U trenutku kada su pisali Komunistički manifest, njegove autore delilo je od francuske revolucije manje vremena nego što autora ovog rada deli od oktobarske revolucije. Sada kao i onda, novi društveni sistem dovoljno je sazreo da dopusti jednu sistematsku analizu i ocenu.
Radi lakšeg razumevanja analize, počnimo određivanjem privremene definicije etatizma. Jedno društvo ćemo nazvati etatističkim ako njegovi vladajući slojevi zastupaju osnovne doktrine tradicionalne socijalističke ideologije, kao što je ukidanje privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i emancipacija potlačenih klasa, ali revidiraju socijalistički pristup u pogledu jednog nadasve važnog pitanja: uloge države. Socijalisti po tradiciji smatraju državu aparatom prinude. Njegova je suština u vladavini nad ljudima koju treba zameniti upravljanjem stvarima ( Saint - Simon, Engels ). „Da bi se spoznali kao pojedinci, proleteri moraju odbaciti državu“ ( Marks i Engels, Nemačka ideologija ). Svi vladini službenici trebaju primati radničke nadnice, a sa dužnosti trebaju biti opozivi u svakom trenutku ( Marks, Lenjin ). Sve političke dužnosti moraju biti privremene ( Bebel, Lenjin ). Potpuna kontrola nad političkim procesom mora počivati u narodu, a država mora postepeno odumreti ( Prudon, Engels ). Da bi se to postiglo, odlučivanje mora biti decentralizovano i zasnovano na komunama i udruženjima ( anarhisti. Pariska komuna. Marks ). Buržoasku demokratiju, sa svim svojim društvenim ograničenjima, nadomestiće mnogo osmišljeniji društveni poredak, u kom će sloboda svakog pojedinca biti preduslov za slobodu svih zajedno ( Komunistički manifest ). Samo najšira sloboda misli omogućuje neprestani napredak koji je osnovni društveni zakon. ( Bebel u Budućem društvu, Rosa Luksemburg ) ...
U trenutku kada su pisali Komunistički manifest, njegove autore delilo je od francuske revolucije manje vremena nego što autora ovog rada deli od oktobarske revolucije. Sada kao i onda, novi društveni sistem dovoljno je sazreo da dopusti jednu sistematsku analizu i ocenu.
Radi lakšeg razumevanja analize, počnimo određivanjem privremene definicije etatizma. Jedno društvo ćemo nazvati etatističkim ako njegovi vladajući slojevi zastupaju osnovne doktrine tradicionalne socijalističke ideologije, kao što je ukidanje privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i emancipacija potlačenih klasa, ali revidiraju socijalistički pristup u pogledu jednog nadasve važnog pitanja: uloge države. Socijalisti po tradiciji smatraju državu aparatom prinude. Njegova je suština u vladavini nad ljudima koju treba zameniti upravljanjem stvarima ( Saint - Simon, Engels ). „Da bi se spoznali kao pojedinci, proleteri moraju odbaciti državu“ ( Marks i Engels, Nemačka ideologija ). Svi vladini službenici trebaju primati radničke nadnice, a sa dužnosti trebaju biti opozivi u svakom trenutku ( Marks, Lenjin ). Sve političke dužnosti moraju biti privremene ( Bebel, Lenjin ). Potpuna kontrola nad političkim procesom mora počivati u narodu, a država mora postepeno odumreti ( Prudon, Engels ). Da bi se to postiglo, odlučivanje mora biti decentralizovano i zasnovano na komunama i udruženjima ( anarhisti. Pariska komuna. Marks ). Buržoasku demokratiju, sa svim svojim društvenim ograničenjima, nadomestiće mnogo osmišljeniji društveni poredak, u kom će sloboda svakog pojedinca biti preduslov za slobodu svih zajedno ( Komunistički manifest ). Samo najšira sloboda misli omogućuje neprestani napredak koji je osnovni društveni zakon. ( Bebel u Budućem društvu, Rosa Luksemburg ). U etatističkoj sredini, sve te ideje zamenjuje potpuno suprotna ideologija po kojoj snažna, centralizovana, autoritarna država postaje osovina oko koje se okreće celo društvo. Sva ekonomska i politička moć koncentrisana je u rukama vladajuće političke organizacije, koja otvoreno polaže pravo na monopol političke moći. Staljin je 1930. godine „dijalektički“ obrazložio tu reviziju argumentom „da bi država odumrla, ona najpre mora ojačati“, što je vrlo slično jednom drugom „dijalektičkom“ otkriću, naime, da se izgradnjom socijalizma klasna borba neminovno zaoštrava.
„Ukidanje klasa ne postiže se gašenjem klasne borbe, nego njenim razbuktavanjem. Odumiranje države ne postiže se slabljenjem državne vlasti, nego njenim jačanjem“. Na XVIII kongresu Komunističke partije, održanom 1939. godine, Staljin je osudio poznatu Engelsovu hipotezu o razvoju države. Engels je tvrdio da je prvi čin kojim se država pojavljuje kao zastupnik interesa celog društva - podruštvljavanje sredstava za proizvodnju - ujedno i njen poslednji samostalni čin u tom svojstvu. Uplitanje državne vlasti u društvene odnose postaje suvišno za sve više područja i postepeno nestaje. Staljin je tvrdio da se takav pristup ne može primeniti u Sovjetskom Savezu jer je ona bila jedina socijalistička zemlja, okružena neprijateljskim kapitalističkim svetom. U međuvremenu, razbijena je kapitalistička opsada, zemlje u kojima je kapitalizam ukinut nastanjuju trećinu stanovništva sveta - pa ipak se ta ista teorija potpuno i dalje prihvata.
Prema tome, etatizam je, ukratko, mešavina tradicionalnog socijalizma i autoritarne države. Preostaje nam da istražimo kako je došlo do te apsurdne kombinacije i kakve su njene posledice. Da bismo to učinili, potrebno se vratiti u prvu polovinu pretprošloga veka.
LAŽNE ANTINOMIJE
Prizor nepotrebne bede koja je u vreme prvobitne akumulacije kapitala pogodila nemoćne i praktično obespravilo radničku klasu nužno je naišao na snažne reakcije. Na taj su se način socijalistički pokreti pojavili u devetnaestom veku. Kad su proživeli stvarnost bespoštedne eksploatacije, ljudi su počeli gubiti veru u ideale buržoaske revolucije. Društvo je negde krenulo pogrešnim putem. Brzo je otkriveno da sloboda, (pravna) jednakost i privatno vlasništvo ne stvaraju bratstvo, nego kapitalističku eksploataciju. Analitički umovi uskoro su došli do konzistentnog teoretskog zaključka koji se može sažeti u ove tri tvrdnje:
( 1 ) Privatno vlasništvo je glavni uzrok ekonomskih nejednakosti. Ekonomske nejednakosti dovode do političkih nejednakosti i klasne eksploatacije. Prema tome, osnovni preduslov besklasnog društva je podruštvljavanje sredstava za proizvodnju.
