Koliko je tačno ljudi ubijeno širom Egipta tokom poslednjih nemira, još uvek nije poznato, ali mnogi se slažu da je ovo bio jedan od najkrvavijih dana unazad nekoliko decenija. Posle nekoliko pretnji koje su očito za cilj imale da smanje broj pro-Morsi demonstranata na prostoru dva glavna protestna kampa u Kairu, egipatske snage bezbednosti krenule su juče rano ujutro u konačan obračun s pristalicama Muslimanske Braće koji su se utaborili na dve lokacije.
Otkako je Mohamed Morsi srušen s vlasti njegove pristalice organizovale su gotovo svakodnevne proteste u Kairu i drugim gradovima. Na kraju su podigli dva protestna kampa. Prva veća lokacija bila je džamija Raba al-Adabijah na istoku grada, dok je druga, manja, bio trg Nahda na zapadu grada.
Operacije su počele simultano oko 6 sati ujutro. Šta se tačno dogodilo u tom početnom haosu još uvek nije poznato – demonstranti tvrde kako je policija na njih otvorila vatru, te ih počela brutalno da ubija, dok ministarstvo unutrašnjih poslova opovrgava ovakve informacije, i ističu kako su Morsijeve pristalice prve otvorili vatru na njih.
Ovi protestni kampovi bili su poslednji pokušaj uticajne organizacije Muslimanska Braća da zadrže bar deo vlasti u Egiptu. Njima naklonjeni mediji prikazivali su ih kao “mirne demonstrante” protiv kojih vojni vrh sprovodi teror. Ali, brojne informacije ističu drugačiju prirodu pro-Morsijevih pristalica pa se navodi kako su izveli nekoliko napada na policijske stanice. Uprkos tome, ne može se poreći činjenica da je aktuelno egipatsko vođstvo očito juče ujutro krenulo s ciljem da se MB uporišta eliminišu “milom ili silom”. Mnogi su bili svesni da će sila verovatno prevladati. ...
Koliko je tačno ljudi ubijeno širom Egipta tokom poslednjih nemira, još uvek nije poznato, ali mnogi se slažu da je ovo bio jedan od najkrvavijih dana unazad nekoliko decenija. Posle nekoliko pretnji koje su očito za cilj imale da smanje broj pro-Morsi demonstranata na prostoru dva glavna protestna kampa u Kairu, egipatske snage bezbednosti krenule su juče rano ujutro u konačan obračun s pristalicama Muslimanske Braće koji su se utaborili na dve lokacije.
Otkako je Mohamed Morsi srušen s vlasti njegove pristalice organizovale su gotovo svakodnevne proteste u Kairu i drugim gradovima. Na kraju su podigli dva protestna kampa. Prva veća lokacija bila je džamija Raba al-Adabijah na istoku grada, dok je druga, manja, bio trg Nahda na zapadu grada.
Operacije su počele simultano oko 6 sati ujutro. Šta se tačno dogodilo u tom početnom haosu još uvek nije poznato – demonstranti tvrde kako je policija na njih otvorila vatru, te ih počela brutalno da ubija, dok ministarstvo unutrašnjih poslova opovrgava ovakve informacije, i ističu kako su Morsijeve pristalice prve otvorili vatru na njih.
Ovi protestni kampovi bili su poslednji pokušaj uticajne organizacije Muslimanska Braća da zadrže bar deo vlasti u Egiptu. Njima naklonjeni mediji prikazivali su ih kao “mirne demonstrante” protiv kojih vojni vrh sprovodi teror. Ali, brojne informacije ističu drugačiju prirodu pro-Morsijevih pristalica pa se navodi kako su izveli nekoliko napada na policijske stanice. Uprkos tome, ne može se poreći činjenica da je aktuelno egipatsko vođstvo očito juče ujutro krenulo s ciljem da se MB uporišta eliminišu “milom ili silom”. Mnogi su bili svesni da će sila verovatno prevladati.
Nema sumnje da je tokom jučerašnjeg dana pobijeno mnogo nevinih civila koji su ostali odani Morsiju i MB-u sve do samoga kraja. Koje su okolnosti dovele do krvoprolića, o tome možemo da vodino debatu, ali bilo bi nerealno tvrditi kako je tokom jučerašnjeg dana “korišćen samo suzavac”, kako su iz egipatskog MUP-a tvrdili do popodne.
