Analiza jugoslovenskog socijalizma - Etatizam i njegove posledice (IV)

FUNKCIONALNA RAZMATRANJA

Moglo bi se tvrditi da je, u određenim sredinama is određenog aspekta, teološki socijalizam funkcionalno svrsishodniji od naučnog socijalizma. Ako se svo znanje određuje egzistencijalno - kao što tvrdi Karl Mannheim - onda u izuzetno heterogenom društvu nema mogućnosti za smislenu komunikaciju između sastavnih društvenih grupa. Nikakav konsenzus nije moguć. Nepismeni seljak i obrazovan gradski stanovnik obično ne mogu da komuniciraju, prvi je podanik, a drugi građanin. Dodajte tome još klasni interes, i rezultat je nepomirljivi klasni sukob. Klasni konflikti mogu se delimično razrešiti, i konsenzus postići, postupnom homogenizacijom društva, kontinuiranom, više ili manje nasilnom, klasnom borbom. Tako se razvijalo građansko društvo. Konsenzus, koji je neophodan za uredan društveni život, može se, međutim, postići i verom. U tom slučaju, nije potrebno razumeti, dovoljno je verovati. Tako su funkcionisala srednjovekovna društva. Tako su takođe vladajuće grupe u etatističkim društvima, služeći se nasleđenom religioznom strukturom svesti, postigle konsenzus zasnovan na veri u harizmatske vođe i institucije. Empirijski dokaz vitalnosti i efikasnosti te strategije može se naći u političkoj stabilnosti i visokoj stopi privrednog razvoja u savremenim etatističkim zemljama.
Onog trenutka kad se konsenzus prenese u područje izvan razumskog, nestaju sve teškoće, drugim rečima, sve se kontradikcije mogu tolerisati. Hrišćanska ljubav za svako ljudsko biće - „ Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe „ - logički je nespojiva s nasiljem, eksploatacijom i ratom. Hrišćanski robovlasnici, hrišćanski feudalni gospodari i ratni komandanti predstavljaju contradictio in adjecto. Pa ipak, te kontradikcije postoje bez teškoća - one su, u stvari, pravilo i, kad su mrtve, spomenute časne osobe svečano se sahranjuju u hrišćanskim crkvama. Slično tome, socijalistička jednakost nespojiva je s autoritarnom hijerarhijom, odsutnošću lične slobode i politikom sile. Autoritarna narodna vlast, demokratija bez neslaganja, „naučna ideologija“ i slične institucije ili koncepti su, naravno, logičke nemogućnosti, ali su u isto vreme i vrlo realni. Religiozni i racionalni um različito funkcionišu.
„Naučna ideologija“ ne samo da uspešno pomiruje logičke kontradikcije nego takođe i nadaleko širi iluziju o spoznaji sveta. Opisujući svoju vlastitu poljsku sredinu, Lešek Kolakovski je uočio :
„Marksisti pedesetih godina znali su da je Lisenko teorija naslednosti ispravna i da je Hegelova filozofija bila reakcija aristokratije na francusku revoluciju, da Dostojevski nije bio ništa do dekadencija i takođe, da je teorija rezonancije u hemiji reakcionarna besmislica. Svaki je Marksist pedesetih godina znao te stvari, iako nikad nije naučio šta su hromozomi, nije imao pojma u kom je veku živeo Hegel, nije pročitao ni jednu knjigu Dostojevskog, ili proučio srednjoškolski udžbenik iz hemije. Za Marksista je sve to radila Služba“.
Osoba neopterećena protuslovljima, u posedu apsolutnog znanja, ima osećaj potpune sigurnosti koji joj daje značajnu prednost pred sugrađanima. U odnosu prema kolebjivima, zbunjenima i neukim ljudima oko sebe, ona deluje sasvim nadmoćno. Time se može objasniti popularnost i uspeh „naučne ideologije“.
