Prošlo je 11 godina od NATO-bombardovanja Srbije. Hiljade mrtvih i ranjenih, na desetine hiljada porušenih zgrada, domova, fabrika, mostova… Nepopularna tema za sadašnji režim u Srbiji, koji se iz petnih sila trudi da nam zapadne „saveznike“ prikaže kao prijatelje koji su nas kasapili zato što smo mi zaista bili loši, a oni, kao vajni civilizatori i demokrate, bili su tu da nam ukažu na stranputicu kojom smo krenuli pokušavajući da odbranimo svoje. Baš kao u Balkanskom špijunu: „Hajde, lepo priznaj da si kriv, pa će ti Đura oprostiti što te je tukao…“
Čak i šiptarska prodaja srpskih bubrega i srca nije dovoljno zastupljena na televiziji. Plaše se bedni političari da će im to smanjiti rejting u narodu, na beskompromisnom evropskom putu Srbije. Ne shvataju pritom da prećutkivanjem istine o srpskom stradanju. Pitam se kako su srpske režimlije dočekale izveštaj Dika Martija: mora da im nije bilo lako… Odmah su pozvali marketinšku agenciju, koja ih je posle par dana obavestila da im taj
izveštaj i popularizacija te teme u srpskom društvu, u predizbornoj godini, ne ide na ruku…
Pre par nedelja gost kod Olje Bećković bila je hrvatska spisateljica Vedrana Rudan, koja je na kraju emisije, na pitanje šta je njen najjači utisak a nije na listi (zanimljivo, nije na listi), odgovorila:
„Pa moj utisak je to što se u Srbiji, koliko čujem, vidim i čitam, uopće ne priča o tome koliko umire godišnje Srba od raka nakon bombardiranja Srbije i Kosova, osiromašenim uranom od strane Amerikanaca. Postoje kod vas istraživanja, to su učinili beogradski veterinari da, od kad ste bombardirani, umire 7 puta više pasa nego prije rata. Dakle, u Srbiji postoji podatak koliko umire pasa više nego prije rata, ali ne postoji podatak koliko od raka umire Srba više nego prije rata, iako umirete u zastrašujućim brojkama. To bi bio jedan od mojih predloga, da se to u Srbiji konačno stavi na dnevni red i da se možda komentira jedan cinični potez, odmah nakon bombardiranja, gospođe Lin Montgomeri - tu sliku možete sigurno naći negde u arhivi - gdje je ona sebi na krilo, dakle, na svoje američko krilo posjela srpsko dijete, ćelavo od leukemije i od kemoterapije, i tražila od Srba da pomognu u njegovom liječenju. Dakle, takav jedan sramotni
cinizam se rijetko viđa i meni bi bilo drago da Srbi nešto napišu o tome, a da u vremenu ne objavljuju mišljenje Amerikanaca o tome, jer ono zna se kakvo je. Nego, da se nađe jedan međunarodni tim, ako je to uopće moguće - a sve
se znalo, o osiromašenom uranu sve se zna - pa da ta vaša Vlada ili taj vaš predsjednik lijepi kažu vama podatke koliko vaše djece umire zbog osiromašenog urana.”
Na pitanje Bećkovićke šta bismo mi mogli da radimo sa tom istinom, Rudanova se iznenadila:
“I onda ćete tim podatkom moći mahati i reći Amerikancima: „Ubijate nas. Niste nam prijatelji. Ne vjerujemo vam. I ne ubijate samo muslimane, ne ubijate samo teroriste, pod navodnicima, ubijate u sred tzv. civilizirane Evrope, nevinu djecu“. Mislim da je svaka istina o Americi, pa makar i tako banalna, kao što je ubijanje djece u Srbiji, ipak jedan korak napred, prema spoznaji, koliko je Amerika Hitler 21. vijeka”.
Eto, treba u Srbiju da dođe Vedrana Rudan i da nam, u tako gledanoj TV-emisiji, kaže istinu o oči i da se svi vlastodršci i medijski magnati, ako imaju bar malo obraza, postide i obore glave…