Negde u vrhu egipatske nove vlade doneta je nimalo laka odluka da je ovo trenutak kada se Muslimanska Braća moraju da pobede i fizički. Mnogi će reći kako je ovu odluku morao da donese trenutno najmoćniji čovek Egipta, general Abdel Fattah el-Sisi. Verovatno su u pravu. Aktualna “privremena vlada” ne vuče konce u ovom “novom Egiptu”, već tu ulogu u ovom trenutku ima isključivo vojni vrh, tj njihov najviši komandant, general Sisi. Nešto više od mesec dana ranije upravo je na njemu bilo da donese prvu tešku odluku o svrgavanju Morsija. To je bio prvi prelazak Rubikona, put bez povratka za Egipat. Nakon rušenja Morsija više nije moglo biti povratka na staro, to je bilo jasno njemu i ključnim ljudima oko njega, ali nisu dobili podršku uticajnijih stranih sila za taj potez.
SAD, Evropska Unija i drugi akteri nisu previše žalili za Morsijem, očigledno zaključivši kako je sam Morsi deo problema zbog njegove poprilično nepromišljene retorike kojom je duboko podelio Egipat, ali svi su se snažno suprotstavili ideji političke, a od juče i fizičke, eliminacije jedne od najvećih političkih sila u Arapskom svetu, Muslimanske Braće.
Delegacija za delegacijom pristizala je iz SAD-a, Evropske Unije, Katara, Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata … Doslovno svi, uključujući i Iran i Saudijsku Arabiju, pozivali su na kompromis, pomirenje između vojske i islamista u svrhu sprečavanja daljnje eskalacije sukoba u Egiptu. Skoro svako imao je svoje specifične interese u ovom procesu. Šizofrena politika Zapada do te mere je u strahu od gubitka uticaja nad prostorom Bliskog istoka da su pristali i na hipotetičku obnovu islamskog Kalifata, dok su zalivske monarhije i Iran u stabilnom Egiptu videli svoje lične, većinom ekonomske, interese.
Snažne nacionalne države postale su problem za ekonomske interese Zapada. U vreme kada se interesi i profit moraju ostvarivati sve brže i brže, nacionalne države, naročito one “drske” koje manifestuju samoopredjeljenje, velika su prepreka. Poslednjih godina često se spominje tzv. “Novi svetski poredak” pa se njemu daju kojekakve dijabolične i mračne konotacije, ali šta taj pojam zapravo zaista znači?
Sinonim za taj termin bila bi globalizacija – svetski sistem u kom se zemlje gura u jednu veliku celinu kako bi se njome lakše vladalo i – što je daleko važnije – kako bi se iz nje lakše crpeli resursi i sprovodilo ekonomsko robovlasništvo. Da ne bi bilo zabune – integracija sama po sebi ne mora biti nešto negativno, kada je ista sprovedena na zdravim osnovama uzajamne ekonomske, vojne, socijalne i svake druge saradnje. Odličan primer takve integracije danas možemo pronaći u latinoameričkom udruženju ALBA koja deluje kao snažan kolektiv kada je reč o interesima bilo koje članice. S druge strane, nažalost, negativan primer integracije je Evropska Unija (EU) koja je od jedne relativno dobre ideje degenerirala u mašinu parazitskog kapitalističkog izrabljivanja, naročito slabijih članica.
Tu dolazimo do Muslimanske Braće, organizacije koja je osnovana u Egiptu 1928. Pre nego što išta kažemo o MB-u, bitno je upamtiti ovo: Muslimanska Braća daleko su najuticajniji, najstariji i najveći islamistički pokret u Arapskom svetu. Do kraja Drugog svetskog rata imali su milione članova širom Arapskog sveta. Njihove ideje nisu nacionalne, već primarno pan-islamske. Jedan od glavnih ciljeva uvek je bio instalacija verskih zakona na sve segmente društva, od pojedinca, porodice, naroda do države i šire. Današnja priča o “umerenom islamizmu” koji do vlasti dolazi putem izbora nešto je poprilično novo za ovu grupu jer su ranijih godina svoje ideje provodili nasiljem. Politički oponenti su se likvidirali, kao što je bio egipatski premijer Mahmud an-Nukraši Pašom.
Počeli su kao religijsko-socijalna organizacija, poučavajući islam, učeći nepismene, podižući bolnice, pa na kraju i poslovna carstva. Uticaj im je kontinuirano rastao širom regiona. Danas se finansiraju primarno od svojih brojnih članova koji moraju deo svog prihoda da daju organizaciji. Mnogi članovi u bogatim zalivskim monarhijama imaju snažan uticaj na samu organizaciju.
