U kapitalizmu je sve na prodaju. Za svaku robu postoji tržište. Tako se i političke partije i stranke nalaze na srpskom buvljaku, gde se prodaje bofl roba.Mnoge bezvredne stranke su postigle neočekivano visoku cenu. Kako? Pa pravarom „kupaca“, kako drugačije, jer praktično, ni jedna od njih ne počiva na nekoj idejnoj ravni, već je jedini razlog njihovog postojanja bogaćenje partijskih vrhuški i njima odanih tajkuna. Svima njima je mnogo bitniji klasni, nego nacionalni interes i zato se i ponašaju na način na koji se ponašaju. Svima njima su ineresi naroda na poslednjem mestu. Svi su oni pod potpunom kontrolom zapada i bezpogovorno izvršavaju njihova naređenja, ma koliko morbidna i po građane Srbije pogubna ona bila. Za uzvrat im je dozvoljeno bukvalno sve, kako bi se održale na vlasti ili u večitoj lažnoj opoziciji.
Večito opravdanje u stilu mi smo ih birali pada u vodu kada se zna da u tom šarenilu partija gotovo da nema partije stvarno odgovorne nacionalnim intresima. Da li smo li ih stvarno mi sami izabrali i jesu li to stvarno bili potpuno slobodni i pošteni izbori? Odgovor je NE.
Ima zaista mnogo razloga za takav zaključak, a mi ćemo pobrojati najznačajnije.
Gotovo da nema stranke u Srbiji koja deluje samostalno u interesu naroda. Njihova evrounijatska bezalternativnost pokazuje ko zapravo gospodari njima.
Krađa na izborima je svima njima uslov opstanka i izbegavanja ruke pravde zbog sveg zla koga nanose građanima Srbije. Prisutnost u medijima i brojnost reklama je, nesumnjivo, jedan od bitnih faktora na izborima, koje, bilo plaćene ili neplaćene, izazivaju kod mnogih građana Pavlovljev refleks koji dolazi do izražaja na „biračkom“ mestu.
Mogućnost manipulacije biračkim spiskovima od strane vladajućih stranaka direktno utiče u startu na „poštene“ izbore. Nikakav stvarni i jasan uvid u tok izbornog procesa koji opozicija nema, stvara mogućnost manipulacije neviđenih razmera. Pristajanje unapred oštećenih na krajnji rezultat daje potpunu legitimnost izbornom cirkusu. Spoljni zapadni dirigenti mogu biti potpuno zadovoljni, jer su njihove opcije potpuno potisnule opcije koje nisu u njihovom interesu. Da li je Kurta ili Murta uzjahao srpski narod sa stanovišta zapadnih interesa je potpuno nebitno. Bitna je politika koju će buduća evrounijatska Vlada sprovoditi. Na ovim izborima je ostvaren ideal zapada da nikakva nacionalna opcija nije zastupljena u parlamentu. Klasni interes bogataške elite domaće i zapadne biće ostvarenu potpunosti, a na štetu srpskog naroda.
Pošto živimo u diktaturi kapitala, ta diktatura se i te kako oseća i u izboru stranaka. Medijska promocija poželjnih stranaka po interese krupnog kapitala uslovljava enormna sredstva koja se ulažu kako bi bila izabrana povoljna opcija. Pare će biti vraćene u stostrukom iznosu.
Da bismo odgovorili na pitanje o prisutnosti u medijima i brojnosti reklama, potrebno je, kao i uvek u ovakvim pitanjima, ići prema onome što pokreće svet kapitala,a to je, u ovom političko-ekonomskom sistemu, novac. Dakle, zašto su pojedine političke opcije, stranke i političari više u medijima (u obliku intervjua, izjava u medijima, članaka o njima...) od drugih i zašto neke imaju, u doba izbora,mnogo više reklama od drugih? Pogledajte ko se nije skidao sa „javnog servisa evropske Srbije“, pa ćete lako zaključiti ko će stvoriti buduću vladu, naravno, pod budnim okom velikog zapadnog brata. Sastav buduće „srpske“ vlade biće saopšten kao i sastav prethodne u prostorijama zapadnih ambasada i potom obnarodovan svima nama. Dakle, osim što zapadna kapitalistička elita odlučuje o izborima finansiranjem stranaka, odlučuje i preko svoje medijske ekspoziture.
