Nekako u to vreme usledila je i holivudska produkcija fimova, novi talas američke kinematografije, prožet antiruskom histerijom jer su Rusi prikazani kao teroristi, kriminalci i nasilnici
Možemo li da pretpostavimo, sada možda zvuči fantastično, da će u nekom budućem vremenu neki događaji u Rusiji i neki događaji u Ukrajini dovesti do toga da ove dve države opet požele da se ujedine? Ili suprotno, zašto ono što je započelo sa Jugoslavijom 1991. godine, i odmah zatim sa Sovjetskim Savezom i Čehoslovačkom, ne može da se nastavi dalje? Odakle uverenje da će Evropa večno biti stabilna? Odnosno, zašto i Ukrajina ne bi mogla da se raspadne? Istina, ona je već ostala bez Krima, jer tamo je od 1991. postojala nezadovoljna politička grupacija koja je težila ujedinjenju sa Rusijom i sada je to i dočekala. U istočnoj Ukrajini, uz Ruse, i većina Ukrajinaca govori ruski jezik, no to više liči na Irce koji govore engleski, ali sebe smatraju Ircima, ili kao u Belgiji gde polovina stanovništva govori francuski, a sebe smatra Belgijancima.Dakle, sve je moguće, ako NATO uđe u Ukrajinu i pokuša da se približi njenim istočnim granicama, a to je nož pod trbuhom Rusije. Moskva bi trenutno vojno intervenisala i uzela prostor do reke Dnjepar, čime bi Ukrajina bila podeljena. I zbog toga neće biti nikakvog rata između NATO-a i Rusije, jer je Rusija vojno superiorna u tom delu Evrope, a širenje NATO-a na istok pokazaće se kao velika greška Vašingtona.
Rusija je posle raspada Sovjetskog Saveza bila umorna od trke u naoružavanju, izolacionizma i pretenzija na dominaciju u svetu. U Moskvi u vreme ...
Nekako u to vreme usledila je i holivudska produkcija fimova, novi talas američke kinematografije, prožet antiruskom histerijom jer su Rusi prikazani kao teroristi, kriminalci i nasilniciMožemo li da pretpostavimo, sada možda zvuči fantastično, da će u nekom budućem vremenu neki događaji u Rusiji i neki događaji u Ukrajini dovesti do toga da ove dve države opet požele da se ujedine? Ili suprotno, zašto ono što je započelo sa Jugoslavijom 1991. godine, i odmah zatim sa Sovjetskim Savezom i Čehoslovačkom, ne može da se nastavi dalje? Odakle uverenje da će Evropa večno biti stabilna? Odnosno, zašto i Ukrajina ne bi mogla da se raspadne? Istina, ona je već ostala bez Krima, jer tamo je od 1991. postojala nezadovoljna politička grupacija koja je težila ujedinjenju sa Rusijom i sada je to i dočekala. U istočnoj Ukrajini, uz Ruse, i većina Ukrajinaca govori ruski jezik, no to više liči na Irce koji govore engleski, ali sebe smatraju Ircima, ili kao u Belgiji gde polovina stanovništva govori francuski, a sebe smatra Belgijancima.
Dakle, sve je moguće, ako NATO uđe u Ukrajinu i pokuša da se približi njenim istočnim granicama, a to je nož pod trbuhom Rusije. Moskva bi trenutno vojno intervenisala i uzela prostor do reke Dnjepar, čime bi Ukrajina bila podeljena. I zbog toga neće biti nikakvog rata između NATO-a i Rusije, jer je Rusija vojno superiorna u tom delu Evrope, a širenje NATO-a na istok pokazaće se kao velika greška Vašingtona.