( 2 ) Laisez - faire1 tržišta stvaraju periodične padove u proizvodnji i nezaposlenost. Da bi se osigurao posao svim članovima zajednice i racionalno iskoristili raspoloživi resursi, društvo treba uvesti centralno planiranje.
( 3 ) Budući da u to vreme radnici nisu uživali ni najelementarnija politička prava, društveni preobražaj reformom nije se činio izvodljivim. Stoga se činilo da je jedina raspoloživa alternativa, nasilna revolucija. „Komunisti... otvoreno izjavljuju da se njihovi ciljevi mogu ostvariti jedino nasilnim rušenjem celog dosadašnjeg društvenog – poretka“. ( Komunistički manifest )
Na nivou primene – tj. kada su je prihvatili široki politički pokreti - upravo izložena teorija doživela je karakterističan psihološki obrt. Socijalisti su postali socijalisti ne iz teoretskih razloga, nego zato jer su se snažno suprotstavljali tlačenju buržoaskog društva. Kao svaka spontana reakcija na nešto mrsko, socijalistička kritika naginjala je naivnom, direktnom poricanju građanskih institucija i vrednosti. Još jednom je temeljni pristup bio negativan. Ovoga puta to više nisu bile feudalne barijere, nego buržoaske institucije koje je trebalo razoriti, za nesmetani razvoj čovečanstva. Sve što je postojalo bilo je pogrešno i trebalo se zameniti nečim suprotnim. Često se previđalo da građansko društvo nije bilo samo buržoasko nego i rezultat ukupnog razvoja čovečanstva sve do tog vremena. Postojala je, stoga, potreba za temeljitom analizom društva - analizom usmerenom na precizno identifikovanje i jasno razlikovanje između fundamentalnih oblika ponašanja i slučajnih pojava tipičnih za buržoasku etapu razvoja. Umesto toga, pogledi i razmišljanja izgledali su ovako:
- Kapitalistička eksploatacija zasnovana je na privatnom vlasništvu. Stoga privatno vlasništvo treba ukinuti i zameniti javnim vlasništvom. Budući da su nastavili razmišljati u terminima građanskih pravnih kategorija - vlasnik je fizičko ili pravno lice - socijalistički ideolozi i njihovi sledbenici mogli su si predočiti javno vlasništvo jedino kao državno vlasništvo. I tako se dogodilo da se stepen razvoja socijalizma u pojedinoj zemlji meri procentom proizvodnog kapitala u vlasništvu države.
- ( Laisez - faire ) tržište dovodi do periodičnih padova u proizvodnji, nezaposlenosti, neefikasne alokacije resursa i otuđenja. Stoga se tržište kao takvo treba ukinuti - ponovo se nije shvatalo da kapitalističko tržište nije jedino koje može postojati - i zameniti administrativnom alokacijom resursa. Tržište se poistovećivao s posebnim, laisez - faire, oblikom kapitalističke privrede i bilo je u apsolutnoj suprotnosti – tj. smatralo se nespojivo - s planiranjem.
- U privredi bez tržišta nije bilo mesta za novac. U svom „Budućem društvu“ nemački radnički vođa Bebel, izrazio je tu ideju na vrlo jednostavan - i pojednostavljen - način:„Gde ne postoji kapital ne postoji ni roba, pa prema tome, ne može postojati ni novac“. Taj je zaključak bio široko prihvaćen, i došlo je do brojnih pokušaja ukidanju novca, uvođenja „moralnih podsticaja“, itd. Tesno povezane s novcem su kamate, koje su se smatrale isključivo neradnim prihodom - vrstom lihvarstva po shvatanju Katoličke crkve u srednjem veku. Prema tome kamate je trebalo ukinuti. Veoma dugo socijalistički ideolozi nisu shvatali - a neki ne shvataju ni danas - alokacionu funkciju kamata. I tako im nije ni dopiralo do svesti da kamate kao privatni prihod mogu i moraju ukinuti, a kamate kao cenu za upotrebu društvenog kapitala trebaju zadržati.
- Okrutan i egoističan individualizam ( podstaknut privatnim vlasništvom i bespoštednom konkurencijom ) stvara neljudsku okolinu koju karakteriše stanje, Homo homini lupus. Prema tome, individualizam je zlo i mora ga zameniti kolektivizam, u kom prevladavaju interesi društva, a od pojedinaca se očekuje da se povinuju sudu društva. Interese društva zastupa - i jedina ih može zastupati - država. Veoma sličan je i zaključak da je privatna inicijativa, zasnovana na građanskom liberalizmu, uzrok eksploatacije siromašnih od bogatih. Prema tome, privatna inicijativa i liberalizam su antisocijalistički i mora ih zameniti striktna državna kontrola i nadzor. Nadalje, individualna inicijativa je spontana. Dakle, spontanost je štetna. Njene su posledice sitne buržoaske strasti, neorganizovano društvo i anarhija. Iz toga sledi da spontanost treba ustupiti mesto svesnoj sveobuhvatnoj kontroli države, koja obezbeđuje jednoobrazno ponašanje. Još samo korak dalje i dolazimo do više ili manje potpune negacije vlastite čovekove ličnosti, posebno kod društava skromnog materijalnog bogatstva. Taj fenomen uočio je već Marks i opisao ga kao primitivni komunizam:
„Taj komunizam - time što svuda negira čovekovu ličnost - upravo je samo konsekventan izraz privatnog vlasništva, koje je sama ta negacija. Opšta zavist koja se konstituiše kao sila samo je skriveni oblik u kome se gramzivost uspostavlja i zadovoljava samo na drugi način. Misao svakog privatnog vlasništva kao takvog upravljena je bar protiv bogatijeg privatnog vlasništva kao zavist i težnja za nivelisanje, tako da one sačinjavaju, tako reći, bit konkurencije. Primitivni komunist samo je dovršavanje te zavisti i te nivelacije sa stajališta zamišljenog minimuma. Kako to ukidanje privatnog vlasništva ima malo veze sa stvarnim prisvajanjem, dokazuje upravo apstraktna negacija celoga sveta obrazovanja i civilizacije, povratak neprirodnom primitivizmu čoveka siromašna i bez potreba, koji ne samo sto nije prevladao privatno vlasništvo nego do njega još nije ni dospeo“.
