Jedna od najčešćih ekonomskih kovanica koja se danas mogu čuti je ona o fleksibilnom tržištu rada. Neprekidnim ponavljanjem ove kovanice koju više niko niti analizira niti dovodi u pitanje, ona postaje nova, prihvaćena mantra. U njoj je sadržana sama suština „novog“ kapitalizma i ona simbolizuje budućnost koja ne samo da se sprema, već je uveliko tu.
Argumentacija u korist fleksibilnog tržišta rada je na prvi pogled logična. Ako poslodavci nemaju troškove kada otpuštaju radnike (otpremnine npr.), ako nema zakonske regulative koja otpuštanje otežava i komplikuje, tada će poslodavci mnogo lakše zapošljavati nove radnike. Kada je otpuštanje lako, i zapošljavanje je mnogo lakše.
Kao dodatni argument se navodi i postepeno ukidanje razlika između stalno zaposlenih i onih koji rade na određeno vreme. U novom ambijentu više ne bi bilo diskriminacije radnika i zaštite koju stalno zaposleni uživaju na teret ostalih, pogotovo mladih. Trend je potpuno jasan – ide se ka tome da svi zapravo rade na određeno vreme, s tim da poslodavac diskreciono odlučuje koliko to određeno vreme traje.
Pored lakog otpuštanja radnika, druga dimenzija fleksibilnog tržišta rada podrazumeva i elastičnost plata nadole. Ako poslodavci mogu smanjivati plate zaposlenih bez suvišnih procedura, bez pogađanja sa sindikatima i bez propisane minimalne cene rada, zaposlenost će svakako rasti. Poslodavci će lakše odlučivati da uđu u nove preduzetničke poduhvate, a to će otvarati nova radna mesta.
Promotori ovih ideja smatraju da su sindikati i državna regulativa osnovne prepreke efikasnom funkcionisanju tržišta rada i osnovni generatori nezaposlenosti. Radikalni korifeji slobode i slobodnog tržišta, poput Hajeka na primer, smatraju da je i parlament prepreka funkcionisanju tržišta i da njegovu moć treba ograničiti. Uostalom, Hajekovo dirljivo poštovanje za generala Pinočea je jasan signal u kom pravcu treba ići.
Hladnom ekonomskom analizom se dolazi do logične poente – u „novom“ starom kapitalizmu čovek je stvar, u najbukvalnijem smislu te reči. Kao što se preduzetnik oslobađa zaliha prodajom po bagatelnoj ceni ili bacanjem, slično će se osloboditi i viška radnika – otpuštanjem. Ljudi koji su sekli i slagali balvane, biće tretirani baš kao i ti balvani kada do krize dođe.
Oni koji ne prihvataju ovu logiku misle da između balvana i čoveka ipak postoji nekakva razlika i da bi je možda trebalo uvažiti. Balvan nema balvančiće kojima mora objasniti da više nema ni posla ni primanja, da ne zna kako će ih sutra nahraniti, kako će otplaćivati kredite, ili do kada će moći da ostanu u kući u kojoj trenutno žive. Balvan nema ni samopoštovanje, pa nema ni osećaj poniženosti, ne mora se kljukati bensedinima da bi funkcionisao, a nema ni običaj da se baca pod voz, ili skače sa krova.
Ako bi ove sentimente i odbacili, ostajemo uskraćeni za mnoge odgovore. Nejasno je i nedefinisano, u kom to trenutku ljudi mogu biti otpušteni. Da li je to u trenutku kada firmi prete gubici, ili je otpuštanje opravdano već sa padom profita, kada bonusi i dividende postaju manji? Da li se može opravdati praksa da se ljudi otpuštaju samo da bi se stvorila atmosfera straha kako bi „preživeli“ radili bolje i više, pod tenzijom? Da li je opravdano otpuštati ljude kada su stigli do stepenice na kojoj im treba dati veću platu, pa je jeftinije na njihovo mesto dovesti mlađe i jeftinije? Da li fleksibilno tržište podrazumeva da ćete brzo naći novi posao i da li će taj posao biti sličnog kvaliteta onome koji ste izgubili, iako vam je na primer pedeset godina?
Protivnici fleksibilnog tržišta rada neretko se etiketiraju kao demodirani levičari, socijalistički i socijaldemokratski nostalgičari, naivni i sentimentalni humanisti. Sa etiketama ili bez njih, oni protiv sebe imaju tri, mnogo čvršća tabora.
U prvom taboru su oni mali preduzetnici koji nemaju previše sentimenta prema drugima, ali ni prema sebi. Njihova teza je logična i prihvatljiva – oni rizikuju iz dana u dan svoju imovinu, trud, nerve, ponekad i glavu. Njihovi zaposleni rizikuju samo radna mesta i tu sentimenta ne može biti.
Drugi tabor je mnogo moćniji i čine ga menadžeri velikih kompanija. I njihova argumentacija je logična, bar iz njihovog ugla. Možda bi tu poziciju najbolje okarakterisali kao zalaganje za tržište rada ograničene fleksibilnosti.
Ova vrsta menadžera ima jasan stav – tržište jeste fleksibilno, ali ne i za njih. Kada oni izgube posao, aktivira se tzv. zlatni padobran i oni dobijaju ogromne otpremnine, u pravilu milionske. Nasuprot njima, žrtve njihovog lošeg vođenja firmi dobijaju otkaz i ništa više. Iz njihovih kancelarija koje su u pravilu na najvišem spratu poslovne zgrade, to sigurno izgleda kao viša pravda.
I ovoj se argumentaciji može progledati kroz prste budući da reflektuje već prihvaćenu praksu. Ako se niko ne buni, ako se može…pa zašto da ne? Konačno, pre nego je dospeo u takvu poziciju moći, menadžer je morao koristiti i pamet i laktove, ponekad nokte, zube, narkotike, morao je raditi kao pas i morao je preći sve stepenice da bi se konačno oslobodio rizika fleksibilnog tržišta i dokopao zlatnog padobrana.
Treći tabor je, po mom uverenju, najsporniji, najgroteskniji i najglasniji. U njemu su se udobno smestili akademski ekonomisti i sociolozi koji iz svojih fakultetskih kabineta uporno i strasno promovišu vrline i društvene koristi fleksibilnog tržišta rada.
Paradoks je da upravo oni koji su od rizika pobegli i sklonili se u zavetrinu akademskih institucija, sada junački promovišu vrline života sa puno rizika. Zahvaljujući autoritetu naučnih institucija, akademsko zalaganje za fleksibilno tržište rada time dobija prizvuk naučne egzaktnosti, što već predstavlja ozbiljan problem.
Zalaganje za fleksibilno tržište rada ne reflektuje nikakve naučne zakonitosti, nije nužnost i ne može se potkrepiti nikakvim ozbiljnim empirijskim analizama. Reč je pre svega o moralnom izboru i afinitetima, a tu egzaktnosti nema, niti je može biti. Odbrana fleksibilnog tržišta rada sa aspekata moralnog izbora može biti legitimna, ali naučna ne može biti nikako. Svi pokušaji kojima se fleksibilno tržište rada brani oslanjanjem na nauku, samo je još jedna od velikih intelektualnih podvala ovog vremena.
Preuzeto od: http://www.slobodanjovanovic.org
