Poznata izreka glasi: kad bi geometriski aksiomi zadirali u interese ljudi, njih bi sigurno pobijali. Prirodno-istoriske teorije, koje zadiru u stare predrasude teologije, izazivale su i sve dosad izazivaju najogorčeniju borbu. Nije čudo što Marksovo učenje, koje neposredno služi prosvećivanju i organizovanju napredne klase savremenog društva, koje ističe zadatke te klase i dokazuje neizbežnu - usled ekonomskog razvitka - zamenu savremenog sistema novim poretkom, nije čudo što je to učenje moralo borbom osvajati svaki svoj korak na životnom putu.
Ne treba ni govoriti o buržoaskoj nauci i filozofiji, koje zvanično predaju zvanični profesori radi zaglupljivanja omladine iz redova imućnih klasa i radi njenog „dresiranja“ za hajku na spoljne i unutrašnje neprijatelje. Ta nauka neće ni da čuje o marksizmu, proglašava ga pobijenim i uništenim; i mladi naučnici, koji svoju karijeru grade na pobijanju socijalizma, i prestareli starci, koji čuvaju zavet svih mogućih oveštalih „sistema“, jednako usrdno napadaju Marksa. Razvijanje marksizma, širenje i jačanje njegovih ideja u radničkoj klasi neizbežno izaziva množenje i zaoštravanje tih buržoaskih prepada protiv marksizma, koji posle svakog „uništenja“ od strane oficijelne nauke postaje sve jači, prekaljeniji i vitalniji.
Ali i među učenjima koja su povezana s borbom radničke klase, koja su raširena poglavito među proletarijatom, marksizam nipošto nije odmah učvrstio svoje pozicije. Prvu polovinu veka svog postojanja (od 40-ih godina XIX veka) marksizam se borio protiv teorija koje su bile iz osnova neprijateljske. U prvoj polovini 40-ih godina Marks i Engels obračunali su se s radikalnim mladohegelijancima, koji su stajali na stanovištu filozofskog idealizma. Krajem 40-ih godina izbija borba u oblasti ekonomskih učenja - protiv prudonizma. Pedesete godine završavaju tu borbu: kritika partija i učenja koji su došli do izražaja burne 1848 godine. U 60-im godinama borba se prenosi iz oblasti opšte teorije u oblast koja je bliža neposrednom radničkom pokretu: isterivanje bakunjinizma iz Internacionale. Početkom 70-ih godina u Nemačkoj se jedno kratko vreme ističe prudonist Milberger; - krajem 70-ih godina pozitivist Diring. Ali uticaj jednog i drugog na proletarijat već je potpuno beznačajan. Marksizam već bezuslovno pobeđuje sve ostale ideologije radničkog pokreta.
Do 90-ih godina prošlog veka ta pobeda bila je u svojim glavnim linijama završena. Čak u romanskim zemljama, u kojima su se najduže održavale tradicije prudonizma, radničke partije faktički su izgradile svoje programe i taktiku na marksističkoj osnovi. Obnovljena međunarodna organizacija radničkog pokreta - u obliku periodičkih internacionalnih kongresa - odmah i gotovo bez borbe stala je u svemu što je bitno na tlo marksizma. Ali kad je marksizam potisnuo svakoliko toliko celovita učenja koja su mu bila neprijateljska, - one tendencije koje su se ogledale u tim učenjima počele su tražiti sebi drute puteve. Izmenili su se oblici borbe i povodi za borbu, ali borba se nastavljala. I druga polovina veka postojanja marksizma počela je (90-e godine prošloga veka) s borbom marksizmu neprijateljske struje unutar marksizma.