Popis takvih pogrešnih, iako konzistentnih, antinomija može se po volji produžiti. One su postale grublje i učestalije od vremena ruske revolucije. Rusija je bila nazadna i, kao jedina zemlja te vrste potpuno okružena pretećim kapitalizmom, pa je razvila snažan odbrambeni instinkt koji sve što dolazi spolja smatra kao prima facie antisocijalističko. Tako su teorija relativnosti, genetska biologija i ekonometrija bili buržoaski pronalasci, nenaučni kao takvi, pa se nisu ni trebali prihvatiti u jednoj proleterskoj državi. I, potpuno u skladu sa Marksovim opisom povratka u neprirodni primitivizam, apstraktna umetnost, džez, eksperimentisanje literarnim izrazom i atonalna muzika smatrali su se dekadentnim i stoga zabranjenim. Umesto toga, socijalistički realizam - kako je prozvan novi stil - sa istinski malograđanskim horizontima i ukusom, propisan je kao jedina ispravna umetnost za radničku klasu. Jedna antinomija, potpuno razvijena tek nakon revolucije, imala je tragične posledice. Ona sledi neposredno iz opisane negacije čovekove ličnosti i odnosi se na političku demokratiju. Demokratija, kao građanski izum, mora biti loša sama po sebi, ona štiti bogataše i ostavlja proletere siromašnima i potlačenima. Stoga ju je potrebno zameniti. Čime? „diktaturom proletarijata“ kao oblikom socijalističke demokratije. Taj donekle dvosmisleni izraz ( on zamenjuje termin „vladavina proletarijata“ upotrebljen u Komunističkom manifestu ) koji je Marks delimično nasledio od Blanquija, pridodavši mu drugačiji sadržaj, zloupotrebljen je, ne uvek svesno, da bi se stvorila jedna od najvećih mistifikacija našega veka. U prvobitnom značenju taj je koncept predložen pre svega kao sociološka kategorija kojom se označava klasni karakter političkog sistema i podrazumeva razlikovanje vladavine u korist proletarijata koji je predstavljao veliku većinu stanovništva i vladavine u korist buržoazije ( buržoaske diktature ), koja je kao svaka vladajuća klasa, predstavljala tek mali deo stanovništva. Izraz su koristile pre svega vladajuće partije u izvornom blankističkom obliku da bi opravdale političku diktaturu. To nije bilo teško, jer je u revolucionarnom radničkom pokretu, u uslovima političke represije, postojala jaka struja misaono i akciono usmerena prema čistoj diktaturi. Čak i pre Blanquija, babuvisti su razmatrali „diktaturu revolucionarnog vođstva“. U svojim „Jamstva harmonije i slobode“, Weitling je uočio da veliki deo francuskih komunista. „naginje diktaturi, jer vrlo dobro zna da suverenitet naroda.... ne pristaje razdoblju prelaska iz stare u potpuno novu društvenu organizaciju“. Godine 1848. u Pragu Bakunjin je razvio planove za poredak „s neograničenim diktatorijalnim ovlaštenjima“ što nalikuje Lenjinovoj formulacija iz 1920. godine „vlast zasnovana na nasilju, i ničim ograničena“. God 1864. Bakunjin je izradio dokumenat za svoju tajnu organizaciju, osnovanu u Italiji, u kojem je odredio :
„Sve članove nacionalne Hunte postavlja centralni direktorat, kome nacionalna Hunta duguje apsolutnu pokornost u svim okolnostima“.
Posle uspešne revolucije njegova je organizacija trebala sprovesti „nevidljivu diktaturu“. Što se tiče Blankista, njihove poglede možda je najbolje opisao Fridrih Engels:
„Blankuijeva pretpostavka, da revoluciju može povesti jedna manja revolucionarna grupica, pretpostavlja sama po sebi neophodnost diktature, ne diktature cele revolucionarne klase, proletarijata, nego one manjine koja je provela revoluciju, i koja se prethodno organizovala pod diktaturom jednog ili nekoliko pojedinaca.“
Marksistički pristup je, naravno, vrlo različit. Sledeći dijalog pojasniće taj pristup. Komentarišući 1891. godine Predlog Erfurtskog programa Nemačke socijaldemokratske partije, Engels je zapisao:
„Ako je jedna stvar sigurna, onda je to da naša Partija i radnička klasa mogu doći na vlast samo pod okriljem demokratske republike. To je čak specifičan oblik diktature proletarijata“.
Još jednom, Staljin i, zajedno s njim Komunistička partija Sovjetskog Saveza, odvajaju se od pogleda Engelsa i socijalističkog pokreta uopšteno:
„Pre druge ruske revolucije ( februar 1917 ) Marksisti svih zemalja smatrali su da je parlamentarna republika najpogodniji oblik političke organizacije u periodu prelaska iz kapitalizma u socijalizam... Engelsova autoritativna tvrdnja u kritici Erfurtskog programa iz 1891, naime, da „demokratska republika... predstavlja specifičan oblik diktature proletarijata“ nedvosmisleno je pokazala da Marksisti i nadalje smatraju demokratsku republiku političkim oblikom diktature proletarijata.
... Šta bi se dogodilo Partiji, našoj revoluciji, Marksizmu, da je Lenjin. imao ; strahopoštovanje prema slovu Marksizma i da nije imao hrabrosti izmeniti jednu staru postavku Marksizma... novom postavkom koja se tiče republike Sovjeta"
Staljin je dosta lako prokrčio svoj put. Možemo zapaziti jedan zanimljiv istorijski paradoks: simbiozu između mazohistički nastrojenih intelektualaca i vladara žednih vlasti. U siromašnom i nepravednom društvu, intelektualci, i sami privilegovana grupa, naginju razvijanju akutnog osećaja krivice, koji se onda olakšava bezuslovnim podčinjavanjem autokratiji „revolucionarnih vođa“. Taj je fenomen bio široko rasprostranjen. A Staljin je dobro znao kako ga treba iskoristiti.
Kad je demokratija jednom hrabro pretvorena u diktaturu, nužno su, po logici stvari, sledile i ostale posledice. Građanska demokratija pretpostavlja nekoliko političkih partija, prema tome, socijalistička demokratija može pretpostavljati samo jednu partiju. Razmišljajući tipično građanski, socijalističko-komunistički ideolozi nisu mogli zamisliti bespartijsko uređenje. Na kraju su hirovi političkog razvoja doveli ne do uklanjanja nedostataka građanske demokratije, nego do odbacivanja demokratije kao takve. Zahtev za demokratijom počeo se prezirno označavati kao anarholiberalizam, kao malograđanska slabost koju disciplinovani komunist ne sme tolerisati.
Rodio se jedan vrlo specifičan politički sistem. Poljski Marksist Wlodzimierz Brus opisao ga je kao totalitarizam i naznačio njegove četiri glavne karakteristike:
1. prevlast birokratskog aparata nad formalno izabranim telima u svim delovima političke strukture,
2. zamenjivanje normalnih izbora imenovanjem kandidata za partijske, državna i sindikalna mesta odozgora, iz viših redova birokracije,
3. vodeća uloga za partiju, koja se ogleda u potpunoj subordinaciji svih ostalih institucija partijskom aparatu i totalnoj zabrani svih samostalnih političkih inicijativa,
4. monopol kontrole masovnih medija, uključujući univerzalnu pre-preventivnu cenzuru.
