Branko Horvat: Kapitalizam (I)

Kapitalizam je uz nas već više vekova. Stoga možemo pretpostaviti da su njegove manifestacije dobro poznate i, pristupajući donekle šematski našem problemu, krenuti prečicom. Kao što je Marks pokazao, razvoj proizvodnih snaga i antagonistički klasni odnosi predstavljaju osnovne pokretačke snage društvenog razvoja. Kad proizvodne snage prerastu zastareli sistem proizvodnih odnosa - društvenih odnosa među ljudima koji učestvuju u proizvodnji - sukob se mora razrešiti tako da se proizvodni odnosi preobraze u jedan novi i primereniji društveni sistem. U pionirskim zemljama taj se sukob obično razrešava revolucijama koje menjaju klasnu strukturu društva.

Buržoaske revolucije i proces političke liberalizacije
Najpoznatija i najvažnija buržoaska revolucija bez sumnje je francuska revolucija. Namera te revolucije nije bila učiniti mali pomak u društvu u odnosu prema feudalnom poretku. Revolucija je trebala postići ništa manje nego emancipaciju ljudskog rada. Vođena je pod trostrukim barjakom: liberte, egalite i fraternite. Njeni zagovornici smatrali su da sve što treba da uradite da bi se postigli ti ciljevi veličanstveni jest razbiti feudalne barijere kako bi se omogućila slobodna inicijativa pojedinaca koji su jednaki pred zakonom, tu inicijativu trebala bi štititi predstavnička vlada. Sloboda, jednakost i bratstvo usledili bi iz toga sami po sebi.
Zasnovana na političkoj teoriji osamnaestog veka, poznata Deklaraciji prava čoveka, koju je proglasila francuska revolucionarna skupština 1789. godine i uklopila u revolucionarni ustav iz 1793, ističe da se » ljudi rađaju slobodni i jednaki u odnosu na svoja prirodna i neotuđiva prava slobode, vlasništva, bezbednosti i opiranja nasilju. «  Klauzula 4 definiše slobodu kao » biti u stanju ili biti ovlašćen da uradite sve što nije štetno za druge «. Uopšteno, izražavanje prirodnih prava svakog čoveka nema nikakvih ograničenja, osim onog da drugim pripadnicima društva omogućuje uživanje istih prava.

Ta se ograničenja mogu utvrditi samo zakonom, koji mora biti jednak za sve ( klauzula 6 ). Uočavamo da jednakost nije spomenuta kao jedno od neotuđivih prava. Ljudi su jednaki samo u pravima i pred zakonom. Abbe Sieies, jedan od tvoraca deklaracije, predložio je dva člana koji bi razjasnili da slobode ne može biti ako se privilegiji zadrže, ali da se jednakost odnosi na područje prava, a ne na sredstva. Ustavotvorna skupština se potpuno s time složila, ali iz nepoznatog razloga nije prihvatila taj predlog. Tako je od samog početka propušteno tačno utvrditi šta je buržoaska jednakost trebala značiti.

Takođe postaje očigledno da su ciljevi francuske buržoaske revolucije bili negativno definisani - sloboda od, ne sloboda za - a da njeni učesnici nisu bili svesni te činjenice. Nekako se pretpostavljalo da će formalno slobodan čovek biti sposoban potpuno iskoristiti svoju slobodu za svoje vlastito dobro. Takav negativno definisan liberalizam koji je posle postao sinonim za buržoaski liberalizam umesto da je automatski proizvodio, jednakost i bratstvo, težio je njihovu uništenju.
Politička sloboda se pokazala golemim napretkom u odnosu prema feudalizmu. No ipak, nju su mogli upotrebljavati - i zloupotrebljavati - samo bogati, ne bilo ko. Iz početka je gotovo potpuno predstavljala samo proklamaciju i zahtev, ne i stvarnost. Razvoj događaja bio je izuzetno spor. Francuski republikanski ustav iz 1893. nije se sprovodio. Američka ustavna konvencija iz 1787. prepustila je pobliže odredbe o glasanju pojedinim državama, pa je tek sredinom devetnaestog veka uvedeno pravo glasa za muškarce u celoj zemlji. Ženama je dozvoljeno da glasaju tek nakon I svetskog rata. Puno pravo glasa, bez diskriminacije prema ikome, uključujući i crnce, ustanovljeno je u Sjedinjenim Državama tek u toku poslednje decenije. Tako je, u ovom pogledu, trebalo da prođe gotovo dva veka da se primeni proklamacija političkih sloboda sadržana u Američkoj deklaraciji nezavisnosti.
Poučno je i razjašnjavajući primetiti kako je sporo i postepeno tekao proces političke demokratizacije u Engleskoj. Zahtev za pravom glasa muškaraca postavila je prvi put u vreme revolucije iz 1640 - ih godina grupa vojnika i civila poznatih pod imenom levellers. Levellers su pretrpeli neuspeh. 1832, nešto manje od dva veka kasnije, neredi i demonstracije preplavili su zemlju. Pod pritiskom masa srednja klasa postigla je političku pobedu : izborna reforma ( Reform Bili ) iz 1832. ustanovila je pravo glasa za vlasnike imovine. U to vreme članovi Parlamenta bili su potpuno potčinjeni velikim aristokratskim zemljoposednicima, koji, kako je primetio jedan pisac, uopšte nisu morali članovima Parlamenta izdavati uputstva pre glasanja, tako su revno » njegovi. « Članovi proučavali sve njihove želje. Desetogodišnja čartistička agitacija za proširivanje prava glasa zamrla je 1848. godine.