1952. vojni oficiri u Egiptu ruše monarhiju, a na vlast dolazi predsednik Gamel Abdel Nasser. Dve godine kasnije Egipat dobija novi sekularni Ustav, što je za Muslimansku Braću potpuno neprihvatljivo, pa pokušavaju atentat na Nassera. Velika greška – nakon neuspelog pokušaja atentata organizacija je zabranjena i krenuo je masovni progon njihovih članova, hiljade su završili u zatvorima i konc. logorima.
Bio je to 26. oktobra 1954., član MB-a, Mohammed Abdel Latif, pokušao je da ubije egipatskog predsednika Naseradok je držao govor u Aleksandriji povodom proslave povlačenja britanskih snaga. Govor je bio emitovan uživo putem radio stanica širom Arapskog sveta. Latif se nalazio svega oko osam metara od Nassera, pa je pucao nekoliko puta prema njemu, ali promašio je. Odmah je nastala velika panika među okupljenom masom, Nasser je zadržao svoju pozu, podigao glas i uz puno emocija tada istakao:
“Narode, moja krv teče za vas i za Egipat. Živeti ću za vas i umreti za vas, za vašu slobodu i čast. Neka me ubiju, nije me nimalo briga sve dok ulivam ponos, čast i slobodu u vas. Ako Gamal Abdel Nasser umre, svi vi ćete biti Gamal Abdel Nasser … Gamal Abdel Nasser je od vas i iz vas i on je spreman žrtvovati svoj život za naciju “.
Progon Muslimanske Braće nastavio se sve do 70-ih godina kada su se u Egiptu nominalno odrekli nasilja, ali organizacija je u Egiptu ostala zabranjena sve do pada Hosnija Mubaraka 2011.
Egipat svakako nije bio jedino uporište Muslimanske Braće. U svega nekoliko decenija posle osnivanja proširili su svoj uticaj od Zapadne Afrike do Irana. Njihova aktivnost u Siriji zaslužuje posebnu pažnju. Tamo su postali uticajni odmah nakon sirijske nezavisnosti od Francuske. U prvoj deceniji nakon osamostaljenja Sirije funkcionisali su kao politička opozicija , 1961. osvajaju 10 poslaničkih mesta (5,8% parlamenta) na parlamentarnim izborima. 1963. na vlast putem državnog udara dolazi Arapska Socijalistička stranka Baath (koja je na vlasti i danas). Tenzije između sekularnih Baathista i MB-a rastu, pa izbija oružani sukob.
Islamisti u Siriji ustali su vojno protiv vlasti sredinom 70-ih. Sukob je trajao od 1976. do 1982. Drugim rečima, aktuelna događanja u Siriji za Sirijice su ponavljanje prošlosti, ali ovog puta islamisti na svojoj strani imaju zapadne vojne sile. “Duga kampanja terora” nazivale su se te godine u Siriji. Islamisti su napadali i civile i vojno osoblje tih godina. Vrhunac sukoba dolazi 1982. kada se desio tzv. “Masakr u Hami” – sirijska vojska okružila je grad Hamu u kome se nalazio skoncentrisan veliki broj terorista, pa je u opsadi grada ubijeno između 10,000 i 40,000 ljudi.
Danas se ti događaji prilagođavaju aktuelnoj medijskoj propagandi, pa se tako ističe kako je Asad stariji pobio desetine hiljada „civila“. Ono što se zaboravlja spomenuti je podatak da su naoružani pripadnici Muslimanske Braće 02. februara 1982. doslovno preko noći preuzeli kontrolu nad gradom (koji je tada brojao oko 250.000 stanovnika). Sirijska vojska krenula je u opsadu grada koja je potrajala do 28. februara 1982. Oko 1,000 sirijskih vojnika je poginulo, kao i svi islamisti u gradu. Civilne žrtve bile su ogromne, u to nema sumnje. Sirijska vlada odlučila je tada kako cilj opravdava sredstvo. Uprkos ogromnom broju mrtvih u manje od mesec dana, cilj je na kraju postignut – ustanak islamista u Siriji slomljen je 1982. u Hami i neće se ponoviti sve do 2011.
Muslimanska Braća u Siriji povukla su se u egzil, te su nakon gubitka rata pretrpeli brojne unutrašnje frakcijske podele. Znatan broj pobegao je iz Sirije u Jordan, Irak, SAD, Britaniju i Nemačku. Nakon poraza u Siriji glavno sedište Muslimanske Braće postaje London !?. Zanimljivo je primetiti kako se islamistički ustanak 1982. desio samo u Hami, a ne u drugim sirijskim gradovima.