Srednjovekovni je čovek bio član Crkve i nekog udruženja, on nije još postao individuum. Ako je bio kmet, bio je još beznačajniji. Imena srednjovekovnih arhitekata i umetnika koji su stvorili značajna umetnička dela nisu zabeležena. Društvo je bilo potpuno autoritarno. Otac u porodici, feudalni gospodar i kralj u građanskom životu, papa ili drugi visoki sveštenik u verskom životu, i Bog na nebu, držali su svet u svojim rukama. Čovek - pojedinac ne samo da je bio beznačajan nego i apriori grešan. Zakonsko pravilo glasilo je da je optuženi kriv sve dok se ne dokaže njegova nevinost. (Francuska je revolucija preokrenula to pravilo, ali je ono opet primenjivano u Rusiji visinskog i Solženjicina). Još u šesnaestom veku većina obrazovanih ljudi je verovala da je demokratska republika privlačna samo za gunđala i subverzivne elemente. Čak i u osamnaestom veku jedva da je bilo autora koji su verovali da bi zemlja velika kao Francuska mogla duže preživeti kao republika. A njihov je skepticizam naizgled bio opravdan. Slično tome, danas se smatra da široke radne mase nisu sposobne za političko samoupravljanje i samoodređenje..
Osim nekoliko izuzetaka, republikanizam i politička demokratija su dostignuća devetnaestog veka, omogućena uspešnim buržoaskim revolucijama. Revolucije su osnovno potresle staro društvo. Liberte i egalite - bar na tržištu - omogućile su razvoj individualnih osoba i odgovornosti i Polako, ali sigurno tržište - je nagrizalo stare institucije i staru svest. Da bi moglo pravilno funkcionisati, tržište je zahtevalo striktno poštovanje zakona. Da bi bili uspešni, poslovni su ljudi morali racionalno postupati, proračunavati dobitke i gubitke i maksimirati pozitivnu razliku. Mešanje države nije bilo niti poželjno, niti potrebno, osim u ulozi čuvara i zaštitnika poslovnih interesa zemlje u inostranstvu. Time je značajno smanjen obim političke vlasti. Isto je bilo i sa verskom vlašću. Crkva je odvojena od države i potisnuta u područje - privatnog života. Novac nema nikakvih religioznih uverenja. Obrazovanje, umetnost i nauku su odvojeni od crkve. Nova klasa u usponu trebala je pozitivno znanje da bi mogla prosperirati. Pošto su stari autoriteti razvlašćeni, borba različitih društvenih i političkih grupa za svoje interese stvorila je političku demokratiju - doduše ograničenu i klasno obojenu, ali ipak temeljito različitu od srednjovjekovnih političkih uređenja - nezamislivu još do pre dva veka. Budući da su kasnila u svojem privrednom i društvenom razvoju, etatistička društva nisu prošla kroz racionalizatorski iskustvo buržoaskog razvoja. U Rusiji, najstarijem etatističko društvu, kmetstvo je ukinuto tek pre stotinu godina, a carska autokratija tek pre šezdeset godina, i to samom revolucijom. ( U Skandinaviji je, npr, kmetstvo jedva i postojalo. U Engleskoj i u nekim švajcarskim kantonima ukinuto je pre pet vekova. U Nemačkoj i Austro - Ugarskoj preživelo je, međutim, sve do revolucija iz 1848, pa su između dva svetska rata ove tri zemlje doživele neugodna politička iskustva ). Ni jedna etatistička zemlja ( osim Čehoslovačke ) nije imala neko duže iskustvo sa političkim demokratijom. Skok iz predburžoaskog u postburžoaski svet stvorio je oblik svesti o kojem smo prije " govorili. Proganjanje članova partije imalo je isti taj učinak. U polureligioznoj sredini nije slučajno došlo do prepravke izvorne socijalističke teorije u odnosu prema državi. Ona se morala očekivati. Država i partija bile su neophodne da zamene kralja i crkvu. Kako vreme prolazi, savremena tehnologija, opšta pismenost i rastuća važnost nauke neminovno utiču racionalizatorski na svest. Harizmatski pristup biće zamenjen procenjivanjem stvarnog činjeničnog stanja. Da bi birokratski aparat mogao funkcionisati, individualnu arbitrarnost mora zameniti pravni formalizam pravila, a to mora proizvoditi racionalizatorski efekte slične onima s kapitalističkog tržišta. Rastuće blagostanje pojedinaca doprineće razvijanju njihovog samopoštovanja, samouverenosti i individualne emancipacije. Napokon, etatizam nije naslednik kapitalizma, on nije napredniji društveni sistem. On je jedan alternativni oblik organizacije društva koji u biti treba postići isto što i kapitalizam: razviti proizvodne snage i društvenu svest do tačke u kojoj socijalizam postaje moguć.