Dve decenije posle, 1867. većina kvalifikovanih radnika u gradovima dobila je pravo glasa, a 1885. pravo glasa prošireno je i na radnike sa sela. Godine 1911. Gornji dom je izgubio pravo veta, ali je zadržao pravo odgađanja sve do 1948. Ženama je pravo glasa dato tek 1918. a čak i tada samo starijima od 30 godina. To je ograničenje ukinuto 1928. godine. 1945. ukinuto je dvostruko pravo glasa za vlasnike imovine i fakultetski školovane građane. Dobna granica prava glasa pomerena je na 18 godina tek 1966.
Gornji dom i monarhija još postoje. Prema istraživanjima Laskija i Nightingalea, za vreme trajanja laissez - faire etape kapitalističkog razvoja, britanskim društvom je vladalo samo oko 1000 porodica, držeći u društvu sve vodeće položaje. Komentarišući te prilike, Karl Mannheim zaključuje : » Sociološki govoreći. Engleska je bila politička demokratija kojom je vladala jedna oligarhija, postepeno šireći svoju bazu selekcije. «
Iako je njihova postupnost bila manje izražena, putevi političke liberalizacije slično su tekli iu drugim zemljama. U većem delu Evrope sindikati su se morali boriti za pravo glasa. Do kraja devetnaestog veka, više od stotinu godina nakon francuske i američke buržoaske revolucije, i više od dve stotine godina nakon engleske revolucije, opšte pravo glasa nije postojalo ni u jednoj zemlji sveta, a pravo glasa za muškarce je ustanovljeno tek u nekoliko zemalja. Ako konvencionalnu demokratiju definišemo kao pravo glasa za muškarci, tajno glasanje i odgovornost vlade, onda je ona stara jedva stotinu godina. Ako insistiramo i na pravu glasa za žene - što bismo trebali i učiniti - onda je demokratija mnogo mlađa. Žene su stekle pravo glasa u nekim razvijenim građanskim zemljama tek nakon I svetskog rata, u Francuskoj, Belgiji i Italiji nakon II svetskog rata, a u Švajcarskoj 1971. godine. A pravo glasa je samo jedan nužan, ni u kom slučaju i dovoljan, uslov za smislenu demokratiju. Čak i u najuspešnijem slučaju, buržoaska demokratija svela se na politički život kojim dominiraju političke partije, a političkim partijama partijske organizacije i njihovi vođe. Običan građanin ima privilegiju da svake treće četvrte ili pete godine izabere najmanje nepoželjnog političkog vođu, kojeg su za njega probrali vladajući slojevi društva. Buržoaska demokratija je politički sistem koji transformiše formalnu volju većine u stvarnu volju manjine.
Ravnopravnost pred zakonom, s kojom je i počeo buržoaski razvoj, takođe je ogroman napredak u odnosu prema arbitrarnom pravosuđu feudalnog doba. U stvari, ona je bila prijeko potreban temelj za izgrađivanje političke slobode. Međutim, uskoro se pokazalo da se pred sudom ne postupa baš potpuno jednako sa bogatima i sa siromašnima. Prvi dolaze iz iste društvene klase kao i sudija, imaju isti sistem vrednostinosti i iste predrasude kao i sudija, i mogu kupiti visokokvalitetnu pravnu zaštitu. » Buržoasko društvo «, komentariše LJ. Tadić, » u stvari priznaje samo privatne posednike i članove s punim pravima iako formalno proglašava opštu jednakost.«
Poseban slučaj pravne jednakosti je tržišna jednakost. Tu su poslodavci i najamnici, bogati i siromašni, očigledno u vrlo nejednakom položaju. » Zakon u svojoj veličanstvenoj jednakosti «, govori poznati sažetak buržoaske ravnopravnosti Anatolea Francea, » zabranjuje bogatima, jednako kao i siromašnima, da spavaju ispod mostova, da prose na ulicama i da kradu hleb. « U toku celog devetnaestog veka, gomilanja bogatstva na jednoj strani bilo je praćeno gomilanjem bede na drugoj strani. U Engleskoj - gde je industrijska revolucija započela, realne nadnice ostale su nepromenjene - čak su i padale - u prvoj polovini devetnaestog veka - uprkos privrednom razvoju i rastu produktivnosti. To je, naravno, prouzrokovalo nesrazmeran porast profita i privatnog bogatstva. Početkom veka radni dan trajao je čak 15 sati - 12 sati za decu. Nezaposlenost je povremeno bila golema : do 33% za radnike u čeličanama, do 50% za tekstilne radnike. Sirotinjske četvrti i geta, neishranjenost i glad, bolest i visoka smrtnost, zastrašujuća prljavština i bijeda - to je bila proleterska strana kapitalističke industrijalizacije, koju je živo opisao mladi Engels polovinom veka i Mare u historijskim poglavljima Kapitala.