Rusija je posle raspada Sovjetskog Saveza bila umorna od trke u naoružavanju, izolacionizma i pretenzija na dominaciju u svetu. U Moskvi u vreme Borisa Jeljcina nisu mnogo razmišljali o mogućim reakcijama „verovatnog protivnika“. Mnogi su u Rusiji verovali u dobrog ujka Sema, koji će im pokloniti demokratiju i pomoći da uđu u „civilizovani svet“. Verovali su da demokratska i kapitalistička Rusija nema neprijatelja. Ipak, u Vašingtonu nisu poverovali u rusko oduševljenje mirom i saradnjom, rusku dobru volju tumačili su kao slabost, rusku usmerenost ka demilitarizaciji i obustavljanju trke u naoružavanju shvatili su kao posledicu poraza u hladnom ratu. A budući da ga je Moskva izgubila, Rusiju je trebalo rasparčati, opljačkati i definitivno uništiti.
Nekako u to vreme usledila je i holivudska produkcija fimova, novi talas američke kinematografije s jakom rusofobijskom orijentacijom, zapravo, prožet antiruskom histerijom jer su Rusi prikazani kao teroristi, kriminalci i nasilnici protiv kojih je sve dozvoljeno da bi se zaštitio „civilizovani svet“. Postkomunistička i postsocijalistička Rusija prikazivana je kao država mafije, totalno kriminalizovana zemlja koja predstavlja pretnju čitavom svetu, ali pre svega pretnju za američku nacionalnu bezbednost. Konstatovano je postojanje „neposredne opasnosti za nacionalne interese i bezbednost SAD od strane organizovanog kriminala u Rusiji, koji produbljuje nestabilnost u ogromnoj nuklearnoj državi“.
U geopolitičkoj teoriji i zvaničnoj doktrini američke nacionalne bezbednosti, u aktivnostima američkih specijalnih službi, i u spoljnoj politici Vašingtona, u kulturnoj politici američke filmske industrije, ali i u formiranju mnjenja američkog establišmenta već godinama je isti trend rusofobije. Amerika je krenula u stvaranje novog svetskog poretka protiv Rusije, nauštrb Rusije i na ruševinama SSSR-a. U modelu novog svetskog poretka za Rusiju nema mesta, njena teritorija se smatra slobodnim prostorom sa bogatim prirodnim resursima koje treba podeliti na uticajne sfere SAD i njenih saveznika da bi se obezbedila ravnoteža njihovih interesa. U toj igri, neki stratezi u Vašingtonu računaju na Kinu i nude joj ulogu regionalne superdržave koja bi dobila kontrolu nad Sibirom, Japan bi trebalo da bude slobodan igrač u američkom timu u zamenu za kontrolu ruskog Dalekog istoka, dok bi Evropa ostala u sferi američke hegemonije u zamenu za kolonizaciju Ukrajine i Pribaltika. Da bi se ućutkala Turska, nudi joj se da, zajedno sa SAD, kolonizuje srednjeazijske republike. Rusija se u tim planovima tretira kao „geopolitička crna rupa“, ogromna nepodeljena teritorija, koja se može iskoristiti kao kompenzacija drugim vodećim zemljama za neke moralne i materijalne nezgode prouzrokovane američkom „blagom hegemonijom“. Inače će svet, po američkim stratezima, utonuti u anarhiju i haos, u kojem će „ruski kriminalci i teroristi izazvati svetsku katastrofu“.
Veoma negativan lik Rusije planski je stvaran godinama, jer je kolonizacija i uništenje ove velike zemlje veoma probitačan geopolitički poduhvat za svetsku oligarhiju. Ravnoteža prihoda i rashoda u ostvarenju ove geopolitičke zamisli godinama je koštala Rusiju na stotine milijardi dolara. Sve je to bio plen-profit transnacionalnog kapitala koji je Moskvi smanjio dobit za najmanje 100 milijardi dolara, doveo do podleganja političkim pritiscima od strane Zapada, odliva mozgova u inostranstvo...
A onda se pojavio Vladimir Vladimirovič i rekao : „Dosta je bilo rasprodaje i ponižavanja“.