Da li se može od medija u vlasništvu kapitalista očekivati da će išta govoriti kritički o kapitalizmu? Ne. Iako je kapitalizam iscrpeo razloge svoga postojanja, neophodnost status quo-a uslovljava glorifikaciju svega onog što je kapitalizam.
S obzirom na sve dosad rečeno, očito je da sistem koji se lažno zove demokratija, zapravo nije ni "d" od demokratije. Da, u teoriji se svako može kandidovati za bilo koju funkciju i osnovati stranku, no u praksi bez potpore velikih igrača iz kapitalističke oligarhije nemate šanse da budete izabrani. Je li demokratija koja zavisi od para stvarno demokratija? Teško. Ako tu još spomenemo i druge mane predstavničke demokratije ‒ to da stranke apsolutno ne moraju sprovoditi svoja predizborna obećanja jednom kada dođu na vlast, da četiri godine između izbora mogu činiti što god hoće i da ih se ne može nikako smeniti, demokratičnost liberalne "demokratije" poprima sve jadnije razmere.
Zato, sistem u kojem živimo se ne bi smeo zvati demokratijom, nego onim što on zaista jeste lažni kapitalistički parlamentarizam od koga, politička i ekonomska elita od ovakvog nedemokratskog sistema itekako ima koristi.
I koje je onda rešenje? Ako smo utvrdili da sistem u kojem živimo nije zapravo demokratski (jer politički izbori zavise od ekonomske moći) ‒ što sada? Može li se kroz sistem, nedemokratski kakav jeste, boriti za nešto bolje? DA.
Iz gore navedenih analiza proističe zaključak da je osim masovnog narodnog pokreta potreban i njegov politički organ koji će moći u ime naroda (ali pod kontrolom naroda) preuzeti vlast i stvarno radikalno zaokrenuti politiku i početi voditi društvo u korist većine, a ne dosadašnje političko-ekonomske oligarhije. Pritisak odozdo putem protesta, štrajkova itd. može u određenim situacijama dovesti do bitnih pobeda na mikronivou, no uvođenje potpuno drugačije ekonomske politike i sprovođenje pravih demokratskih reformi , npr. uvođenjem česćih referenduma, plenumskog načina odlučivanja na lokalnim nivoima i u pojedinim ekonomskim jedinicama itd. teško da je moguće sa ovakvom strukturom vlasti. Jedino rešenje je stvaranje snažne Komunističke Partije Srbije koja bi mogla biti pravi predvodnik naroda i neko ko bi mogao zaustaviti sunovrat države.
Jedan od najvažnijih i bitnih realpolitičkih argumenta da moguće preuzimanje vlasti putem institucionalnog puta ima prednosti nad nasilnim rušenjem vlasti zbog legitimacije koja se na taj način dobiva, zbog manjeg otpora konzervativnih snaga unutar zemlje i zbog manjeg potencijalnog međunarodnog pritiska na novu progresivnu vlast itd. S druge strane, strateški je potpuno glupo unapred odustati od uprezanja državnog aparata u svoju korist i prepustiti ga u potpunosti drugoj, kapitalističkoj strani. Ipak su oni minorna manjina koja i dalje vlada prevarama i manipulacijama kojima se, ipak, vidi kraj.
Kapitalistički parlamentarizam, kako rekosmo, nije prava demokratija, ali ipak pruža određene mogućnosti za političku borbu koju ne treba unapred odbacivati. Samo je jedna stvar sigurna ‒ trenutni političko-ekonomski sistem koji funkcioniše isključivo u korist onih 0,01% na vrhu, a protiv interesa 99,99% ljudi, sasvim sigurno neće pasti sam od sebe. Treba mu pomoći da što pre ode. Protiv njega se treba aktivno boriti.
Mi, KPS, smo tu.