Nekoliko decenija posle, na talasu tzv. “Arapskog proleća”, Muslimanska Braća pokreću novu ofanzivu protiv sirijskih vlasti. Njihova ideologija i organizacija danas su glavni pokretači naoružane pobune u Siriji. Kroz dve godine sukoba na scenu su stupili i ekstremisti koji su povezani sa Saudijskom Arabijom, ali činjenica je kako su upravo Muslimanska Braća odlučili srušiti Asadovu vladu 2011.
Stoga nimalo ne iznenađuje kako je sirijski predsednik Bašar al-Asad zadovoljan aktuelnim slomom MB-a u Egiptu. Nakon svrgavanja Morsija istakao je: “Arapski identitet se vraća nakon rušenja Muslimanske Braće koji su iskoristili religiju za svoje političke ciljeve. Muslimanska Braća i oni poput njih koriste religiju kao masku. Oni će tvrditi da ako se ne slažete s njima politički, onda ste protiv Boga “. Poprilično sličan komentar istaknuo je i vođa egipatske vojske general Sisi.
Poraz u Hami 1982. bio je najveći poraz Muslimanske Braće i njihove militante ideologije. Događaji u Assadovoj Siriji i Nasserovom Egiptu zauzdali su njihov napredak, pa nisu imali drugog izbora nego se odreći nasilja. Tako je i bilo, sve do početka 2011. Teško je reći da su događaji u Tunisu i Egiptu bili planirani od strane Muslimanske Braće. Zapravo, definitivno nisu jer narodnim pobunama prethodio je niz faktora koji se jednostavno nisu mogli (bar ne svi) veštački tempirati – ekonomska kriza, velika kriza cene hrane, podaci o korupciji (VikiLeaks) itd
Ali, kada su Mubarak i Ben-Ali srušeni s vlasti, Muslimanska Braća bili su spremni da iskoriste sav svoj uticaj, novac, snažne veze na Zapadu (koje su ostvarili za vreme emigracije iz Egipta i Sirije), pa su sa relativnom lakoćom, a i znatnom podrškom religioznijeg dela stanovništva, osvojili vlast na demokratskim izborima. Zapravo u Egiptu je Morsi jedva osvojio izbore, gotovo polovina birača glasala je za predstavnika “starog režima” Ahmeda Shafika.
Da se Muslimanska Braća nisu odrekla nasilja pokazao je sukob u Libiji. Za njihove megalomanske planove uspostave vlasti nad celim Arapskim svetom bilo je nužno srušiti Libiju koja se geografski nalazi između Egipta i Tunisa. Moramo se precizno vratiti u to vreme da bismo tačno odgonetnuli koja je bila njihova uloga.
Naime, anti-vladini protesti u januaru 2011. širili su se kao nezaustavljivi šumski požar širom Arapskog sveta. Tunis, Egipat, Liban, Oman, Jemen, Maroko, Irak … masovni protesti izbili su u celom Arapskom svetu u januaru. 14. januar srušen je Ben-Ali, Mubarak 11. februar Svo ovo vreme – a govorimo o gotovo dva meseca intenzivnih protesta, neviđenog medijskog fokusa i promena vlasti – u Libiji nije se događalo apsolutno ništa, niti u Tripoliju, ni u Benagziju, ni nigde drugde. Tada, 15. februar navodno odjednom izbijaju “mirni protesti” u Bengaziju na koje navodno libijske snage bezbednosti odmah otvaraju vatru. Gotovo istog dana u zemlji izbija rat jer su, još jednom “navodno”, ti isti mirni demonstranti se odmah domogli ogromne količine oružja kojom se preuzeli kontrolu nad istokom zemlje.
Otkuda odjednom svo to silno oružje u rukama “demonstranata”? Zašto nismo oružje videli na ulicama Egipta, Tunisa, Bahreina, Saudijske Arabije i svih drugih zemalja u kojima su buknuli protesti i represija nad demonstrantima?
Neki tvrde da je to zato jer su libijske snage bezbednosti bile “najokrutnije” – taj argument nema nikakve logike, sve “snage bezbednosti” Bliskog istoka su okrutne, bez izuzetka. Ovih dana gledamo događanja u Egiptu gde je policija uz pomoć vojske, bez imalo apologije, više nego okrutno reagovala protiv demonstranata likvidirajući na stotine njih. Zašto danas nemamo rat u Egiptu?
Samo jedan odgovor se nameće – Muslimanska Braća i njihovi ogranci direktno su odgovorni za pokretanje rata u Libiji. U saradnji sa zapadnim silama znali su da će da pripoje Libiju svojoj “zoni”. To su i uspeli, ali definitivno ne onako brzo kao što su se nadali. Mnogi su zaista mislili da će se narod Tripolija da okomi protiv Gaddafija i srušiti ga s vlasti po uzoru na Tunis i Egipat, ali to se nije dogodilo.