KONTRAREVOLUCIJA IZNUTRA
Razmišljanje i stavovi na kojima se zasnivaju lažne antinomije opisane u glavi i imaju zajedničke dve opšte karakteristike. Jedna je da se socijalizam jednostavno definiše kao negacija kapitalizma, i stoga isključivo u odnosu prema kapitalizmu. Socijalizam kao takav u osnovi ostaje unutar horizonta građanskog sveta. Drugo je da su ciljeve istisnula sredstva. Socijalizam više nije pre svega besklasno društvo u kojem pojedinci mogu potpuno razviti svoje vlastite sposobnosti, u kom je prisilu zamenila društvena odgovornost, a sloboda svakog pojedinca postala preduslov za slobodu svih zajedno - nego državno - vlasnička, centralno - planska privreda i jednopartijska vladavina. Pa ipak, kad su navedene ideje sprovedene posle uspešne oktobarske revolucije, gotovo svi - i u levici i u desnici - prihvatili su novi poredak kao socijalistički. Ne, doduše, idealan, ali u osnovi ipak socijalistički. Trendovi opisani u tabeli 1 korišćeni su kao empirijski dokaz ispravnosti takvog pristupa. Koncentracijom kapitala i eksproprijacijom proizvođača kapitalizam krči put prema socijalizmu. Sve što pobedonosno socijalistička revolucija treba da uradite jeste to da razvlastiti preostalih 4% poslodavaca - prema shvatanju čistunaca, još i 6% nezavisnih - i organizuje celo društvo kao jedno veliko, centralno - plansko preduzeće. Svako postaje radnik, proleter, klase se ukidaju i društvo postaje socijalističko.
Iako su gotovo svi takav sistem nazivali socijalističkim, svi nisu prihvatali takav socijalizam kao poželjan ili kao onaj koji dovodi do očekivanih rezultata. Anarhisti i sindikalisti kritikovali su takav sistem davno pre nego što je ~ uopšte imao priliku da zaživi. Još 1891. godine Engels je u komentaru nacrta Erfurtskog programa Nemačke socijaldemokratske partije istakao da proširivanje državnog vlasništva znači kombinovanje moći ekonomske eksploatacije i moći političke represije. Ozbiljni Marksisti i pojedini humanistički orijentisani naučnici mogli su proreći razvojne posledice takvog sistema još od samog početka. I ruski su revolucionari bili svesni kritika njihove strategije i njenih urođenih opasnosti. U knjizi izdatoj 1921. godine i korišćenoj kao partijsko štivo, Nikolaj Buharin - vodeći partijski teoretičar - razmatra tvrdnju R. Michels da će u socijalizmu administracija imati jednaku vlast kao i bogataši u kapitalizmu. Buharin je dokazivao da se ta tvrdnja zasniva na pogrešnoj pretpostavci da će mase večno ostati nesposobne. U društvu budućnosti kada će obrazovanje i kultura svima biti dostupni „postojaće neverovatna hiperprodukcija organizatora, koji će poništiti stabilnost vladajuće grupe“. U sledećoj rečenici Buharin je, međutim, ublažio svoj optimizam:

„Međutim, pitanje prelaznog razdoblja iz kapitalizma, u socijalizam, tj. perioda diktature proletarijata, mnogo je složenije. Neizostavna će posledica tog perioda biti tendencija prema degeneriranju, tj izlučivanje vodećeg sloja u obliku zametka jedne klase. Tu će tendenciju usporavati druga tendencije suprotnog smera kretanja, prvo, rast proizvodnih snaga, i drugo, ukidanje monopola obrazovanja. Povećana reprodukcija tehnologa i organizatora uopšteno, i to iz redova same radničke klase, potkopaće mogućnost novog klasnog svrstavanja. Rezultat te borbe zavisiće o tome koja će se tendencija pokazati jačom“.

Posle pola veka istorijskog iskustva, znamo da su tendencije prema raslojavanju bile neuporedivo jače. Budući da je hijerarhija prihvaćena kao osnovno načelo društvene organizacije, takav nas razvoj događaja ne iznenađuje. Osim toga, ako se malo pažljivije razmisli o onome što je rečeno, mora se zaključiti da takvo socijalističko društvo, iako očigledno različito od građanskog, ne nadilazi njegova ograničenja. Ono je stvoreno kao negativna slika u ogledalu kapitalističkog društva. Ono je preokrenuti kapitalizam. Kao takvo, ono nije socijalizam nego etatizam.
Značenje poslednjeg pasusa je mnogo šire nego što se to na prvi pogled čini. Svedoci smo jedne od najvećih drama u ljudskoj istoriji. U jednom jedinom odlučnom pokušaju, uz velike napore i uz cenu nebrojenih žrtava, jedno se veliko društvo pokušalo osloboditi zaostalosti i siromaštva ; razbiti okove koje su skovali istoriju, tradicija i podeljeni interesi, emancipirati sebe i time celo čovečanstvo. Takva se revolucija nije mogla sprovesti kroz postepene reforme ili se zasnivati na ležernoj analizi sredstava i ciljeva. Ona se nije mogla zaustaviti na pola puta. Ona je mogla prihvatiti samo najplemenitiju i najuzvišeniju ideologiju epohe - ideologiju socijalizma. I nije se mogla zaustaviti pre nego što se socijalizam postigne. Nade miliona ugnjetenih, eksploatisanih i poniženih ljudskih bića u celome svetu zavisile su o uspehu oktobarske revolucije. Ona je morala uspeti, čak i da nije uspela - čak i da nije mogla uspeti, druge bi revolucije usledile. Od neprocenjive je važnosti bilo održati nadu na životu. Jednog ćemo dana imati socijalizam - bratsko, besklasno društvo, u kojem će ugnjetavanje i iskorišćavanje nestati jednom zauvek. Nije bilo te žrtve koja se ne bi mogla podneti za ostvarivanje toga cilja. A on će se sigurno ostvariti, jer socijalizam preostaje kao jedina alternativa jednom kad se kapitalizam uništi. To je u grubim crtama ljudsko značenje etatizama, značenje koje uključuje nadu, žrtvovanje i razočaranje.
Istorija je, međutim, bila drugačija. Njena je presuda bila jednostavna i nemilosrdna. Koliko ja vidim, ona sadrži tri glavne lekcije. Prvo, u ljudskim stvarima nema jednostavnog determinizma. Osim kapitalizma i socijalizma moguće su i druge alternative. U slučaju Rusije, materijalna zaostalost uslovila je mentalitet koji, kako je pre spomenuto, „ne samo da nije prevladao privatno vlasništvo nego ga nije ni dosegao“. Tako je gomilanje - sredstava za proizvodnju za društvo i potrošnih dobara za pojedinca - postalo primarni cilj novoga društva, zamenjujući sve ostale ciljeve. Zbog neprekidnih prijetnji neprijateljskog kapitalističkog sveta spolja, izuzetno su ojačale stalno prisutne autoritarne tendencije društva čije je jedino političko iskustvo bilo u znaku carske autokratije. Politička autokratija bila je najverovatniji ishod. Akumuliranje uz autoritarnost je pretpostavljalo svemoćnu državu. I tako je etatistička alternativa postala istorijska činjenica.
Druga se lekcija sastoji u, na izgled, protivrečnom dokazu da i jedna uspešna revolucija može propasti. Pre se smatralo da je jedina stvarna opasnost posle revolucije moguća kontrarevolucija. Takođe se smatralo da kontrarevolucija podrazumeva restauraciju. Tako je sva pažnja bila usmerena na konsolidovanje i jačanje vlasti. To je opet podrazumevalo preterani razvoj državnog aparata sa svim njegovim mehanizmima prisile, kao što je birokratija i tajna policija. Iskustvo staljinističkih sistema pokazalo je da očuvanje vlasti nije bilo garancija uspeha socijalizma. U stvari, apsolutna vlast pokazala se jednako kontrarevolucionarnom kao i uspešna buržoaska kontrarevolucija. Ona dovodi do kontrarevolucije, ali ne nužno i do restauracije.
Napokon, treća lekcija takođe pruža dokaze za obaranje pogrešnih postavki o determinizmu. Nepobitna je činjenica da socijalizam pridonosi ostvarivanju objektivnih ( katkada zvanih „ istorijskih „ ) interesa radničke klase mnogo više od bilo koje druge raspoložive alternative. Iz te činjenice, dakako, ne sledi da radnička klasa mora nužno biti nosilac socijalizma. Ona može podržavati različite društvene poretke. Gotovo je van svake sumnje da savremeni sovjetski radnici podržavaju sovjetski sistem i odbacuju američki, a američki radnici podržavaju američki sistem i odbacuju sovjetski. Prvi je poredak etatistički, a drugi kapitalistički. S druge strane, autoritarizam se može zasnivati na bilo kojoj društvenoj klasi. Tradicionalni autoritarizam se zasniva na višoj klasi ( aristokratija u Evropi prošlog veka, zemljoposednici i buržoazija u Latinskoj Americi ). Srednja klasa je podržavala fašizam u brojnim zemljama. Radnička klasa je podržavala staljinizam i peronizam, koji su se proširili u brojnim zemljama. Kasniji je antikapitalistički populistički i nacionalistički pokret, obično povezan sa vojskom.