Usprkos doktrine neotuđivih prava, radnička klasa nije imala nikakvu političku partiju jer radnici nisu uživali ni najelementarnije političko pravo, pravo glasa. Povremena nezadovoljstva gušile su policija i armija. Radnici nisu mogli osnivati sindikat jer su se svi oblici udruživanja radničke klase u Engleskoj i drugim zemljama smatrali zločinačkom zaverom. Francuska buržoaska revolucija bila je u punom zamahu kad je, u junu 1791. godine. Nacionalna skupština izglasala Chapelierov zakon, koji je ilegalnim proglasio radničke organizacije i skupove » usmerene protiv slobodnog odvijanja industrije «. Preciznije, zakon je propisivao da » radnici i zanatlije -, bilo koje delatnosti ili zanata, ne smeju donositi ili sastavljati bilo kakve odredbe o onome šio smatraju svojim zajedničkim interesom... « U skupštinskoj raspravi Chapelier se namučio da spriječi moguće nesporazume : » Niko od nas ne namerava da spreči trgovce da raspravljaju o svojim zajedničkim interesima. « Nekoliko godina nakon toga Engleska je uvela zakone protiv nezakonitih prisega i udruživanja ( Act Against Unlavful Oaths iz 1797. i Combination Act 1799 ) po kojima su prekršioci mogli biti kažnjeni sa sedam godina robije. Slični zakoni doneseni su gotovo u svim zapadnoevropskim zemljama. Član 415 belgijskog krivičnog zakona decembar glasio je sindikalnu delatnost kažnjivom sa 2-10 godina zatvora. U slučaju sukoba između poslodavca i radnika, poslodavcu se verovalo na reč, a radnik je trebao podneti dokaze u korist svog iskaza. Do 1883. godine svaki belgijski radnik je prema zakonu morao imati radnu knjižicu koju je kod sebe držao poslodavac i u koju je mogao upisivati razne primedbe. Novo se zaposlenje nije moglo dobiti bez predočenja radne knjižice. U Francuskoj je propis o radnim knjižicama ukinut 1890. godine. " Taj prisilni režim je najpre olakšan u Engleskoj u toku 1824-25. Udruživanje radnika je postalo zakonito, ali je njegovo sprovođenje bilo ograničeno brojnim zakonskim restrikcijama. Kad je, osam godina poslije, ovenitski sindikalizam stvarno uzeo maha, poslodavci i vlada su pokrenuli zajedničku akciju da ga unište. Zakoni protiv štrajka su ukinuti u Francuskoj 1863, a u Holandiji 1872. godine. U Sjedinjenim Državama udruživanje radnika smatralo se zaverom gotovo do polovine devetnaestog veka. U Engleskoj tek od 1871, u Francuskoj od 1884, au drugim zemljama još kasnije, sindikati su legalizovani, a radnicima je dana sloboda strukovnog organizovanja. U Sjedinjenim Državama poslodavci su konačno prihvatili sindikate krajem tridesetih godina ovog veka, u Francuskoj nakon II svetskog rata ( Ustavom iz 1946. godine ).
Da čitalac ne bi stekao utisak da je okrutne i beskrupolozni klasne eksploatacije bilo samo u prošlom veku, istakao bih da je ona preživela početne stupnjeve industrijalizacije i da je još uz nas. Još 1918. američki Vrhovni sud doneo je presudu kojom se ograničenje trajanja radnog dana za decu na osam sati, odobreno od Kongresa, proglašava neustavnim. Ekonomski istoričar Alekander Gerschenkron, ispričao je ovu priču o carskom Beču ( a isto je važilo i za Nemačku ) početkom ovoga veka :
» Postojanje brojnih i brzo rastućih radničkih četvrti značilo je u školama da se radnička deca fizički odvajaju od dece koja dolaze iz srednjeg staleža. Radnicima je bilo zabranjeno hodati određenim stazama koje su bile rezervisane za one više na društvenoj lestvici... Prva kola bečkih tramvaja redovno su koristili bolje odeveni putnici, a radnici su sedali u druga i treća kola, taj je običaj u određenoj meri preživeo čak i revolucionarne nemire 1918. godine... Osnova tih običaja bila je kombinacija diskriminatorskog zakonodavstva (npr. ugovori o radu ), administrativnih mera, sudske prakse i društvenih tabua. «
Najgori oblici klasne eksploatacije sada se ponovo praktikuju u brojnim zemljama u razvoju svuda u svetu.
Neprekidan rast produktivnosti i pritisci političkih i profesionalnih organizacija radničke klase doveli su do značajnih poboljšanja, pa tako danas, u većini najrazvijenijih zemalja, užasi prvobitne akumulacije kapitala pripadaju više ili manje prošlosti. Međutim, čak i u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama, raspodela dohotka je još vrlo neravnomerna, a raspodela imovine osobito nejednaka. Na primer, u Ujedinjene Kraljevstvu 1960. godine je 5% stanovništva posedovalo 75% lične imovine i primalo 92% svih prihoda od imovine.Što se tiče funkcionisanja sistema, možda je više zabavno nego važno istaći da britanski viši slojevi, poseduju više bogatstva nego što je njihova nacija stvorila do danas ! Naime, osim opipljivog bogatstva, oni takođe poseduju i nacionalno zaduženje.