„Tako se u svim oblastima društvenog života“, zaključuje Brus, „pripadnici društva suočavaju sa svemoćnim državnim aparatom i svode se na atomizirane pojedince kojima su uskraćena politička i pravna sredstva izražavanja ili kontrole"
RELIGIOZNA STRUKTURA SVESTI
U prethodnom delu videli smo kako puka negacija nije izmenila građanski način razmišljanja. Puka negacija ostaje unutar bitno iste strukture svesti. Pretpostavimo sada da se socijalistička revolucija odigrala u nazadnom, pred buržoaskom društvu. U takvom slučaju možemo očekivati da će se kao socijalistički opisivati ne samo buržoaski nego i pred buržoaski stavovi. A to je upravo ono što se i dogodilo.
Za pred buržoaski svet karakteristična je religiozna struktura svesti. Pod time razumijevam predracionalan i neracionalan način razmišljanja, usmeren prema autoritetu - ne prema dokazima - i zasnovan na uverenju - ne na činjenicama. Povrh toga, predmeti verovanja smatraju se svetima. Orijentacija autoritet - verovanja dovodi do načina razmišljanja koji nije samo iracionalan, nego ima jednaku strukturu kao i stavovi verskih sekti. Umesto spoznajne komponente dolaze druge dve. Prvo, postoji identifikacija sa vođom organizacije. Nečija vlastita ličnost je uronjena, rastvorena u predmetu obožavanja. Drugo, kao posledica, kasniji se smatra svetim. Svaka religija jasno naznačuje razliku između svetog i svetovnog. I obrnuto: kad god je neka osoba, organizacija ili ideja stavljena van domašaja kritike, stavljena je u domenu svetosti koja podrazumeva religiozne stavove.
Budući da su se prve socijalističke revolucije odigrale u nazadnim zemlje, socijalizam koji je iz njih proizašao prožet je religioznom svešću i podseća na religiozno orijentisana srednjovekovna društva. Marks i Engels očekivali su dolazak autentičnog ljudskog društva. Ono što se pojavilo bio je opredmećeni i ideološki otuđeni „socijalizam“. Oni i njihovi sledbenici insistirali su na naučnom socijalizmu. Ono što se pojavilo bio je vrlo različit, teološki socijalizam. Taj teološki socijalizam i nadalje nazivaju „naučnim“.
Zašto se teologija prerušava u nauku, prilično je jasno :
( a ) „istine“ imaju veću snagu podsticaja nego puka subjektivna „uverenja“, i
( b ) „naučna ideologija“ pruža opravdanje i time efikasnu zaštitu uspostavljenih interesa.
Zašto je ta teološka maskerada moguća, nije baš lako utvrditi, pa će to biti predmet iduće analize.
EKLEZIJASTICIZAM
Teologija, naravno, podrazumeva religiju ove ili one vrste. Možemo uočiti da postrevolucionarne vladajuće partije nisu bile religiozno usmerene, nego, naprotiv, ateistički. Odista, one su bile ateističke i to ratoborno ateističke. Ali ateizam znači negaciju teizma, pa tako njegovi pobornici ostaju zarobljenici teizma. Ateizam je bio „ propisan kao dogma za članove „, uočio je još davno Mane u vezi s bakunjinistima.
Antireligiozni žar zahtevan od članova partije ima zajedničko sa svojim pandanom to što se odnosi na religiju, i to što je žar. Ateizam se može propovedati - i propovedalo ga se - s isto toliko religiozni gorljivosti kao i bilo koja druga religija, a često ga prate i brojni oblici praznoverja, upravo kao i kod nekih primitivnih religija.
Religiozne karakteristike para-socijalnih ideologija i pokreta zapažene su do sada već više puta. Citiraću, kao primer, stavove dvojice vrlo različitih ljudi - Bertranda Rasela, engleskog filozofa, i Juliusa Niererea, afričkog državnika. Rasel ističe da „tok istorije Jevreji... snažno apeluje na potlačene i nesretne u svim razdobljima. Sveti Augustin prilagodio je taj obrazac istoriji hrišćanstvu, a Marks socijalizmu“. Zaključak je izazovan ali vrlo neuverljiv. Glavni razlog sličnosti nije u psihologiji potlačenih kao takvih - slično nastrojeni pripadnici povlašćenih klasa, vođe i stanovništvo u velikoj su meri imali istu psihologiju - nego u religioznom sistemu svesti, koji za postizanje spasenja ( kako je zamišljeno razrješavanje društvenih sukoba ) zahteva transcendentalnu koncepciju religije, a ne racionalnu analizu društvenih međuzavisnosti.
Nierere se ograničio na opisivanje onoga šta je zapazio, a to je učinio vrlo precizno:
„Postoji... kod pojedinih socijalista očigledna sklonost pokušaju utemeljivanja jedne nove religije - religije samog socijalizma. To se obično naziva „naučnim socijalizmom“, a radovi Marksa i Engelsa se smatraju svetim pismom u skladu s kojim treba prosuđivati sve ostale misli i akcije socijalista. Naravno, ta se doktrina ne predstavlja kao religija, njeni pristalice često najrevnosnije ocrnjuju religiju kao „opijum naroda“, a svoja uverenja predočuju kao „ nauku“. Pa ipak, oni govore i ponašaju se jednako kao i najzagriženiji teolozi. Nalazimo ih, u današnjim uslovima, kako jedan drugoga optužuju zato jer im postupci nisu u skladu sa onim što su propovednici „naučnog socijalizma“ utvrdili kao ispravno značenje knjiga napisanih pre više od stotinu godina. Zaista se brzo približavamo vremenu kada će razlike između raznih hrišćanskih sekti o pravom značenju Biblije postati beznačajne u poređenju sa svađama između onih koji se proglašavaju pravim interpretatorima marksizma – lenjinizma“.
Mogli bismo navesti još desetak autora koji dolaze do sličnih zaključak. Međutim, ni jedan od njih ne istražuje taj problem detaljno. U nastavku pokušavamo ispuniti tu prazninu.