Verovatno će se svi složiti da se sistem u kom država igra apsolutno dominantnu ulogu može dobro opisati izrazom etatističke ili državni. Međutim, manje je očigledno zašto bi etatizam trebao biti nezavisan društveno - ekonomski sistem, odvojen od kapitalizma ili socijalizma. U tom pogledu prisutne su dve tendencije: svođenje etatizma ili na kapitalizam, ili na socijalizam.
Kad su jednom shvatili da novo društvo nije ostvarilo ciljeve socijalizma, prirodno je bilo očekivati da ga socijalisti odbiju smatrati socijalističkim. Budući da su u sklopu nasleđenog, determinističkog načina razmišljanja bila poznata samo dva društvena poretka, sistem koji nije bio socijalistički mogao je biti samo kapitalistički. Zbog dominantnog položaja države, takav je sistem prozvan državnim kapitalizmom. Mnogi radikali u celom svetu - uključujući i sovjetske disidente - dele to mišljenje. Socijalistička revolucija samo je na izgled bila uspešna. U stvari, Staljin je sa svojim saradnicima, prisvojivši diktatorsku vlast, sproveo krvavu kontrarevoluciju, pa je tako sistem degenerisao u državni kapitalizam. Osnovna karakteristika tog sistema je da država poseduje sav kapital, zapošljava radnike i izvlači višak vrednosti jednako kao i privatni kapitalisti.

Taj se zaključak može kritikovati uz obrazloženje da je izveden iz jedne neopravdane pretpostavke: naime, da je klasno društvo u kojem država igra glavnu ulogu nužno državni kapitalizam. Lako je pronaći primere iz istorije gde to nije bilo tako. Na primer, u drevnom Egiptu država je posedovala sredstva za proizvodnju - u ono vreme to su u prvom redu bili zemlja i irigacioni sistemi, ali i zanatske radionice - pa ipak Egipat nije bio kapitalistička država. Ekonomske karakteristike ( centralno administrativno planiranje ), socijalne karakteristike ( nema privatnog bogatstva, drugačija socijalna stratifikacija ) i političke karakteristike ( posebne osobine komunističkih partija ) razlikuju osnovno etatizam od kapitalizma. Posle ćemo te zaključke potkrepiti dokazima komparativne analize. Osim toga, kapitalizam, privatni ili državni, podrazumeva postojanje kapitalista. Malo je teže identifikovati kapitaliste u etatističkim društvima.
Drugi pogled - identifikovanje etatizma sa socijalizmom ili bar sa prvom, državnom, etapom socijalizma - mnogo je rašireniji. Presudan ispit socijalizma je nepostojanje društvenih klasa, vladara i onih kojima se vlada, onih koji poredak stvaraju i onih koji ga prihvataju Posle ćemo videti da etatizam ne prolazi na ovom ispitu, pa tako i otpada prva varijanta. Druga je varijanta produhovljenije. Ona počinje konstatacijom da se kapitalizam ne može pretvoriti u socijalizam preko noći Postojaće prelazni period, potaknuto bilo parlamentarnom pobedom bilo pobedonosnom revolucijom, u kojem će država nacionalizovati sva sredstva za proizvodnju i sprovesti potrebne institucionalne promene. To je državni socijalizam, početni stepen socijalističkog razvoja. Toj, naoko ubedljivoj, koncepciji mogu se uputiti ove primjedbe :

      ( 1 ) državno vlasništvo nije nužna stanica na prelasku iz kapitalizma u socijalizam ;

( 2 ) potpuni državni monopol ekonomske i političke moći nije preduslov za prelazak ;

( 3 ) ako je državni socijalizam prelazni period, biće kratak, sa izrazitom tendencijom svođenja države u okvir koji joj je pristao i razvijanja tipičnih socijalističkih institucija.

Kod savremenih etatističkih društava nije tako. Ono što je trebalo biti prelazno, državno socijalističko razdoblje, iskristalisalo se u čvrsto etablirani poredak koji ne pokazuje nikakvih sklonosti prema značajnijim strukturalnim promenama.
Na ovom mestu možemo istaći da je Marks, iako on sam nikada nije razmišljao o posebnom društvenom poretku koji bi postojao istovremeno s kapitalizmom - a koji sam ja nazvao etatizam - ipak postulirao kriterijume koji nepogrešivo identifikuju takav sistem. Njegov osnovni - pokazatelj je kontrola viška rada proizvođača. „Osnovna razlika između različitih ekonomskih oblika društva, između, na primer društva zasnovanog na radu robova i društva zasnovanog na radu najamnika, je u načinu na koji se u pojedinom slučaju prisvaja višak rada stvarnog proizvođača - radnika". U svakom hijerarhijski organiziranom društvu vladajuća klasa može prisvajati i kontrolisati višak rada. Osnovna razlika između društva zasnovanog na kapitalističkom najamnom radu i društva zasnovanog na etatističko najamnom radu je način na koji se višak rada prisvaja, privatno vlasništvo u prvom a državno u drugom slučaju određuju taj način. Država ne samo da osigurava obnavljanje proizvodnih odnosa nego pre svega i obnavljanje odnosa dominacije i hijerarhije. Takva - samoobnavljajuća država koja je progutala celo društvo, određuje - kao što je istakao Hen'ri Letebvre - etatističko način proizvodnje.