Jedini način za razbijanje Libijske Džamahirije bio je direktni ulazak NATO snaga na stranu pobunjenika koji su ideološki bili potpuno kompatibilni sa Muslimanskom braćom. Čak se i Katar vojno uključio u rat u Libiji što je još jedan dokaz ovoj tvrdnji. Naime, Katar je glavni finansijer Muslimanske Braće i interesi vlasti u Dohi direktno su u korelaciji sa interesima Muslimanske Braće. To na primer nije tačno kada je reč o Saudijskoj Arabiji čija je vlast vehabijskog karaktera, dok su Muslimanska Braća salafistički pokret .
Pre nekoliko dana u Libiji su izbili masovni protesti protiv Muslimanske Braće. Demonstranti tvrde kako MB kontrolišu današnju Libiju. Još jedan prilog uz gornju tvrdnju kako je rat u Libiji bio direktno orkestriran od strane Muslimanske Braće. Libijska vojska pružila je snažan i hrabar otpor. Od prvog dana se znalo da ne mogu nikada da pobede sami u direktnom ratu protiv NATO pakta, ali uprkos tome nisu se predali.
Sve do poslednjeg dana borba je bila žestoka, a udružene islamističke i NATO snage morale su grad Sirte da sruše gotovo do temelje kako bi se domogli libijskog vođe Muamera Gadafija kojeg su zatim brutalno i nehumano likvidirali snimajući njegovu smrt mobilnim telefonima. Istorija pišu pobednici, pa tako nikada nećemo čitati o “masakru u Sirtu”, ali hoćemo o masakru u Hami 1982.
Padom Libije islamističke snage predvođene Muslimanskom braćom bile su u stanju potpune euforije. U manje od godinu dana uspeli su da ostvare više nego u gotovo 100 godina postojanja. Izgledalo je kao da su nezaustavljivi u tim danima. Već su i one islamističke vlasti koje nisu komplementarne sa njihovom ideologijom počele strahovati za budućnost – u prvom redu Saudijska Arabija, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati, ali zato je Katar bio itekako zadovoljan.
Egipat, Tunis, Libija sada su bili pod njihovom kontrolom. Tu treba pribrojiti i Tursku, kao i Hamas u Pojasu Gaze. Sledeća meta bila je Sirija. Sada su bili spremni da se osvete za poraz iz 1982. Asad koji ih je slomio u Hami više nije na ovom svetu, ali na čelu zemlje je njegov sin Bašar. Pod svaku cenu želeli su da Bašar završi kao Gadafi. Krenulo se sa opštom invazijom na Siriju – u borbi učestvuju njihovi sirijski pristalice, islamisti iz upravo “osvojenih” zemalja (Egipat, Libija i Tunis), te uz opštu pomoć i asistenciju zapravo najvećeg bastiona MB ideologije nakon Egipta, Turske.
Već ovo je zavidna sila protiv koje se Sirija teško može da nosi. Da stvari po Damask budu još i gore – na strani MB planova uključuje se ovog puta i Zapad. I to ne kao “nekada” kada se i zapadne sile moglo donekle razlikovati u svojim stavovima. Ta vremena su davno za nama te se Sirija sada suočava sa ujedinjenim zapadnim silama čija je spoljna politika u potpunosti podređena centrima moći – kontra Sirije ustaje SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Španija i druge.
Ne ulaze vojno u Siriju samo zbog otpora Rusije i Kine. No, to ne znači da ne žele – u nekoliko navrata pred UN Vijeće Sigurnosti stavljene su rezolucije kojima bi se “legitimizovala” upotreba vojne sile protiv Sirije. Rusija i Kina to sprečavaju, ali Sirija i dalje protiv sebe ima najveće vojne i ekonomske sile sveta koje zajedno u saradnji sa Muslimanskom Braćom koriste novac, uticaj, politički pritisak i sve druge raspoložive elemente kako bi se slomila vlast u Damasku.
Činjenica da sirijska vojska i sirijske vlasti i dalje odolevaju, više od dve godine nakon pokretanja ove ogromne ofenzive protiv njih, je gotovo neverovatna. Malo ko bi se pre dve godine, nakon što je pravo stanje stvari postalo vidljivo, usudio da tvrdi da će u ovo vreme, sredinom avgusta 2013. na vlasti u Damasku i dalje biti Asad i Baath partija. Ali, to se dogodilo i to se dešava. Ne samo to, već je sirijska vojska u relativno dobrom stanju, ne u najboljem, ali još uvek drže veliki deo zemlje pod kontrolom, pa su uspeli da osiguraju Damask od potencijalne “Blitckrig” ofanzive islamista.