Kad je jednakost 01:00 uništena, sloboda je izgubila mnogo od svog značenja, a bratstvo je, naravno, nestalo. Jasno je da potonje nije bilo neotuđivo pravo koje bi se moglo uključiti u ustav. U buržoaskom svetu još se mnogo govori o slobodi - neprekidno nam ispiraju mozak pričama o slobodnom svetu - mnogo manje o jednakosti, a bratstvo se gotovo uopšte i ne spominje. Čak i apologetski nastrojenim ljudima mora zazvučiti donekle apsurdno da se bratstvo asocira s kapitalističkom tržišnom konkurencijom. To nas ne treba iznenaditi. Spomenuta tri ideala je proklamovala revolucija, a ne pobednička buržoaska klasa. Buržoazija je verovala u privatno vlasništvo, slobodno tržište i porodično nasledstvo. Tri se ideala francuske revolucije još mogu naći zajedno - čudne li simbolike - ispisani na francuskom kovanom novcu.

Eksproprijacija nezavisnih proizvođača i koncentracija ekonomske moći
Danas je dobro poznato da kapitalistički razvoj dovodi do koncentracije kapitala, zapošljavanja i moći. Donekle je manje poznato da dovodi do gotovo potpunog uništavanja individualne ekonomske slobode, do masovne eksproprijacije privatnih proizvođača. Ilustracija tog procesa dana je u tabeli 1. Na početku razvoja industrijskog kapitalizma u Engleskoj, većina stanovnika bili su svoji vlastiti gazde. Do kraja liberalne faze kapitalističkog razvoja, oko 90% zaposlenih ( ako se isključe direktori i najviši službenici ) moralo je prodavati svoju radnu snagu poslodavcima, privatnim i državnim. Drugde se taj proces odvijao sa zakašnjenjem, ali je konačan rezultat bio isti.

TABELA 1

Struktura zaposlenosti u Engleskoj i Walesu (u procentima) 

Upravo opisani proces proleterizacije je posledica kapitalističke akumulacije. Gole brojke u tabeli skrivaju beskrajan niz ljudskih tragedija, izjalovljenih očekivanja, uzaludnih želja, uništenih domova. Kapitalistički sistem funkcioniše kao divovska gvozdena ruka koja uništava nezavisne, disciplinuje devijantne, eksploatiše slabe i svakoga prisiljava da se podvrgne logici kapitalističke akumulacije. Slobodna igra tržišnih snaga u konkurentskom kapitalizmu vodi u postepenu koncentraciju ( rast kroz akumulaciju ) i centralizaciju ( integracije ) proizvodnje. Samostalni proizvođači nestaju. Nestaju i mala preduzeća - ili inače rastu. Veličina prosečnog preduzeća neprekidno se povećava. Što je preduzeće veće, to je sposobnije preživeti. Za to postoje bar tri razloga: prvi je tehnološki - ( 1 ) velika preduzeća koriste se ekonomijama velikih razmera ; druga dva razloga odnose se na tržišnu kontrolu - ( 2 ) veliko preduzeće može da kontroliše svoje izvore snabdevanja i može uticati. na potražnju - za svojim proizvodima ; ( 3 ) ono je finansijski jače i stoga manje zavisno ; i što je posebno važno, ono raspolaže sredstvima neophodno za preduzimanje grupnog istraživanja i razvoja. Razlozi koji doista objašnjavaju kancerozni rast velikih preduzeća su ( 2 ) i ( 3 ), a ne veća produktivnost zahvaljujući ( l ). Zbog ( 2 ) i ( 3 ) veliko preduzeće može izvršiti pritisak na svoje slabije partnere i može manipulisati uslovima kupovine i prodaje u svoju vlastitu korist. Takva tržišna kontrola velikim preduzećima omogućava minimiziranje rizika i proživljavanje periodičnih kriza. S druge strane, za vreme poleta integracije i ostali oblici udruživanja pokazuju se unosne. Velika preduzeća povećavaju svoj udeo na tržištu na tri različita načina: unutrašnjim rastom, integracijom i konkurentskim odstranjivanjem slabijih rivala. Ona se takođe udružuju da bi zasnovala trgovinska udruženja, kartele i sindikate i provodila druge oblike više ili manje od javnosti skrivenih sporazuma. Tako tržišna konkurencija teži razaranju svojih vlastitih temelja i postepeno je zamenjuje oligarhijsko planiranje velikih korporacija.
Velike korporacije su se pojavile još u drugoj polovini devetnaestog veka s gradnjom železnica. Nakon velike krize 1870 - ih godina, proširile su se i na industriju. U Sjedinjenim Državama njihovo je postojanje formalno priznato donošenjem zakona protiv trustova (Sherman Antimonopolski Act ) 1890. godine. Na prelazu vekova, nešto više od jedne desetine svih radnika zaposlenih u industrijskim preduzećima u Sjedinjenim Državama radilo je u preduzećima sa više od 100 zaposlenih, u Francuskoj je nešto više od jedne desetine svih zaposlenih u nepoljoprivrednim preduzećima radilo za kompanije sa više od 500 zaposlenih.