POSLEDICE
Čudna smeša socijalističkih i antisocijalističkih osobina etatizma dovela je do podjednako čudne smese rezultata. Počnimo sa onima koji su posledica socijalističkih sastojaka.
Nema nikakve sumnje da je etatizam u velikoj meri razvio proizvodne snage. Ranih tridesetih godina, dok je ceo kapitalistički svet proživljavao svoju najtežu ekonomsku krizu. Sovjetski Savez je doneo svoje prve petogodišnje planove i postigao stope razvoja nezabeležene pre u ekonomskoj istoriji. Posle otprilike pola veka neprekidno visokih stopa rasta, nekad zaostala, polufeudalna privreda pretvorila se u modernu privredu, drugu u svetu po veličini proizvodnih snaga. Lansiranje sputnjika simbolizovalo je tu promenu. Podjednako impresivan bio je i razvoj drugih etatistickih zemalja.
Posledica privrednog razvoja može biti povećana nejednakost u raspodeli dohotka, prošireni jaz između bogatih i siromašnih. Ali se može upotrebiti i za poboljšanje položaja pre nedovoljno povlašćenih. Upravo se to kasnije dogodilo u etatističkim društvima. Empirijski dokaz za tu tvrdnju pruža nedavno istraživanje osnovnog blagostanja prosečnog čoveka, koje sam proveo u različitim zemljama. Osnovno blagostanje definisano je kao raspoloživost tri temeljna dobra: života (merenog očekivanim trajanjem života prilikom rođenja), obrazovanja (merenog brojem studenata na univerzitetima u odnosu prema ukupnom stanovništvu) i zdravlja (merenog opsegom zdravstvenih usluga, tj relativnim brojem lekara i bolničkih kreveta). Kako bi se izbegle razlike u ekonomskoj razvijenosti, šezdeset najrazvijenijih zemalja poređano je po veličini bruto nacionalnog proizvoda po stanovniku, a zatim je spisak tako poređanih zemalja upoređen s popisom zemalja poređanih po vrednosti socijalnih indikatora. Ako je mesto neke zemlje na potonjem popisu više tj. ako je rezultujuća razlika pozitivna - onda dotično društvo svojim prosečnim članovima pruža više osnovnih dobara nego druga društva.

TABELA 3

Najboljem rezultatu za svaki indikator dodeljena je vrednost 1, najlošijem 60. Zemlje su svrstane u tri grupe : etatističke zemlje, države blagostanja ( razvijene kapitalističke zemlje, s radničkim partijama na vlasti u toku više godina ) i ostale razvijene kapitalističke zemlje. Rezultati su prikazani u tabeli 3.
Poređenje rangiranja po pojedinim kriterijumima pokazuje da u etatistički društvima široke mase stanovništva žive duže, dobijaju više obrazovanja i uživaju mnogo bolju medicinsku zaštitu nego bi to opštenito bilo u nekom drugom društvenom poretku na istom stepenu privredne razvijenosti. Njihovo osnovno blagostanje ( prosečna vrednost 22,1 ) više je nego per capita dohodak ( prosečna vrednost 26,6 ). Kod druge dve grupe zemalja situacija je, međutim, drugačija. Ako uspoređuje razlike u blagostanju, onda su, u proseku, etatističke zemlje po osnovnom blagostanju stanovništva 6,9 mesta ( 4,5 + 2,4 ) ispred država blagostanja, i 11,5 mesta ispred tradicionalnijih kapitalističkih društava. Te su razlike donekle preterane, jer su etatističke zemlje manje razvijene nego druge dve grupe zemalja, i zato jer je naš merni sistem blago naklonjen manje razvijenim zemljama. Ipak su one dovoljno velike da odraze stvarne razlike. Može se zaključiti da briga za blagostanje masa u etatističkim zemljama nije bila prazna parola.

Taj zaključak potkrepljuje i komparativna analiza raspodele dohotka. Raspoloživi podaci još su vrlo grubi i međusobno nisu potpuno uporedivi, ali ipak upozoravaju na red veličina razlika. Kao meru prosečne nejednakosti raspodele dohotka možemo uzeti Gini koeficijent nejednakosti (odnos između površine iznad Lorenzove krive i ukupne površine trougla, veličina koeficijenta varira između 00:01, što je veći koeficijent veća je i nejednakost), a kao meru raspona u dohotku udeo gornjih 5% u ukupnom dohotku. Rezultati su prikazani u tabeli 4. Kod oba kriterijuma značajna je razlika između etatističke i kapitalističke grupe zemalja. Unutar potonje grupe, laburistički režimi su očito uspeli poboljšati raspodelu dohotka i smanjiti razliku između najviše i ostalih nivoa dohotka.
Da bi se postigla savršeno jednakomerna raspodela dohotka, u etatističkim zemljama bi trebalo raspodeljuje i dati siromašnijim slojevima stanovništva oko 16% ukupnog dohotka, ali dvostruko više - oko 30% - u razvijenim kapitalističkim zemljama. Posebno je zanimljivo istaći da dohodak od imovine ne povećava vrednost Gini koeficijenta više od 0,03 do 0.0692 i da stoga temeljna razlika u nejednakosti raspodele dohotka proizlazi iz nejednakosti u zarađenim dohocima. Prema tome, etatističko su društva, uopšteno, postala ravnopravnija. To je upravo nasljeđe socijalističke revolucije. Dodatne dokaze za tu tvrdnju razmotrićemo u poglavlju o etatističkoj stratifikaciji.
Politička strana života u etatizma bila je sasvim različita. Sovjetski naučnik Andrej Saharov izvještava nas da je u Sovjetskom Savezu za Staljinove vladavine tajna policija zatvorila i otpremila na prisilan rad u logore između 10 i 15.000.000 ljudi. Tridesetih godina, dve decenije posle revolucije, zatvorska populacija u Sovjetskom Savezu bila je 20 puta veća od one u, na primer, Sjedinjenim Državama. Posle okupacije istočne Poljske i malih baltičkih država u 1940. godini, na desetine hiljada Poljaka, Litvanaca, Letonaca i Estonaca pre svega intelektualaca deportovano je i ubijeno.

