 milijardi dolara
Procenat ukupnog stranog duga: 3,6%. Karibski bankarski raj, u kome su Bahami, Bermuda, Kajmanska ostrva, Holandski Antili, Panama i Britanska Devičanska ostrva, drže ovaj ogromni deo obveznica. Dug bi mogao da pokrije Kentaki svojim ukupnim bruto proizvodom (156,6 milijardi).
- Hong Kong
Američki dug: 138, 2 milijarde
Procenat ukupnog stranog duga: 3,2%. Iako je ovde Hong Kong izdvojen kao posebna država, ne zaboravite, sa posebnim statusom u okviru Kine, spajanjem potraživanja prema SAD moglo bi se opasno uticati na ukupno stanje američkog duga. Dug Hong Kongu, poređenja radi, mogao bi biti pokriven bruto proizvodom Vašingtona D.C. (99,1 milijarda) i Vajominga (37,5 milijardi).
8. Kanada
Američki dug: 134,6 milijardi dolara
Procenat ukupnog stranog duga: 3,1%. Severni sused je velikodušan u pomaganju SAD-u, kupovinom obveznica u vreme krize. Ukupan dug mogle bi da pokriju: Mejn (51,3 milijardi), Nju Hempšir (59,4 milijardi) i Vermont (25,4 milijardi).
- Tajvan
Američki dug 131,9 milijardi dolara
Procenat ukupnog stranog duga: 3%. Još jedan „deo Kine“ drži toliki dug da je u klubu prvih deset poverilaca SAD. Nimalo prijatno saznanje. Dug bi mogli da pokriju Zapadna Virdžinija (63,3 milijarde) i Havaji (66,4 milijarde).
- Rusija
Kako se Svet brzo menja možda se najbolje vidi na primeru Rusije. Samo desetak godina pre Rusija je „klečala na kolena“ da bi od Amerike i zapada dobila 20 milijardi kredita. Jedna od bitnih ucena Rusije bilo je i samo tiho mrmljanje Rusije oko bombardovanja SR Jugoslavije 1999 jer je Rusija zbog tog ćutanja i nemešanja bila „nagrađena“ kreditom od 19 milijardi dolara. Samo deceniju kasnije Rusija je vratila sve kredite i postala značajan kreditor Amerike, samo naša vladajuća „elita“ izgleda da to „ne zna“ pa su im Evro-Atlantske integracije draže za bankrot zemljama no sa Rusijom. Možda će ubrzo i saznati za tu „veliku tajnu“ ali se bojim da ne bude kasno. Rusija se može okrenuti drugim znatno većim i pouzdanijim partnerima od Srbije, a nas zbog našeg državnog vođstva ostaviti na čerečenje Merkelovoj, EU i Americi. Vozovi odlaze na Istok, mi još ni kartu nismo namerili da rezervišemo.
Američki dug: 106,2 milijarde dolara
procenat ukupnog stranog duga: 2,4%. Iznenađujuće je da je Rusija tek na desetom mestu liste poverilaca, ali ne treba zaboraviti da je vojno superiornija od prethodnih devet. Sa ogromnim sopstvenim rezervama i odlukom da američke kompanije ne mogu preko EU i paravan kompanija kupovati naftu, gas i dizel gorivo, Rusija pažljivo balansira svoja potraživanja prema SAD. Dug bi mogle da pokriju: Severna Dakota (31,9 milijardi), Južna Dakota (38,3 milijarde) i Montana (36 milijardi).
Naravno da kreditori ne mogu na ime duga preuzeti države koje im duguju, a koje su iznete kao ilustruja stanje zaduženosti SAD. Sigurno nije prijatno to što prvih deset kreditora drži 77,4% američkog spoljnog duga. Zaprepašćujuće je i to da ostatak, 22,6%, više od jedne petine, otpada na zemlje kojih možda ima i dvadeset na spisku.
Tako vrlo je jasno da SAD „duguju svima,“ da svoj unutrašnji dug prebacuju na strane države i institucije. Pitanje je kako će se ovaj dug otplatiti, da li je SAD uopšte nameravaju da dug vrati ili će ga održavati na približno ovom nivou – platiti samo ono što dospe za naplatu, ali u isto vreme terati te poverioce da kupuju nove obveznice.
Po tom principu, SAD mogu da žive na račun ostatka sveta u nedogled – ako im ovi veliki kreditori to i dozvole. Stoga nešto će očigledno morati da se menja u svetskoj ekonomiji i političkim odnosima u narednoj dekadi, jer sistem američkog življenja na visokoj nozi ipak nije održiv i može biti samo iluzija.
Preuzeto od: http://www.srpskapolitika.com