Između dva rata, Berle i Means zapanjili su ekonomiste, opsednute konkurencijom, podatkom da je 1929. samo 200 najvećih američkih korporacija kontrolisalo oko polovinu ukupnog ne finansijskog kapitala, a drugu polovinu je kontrolisalo 300.000 manjih preduzeća. U odnosu prema ovoj nesrazmeri stvarna tržišna kontrola najvećih preduzeća bila je mnogo veća od upravljanja polovinom cele privrede. Međusobno preplitanje uprava delovalo je u istom smeru. To je značilo da u populaciji od 125.000.000, oko 2500 ljudi neposredno ili posredno kontrolira funkcionisanje većeg dela goleme američke ekonomije. Od 1929. preduzeća su, naravno, nastavila da raste. Dok je 1929. godine 100 najvećih korporacija posedovalo 44% osnovnih sredstava u industriji, u 1962. taj se udeo povećao na 58 %. U Britaniji je 100 najvećih industrijskih preduzeća povećalo svoj udeo u neto proizvodu sa 10% 1880. na 26% 1930. i 50% 1972. godine.
Odnedavno smo svedoci jedne nove pojave: divovske korporacije počinju da planiraju poslovanje u svetskim razmerama. Iako se kapital počeo izvoziti još na ranom stepenu razvoja, tek nakon poslednjeg svetskog rata manji broj multinacionalnih korporacija počeo je dominirati svetskom trgovinom. Godine 1969. vrednost proizvodnje svake od tri najveće korporacije - sve tri su američke - bila je veća od bruto proizvoda ( bruto nacionalni proizvod i intermedijarna dobra ) ostvarenog u 120 suverenih država. Procenjeno je da će do 1985. godine oko tri stotine kompanija kontrolisati oko 75% kapitalnih dobara u kapitalističkom svetu. Ključne industrije, kao što je automobilska, elektronska i hemijska, praktično će kontrolisati po 4-5 multinacionalnih kompanija. Razlozi rasta transnacionalnih korporacija su tehno - ekonomski i institucionalni. Ako se, umesto izvoza robe, sam proizvodni kapacitet smjesti na stranom tržištu, mogu se smanjiti troškovi transporta, koristiti jeftinije lokalne sirovine, energija i radna snaga, a proizvodnja se može prilagoditi lokalnoj potražnji. Nadalje, proizvodeći u više zemalja, korporacija može osigurati svoje vlastite izvore snabdevanja i može se koristiti prednostima većeg tržišta. Međutim, možda je glavna prednost institucionalno određena. Korporacija može izbeći neugodnu vladinu kontrolu i manipulacijom internih cena iskazati profite tamo gde su porezi najniži.
Po običaju, kvantitativni rast nosio je sa sobom i kvalitativne promene. Prvo, preduzeća u vlasništvu pojedinaca zamenjena su deoničarskim društvima. Za to postoje bar dva razloga. Jedan je da su korporacije jednostavno prerasle finansijske mogućnosti pojedinačnih porodice. Drugi je da su porezi na nasledstvo ( uvedeni u Britaniji 1894 ) znatno otežali održavanje porodične kontrole od generacije do generacije. S druge strane, prihodi od kapitala ili se nisu uopšte oporezivali ( porezi na zaradu na kapitalu ( capital gain ) nisu u Britaniji uvedeni sve do 1965 ), ili su se oporezivali po mnogo nižim stopama od stopa poreza na dohodak. Tako se isplatilo likvidirati porodičnu imovinu osnivanjem preduzeća. Posledica je bila razdvajanje vlasništva od kontrole poslovanja.
Od 200 najvećih američkih nefinansijskih korporacija bilo je samo 12 porodičnih preduzeća 1929. godine, a ni jedno 1963. U dodatnih 57 preduzeća 1929. i 23 preduzeća 1963. godine, poslovanje je kontrolisano na osnovu većinskog ili manjinskog udela. Direktori su kontroliše poslovanje oko 88 preduzeća 1929, a 169 preduzeća 1963 godine. U Britaniji je kontrola uprave u 50 najvećih rudarskih i industrijskih preduzeća povećana sa 50% 1936. na 72% 1951. Drugo, uprava je postala velikim delom autonomna i samoobnavljajuća oligarhija. Napokon, korporacije teže internom stvaranju potrebnih sredstava. To im daje najmanje dve prednosti. S jedne strane, izbegavaju se troškovi prenosa i neizvesnosti oko izdavanja novih akcija na tržištu kapitala. S druge strane, akcionari su skloniji takvom poslovanju jer se prihodi od kapitala oporezuju po mnogo nižim stopama od raspodeljenih dividendi. Samofinansiranje čini korporacije finansijski nezavisnima, a uprava zadržava potpunu kontrolu izvora sredstava. Kao posledica te trostruke promene, konkurentski. kapitalizam se preobrazio u monopolski kapitalizam.