Religija treba crkvu. Tu ulogu zadivljujuće ispunjava vladajuća partija. Crkva nikada ne greši, pa tako ni partija. U dobro poznatoj Istorije Svesavezne komunističke partije boljševika, pripremljenoj za života Staljina, nije zabeležen ni jedan jedini slučaj pogrešne odluke partije u celoj njenoj istoriji od nekoliko decenija. Članovi partije greše, ali ne i partija. Kada su sekretar čehoslovačke Komunističke partije Rudolf Slanski i ostali rukovodioci optuženi za izdaju i pogubljeni, upitali su partijskog vođu Klementa Gottvvalda kome se može verovati nakon toga. Odgovorio je: „Verujte partiji“. Kad je Hruščov 1956. godine optužio Staljina kao zločinca, nije uputio ni jednu reč kritike na račun partije, u čije su ime svi zločini izvršeni.
Crkva mora imati svog vrhovnog sveštenika. Tu ulogu ispunjava vođa partije, koga zovu predsednik ili generalni sekretar. Kao i papa, predsednik je nepogrešiv. On nikada ne greši, bar ne dok je na funkciji. Njega se nikada ne kritikuje javno. U stvari, svaki pokušaj da ga se kritikuje ocenjuje se kao ozbiljan politički prekršaj, podmuklo delo zakletog neprijatelja socijalizma, pa se prekršilac odgovarajuće kažnjava. Čak se i zbog privatne kritike, izrečene u pismu prijatelju, može zaraditi karta za GULAG-ov arhipelag, što je među ostalim otkrio i mladi oficir Aleksandar Solženjicin.
Predsednik je genije, često ga se smatra četvrtim klasikom. Njegovi govori, referati i zdravice objavljuju se u debelim knjigama i proučavaju na partijskim skupovima i u školama. Za prostodušnije ljude pripremaju se izvodi iz njegovog dela - poput Staljinovih Pitanja lenjinizma ili male crvene knjižice Maovih citata koju je sastavio Lin Biao („skriveni neprijatelj“ kako je posle otkriveno) - u obliku sažetih katekizma koji se izdaju u milionima primeraka. Predsednik nije samo genije nego i poštovani i obljubljeni vođa i predvodnik svoga naroda. Njegovi portreti su u učionicama, kancelarijama, izlozima prodavaonica čak i u privatnim stanovima odanijih građana. Oni zamenjuju hrišćanske krstove i kraljeve portrete iz prijašnjih perioda. U zemlji mu se na svakom koraku još za života podižu spomenici, ulice i gradovi nose njegovo ime. Izdaju se poštanske Markse s njegovim likom. Njegov rođendan je svojevrstan nacionalni praznik. Kada veliki vođa umre, njegovo se telo balzamira - kao u Moskvi i Sofiji - i izlaže u staklenom kovčegu za dobro odanih građana. Oni dolaze u velikom broju da odaju počast svojim obožavanim vođama.
Gde postoji jedan veliki vođa, mora postojati mnogo malih vođa. U Carstvu Božjem vlada striktna hijerarhija, sa različitim kategorijama svetaca i anđela, sve do najgorih grešnika u paklu. Kako u nebu, tako i na zemlji. U srednjem veku hijerarhija se zasnivala na rođenju, u veku etatizma zasniva se na zaslugama - što god to značilo - i isto je tako striktna. U dvanaestom veku opatica Heloiza, pisala je Abelarde, svom bivšem ljubavniku i mužu koji je postao monah, da je bila iznenađena kad je „napuštajući običaje i prirodni poredak“ stavio njeno ime ispred svog. „Kad pišemo višima od sebe ili sebi jednakima“, podsetila ga je, „red i uljudnost nalažu da se njihovo ime stavlja ispred našeg, kad se pak obraćamo nižima od sebe, poredak imena mora odražavati red časti“. Taj navod može se bez smetnje postaviti iznad ulaza bilo kog birokratskog ureda. To je pravilo čije se nepoštovanje strogo kažnjava. Kad se čitaju novine, dovoljno je samo uočiti poredak imena da bi se znalo koji relativan (politički) rang zauzima pojedina osoba. Iz malih promena u poretku imena, politički analitičari izvlače zaključke o dalekosežnim promenama u politici.
RELIGIOZNA SVEST
U ovom trenutku će biti korisno obratiti pažnju na neka obeležja religiozne svesti koja je uočio već Emile Durkheim. Kad god naiđemo na veliku koncentraciju moći, tvrdio je Durkheim, uzrok te pojave ne treba tražiti u posebnom položaju vladara, nego u prirodi društva kojim vladaju. Individualna superiornost pojedinog vođe igra tek drugorazrednu ulogu. Ona objašnjava zašto baš on, a ne neko drugi, ima vlast - ali ne i zašto je vlast koncentrisana. Vlast je koncentrisana zato jer je svest religiozno strukturirana. Za to postoje bar dva razloga. Kad god jedna zajednica u nešto čvrsto veruje, ta uverenja neizostavno poprimaju religiozna obeležja. Ona usađuju jednako strahopoštovanje kao i religiozna uverenja. Budući da revolucije izuzetno snažno deluju na osećanja i uverenja, one predstavljaju vrlo plodno tlo za pojavljivanje religioznih stavova. Drugi razlog treba tražiti u onome što Durkheim naziva mehaničkom solidarnošću manje razvijenog društva. U takvom društvu - koje rađa „ primitivni komunizam „ pre opisan u Mancovom citatu - društvene se mase sastoje od jednoličnih elemenata, iz čega proizlazi da je kolektivan tip veoma razvijen, a individualni tipovi - proizvodi društvene podele rada, koja dovodi do „organske“ solidarnosti - još su u začetku razvoja. Pojedinac ne pripada sebi samom, on je neka vrsta predmeta kojim društvo raspolaže. Neizbežno, psihički život društva religiozno je struktuiran. Osnovna moralna dužnost pojedinca je da bude kao i svi drugi, da se uzdržava od bilo čega ličnog ili individualnog u pogledu uverenja ili ponašanja. Gde društvo ima religiozna, nadljudska svojstva - čiji je izvor u odgovarajućoj strukturi svesti - ona se prenose na vođu, koji visoko odskače od običnih ljudi. Koncentracija moći nije rezultat neke potrebe za čvrstom vladavinom, ona proističe iz kolektivne svesti, a velika je zato jer je kolektivna svest visoko razvijena.