TABELA 4

Ceo narodi (Krimski Tatari, Volski Nemci, Mesheti, Kalmici i drugi) su deportovani. Milioni su pogubljeni ili su umrli. Još je teško razumeti kako su takvi nakazni zločini mogli biti počinjeni u ime socijalizma. Ruski pisac Aleksander Solženjicin (u svojem romanu-hronici) i jugoslavenski komunist Karlo Štajner (u svojim memoarima) - obojica godinama zatvoreni u logorima - pružaju bezbroj primera besmislene patnje žrtava svedenih na robove, besmislene okrutnosti progonitelja koji su izgubili osnovne ljudske osobine, paklene naravi GULAG-a, divovskog preduzeća represije, koje bi, da nije stvarno postojalo, zahtijeva maštu jednog Dantea da bude opisano.
Sve je to jednostavno objašnjavala „teorija“ zaoštravanja klasne borbe. Teško je već zamisliti zašto bi se - budući da su pripadnici bivše vladajuće klase već napustili zemlju za vreme revolucije - cijelih 10% stanovništva tako žestoko opiralo socijalizmu da ih se trebalo fizički ukloniti ili uništiti. Međutim, pomenuta teorija se potpuno slama u trenu kad se klasnim neprijateljem proglašavaju upravo oni koji su izneli revoluciju. Saharov navodi da je samo u godinama 1936-39. zatvoreno više od 1.200.000 članova Komunističke partije - što je polovina ukupnog članstva. Samo je 50.000 ponovo pušteno na slobodu, a 600.000 je pogubljeno. Od 1962 delegata na 17. kongresu Komunističke partije 1108 je ubijeno, isto kao i 98 od 139 članova i kandidata Centralnog komiteta. Najviše političko telo u Sovjetskom Savezu bio je partijski Politbiro. Osnovan je u oktobru 1917. pod predsedavanjem Lenjina. Do 1951. godine članom Politbiroa postalo je oko 27 vođa. S vremena na vreme, neki su od njih optuženi za kontrarevolucionarnu aktivnost, ubistvo, terorizam, izdaju, špijuniranje, diverzije, ili pokušaje potkopavanja vojne moći zemlje. Od njih 27, šest ih je umrlo, 12 je pogubljeno ili ubijeno, a jedan je počinio samoubistvo neposredno pre hapšenja. Staljin se očigledno nameravao otarasiti dvojice od preostale osmorice, sudeći po referatu Nikite Hruščova na 20. kongresu Partije. ​​Budući da je gotovo polovina najviših partijskih funkcionara pogubljena, a isto toliko članova partije zatvoreno, nameće se zaključak da je cela jedna polovina revolucionarne avangarde bila klasni neprijatelj. To je, naravno, čudan zaključak. Zdravorazumsko objašnjenje je da sve to nije imalo nikakve veze sa socijalizmom, a puno veze s bespoštednom borbom za apsolutnu vlast, neograničenom bilo kakvim moralnim normama, Ili preciznije, s borbom za apsolutnu vlast u uslovima totalitarizma, koji potiče iz kombinacije religiozne strukture svesti i savremene tehničke efikasnosti.
Staljinistički teror nije bio usmeren samo protiv osoba koje su se aktivno opirale nego i protiv potencijalnih protivnika, a takođe i protiv širokih slojeva stanovništva u sklopu preventivne zaštite. Sve nezavisne osobe, svi oni koji su svoje položaje stekli zahvaljujući vlastitoj revolucionarnoj aktivnosti, predstavljali su potencijalnu opasnost i morali su biti uništeni. Njih su zamenjivali novi ljudi, koji su sve dugovali diktatoru i koji su bili potpuno zavisni. Od 21 člana Centralnog komiteta, koji su izabrani na 6. kongresu Partije 1917. godine i predvodili oktobarsku revoluciju, jedini koji je ostao na životu posle velike čistke bio je Josif Staljin. Vodeći armijski komandanti bili su jednako opasni pa su morali biti istrebleni ( trojica od  petorice maršala, trinaestorica od petnaestorice komandanata prvog i drugog ranga ). Osim toga, 90% generala i 80% pukovnika izgubilo je, svoju službu. Vojna dezorganizacija koja je usledila doprinela je lakoj pobjedi nemačkih invazionih armija. Čini se da ako su „odmetnici“, „imperijalistički agenti“, „fašistički špijuni“ uopšte postojali, onda su tom opisu najbolje odgovarali baš Staljin i njegove verne sluge. Uskoro je Staljin potpisao pakt s Hitlerom - pakt s tajnim dodatkom. Strani komunisti takođe nisu bili pošteđeni, Pre sporazuma Staljin - Hitler o deobi Poljske, raspuštena je Poljska komunistička partija, a njeni su rukovodioci sazvani u Moskvu i poklani. Brojni mađarski, jugoslovenski, bugarski i nemački komunisti nestali su u čistkama. Posle sporazuma sa Hitlerom neki od preživelih nemačkih komunista predani su Gestapou. Čistke - delimično rezultat svesne akcije i delimično posledica „revolucionarne“ histerije koja se sama od sebe pojačavala zajedno sa opštim sistemom uhođenja i preventivnih denuncijacija, ne samo da su zaplašile stanovništvo nego su i uništile moralne i ideološke sprege koje su ujedinjavale različite društvene grupe. Društvo je svedeno na bezličnu masu pojedinaca. Građansko društvo je nestalo, sve što je preostalo bili su država i podanici. Fizičko uništavanje revolucionarnih kadrova, zajedno sa milionima nevinih ljudi, čini od kontrarevolucije koju je proveo Staljinov režim najkrvaviju kontrarevoluciju u istoriji. Njezinu pravu narav najbolje pokazuje jedan zlokobno simboličan čin, koji je počinila sama sovjetska vlada, ubicu Lava Trockog - koji je među vođama oktobarske revolucije bio odmah do Lenjina, a Lenjin je umro ubrzo posle revolucije - odlikovala je sovjetska vlast kao heroja Sovjetskog Saveza!
Takav unutrašnji razvoj događaja morao se odraziti i u spoljnim odnosima. Napad Kominforma na Jugoslaviju veoma je sličan stavu Sjedinjenih Država prema Kubi. Nekoliko godina poslije usledila je oružana intervencija u Mađarskoj, kojom su uništeni mađarski radnički saveti. Godine 1968. trupe Varšavskog pakta okupirale su Čehoslovačku i razorile početke socijalističkog razvoja u toj zemlji. Deset godina posle toga Vijetnam, i sam žrtva užasnog rata, napao je svog manjeg suseda, Kambodžu. Politička i, povremeno, vojna konfrontacija Sovjetskog Saveza i Kine postala je stalan sukob. Godine 1968. čehoslovački student Jan Palah živ se spalio u Pragu u znak protesta jer su u njegovoj zemlji „socijalističke“ armije okrutno razorile slobodu. Četiri godine poslije toga litvanski student Romas Kalanti zapalio se na trgu u Kaunasu uzvikajući: „Sloboda Litvaniji“.
Policijsku represiju nužno sledi moralna dezintegracija društva. Opšta neverica, međusobno uhođenje, nepoštovanje ličnog dostojanstva i denunciranje institucionalizovano kao opštenarodni sistem, karakteristike su takvog društva. Politička policija postala je vrhovni moralni autoritet. Filozofi svih zemalja i svih epoha težili su kultivisanju kritičkog duha i humanističkom pristupu problemima društva. Tako nije bilo i u etatizma. Godine 1962. četvorica vodećih sovjetskih filozofa - svi članovi Akademije nauka i partije - koji su tridesetih godina doprineli fizičkom uništenju grupe njihovih mlađih kolega, objasnili su svoj stav ovako:

„Naravno, u ono vreme smo time bili užasnuti i revoltirani. Verovali smo, potpuno ispravno, da je činjenica da su organi bezbednosti protiv njih pokrenuli mere, dokaz da su počinili teške zločine protiv sovjetske otadžbine. Ako se uzme u obzir da smo, kao većina partijskih članova, verovali organima bezbednosti i držali da je njihovo delovanje u to doba bilo ispravno i neophodno, onda naše držanje i stav prema onima koji su zatvoreni kao neprijatelji postaje razumljivo.“

To objašnjenje ne treba smatrati cinički, ono je iskreno. Godine 1978. u Mađarskoj je izdat udžbenik iz „Marksističke“ etike u kojem stoji da čovek, bez obzira na prinudu, ne sme nikada da ubije svoju majku, osim ako ona ne postane klasni izdajica ! Među uhapšenima bilo je žena ( Kalinjin, Molotov, Kuzinen ), sinova ( Mikojan, Kuzinen ) i braće ( Ordžonikidze ) vodećih sovjetskih funkcionera, od kojih su neki bili članovi Politbiroa. Pa ipak oni nikada nisu javno protestvovali, nisu čak niti ponudili svoje ostavke, oni su odobravali hapšenje tih „neprijatelja naroda“, očajnički privrženi svojim birokratskim službama, i nastavili su glorificirati Staljina. Velikim čistkama tridesetih godina prethodile su sednice Centralnog komiteta, na kojima su članovi CK jednoglasno osuđivali svoje prijašnje kolege još pre nego što im se sudilo, međusobno se takmičeći u prostačkom govoru i zahtevima za okrutne kazne.
Činilo se da se posle Štajnera i Solženjicina više ništa novoga ne može reći o moralnoj atmosferi čistki i o GULAG-u. To, međutim, nije istina, što će pokazati i ova priča - o kojoj slučajno imam informaciju iz prve ruke. Za vreme rata slavni mađarski filozof Giorgi Lukacs živeo je u Moskvi. Njegov pastorak, inženjer, takođe je emigrirao u Moskvu. Na nesreću, mladić je govorio nemački, što je bio dovoljan dokaz za otpremanje u koncentracioni logor. Lukacs je pokušao upotrebiti sve svoje veze s birokratima na visokom položaju da bi spasio svog pastorka, ali uzalud. Godine 1945. Lukacsu u čast upriličena je neka vrsta službene proslave. Iskoristio je priliku da zamoli za pomoć najistaknutijeg prisutnog partijskog funkcionera. Čovek se pokazao pun razumevanja i rekao da će iduće srede, po običaju, igrati bridž s Berijom. Ako Berija slučajno dobije, mogao bi biti dobro raspoložen, pa bi se onda moglo postaviti pitanje njegovog pastorka. Karta je išla Beriji, ime Lukacsevog pastorka je pomenuto, šef MVD - a je poginuo telefonsku slušalicu - i mađarski inženjer je pušten iz logora ! Čovek se prisjeti Neronovog Rima.
Sprdnja sa političkom demokratijom i uzdizanje vlasti do neba, u sprezi sa državnim vlasništvom i misionarskim poletom, proizveli su, sasvim prirodno, jednu totalitarnu državu. „ Kasnija „, piše Lešek Kolakovski, poznati poljski filozof i bivši član partije, „sastoji se u neprekidnom nastojanju da se unište sve postojeće društvene veze i svaka spontana kristalizacija društvenog života i da se nadomeste organizacijama nametnutim od države. U savršeno totalitarnom društvu nije dopušten nijedan oblik ljudske aktivnosti - ekonomski, intelektualni, politički - ako ga država nije planirala ili odobrila, a ljudi - pojedinci se smatraju nacionaliziranim vlasništvom države“. Budući da je totalitarna, takva država nalikuje fašističkoj državi. Ali, etatizam nije isto što i fašizam, on pripada drugoj vrsti društva. Političke sličnosti ne bi trebale zaseniti temeljne sistemske razlike. Drevne i savremene političke demokratije su slične u mnogo čemu, ali su odgovarajući društveni, sistemi očigledno različiti. Takođe, fašisti su insistirali na rasi, veličali militarizam i pozivali se na nesvesne i iracionalne motive. Staljinisti i druga njihova etatističko braća uzvisuju klasu, insistiraju na političkoj dominaciji i usmeravaju svoju propagandu na racionalne motive.
Da bismo procenili sve te događaje, potrebno je odabrati odgovarajući standard za poređenje. Nema mnogo smisla, na primer, upoređivati Sovjetski Savez tridesetih godina s Engleskom istog vremena. Poređenje je potrebno učiniti s Engleskom u vreme industrijske revolucije, kada široke mase stanovništva nisu imale nikakva politička ili socijalna prava, živele su u prljavštini i bedi i trpele su ugnjetavanje moćnih. Od onda se Engleska strahovito promenila. I Rusija se menja, takođe. Teško je verovati da će se užasi staljinizma ponoviti. Neke druge etatističke zemlje - Mađarska, Čehoslovačka, Bugarska, Rumunija, Albanija - imale su svoje vlastite moskovske procese, najčešće montirane uz pomoć agenata GPU-a, ali to nisu bile redovne pojave ( osim u Albaniji ). Kina je mnogo nazadnija zemlja nego što je 1917. godine bila Rusija, pa ipak je izbegla masovna hapšenja, pogubljenja i stvaranje jednog GULAG-a.
Prema tome, u budućnosti se može očekivati popuštanje političke prisile i razvijanje ljudskijih odnosa. Jako su moćna država i centralizirana državna kontrola ekonomskih i drugih aktivnosti uvek potencijalno opasni, oni ne moraju nužno proizvesti politički opsesivan sistem. U Švedskoj, na primer, državna kontrola i uplitanje mnogo su veći nego u Sjedinjenim Državama i u većini drugih zemalja. Svejedno, u pokušaju da se izmeri stepen političke demokratije u različitim zemljama. Švedskoj je nedvosmisleno dodeljeno prvo mesto, Sjedinjene Države bile su na osmom mestu od 10 zemalja koliko ih se proučavalo.
Da zaključimo, nesrećne istorijske okolnosti - krajnja zaostalost, vojne intervencije, stalne pretnje i međunarodna izolacija zemlje, patološka ličnost vođe, nedostatak tradicija ili iskustva političke demokratije, nepostojanje odgovarajuće ekonomske i socijalne teorije socijalizma i prijanjanje uz jednu antisocijalističku političku teoriju - odredile su u velikoj meri sve grozote koje se danas označavaju kao staljinizam. Etatizam nije nužno trebao dovesti do staljinizma. Etatizam je spojiv s mnogo demokratskijim političkim sistemima.
Ipak, socijalizam je apsolutno nespojiv sa staljinizmom, totalitarnom državom ili bilo kojim drugim sistemom političkog ugnjetavanja. Kult ličnosti, kako se staljinizam ulepšano naziva, nije greška ili skretanje koje se može ispraviti izmenom ličnosti. On pripada jednom strukturalno različitom sistemu. Ako je besklasnost test za socijalizam, onda se politička dominacija mora ukinuti isto kao što se mora i bilo koji drugi oblik dominacije.

----------------------------------------------------------------------------------------

¹Laisez faire , laisez paser ( nem. Laisez - faire - Liberalismus ) je deviza ekonomskog liberalizma , a znači: „Pustite neka svako čini šta želi i neka sve ide svojim tokom" . Ova doktrina temelji se na zahtevu eliminacije državne intervencije u privredne i tržišne tokove prepuštajući sve slobodnom delovanju ekonomskih zakonitosti i neograničenoj tržišnoj konkurenciji . Najproduktivnija je delatnost pojedinca , smatraju pristalice ove doktrine , ako mu se omogući da slobodno ostvaruje svoje interese u konkurenciji s drugima .

U građanskoj ekonomskoj teoriji ova doktrina smatrana je dugo vremena najpouzdanijim temeljem privredne politike . JM Keines i njegova teorija prekretnica su u napuštanju doktrine laisez faire i uspostavljanju neophodnog ograničavanja privatne inicijative i kapitala kao i kontrole tržišta.