Bivši ortodoksni marksist Bernštajn dao je ime toj struji, istupivši s najvećom bukom i s najcelovitijim izrazom ispravljanja Marksa, revizije Marksa, revizionizma. Čak u Rusiji, gde se nemarksistički socijalizam prirodno, - usled ekonomske zaostalosti zemlje i preovlađivanja seljačkog stanovništva pritešnjenog ostacima feudalizima, - držao najduže, čak u Rusiji on pred našim očima vidljivo prerasta u revizionizam. I u agrarnom pitanju (program municipalizacije celokupne zemlje), i u opštim pitanjima programa i taktike, naši socijal-narodnjaci sve više i više „ispravljanjima“ Marksa zamenjuju umiruće, iščilele ostatke starog, na svoj način celovitog i marksizmu iz osnova neprijateljskog sistema.
Predmarksovski socijalizam je razbijen. On nastavlja borbu, ali ne više na svom samostalnom tlu, nego na opštem tlu marksizma, kao revizionizam. Pogledajmo kakva je idejna sadržina revizionizma.
U oblasti filozofije revizionizam je išao na repu buržoaske profesorske „nauke“. Profesori su išli „nazad ka Kantu“, - i revizionizam se vukao za neokantijancima, profesori su ponavljali hiljadu puta izgovorene popovske banalnosti protiv filozofskog materijalizma, - i revizionisti, snishodljivo se smešeći, mrmljali su (u slovo tačno po poslednjem handbuhu), da je materijalizam odavno „pobijen“; profesori su tretirali Hegela kao „mrtvo pseto“ i, ma da su i sami propovedali idealizam, samo hiljadu puta plići i banalniji od Hegelova, prezrivo su slegali ramenima povodom dijalektike, - i revizionisti su srljali za njima u močvaru filozofske vulgarizacije nauke, zamenjujući „zamršenu“ (i revolucionarnu) dijalektiku „prostom“ (i mirnom) „evolucijom“; profesori su odrađivali svoju državnu platu prilagođavajući i svoje idealističke i svoje „kritičke“ sisteme srednjovekovnoj ,,filozofiji“ (tj. teologiji), koja je vladala, - i revizionisti su išli za njima, nastojeći da religiju učine „privatnom stvari“ ne u odnosu prema savremenoj državi, nego u odnosu prema partiji napredne klase.
Kakav su stvarni klasni značaj imala takva „ispravljanja“ Marksa, o tome ne treba govoriti — stvar je jasna sama po sebi. Istaći ćemo samo da je jedini marksist u međunarodnoj socijal-demokratiji, koji je s gledišta doslednog dijalektičkog materijalizma izvršio kritiku onih neverovatnih banalnosti koje su tu izgovorili revizionisti, bio Plehanov. To je utoliko potrebnije odlučno naglasiti, što se u naše vreme čine duboko pogrešni pokušaji da se reakcionarni filozofski starež provuče pod firmom kritike Plehanovljevog taktičkog oportunizma.
Prelazeći na političku ekonomiju treba, pre svega, istaći da su u toj oblasti „ispravke“ revizionista bile kudikamo mnogostranije i podrobnije; na publiku se nastojalo uticati „novim podacima privrednog razvitka“. Govorilo se da se koncentracija i potiskivanje sitne proizvodnje od strane krupne proizvodnje ne vrši u oblasti poljoprivrede uopšte, a da se u oblasti trgovine i industrije vrši krajnje polako. Govorilo se da su krize sada postale ređe, slabije, da će karteli i trustovi verovatno dati mogućnost kapitalu da sasvim otstrani krize. Govorilo se da „teorija sloma“, kojem kapitalizam ide, nije održiva zbog tendencije otupljavanja i ublažavanja klasnih protivrečnosti. Govorilo se, najzad, da ne škodi ni Marksovu teoriju vrednosti ispraviti po Bem-Baverku.