Stvari po Siriju ove godine postaju još i teže. Ne samo da se moraju da bore protiv udružene saveza Zapadnih sila i Muslimanske Braće, već na njihov teren stižu i ekstremističke organizacije povezane s Al-Kaidom. Naravno, kada govorimo o Al-Kaidi ne mislimo nužno na organizaciju koja je osnovana uz asistenciju SAD-a da se bori protiv Sovjeta u Avganistanu. Govorimo o “kišobranskom terminu” kojim objedinjujemo sve radikalne terorističke organizacije koje su poprilično ekstremnije od pristalica Muslimanske Braće.
Naime MB koriste religiju kao odličan politički poligon, nešto kao umerena i radikalnija desnica u Evropi, ali u suštini ovi ljudi nemaju krajnje ekstremističke ideje, ali su spremni da koriste religiju za svoje ciljeve. Da, žele narode da podredi šerijatskom uređenju, ali to podređivanje za njih više je sredstvo kojim mogu lakše da vladau i ostvarivaju materijalno bogatstvo. Reći da su Muslimanska Braća “umereni Islamisti” ne bi ipak bilo sasvim tačno, ali njihov nedostatak “umerenosti” više je posledica njihove ekspanzionističke naravi, a manje religijskog fundamentalizma.
Uzmimo na primer Tursku i njihovu vladajuća stranku AKP i premijera Erdogana. Narod se žestoko pobunio protiv procesa islamizacije u Turskoj, ali da li to znači da je Erdogan “religijski fundamentalista”? Ne, nipošto, za njega je religija populistička poluga, a islamizacija društva prigodan efekat kojim želi da učvrsti vlast sebi i svojoj stranci. Problem MB-a su njihove ogromne ambicije. Egipat im nikada nije bio dovoljan, čak ni Turska – oni žele koliko god mogu potencijalno da dobiju. Od Irana do Mauritanije, od Somalije do Evrope.
Da nema njihovog ekspanzionizma i tolike želje da stanovnike podrede svojoj apsolutnoj vlasti, Egipćani se ni ne bi pobunili protiv njih. Štaviše, i general Sisi je rekao da je vojska mogla Morsija davno svrgnuti, pa čak mu i ne dopustiti da dođe na vlast. Činjenica jest da su mnogi u Egiptu bili spremni “eksperimentišu” s “umerenim islamizmom”. Neki su mislili da će takva vlada zaista biti umerena, uvesti reda u ekonomsku eksploataciju naroda, tu i tamo pozivati na moral i dostojanstvo i slično.
Zapadni mediji, koji su u potpunosti podržali dolazak Muslimanske Braće na vlast, uporno su pisali o tome kako će sada Egipat i druge zemlje da slede “primer Turske”, dok su MB opisivali sasvim benigno, kao da se radi o Merkeličinim demo-hrišćanima. Ko su i šta su Muslimanska Braća, mlade egipatske generacije više se ne sećaju. Nakon što je Morsi osvojio mandat, brzo su naučili. Nije prošlo ni godinu dana otkako je preuzeo vlast, a već je krenuo sa zlostavljanjem demokratski osvojenog mandata.
Promene Ustava, davanje velikih ovlašćenja samome sebi, islamizacija društva – to su tek neki od faktora zbog kojeg su milioni izašli na ulice širom Egipta kako bi ga na vreme zaustavili. Unutrašnja pitanja posejala su ogromnu podelu među stanovnicima, ali i spoljna pitanja doprinela su njegovom ubrzanom padu. Pred kraj njegovog mandata počelo se glasno da spekulira o mogućoj invaziji na Etiopiju, pa čak i na Siriju. Dojučerašnji “umereni” Morsi sada već poziva na “džihad protiv sirijskih vlasti”.
Drugim rečima, “evolucija” od umerene religijske stranke do organizacija izuzetno opasnih namera – barem što se tiče prezentacije u javnosti – bila je izuzetno brza. Neki se danas protive rušenju Mohameda Morsija samo zato što je imao demokratski legitimitet. Ovaj argument najglasnije ističu turske vlasti. Erdogan je danas poručio kako je ovo “test demokratije za Zapad”, ističući zapravo kako će zapadne sile “izdati demokratiju” ako dignu ruke od Morsija. Ali, moramo se zapitati, što je zapravo demokratski legitimitet? Gde on počinje, a gde prestaje? Počinje sa izborima, znači li to da i završava s idućim izborima bez obzira što se u međuvremenu događalo? Ovakvo razmišljanje možda jest per se demokratsko, ali ono je ujedno i ekstremističko. Takvo poimanje apsolutne nedodirljivosti demokratskog legitimiteta izuzetno je opasno.