Taj je izraz donekle dvosmislen. » Monopol « ovde ne znači potpunu kontrolu proizvodnje. U mnogim industrijama tri ili četiri preduzeća kontrolišu dve trećine ukupne proizvodnje, ili više, samo u izuzetnim slučajevima jedna jedina firma dominira. Prema tome, u strogom smislu reči, trebali bismo govoriti o oligopolu,ne o monopolu. Međutim, izraz monopol možemo ipak koristiti u smislu opadajuće krivulje potražnje, što znači da preduzeće više ne prihvata danu cenu kao konkurentska firma. Ta situacija proizlazi iz veličine preduzeća i diferenciranosti proizvoda. No, tu je reč i o nečem mnogo značajnijem. Kad celu granu kontrolišu tri ili četiri velika preduzeća, konkurentsko snižavanje cena postaje vrlo opasan posao. Ono može - i jest, kad su u mladim danima neiskusni partneri s njim eksperimentisali - prouzročiti opšti krah. Stoga su planiranje i usklađivanje u svačijem interesu. Karteli i drugi oblici otvorenih dogovora su obično na udaru zakona protiv trustova. Ali prećutni dogovori su mogući i široko rasprostranjeni. Preduzeća se međusobno veoma pažljivo proučavaju i vrlo dobro znaju šta mogu učiniti a da ne izazovu odmazdu. Cene se utvrđuju tako da odražavaju zajednički interes. Konsultovanje nije potrebno. Prećutni dogovor se najočiglednije izražava u određivanju cena: priznati predvodnik uzima inicijativu u menjanju cena, a druga ga preduzeća u tome slede. Tada ponašanje oligopola počinje jako sličiti ponašanju monopola. Statistički podaci pokazuju da oligopolske cene, opadaju znatno manje nego konkurentske cene u vreme krize i da su profiti velikih preduzeća i preduzeća u oligopolskim industrijama uopšteno veći od profita manjih preduzeća i preduzeća u konkurentskijim industrijama.
Koncentracija i centralizacija kapitala ujedno je prouzročila i omogući koncentraciju rada. Suočeni sa ekonomskom snagom poslodavaca, radnici se sami organizuju u sindikate. Da bi bili delotvorni, sindikati moraju biti velike organizacije, pa oni rastu sve dok ne dosegnu krajnju granicu nacionalnih asocijacija. Na tom stupnju, monopol rada suočava se s monopolom kapitala. Svaki se bori za veći udeo u nacionalnom kolaču. Taj je sukob, naravno, očigledan. Ono što je manje očigledno jeste da ta dva monopola imaju iste vitalne interese. U mladim danima kapitalizma, sindikati su bili smrtna opasnost za profite sitnih preduzetnik. Stoga se koristila moć države da se sindikati stave van zakona. Velika korporacija je sigurna za svoje profite i plaši se jedino razornih posledica nepredvidivog ponašanja radnika. Ako 1 organizacija želi poštovati prerogative uprave i garantovati radnu disciplinu, korporacija će biti presrećna da može s njom postići sporazum. suvremeni radni ugovori izričito navode da je štrajk zabranjen bez odobrenja sindikata. » Danas «, komentariše Staughton Lund američke ugovore, » radnik koji samoinicijativno štrajkuje može očekivati otkaz uz asistiranje, zapravo na insistiranje, sindikata. « I tako su se sindikati na kraju uklopili u sistem. Nadnice rastu, rastu i profiti, a korporacije mogu planirati i što je najviše moguće smanjiti rizike.

Opšti obrazac kapitalističkog razvoja
Kapitalizam je zasnovan na konkurenciji i neprekidno proizvodi monopol. Utemeljen je na tržištu i neprekidno pokušava uništiti tržište, privatizovati sve tržišne odluke. Korporacije teže vertikalnoj integraciji da bi kontrolisale cene i druge uslove snabdevanja. Horizontalna integracija provodi se da bi se sprečila konkurencija na prodajnim tržištima. Visok stepen samofinansiranja - po mogućnosti 100% - osigurava nezavisnost od finansijskih tržišta. Intenzivna reklama koristi se za oblikovanje preferencija potrošača, čak i za stvaranje potreba koje se inače nikad ne bi pojavile. Prijavljivanje ekskluzivnih prava na patente, zamorne parnice na sudu i specijalni zajednički popusti sprečavaju ulazak drugih u proizvodnju. Stalno rastuće korporacije nastoje internalizovati sve odluke o proizvodnji, kupovini, prodaji i finansiranju. To zapravo znači totalno planiranje. Međutim, iako dve stotine preduzeća upravlja celom privredom, pa iako se u svakom od njih racionalno planira, nešto još nedostaje. Privreda nije planska. Ništa u sistemu ne garantuje dovoljnost ukupne potražnje, stabilnost cena i, shodno tome, odsutnost povremenih kriza. To je vrlo uverljivo pokazala svetska ekonomska kriza u ranim tridesetim godinama ovoga veka, a to jednako pokazuje i sadašnja kriza kasnih 1970- ih i ranih 1980- ih godina. Država je morala nastupiti i ispuniti prazninu u procesu planiranja. Uskoro su VoItinski, Vigforss i Kalecki, na socijaldemokratskoj strani i John Mainard Keines na drugoj, pokazali kako se to može sprovesti. I, kapitalizam je dobio još jedan epitet: postao je poznat kao državni kapitalizam. Dva svetska rata pomogla su da se ubrza proces. I vlada i privreda privikli su se na saradnju u zajedničkom poduhvatu upravljanja privredom i društvom.
Jedna kratka istorijska digresija može se pokazati korisnim. Do uplitanja države u kapitalistički proces nije došlo prvi put u među - ratnom periodu. Niti su se monopoli pojavili tek nakon sedamdesetih godina prošlog veka. Kapitalizam je, u stvari, počeo is jednim, is drugim. Njegova prva, pripremna faza je poznata kao trgovački kapitalizam.