Posebna osobina religiozne sredine je krajnja hipertrofija krivičnog zakonodavstva. Bilo koji čin – tj. bilo koji oblik nonkonformizma - može se smatrati kažnjivim prekršajem, od neodgovarajuće frizure u drevnoj Sparti do devijantnog seksualnog ponašanja u gotovo svim društvima sve do naših dana. Posebno su brojni religiozni prekršaji. Vređanje (tj kritikovanje) vlasti, javni (i privatni) govori protiv proklamovanih doktrina, neslaganje s utvrđenim poretkom i osnivanje organizovanih pokreta da se on promeni - idu u tu vrstu prekršaja. Odmah uočavamo da svi ti „zločini“ predstavljaju uobičajene političke aktivnosti u razvijenom društvu. Međutim, u religioznoj sredini oni predstavljaju povredu zakona. Durkheim je stoga bio u pravu kad je uočio da je najvažnije sažimanje kaznenog prava prouzrokovalo nestajanje prekršaja protiv religije. Često se izražava čuđenje zbog strogih kazni za političke delikte, u poređenju s kriminalnim deliktima u etatistički društvima. Prethodna analiza trebala bi doprineti razjašnjavanju toga fenomena. Čak i tako prosvećenoj sredini kao što je bila drevna Atina, svetogrđe se kažnjavalo kaznom ne manjom od smrtne. Pre nego što nastavimo, biće korisno dodati dva razjašnjenja da bi se izbegao mogući nesporazum. Fenomen koji ovde analiziram je kolektivna, ne individualna svest. Bilo je i uvek će biti pojedinaca s religioznim osećanjima i mističnim iskustvima. Zbog toga ih ne treba niti kuditi niti hvaliti. Pesnik i računovođa, metafizički filozof i agent osiguravajućeg društva strahovito se razlikuju. I dobro je da se razlikuju. To doprinosi raznolikosti u životu i omogućava lakše: pronalaženje pogodne osobe za različite poslove. Međutim, isti - procenat mistika u aktivnom stanovništvu spojiv je s vrlo različitim oblicima kolektivne svesti, zavisno o kolektivnom iskustvu, izraženom preko nivoa razvijenosti i društvenog sistema. Drugo, sličnosti između (rane) Crkve i (ranih) komunističkih partija ne proističu samo iz slične strukture svesti nego i iz sličnih revolucionarnih stavova. Obe su te organizacije okupile potlačene u borbi protiv moćnika sveta. Krilatica okupljanja, „Ko ne radi ne treba ni jesti“, koja se neprekidno dovodi u vezu s radničkim pokretom, direktno potiče od svetoga Pavla. Isus je navodno rekao da Kraljevstvo nebesko pripada siromašnima. Sveti Ambrozije Milanski (340-397) izjavio je da je priroda stvorila pravo zajedničkog vlasništva, a nasilje je stvorilo pravo privatnog vlasništva. Sličnih navoda može se naći i kod nezapadnih crkava. Takvi stavovi proizilaze iz činjenice da su se rana hrišćanska crkva (pre nego što je postala dominantna crkva i sastavni deo institucionalnog poretka) i rane komunističke partije (pre nego što su postale vladajuće partije dobro učvršćene na vlasti) suočavale s revolucionarnim društvenim prilikama i da su slično reagovale. Politički pokreti mogu takve rane. revolucionarne tradicije iskoristiti za sticanje legitimiteta a i u. druge taktičke svrhe. To, međutim, nije predmet analize u ovom poglavlju.
SEKULARIZACIJA RELIGIJE I ULOGA ĐAVOLA - NEPRIJATELJA
Crkva mora imati Boga. To je Istorija. Partija, pod vođstvom Predsednika, poznaje i tumači zakone istorije i vodi radne mase prema raju svetle budućnosti. Gde postoji Bog, mora postojati i Đavo. Nečastivi se pojavljuje pod različitim pseudonimima. Satana, Belzebub, veštice, antihristi. Đavlom opsednuti, zavodnici, jeretici, demoni, zli duhovi, zli ljudi uopšte, pripadaju tom kraljevstvu. Od posebnog je interesa istaći da je sve što je novo - novo oruđe, novo otkriće, nova veština - često opisivano kao delo Đavola, pa su izumitelji bili vrlo sumnjivi i povremeno kažnjavani zbog čarobnjaštva ili vračanja. U etatističkoj postavi Đavo se zove Neprijatelj (premda se termin neprijatelj često upotrebljava i u srednjovekovnoj skolastičkoj literaturi). Budući da je, uprkos svim službeno objavljenim uspesima, život prilično neugodan i ima dosta promašaja, neko mora biti odgovoran za to što se sjajne ideje nepogrešivog rukovodstva ne ostvaruju kako je predviđeno. Budući da rukovodstvo ne može napraviti grešku, teret odgovornosti snosi Neprijatelj. Neprijatelj se ne imenuje, pojam se obično ne odnosi na konkretne osobe. On je jednostavno personifikacija svega zlog. Stoga se najčešće ne govori o neprijateljima, nego o Neprijatelju. Ako ministar unutrašnjih poslova želi istaći mnoštvo neprijatelja, upotrebiće izraz „pripadnici neprijatelja“. Neprijatelj se takođe pojavljuje pod raznim nadimcima, brojnijim čak od onih srednjovjekovnog Đavola. Đavo - Neprijatelj utelovljen je u zlim pojedincima poput desnih i levih devijacionista, revizionista, antipartijskih elemenata, provokatora, sabotera i rušilaca, kozmopolita, dogmatičara, levih i desnih oportunista, tehnokrata i birokrata, buržoaskih elemenata, imperijalističkih agenata i sluga, kontrarevolucionara, plaćenika, sektaša i frakcionaških elemenata, karijerista i konspiratora. On se takođe može pojaviti s crticom u imenu, kao kripto-kulak, anarho-sindikalist, anarho-liberal, i levo-sektaš. Sledbenici krivih vođa - trockisti, staljinisti, maoisti, revizionisti kao Hruščov - predstavljaju posebno opasan ogranak Neprijatelja (naravno nisu svi oni u istoj sredini). Na osnovi javnih istupa vlasti i novinskih izveštaja može se sastaviti spisak od nekoliko tuceta različitih vrsta Neprijatelja. Obični kriminalci se retko, praktično, nikada ne označavaju kao Neprijatelj. Neprijatelj ima veliku upotrebnu vrednost u etatističkoj sredini. Njegovo postojanje je, zapravo, jedino opravdanje za svojatanje rukovodstva od politokratije. Bez Neprijatelja, politokratija bi izgubila svoj raison d' etre. Da Neprijatelj ne postoji, trebalo bi ga izmisliti.
Na taj način Neprijatelj ima značajne mobilizatorske i legitimizatorske funkcije. On ima još jednu upotrebnu vrednost. Budući da se Neprijatelj niti ne definiše naročito precizno, niti raspoznaje jasno - jučerašnji heroj može postati današnji Neprijatelj - svakog se može proglasiti za Neprijatelja, zavisno o hirovima partijske politike. Zbog toga je egzistencija pojedinca nesigurna, neodređena, nestabilna, nepredvidiva i puna neizvesnosti. U takvim prilikama, pojedinac je spreman prihvatiti, prilagoditi se, slediti. Prema tome, mogućnosti za stvarnu manipulaciju su velike. Pozivanje na bezgrešnu vlast poslužiće u tu svrhu.