Borba protiv revizionista po tim pitanjima dovela je do isto tako plodnog oživljavanja teoretske misli međunarodnog socijalizma kao god i Engelsova polemika s Diringom dvadeset pet godina pre toga. Argumenti revizionista analizirani su činjenicama i ciframa u ruci. Bilo je dokazano da revizionisti sistematski ulepšavaju savremenu sitnu proizvodnju. Činjenicu tehničke i komercijalne nadmoćnosti krupne proizvodnje nad sitnom ne samo u industriji, nego i u zemljoradnji, dokazuju neoborivi podaci. Ali u zemljoradnji je robna proizvodnja daleko slabije razvijena, i savremeni statastičari i ekonomisti obično slabo umeju da izdvajaju one specijalne grane (ponekad čak operacije) zemljoradnje, u kojima dolazi do izražaja progresivno uvlačenje zemljoradnje u promet svetske privrede. Na razvalinama naturalne privrede sitna proizvodnja održava se beskrajnim pogoršavanjem ishrane, hroničnom glađu, produžavanjem radnog dana, pogoršavanjem kvaliteta stoke i timarenja, jednom rečju, istim onim sredstvima kojima se održavala i zanatska proizvodnja protiv kapitalističke manufakture. Svaki korak nauke i tehnike neizbežno i neumoljivo potkopava osnove sitne proizvodnje u kapitalističkom društvu, a zadatak je socijalističke ekonomije da ispituje taj proces u svim njegovim, često komplikovanim i zamršenim, oblicima, - da sitnom proizvođaču dokazuje nemogućnost da se održi pod kapitalizmom, bezizlaznost seljačkog gazdinstva pod kapitalizmom, neophodnost prelaza seljaka na stanovište proletera. U naučnom pogledu revizionisti su u datom pitanju grešili što su površno uopštavali jednostrano istrgnute činjenice, van njihove veze s čitavim sistemom kapitalizma, - a u političkom pogledu oni su grešili u tome što su neizbežno, hotimično ili nehotice, pozivali seljaka, ili gurali seljaka na stanovište gazde (tj. na stanovište buržoazije), mesto da ga guraju na stanovište revolucionarnog proletera.
S teorijom kriza i teorijom sloma stvari revizonizma stajale su još gore. Samo vrlo kratko vreme i samo vrlo kratkovidi ljudi mogli su misliti o prerađivanju osnova Marksovog učenja pod uticajem nekolikih godina industriskog poleta i prosperiteta. Da krize nisu proživele svoj vek, to je revizionistima vrlo brzo pokazala stvarnost: kriza je nastupila posle prosperiteta. Promenili su se oblici, ređanje slika pojedinih kriza, ali krize su ostale neizbežan sastavni deo kapitalističkog poretka. Karteli i trustovi, ujedinjujući proizvodnju, jačali su u isto vreme, na očigled svih, anarhiju proizvodnje, neobezbeđenost proletarijata i jaram kapitala, zaoštravajući tako klasne protivrečnosti u još neviđenom stepenu. Da kapitalizam ide k slomu - i u smislu pojedinih političkih i ekonomskih kriza, i u smislu potpunog sloma čitavog kapitalističkog poretka, - to su s osobitom očiglednošću i u osobito širokim razmerama pokazali upravo najnoviji džinovski trustovi. Nedavna finansiska kriza u Americi, strahovito povećavanje nezaposlenosti u čitavoj Evropi, da i ne govorimo o bliskoj industriskoj krizi, na koju ukazuju mnogi znaci, - sve je to dovelo do toga da su nedavne „teorije“ revizionista zaboravili svi, pa izgleda i mnogi od njih samih. Ne treba samo zaboravljati one lekcije koje je ta intelektualska nepostojanost dala radničkoj klasi.
O teoriji vrednosti treba samo reći da osim aluzija i uzdaha, veoma maglovitih, po Bem-Baverku, revizionisti nisu ovde dali baš ništa i nisu stoga ostavili nikakvih tragova u razvitku naučne misli.
U oblasti politike revizionizam je zaista pokušao da revidira osnovu marksizma, naime: učenje o klasnoj borbi. Politička sloboda, demokratija, opšte pravo glasa, - govorili su nam, - uništavaju tlo „za klasnu borbu i čine netačnom staru postavku „Komunističkog manifesta“: radnici nemaju otadžbine. U demokratiji, pošto vlada „volja većine“, ne može se, vele, ni na državu gledati kao na organ klasne vladavine, niti se mogu odbijati savezi s progresivnom, socijal-reformatorskom buržoazijom protiv reakcionara.