U Zapadnoj Evropi, ta je etapa razvoja trajala oko dve stotine godina, do ranog osamnaestog veka. Da bi proširili trgovinu i podigli nove manufakture, trgovci su tražili - i dobili - monopole. Mlade nacionalne države, koje su se centralizovala sve dok nisu dostigle stadijum » prosvetiteljskog apsolutizma «, tražile su nove izvore prihoda. Trgovačke kompanije, poslujući u uslovima velike nesigurnosti, trebale su zaštitu države. Simbioza između trgovačkog kapitala i države bila je prirodan ishod. Kraljevske manufakture u Francuskoj ministra Colbert posebno su ilustrativan primer. Međutim, širenje trgovine je moralo da potkopa ograničenja i, na kraju, monopole. Do kraja sedamnaestog veka, regulisane kompanije su prestale biti dominantan oblik organizacije, u spoljnoj trgovini. U ranom osamnaestom veku, sistem proizvedi i prodaj počinje se zamenjivati fabričkom proizvodnjom. Pozornica za industrijsku revoluciju bila je pripremljena. Ona je počela 1760 - ih godina s usavršenim parnim strojem i poboljšanim tekstilnim mašinama. Uskoro je industrijski kapitalizam bio u punom zamahu, uništavajući preostale trgovinske barijere. Njegova konkurentska faza završena je velikom krizom 1873-96, a ostatak priče već znamo. Kad jedno preduzeće raste u odnosu prema određenoj industriji, dostiže stepen na kojem dalja ekspanzija u sklopu te industrije smanjuje unosnost poslovanja. Tada je prisiljeno izaći iz te industrije i razvrstati proizvodnju granski i geografski. » Tipična proizvodna jedinica u suvremenom razvijenom kapitalizmu je jedna golema korporacija koja je i konglomerat ( proizvodi u više industrija ) i multinacionalna kompanija ( proizvodi u više zemalja ). « Mali broj takvih velikih korporacija, potpomognutih i usklađenih od države, drži zapravo sve konce u svojim rukama.
Svaki od četiri stepena razvoja verno se odražava u ekonomskoj teoriji. Merkantilizam je teorija trgovačkog kapitalizma. On insistira na poistovećivanju trgovačkog profita i nacionalne koristi. Konkurentski stepen industrijskog kapitalizma pokriva klasična politička ekonomija. Njeni prvi preteče bili su Vilijam Petty ( Political Arithme - tic, 1672 ) i Ričard Cantillon ( Essai sur la nature du commerce en general, 1755 ). Fiziokrati su popularizovali načelo laissez - faire, laissez - passer, a Adam Smit » nevidljivu ruku «. Posljednji originalni rad u klasičnoj tradiciji bio je Das Kapital ( 1867 ) Karla Marksa. On je u isto vreme označio konačan početak nove, antikapitalističke misli i razvoja.
Marginalistička revolucija Jevons, Menger i Valrasa u sedamdesetim godinama prošlog i teorije imperfektna i monopolističke konkurencije u ranim tridesetim godinama ovog veka ( Joan Robinson i E. Chamberlin ) određuju granice ere neoklasične ekonomije. Počelo se teorijom konkurencije, a završilo teorijom monopola. Godine 1936. pojavila se Keines Opšta teorija. Kejnezijanske teorija još je uz nas. A isto tako i državni kapitalizam. -
Druge su klasifikacije takođe moguće - na primer, podela u tri stadijuma : trgovački, industrijski i postindustrijske kapitalizam. Budući da se fokusira na poslednje razdoblje, smatram shodnim da konkurentski i monopolski kapitalizam stopim u jedan jedini - laissez faire- stadijum - i da ga uporedim sa regulisanim stadijumom kapitalizma. Međutim, opisana 4 stadijuma su tako dobro istorijski razgraničeni - da moraju ući u svaku klasifikaciju. Oni rasvetljavaju dinamiku sistema. Oni takođe upozoravaju na ubrzavanje razvoja: svaki je stadijum progresivno kraći. Tabela 2 sumira pregled. Radi potpunosti dodajem prelazno razdoblje od feudalizma u kapitalizam, o kojem nešto više posle ( poglavlje 14, odeljak IA ).
Sada možemo sažeti analizu državnog kapitalizma.

Naglo rastuća uloga države dobro se iskazuje udelom budžetske potrošnje u bruto nacionalnom proizvodu. Na prelomu vekova taj je udeo dosezao 5-10 % u naprednim kapitalističkim zemljama. Pre svetske krize nije značajno porastao. Međutim, od onda se naglo povećavao, i 1970- ih godina je obuhvatao trećinu, ili čak 40 i 50%, kao u Skandinaviji i Holandiji. To je već dovoljno velika masa sredstava za efektivno korišćenje u stabilizacione svrhe. Veliki javni sektor, u stvari, ispunjava dva različita stabilizaciona zadatka: budući da državne kupovine nisu pod uticajem sponatanih tržišnih fluktuacija, one predstavljaju ostrvo stabilnosti u moru kumulativnih talasa u vreme poleta ili padova proizvodnje ; osim toga, fiskalna i monetarna oruđa mogu se koristiti u anticiklične svrhe.