Osim Boga i Đavola, crkva će imati Sveto pismo i, uz malo sreće, četiri arhanđela. Svetim pismom se označava nauka marksizma - lenjinizma. Izraz „nauka„ je lingvistički ekvivalent izrazu „vera„ jer je ne može zameniti ili poreći druga nauka. Dok je Kominterna još bila u životu, četiri klasika - arhanđela bili su Marks, Engels, Lenjin i Staljin. Nakon Staljinove smrti mnogi su mu porekli status klasika i zamenili ga odgovarajućim lokalnim arhanđelima. Crkva je prestala biti potpuno univerzalna, i u skladu sa srednjovekovnim principom Cuius regio, eius religio, lokalne su crkve stekle određeni stepen autonomije, a povremeno čak i punu autonomiju. Postojanje Biblije omogućuje relativno lako sređivanje kontradiktornih pitanja. Kopernik nije bio u pravu jer je Biblija rekla da se Sunce okreće oko Zemlje. Dovoljno je pronaći odgovarajući citat. Empirijski dokaz je nevažan jer ne može poreći tvrdnju jednog klasika.
Crkva ima posebne škole za sveštenike: sjemeništa. Partijski aktivisti i budući funkcioneri odgajaju se u posebnim partijskim školama. Teološka egzegeza ustupa mesto ideološkoj. Razlika između teologije i ostalih aspekata ideologije, smatra Đuro Šušnjić, je da se teologija poziva na Nebo, a ideologija na budućnost. Čistu veru periodično određuju i definišu ekumenski koncili. Opštu partijsku liniju povremeno određuju partijski kongresi. Oboje su nepovrediva svetinja.
DOKTRINA PARTUJNOSTI
Glavna osobina religioznog verovanja, u smislu koji ovde koristimo, jest da postoji samo jedan Bog i samo jedna istina. Budući da religija govori o dobru i zlu, religiozan čovek je u osnovi netolerantan. Da su se jevrejstvo i hrišćanstvo međusobno jednako poštovali, Hristovo raspeće bi bilo nepotrebno. Skretanje sa pravovernosti naziva se herezom u teološkom rečniku, a revizionizmom u partijskoj terminologiji. U oba slučaja se skretanje ne može tolerisati, pa se nevernici istrebljuju. Ponekad je čak i terminologija identična. Tako se protivnici unutar iste vere nazivaju renegatima. „Protivnik samo zato što se i usudio suprotstaviti najednom postaje izdajica, oportunista, plaćenik“, primećuje Ignazio Silone, italijanski pisac i partijski aktivista. „Dobronamerni protivnik je nezamisliv..“. Neslaganje i kritika su neprijateljske aktivnosti, i stoga, sudeći po zvaničnim izjavama, ima toliko neprijatelja u „besklasno“ etatističkim društvima.
U toku celog srednjeg veka religija se poistovećivala s društvom i politikom. Osnivač skolastike. Sveti Anzelmo (1033-1109), nadbiskup kanterberijski, proglasio je „ Credo ut intellig „ (Verujem da bih znao). Pod tim je verovatno mislio da vera prethodi znanju. Iduće generacije, potpomognute ostalim njegovim maksimama, protumačile su ideju na mnogo prozaičniji i pragmatičniji način, i preobrazili je tako da služi potrebama određenog trenutka. Ako misao oponira utvrđenoj istini, ona je pogrešna jer, da je ispravna, ne bi oponirala istini. Filozofija, budući da je predstavljala nauku toga vremena, Proglašena je za ancilla theologiae. Činjenica je da je još u petnaestom veku Nicoletto Vernia, profesor u Padovi, izrazio mišljenje da je naučna istina nezavisna od teološke istine. Pa ipak, nekoliko je vekova prošlo pre nego što se ta ideja uopšte prihvatila. Teološki socijalizam preokrenuo je taj trend proglašavajući da se dve stvari ne mogu i ne smeju razdvajati da je svaka istina ideološki determinirana istina, i da naučno istraživanje mora biti u službi politike. To je poznato kao doktrina partijnosti (partijska nastrojenost, tj ideološki determinisano rezonovanje i aktivnost iz kojih proizlazi bezuslovno podvrgavanje partijskom vođstvu). Ta. se doktrina obično dovodi u vezu sa Staljinom i staljinistima, međutim, ona je mnogo starija i šire rasprostranjena. Trocki ju je ovako formulisao: „U pravu se može biti samo sa Partijom i kroz Partiju“.
U nešto izobličenijem obliku, ta doktrina može ozbiljno zakočiti razvoj nauke i tehnologije. Kao što smo pre spomenuli, nekad su teorija relativiteta, Mendelova genetika, moderna sociologija i kibernetika smatrane za proizvode građanske dekadencije. Inače ispravan zaključak, da su naučnici - i svi ostali ljudi - skloni pristrasnosti zato jer na formiranje njihovih stavova utiču društveni položaj i iskustvo, preokrenut je naglavačke. Ispravan zaključak, kako ga je formulisao austrijski komunist Ernst Fischer - da je jedna klasa progresivna ako istina odgovara njenim interesima - njegovi su drugovi preveli u: nešto je istinito ako pogoduje interesima „progresivne“ klase.
U apsolutno politizovanom životu, sve se aktivnosti procenjuju na osnovu političkih kriterijuma. Stoga se partijnosti ne odnosi samo na politiku nego i na nauku, umetnost, profesije, sve. Kandidati za univerzitetska znanja moraju ispovedati službenu ideologiju i priznati vodeću ulogu partije, sama učenost i moralna čestitost nisu dovoljne. Nauka je obično bila ancilla theologiae (služavka teologije), isto tako i umetnost, što je formalno potvrdio i Tridentinski koncil iz 1563. godine. U modernijim vremenima, one su postale ancillae politicae (služavka politike). Stoga je prirodno da partijsko rukovodstvo određuje koja je umetnost socijalistička, a koja nije. Isto je tako prirodno da „ socijalistička država „, sledeći praksu Katoličke crkve (koja je 1559. ustanovila Index librorum prohibitorum), odabira za dobro svojih građana knjige koje se ne smeju unositi u zemlju ili čita bez posebnog dopuštenja.
Posebna odlika partijnosti je neprekidno prekrajanje istorije. Samo je budućnost sigurna, prošlost se neprekidno menja. To uključuje delovanje stare rimske institucije damnatio memoriae (proteran iz javne uspomene). Ta institucija ima svoj pandan u srednjem veku i kod totalitarnih ideologija.