Neosporno je da su se ti argumenti revizionista svodili na dosta zaokrugljen sistem shvatanja, - naime: davno poznatih liberalno-buržoaskih shvatanja. Liberali su uvek govorili da buržoaski parlamentarizam uništava klase i klasne podele, pošto pravo glasa, pravo učestvovanja u državnim poslovima imaju svi građani bez razlike. Čitava istorija Evrope u drugoj polovini XIX veka, čitava istorija ruske revolucije u početku XX veka očigledno pokazuje koliko su takva shvatanja apsurdna. Ekonomske razlike ne slabe, nego jačaju i zaoštravaju se pod slobodom „demokratskog“ kapitalizma. Parlamentarizam neotstranjuje, nego razgolićuje suštinu najdemokratskijih buržoaskih republika kao organa klasnog ugnjetavanja. Pomažući da se prosvete i organizuju neizmerno šire mase stanovništva od onih koji su pre aktivno učestvovale u političkim događajima, parlamentarizam priprema time ne otstranjenje kriza i političkih revolucija, nego najjače zaoštravanje građanskog rata u vreme tih revolucija. Pariski događaji u proleće 1871 godine i ruski događaji u zimu 1905 godine pokazali su jasno da ne može jasnije koliko neizbežno nastupa takvo zaoštravanje. Francuska buržoazija, ne kolebajući se ni sekunde, napravila je pogodbu s neprijateljem čitave nacije, s tuđinskom vojskom koja je razorila njenu otadžbinu, radi ugušivanja proleterskog pokreta. Ko ne shvata neizbežnu unutrašnju dijalektiku parlamentarizma i buržoaskog demokratizma, koja vodi do još oštrijeg rešavanja spora masovnim nasiljem nego što je to bilo ranije, - taj neće nikad umeti da na tlu tog parlamentarizma vodi principijelno doslednu propagandu i agitaciju, koja zaista priprema radničke mase za pobedonosno učestvovanje u takvim „sporovima“. Iskustvo saveza, sporazuma, blokova sa socijal-reformatorskim liberalizmom na Zapadu, s liberalnim refarmizmom (kadeti) u ruskoj revoluciji ubedljivo je pokazalo da ti sporazumi samo otupljuju svest masa, da ne jačaju, nego da slabe, istinski značaj njihove borbe, jer povezuju one koji se bore s elementima koji su najmanje sposobni da se bore, koji su najkolebljiviji i najizdajničkiji. Francuski mileranizam - najkrupniji pokušaj da se revizionistička politička taktika primeni u širokim, zaista nacionalnim razmerama, - dao je takvu praktičnu ocenu revizionizma, koju proletarijat celog sveta neće nikad zaboraviti.
Prirodnu dopunu ekonomskih i političkih tendencija revizionizma pretstavljao je njegov stav prema konačnom cilju socijalističkog pokreta. „Konačni cilj je ništa, pokret je sve“, ta Bernštajnova krilatica izražava suštinu revizionizma bolje nego mnoga duga rezonovanja. Od slučaja do slučaja određivati svoj postupak, prilagođavati se događajima dana, obrtima političkih tričarija, zaboravljati osnovne interese proletarijata i osnovne crte celog kapitalističkog poretka čitave kapitalističke evolucije, žrtvovati te osnovne interese radi stvarnih ili tobožnjih trenutnih koristi, — to je revizionistička politika. A iz same suštine te politike očigledno proizilazi da ona može uzimati beskrajno raznovrsne oblike i da će svako koliko toliko „novo“ pitanje, koliko toliko neočekivan i nepredviđen obrt događaja, iako taj obrt samo u minijaturnom stepenu i samo za najkraće vreme menja osnovni pravac razvitka, — neizbežno uvek izazivati ove ili one varijante revizionizma.