Unutar državnog sektora, posebno značenje pridaje se rashodima za odbranu. U američkom slučaju ti su rashodi gotovo dvostruko veći od vladine potrošnje. To je dovelo do stvaranja nečeg što je poznato pod imenom vojno - industrijski kompleks. Kao što je uočio predsednik Ajzenhauer, koga se teško može smatrati radikalom, » totalni uticaj vojno - industrijskog kompleksa oseća se u svakom gradu, svakoj državnoj zgradi, svakom uredu savezne vlade «. Opiranje oporezivanju donekle oslabi kad se novac troši za naoružavanje. Tako potrošnja vojske pomaže održavanje agregatne tražnje. I više od toga. Ona » omogućuje ulaganje u naprednu tehnologiju i, shodno tome, bezbednost planiranja za industrijske sisteme u oblastima koja bi inače bila isključena zbog troškova i rizika. « Tako je moderna kapitalistička država materijalno zainteresovana za potrošnju vojske. Ali njenu ulogu nije potrebno previše isticati. U tom pogledu svemirska trka može jednako dobro nadomestiti trku u naoružavanju. A isto tako i direktno finansiranje istraživanja i razvoja. Možemo uočiti da je potrošnja vojske mala u Saveznoj Republici Nemačkoj i zanemariva u Japanu, a te dvije zemlje ostvaruju znatno više stope rasta od Sjedinjenih Država. Opštenito, što je veći ukupni javni sektor, to je manje važna potrošnja vojske.
Osim klasičnih kejnezijanskih recepata, pokazalo se da je jedan od zadataka savremene kapitalističke države ubrzavanje tehnološkog napretka. A isto tako i opskrbljivanje stručnom i školovanom radnom snagom. Država takođe učestvuje u investiranju i neposredno se angažira u proizvodnji. Kapitalno intenzivnu inftrastrukture - putevi, železnice, vazdušni saobraćaj, energetiku - po pravilu osigurava država. Država izvlači iz škripca korporacije u teškoćama, subvencioniše industrije koje nisu unosne, garantuje izvozne rizike. Kad zatreba, reguliše nadnice i cene. Uopšteno, kad god privredni sistem zakaže, nastupa država. Stoga i ime ovakvom sistemu : državno - monopolski kapitalizam.
Postoji jedan važan posao koji nacionalna država ne može obavljati. Ona ne može planirati na međunarodnom nivou. Korporacija može prelaziti nacionalne granice, država ne može. Sadašnja kriza međunarodnog ekonomskog poretka odražava tu činjenicu. Budući da su suvremene ekonomije jako međuzavisne, nacionalno planiranje ne može sprečiti privredne fluktuacije ako se ekonomske aktivnosti ne usklađuju u svetskim razmerama. Internacionalizacija planiranja je verovatno sledeći korak institucionalnog razvoja. Stoga se on može označiti kao transnacionalan.
Velika preduzeća zahtevaju veliku radnu snagu, oboje zahteva jaku vladu. U kapitalističkom poretku, vlada se zasniva na političkim partijama. Partije su, kao i sindikat, birokratski posrednici. Radnici ne mogu pregovarati ili štrajkovati bez sindikata. Poslanici ne mogu glasati ili delovati bez odobrenja partija. Da bi vlada dobro funkcionisala, mora biti stabilna. Da bi se stabilizovala, broj političkih partija postepeno se smanjuje, sve dok celim političkim životom ne počnu prevladavati dve glavne partije. Nadalje, postoji jaka sklonost tih dviju partija da se međusobno povežu s druge dvije monopolske skupine, i da predstavljaju njihove interese. Tako će verovatno postojati jedna » konzervativna partija «, sklona interesima privatnog kapitala, i jedna » radnička partija «, koju podržavaju sindikati.
Četiri diva dominiraju društvenom pozornicom državno - monopol - skog kapitalizma : organizovani kapital, organizovani rad i dvije političke partije. Ako se političke partije jasno identifikuju sa dva  antagonistička društvena interesa, oligopol četvorice svodi se na duopol. Čak i da ne dođe do te identifikacije, ostaje činjenica da ljudskim poslovima upravljaju divovske organizacije. Tehnostrukture i birokratije su instrumenti organizacione kontrole, koordinacije i regulacije. Skupine koje imaju pristup do upravljačkih položaja takvih organizacija drže u rukama golemu vlast. Zajedno s konkurencijom i laissez - faire tržištem, individualizam nestaje pod velikom težinom organizacije. U stvari, život svakog pojedinca reguliše neka organizacija nad kojom ima malo, ili uopšte nema kontrole. Zbog te nadasve velike važnosti organizacije, predlažem da se savremeni stadijum kapitalizma označi kao organizovani ili regulisani kapitalizam.
- Poslednja dva stadijuma kapitalizma vrlo su jasno razdvojeni međuratnim periodom. Laissez - faire stadijum završio je prvim svetskim ratom. Organizovani kapitalizam je potpuno utemeljen posle II svetskog rata.
Između dva rata, politička nestabilnost, ekonomska stagnacija, svetska ekonomska kriza i pojava fašizma označili su prilično nemirnu evoluciju prvog stadijuma kapitalizma u drugi. 

Deo II - Socijalizam