POTISKIVANJE VLASTITOG JA
Vladajuća partija organizovana je kao manastirski redovi. Budući da ima karakter militantne organizacije, vrlo je slična militantnim samostanskim redovima, kao što je na primer Družba Isusova, osnovana u šesnaestom veku. Jezuiti su striktno centralizovani red, generalna kongregacija reda ima vrhovnu vlast. Ona bira generala a može ga i opozvati. Monasi su pod posebnom zakletvom potpune pokornosti. Posledica te pokornosti je prihvatanje svakog dodeljenog posla. Vladajuća partija slično je organizovana, a princip organizacije naziva se demokratski centralizam. Šta to znači, nedvosmisleno je objasnio Mao Zedong: „Organizacija mora biti postavljena iznad pojedinca, većina iznad manjine, viši partijski funkcioneri iznad nižih, a centralni komitet iznad cele partije“. Članovi reda, kao i članovi partije, podstiču se na izveštavanje o sumnjivim delima koja počine njihovi kolege i oni sami. Pravila reda i partijska praksa zahtevaju potpuno podređivanje vlastite volje i vlastitog mišljenja volji i mišljenju organizacije. Takozvanu partijsku liniju ne može se preispitivati, nego samo slediti.
Potiskivanje vlastite volje za dobro nekih transcendentalnih ciljeva je, naravno, dobro poznati religiozni fenomen. Međutim, može se naći i u drugim pred buržoaskim sredinama kao politički zahtev. Štaviše, nešto što je kao verska dužnost prirodno, poprima razmere nakazne kad postane politička prisila. Erich Fromm citira indikativne, izjave dvojice nacista (nacionalnih socijalista kako su se službeno zvali), Hitlera i Gobbels. U knjizi Mein Kampf Hitler izjavljuje da arijevac „uporno podređuje, svoj ego životu zajednice i, ako je potrebno... žrtvuje ga“. Gobbels je rekao: „Biti socijalist znači podrediti koncept ja konceptu vi, socijalizam je žrtvovanje pojedinca za zajednicu“ - Član sovjetskog Politbiroa Lazar Kaganovič izjavio je jednom prilikom da boljševik mora - biti „spreman žrtvovati se Partiji. Da, spreman žrtvovati ne samo svoj život nego i svoje samopoštovanje i osetljivost“. Sve je to lepo sažeo Benito Musolini: „Veruj, pokoravaj se, bori se !„
Vlastito samoporicanja tesno je povezano s partijskom nastrojenošću. Oboje su međusobno konzistentni, imaju zajedničko poreklo i upućuju na razaranje obične etike. U socijalističkoj literaturi ta su dva zahteva prvi jasno formulisali ruski anarhisti, Bakunjin i Nečaev. U prvom paragrafu njihovog Revolucionarnog katekizma - naslov očigledno nije slučajno izabran - zapisano je:
„Revolucionar... nema svojih vlastitih interesa, nema svojih vlastitih razloga, nema osećaja, nema običaja, nema imovine, on čak nema ni imena. Sve što je u njemu, ispunjeno je jednim jedinim interesom, jednom jedinom mišlju, jednom jedinom strašću - revolucijom.“
U paragrafu 4, naši autori izjavljuju da revolucionar:
„ Prezire javno mnjenje, on prezire i mrzi postojeću društvenu etiku u svim njenim zahtevima i izrazima, za njega je sve što omogućava pobedu revolucije moralno, a sve što joj stoji na putu je nemoralno.“
To mističko samoporicanja ima ozbiljne posledice. Ako je pojedinac potpuno stopljen sa svojom partijom, ako je potpuno predao svoju duhovnu slobodu, onda ne može snositi nikakvu ličnu odgovornost za svoje postupke. Bilo što se može dogoditi. Bacilek, ministar sigurnosti u Novotnijevoj vladi u Čehoslovačkoj, objasnio je to vrlo uverljivo:
„Podržavao sam tezu da je partijska odluka najviši zakon. Na zemaljskoj konferenciji 1952. godine rekao sam da partija određuje ko je, a ko nije pogrešio. Time sam samo opisao stvarno stanje stvari. Nisam mogao podneti svu tu odgovornost, napokon, ja sam se samo pokoravao partiji.“
U Boga se može verovati ili ne verovati, ali ga se ne može kritikovati. Budući da Crkva tumači Božju volju, ne može se neko Crkvi protiviti - i ostati u njoj. Protiviti se partiji koja ne može grešiti nije politički, nego moralni čin, - on je moralno nedoličan, on je svetogrđe. Ako ga neko počini, mora se javno ispovediti. Od 1926. godine, kada su Zinovjev, Kamenjev, Trocki, Pjatakov, Sokoljnjikov i Jevdokimov objavili u Pravdi izjavu kojom priznaju da su počinili greške i da se zbog njih kaju, preko kineske kulturne revolucije, hapšenja kubanskog pesnika Herberta Padilla i njegova poricanja svoje kontrarevolucionarne poezije, javno odricanje od sopstvenih uverenja postalo je uobičajeno. Katolička crkva izumela je isti postupak još pre mnogo vekova. Nisu samo jezuiti priređivali javne opomene, čiji su učesnici pojedinačno primali ukore od sebi ravnih i od nadređenih. Crkva je zahtevala da i istaknuti pojedinci javno priznaju svoje grehe. Slučaj Galileja je možda najpoznatiji. Sveta inkvizicija optuživala ga je da priznaje Kopernikovu teoriju i da je u isto vreme loš katolik i dvoličan. To se isto dogodilo i na moskovskim procesima tridesetih godina prošlog veka - s tom razlikom da je Galileo pošteđen, a Buharin i njegovi drugovi su pogubljeni. Uopšteno, žrtve crkvenih i partijskih inkvizicija, bile one odrešene od greha ili pogubljene, bile su spremne da priznaju svaku grešku ili zločin, osim neiskrenosti ili nevere prema svojoj sekti. Da su kasnije priznali, bili bi moralno i psihološki potpuno uništeni, bez obzira na primljenu kaznu. Država organizovana na opisanim načelima pojavljuje se kao teokratija. Njen je prototip Kalvinova Ženeva iz šesnaestog veka.
U knjizi Institutio reiigionis Christianae iz 1536. godine. Kalvin odbacuje um i vodičem ljudskog ponašanja proglašava Bibliju. Državni službenici i izborni kandidati biraju se na osnovu ispunjavanja crkvenih kriterijuma. „U skladu s tim, komentariše Berington Moore, crkva je nadzirala doktrinarnu „lojalnost" i prihvatljivost svetovnih službenika... Protivljenje kandidatima koje je predložilo sveštenstvo smatralo se činom zavere“. Ako se reč „crkva“ zameni rečju partija, taj opis savršeno pristaje savremenoj etatističkoj državi. Staljin je 1925. godine jasno dao do znanja da je partija „vrhovna vladajuća snaga države“. „Poput boljševika“, zaključuje Mur, „pravi kalvinisti smrtno su se bojali greške i njenih društvenih posledica, verujući da svaku grešku treba saseći u korenu.“
Kraj I dela ... nastaviće se.