Uzmimo poznati primer iz istorije – Nemačka 30-ih godina. Da je nemački narod ustao istom žestinom kao i egipatski protiv “demokratski izabrane” vlasti, Hitler i nacisti su mogli biti zaustavljeni već tada. Možda je komparacija previše otrcana, ali začudili bismo se koliko mali broj ljudi zna da je Hitler na vlast došao demokratskim putem. Egipatskom narodu se ne može da uskrati pravo na pobunu i brojke na terenu zapravo nisu pola-pola kako mnogi ističu, već je postalo jasno da se većina egipatskog stanovništva protivi Muslimanskoj Braći. To ne znači da svi podržavaju vojsku ili određenu političku elitu koja se danas predstavlja kao prelazna vlada. Ne, ali ti podaci nam svakako pokazuju kako većina stanovnika Egipta podržava ne-šerijatsku državu i preferira takav poredak nad verskim uređenjem.
Spomenuli smo ranije, ali, spomenimo još jednom – Morsija nisu srušili vojni vrh i general Sisi, Morsija je srušio narod. Sisi je samo ubrzao proces i verovatno Morsiju spasio život tog dana kada su milioni pozvali na njegov odlazak.
Pre no što se osvrnemo na poslednje dane sukoba u Egiptu, vratimo se još trenutak na Siriju. Muslimanska Braća srušila su Libiju uz pomoć svojih prijatelja sa Zapada. Izgledalo je kao da bi uskoro mogli to napraviti i sa Sirijom. Takav razvoj događaja nikako ne odgovara jednoj fundamentalističkoj sili u regiji – Saudijskoj Arabiji. Rušenje Asada i dolazak Muslimanske Braće na vlast u još jednoj važnoj arapskoj državi za saudijsku vladajuću klasu je nešto nedopustivo. Zašto?
Jer znaju da bi verovatno sami bili idući na meti “revolucije”; to jest, Muslimanska Braća bi se njihovim stanovnicima prikazali kao naprednija, svakako “demokratskija”, pa čak (o ironije) i liberalnija opcija od tvrdih autoritarnih saudijskih vlasti i poredka.
I šta je političko-religijska elita Saudijske Arabije odlučila? Stati na stranu Asada?
Naravno da ne, ne samo zato što je Sirija pod Asadom sekularna država, već i zbog činjenice da su saveznici sa njima glavnim rivalom, Iranom. Ne, Saudijska Arabija nije odlučila pomoći Asadu već je odlučila da ga sruši sopstvenim snagama.
Otkako je doneta ta odluka, Siriju su preplavile najradikalnije i najfundamentalističkije grupe. Od Čečenije do Libije i šire, na sirijski front počele su da stižu dobro opremljene i ideološki potpuno radikalne grupe kao što su Al-Nusra Front, ISIS i druge, direktno povezane sa terorističkom mrežom koja se danas naziva Al-Kaida.
Za Siriju ovo su ogromni problemi, ali problem je i za Muslimansku Braću. Da su srušili Asada kako su se nadali, Sirija bi bila njihova i ne bi je morali s nikim da dele – izuzev sa svojim sponzorima, ali to se podrazumeva. Kao i u slučaju Libije, najbolji poslovni ugovori išli bi SAD-u. Ali, Asad nije htio da padne. Ovo je ujedno bio pokušaj osvete Muslimanske Braće za Hamu 1982. Ovog puta su sa sobom doveli i “snažne prijatelje”, ali mini dinastija Asad očito da takođe ima ponekog uticajnog prijatelja na ovome svetu.
Za Muslimansku Braću kao da se istorija ponavlja – prvo će biti poraženi i prognani nazad u svoja međunarodna utočišta u Vašingtonu i Londonu od strane Egipta, te fizički eliminisani od strane Sirije. Fizička eliminacija u Siriji još nije potpuna, ali prvi deo ovog već viđenog za MB, već se ostvaruje. General Sisi zaista bi mogao postati novi Nasser, brutalnost s kojom se juče odlučio obračunati sa Muslimanskom Braćom pokazuje kako se već vidi u toj poziciji.