Neizbežnost revizionizma uslovljena je njegovim klasnim korenima u savremenom društvu. Revizionizam je internacionalna pojava. Za svakog socijalista koji je iole obavešten i koji misli, ne može biti ni najmanje sumnje u to da je odnos ortodoksa i bernštajnovaca u Nemačkoj, gedista i žoresista (sada naročito brusista) u Francuskoj, socijal-demokratske federacije i nezavisne radničke partije u Engleskoj, Brukera i Vandervelda u Belgiji, integralista i reformista u Italiji, boljševika i menjševika u Rusiji, svuda u svojoj suštini istovrstan, uprdos ogromnoj raznolikosti nacionalnih uslova i istoriskih momenata u savremenom stanju svih tih zemalja. „Podela“ u savremenom međunarodnom socijalizmu vrši se, u suštini, već sada po jednoj liniji u raznim zemljama sveta, dokumentirajući time ogroman korak napred u poređenju s onim što je bilo pre 30-40 godina, kad se u raznim zemljama nisu borile istovrsne tendencije u jedinstvenom međunarodnom socijalizmu. I onaj „revizionizam s leva“, koji se sada ocrtao u romanskim zemljama kao „revolucionarni sindikalizam“, takođe se prilagođava marksizmu „ispravljajući“ ga: Labriola u Italiji, Lagarder u Francuskoj najčešće apeluju od Marksa netačno shvaćenog na Marksa koji je tačno shvaćen.
Ne možemo se ovde zaustavljati na analizi idejne sadržine tog revizionizma koji se još ni izdaleka nije razvio toliko koliko oportunistički revizionizam, koji se nije internacionalizovao, koji nije izdržao nijednog velikog praktičnog okršaja sa socijalističkom partijom makar jedne zemlje, zato se ograničavamo na onaj revizionizam s desna“ koji je napred ocrtan.
U čemu se sastoji njegova neizbežnost u kapitalističkom društvu? Zašto je on dublji od razlika nacionalnih osobenosti i od stepena razvitka kapitalizma? Zato što u svakoj kapitalističkoj zemlji uporedo s proletarijatom uvek stoje široki slojevi sitne buržoazije, sitnih posednika. Kapitalizam se rodio i stalno se rađa iz sitne proizvodnje. Kapitalizam neminovno stvara čitav niz „srednjih slojeva“ (dodatak fabrici, rad kod kuće, sitne radionice razbacane po čitavoj zemlji usled potreba krupne industrije, na primer velosipedne i automobilske, itd.). Ti novi sitni proizvođači isto tako neminovno opet dospevaju u redove proletarijata. Potpuno je prirodno da sitnoburžoaski pogled na svet uvek iznova prodire u redove širokih radničkih partija. Potpuno je prirodno što tako mora da bude i što će tako biti sve do peripetija proleterske revolucije, jer bi bila duboka pogreška misliti da je za ostvarenje te revolucije potrebna „potpuna“ proletarizacija većine stanovništva. Ono što mi sada proživljujemo često samo idejno: polemike s teoretskim ispravljanjima Marksa, - ono što sada izbija u praksi samo u pojedinim delimičnim pitanjima radničkog pokreta u obliku taktičkih razmimoilaženja s revizionistima i rascepa na toj bazi, - to će još radnička klasa neizostavno morati da proživi u neuporedivo krupnijim razmerama kad proleterska revolucija zaoštri sva sporna pitanja, koncentriše sva razmimoilaženja na tačkama koje imaju najneposredniji značaj za određivanje držanja masa, prinudi u vatri borbe da se neprijatelji odeljuju od prijatelja i izbacuju rđavi saveznici, da bi se neprijatelju zadali odlučni udarci.
Idejna borba revolucionarnog marksizma protiv revizionizma krajem XIX veka samo je uvod u velike revolucionarne bitke proletarijata, koji ide napred potpunoj pobedi svoje stvari uprkos svim kolebanjima i slabostima sitne buržoazije
Štampano u zborniku „Uspomeni Karla Marksa“, u Petrogradu 1908 g.
V. I. Lenjin. Dela, 3 izd., sv. XII, str. 179-189.