Naime, da ne bi bilo zabune – svako ubistvo nevinih civila mora da se osudi. Predhodnih dana su ubijeni nevini civili, mnogo jako mladih ljudi koji verovatno znaju daleko manje o Muslimanskoj braći nego osobe koje će danas pročitati ovaj tekst. Mnogi od njih zaista jesu nevini civili koji nisu ni svesni dublje ideologije koja stoji iza MB-a, kao ni stranih interesa koji su toj ideologiji zadnje dve godine dali krila. Puno je tu osoba čija su uverenja iskrena, mada se nekima činila pogrešna. Procenat pismenosti u Egiptu je svega 72%, mnogima od njih religija je neizmerno važna i mnogi od njih zaista misle da MB-ovci imaju pravedna gledišta.
Stavljati pokolj nedužnih civila u “istorijski kontekst” je previše okrutno i nema smisla. Egipatska vlada na čelu sa vojnim vrhom odlučila je fizički da eliminiše uticaj Muslimanske braće pa i oni očito smatraju kako taj potez ima “viši cilj” koji će da spase region od poniranja u duboku dominaciju Muslimanskoj braći iz koje se više neće moći izvući – kao na primer Turska. Ne na tolikom nivou – mada sukob u uništavanja MB-a u Egiptu je tek počelo – Sisi danas radi ono što je Hafez Asad učinio u Hami 1982. Polazi od pretpostavke da s ovim ljudima ne sme nikada biti pregovora, da im se ne sme više nikada da popusti. Arapski Nacionalizam – tj specifičan oblik vlasti koji se razvio u Arapskom svetu (amalgamacija patriotizma i socijalizma) – postavlja se prema pan-islamizmu kao antifašist prema fašistu. Drugim rečima, termini poput “nevini civili” jako brzo gube na značenju.
Ne treba bežati od činjenica – Arapski Nacionalizam je jedna jako kruta doktrina. Ali, ako pristupimo ovoj temi iz striktno objektivnog stanovišta, ne može se reći da ista nema simpatije među narodom. Mnogi stanovnici vide čvrstu vojsku i čvrstu vlast – zapravo “izuzetnu čvrstu” – kao jedinu garanciju pravno uređenog društva u zemljama gde je religija još uvek toliko snažna kod pojedinih grupa da otvoreno preti državi.
Mnogi religijski predstavnici, bez obzira o kojoj se sekti radi, nemaju ništa protiv mirne koegzistencije sa državom – odličan je primer Sirija gde je najviše versko vođstvo ostalo odano državnim vlastima u Damasku – ali kada je reč o grupama kao što su Muslimanska braća, ta koegzistencija prestaje biti moguća.
Strani reporteri danas prenose što su videli ovih dana na ulicama Kaira. Mnogi ističu kako su ljudi s prozora “navijali”, neki na balkone izlazili s portretima generala Sisija, dok je policija otvarala vatru na pro-Morsi demonstrante. To možda zvuči brutalno, čak i morbidno, ali i to je detalj koji opisuje ekstremno duboko polarizaciju društva, ne samo egipatskog, već i arapskog u celosti. To su ekstremi, većina stanovnika bila bi zadovoljna mirnom koegzistencijom obe istaknute struje, kada bi one samo mogle da koegzistiraju. Egipat je nominalno mogao biti dobar primer, ali očito ne s Muslimanskom braćom na čelu države.
Za pravu egipatsku demokratiju možda još uvek nije kasno. Nema razloga da zemlja ponovo krene putem vojne diktature. Štaviše, narod to neće da dopusti. Muslimanska braća bili su loša opcija, loš eksperiment koji je završio u krvoproliću. Egipat mora prevladati ove teške dane i pokazati kako MB i vojni vrh nisu sve opcije koje može ponuditi. Bez obzira što će Sisija uskoro mnogi početi nazivati “još jednim krvoločnim diktatorom”, mnogo toga u njegovim prethodnim govorima upućuje na to da mu cilj nije vratiti zemlju u Mubarakovo doba, štaviše, tvrdi kako želi nove izbore održati što pre. Možda tada priliku dobiju oni koji na prvim izborima nisu bili dovoljno organizovani, na primer Sabahom .
Da li je u Egiptu moguć građanski rat?
Možda, ali izgleda kako Muslimanska Braća više nemaju snage za tako nešto. Nadalje, ako egipatske vlasti pozatvaraju sve njihove vođe – što upravo i rade – šanse su još i manje. MB su iscrpljeni od neverovatne pustolovine kroz koju su prošli zadnje dve godine, a i Zapad se neće usuditi da učini tako nešto. Već u Obaminom govoru o Egiptu, oseća se kako SAD nemaju dovoljno snage da ustane protiv Sisija, mada je masakr u Kairu bio znatniji i krvaviji od bilo čega što su Asadove snage bezbednosti učinile početkom 2011.
Izvor: Advance.hr
