Uvaženi Aleksandre Geljeviču, molimo Vas da pojasnite pozadinu poslednjih prevrata i ratova na Bliskom Istoku, koji se u svetskim medijima označavaju imenom „arapsko proleće“. Kako, u okviru toga, ocenjujete pobunu u Siriji, i koliko je, ne samo za ovu zemlju nego i za region i šire, važan opstanak državnih struktura Bašara al Asada?
- Arapsko proleće nema nikakve veze s interesima samog arapskog sveta. Arapsko proleće je manipulacija američkih stratega radi promene ravnoteže snaga na Bliskom Istoku. Arapsko proleće ima za cilj podršku onome što se u savremenoj geopolitici zove regionalnim subimperializmom, podimperijalizmom, to jest saveznicima SAD koji ipak polaze od drugih teoretskih pretpostavki. Takve subimperijalističke države na Bliskom Istoku su Katar, Saudijska Arabija među arapskim zemljama, i Turska.
Te zemlje istupaju kao posrednici u izvođenju operacija usmerenih u interesu SAD. Tokom tih operacija ostvareni su prevrati u Tunisu, u Egiptu, gde su na vlast došle grupacije orijentisane ili neposredno na SAD, to su takozvane demokrate, ili na Saudijsku Arabiju i Katar, tj. na njihove geopolitičke sisteme.
U Libiji, kada su prilike postale složenije, i libijski narod nije poželeo da se direktno uključi u taj proces, Zapad je primenio mere vojne intervencije kada su, kršeći sve sporazume, predstavnici NATO-a, SAD i evropskih zemalja (posebno Francuska), učestvovali u vojnom sukobu na strani vehabista i islamskih fundamentalista.
Na internetu se može pronaći važna fotografija na kojoj je prikazan Bernar-Anri Levi, Sarkozijev savetnik koji sebe izdaje za filosofa, aktivni cionista, pristalica Izraela, zajedno sa Kristoferom Stivensom, koji će potom biti ubijen u Bengaziju kao predstavnik SAD, ambasador SAD. Na toj fotografiji je još i Sem Bejsil (Nakula Bejsil), producent skandaloznog filma „Nevinost muslimana“.
Vidimo kako se na istoj strani nalaze cionisti, rukovodioci američke CIA i radikalni islamofobi. Upravo oni i jesu izvor planiranja i sprovođenja arapskog proleća, koje nema nikakve veze s interesima samih Arapa.
Arapima prosto manipulišu kako bi stvorili situaciju upravljanog haosa. Manipulišu spolja, manipulišu i neposredno pomoću zapadnih mreža uticaja, i pomoću njihovih subimperijalističkih saveznika na Bliskom Istoku.
Kada u Bahreinu šiitska većina pokušava da na talasu arapskog proleća istera svoje, onda su sve te snage bačene protiv ogromne većine u Bahreinu. Ispostavlja se da stvar u arapskom proleću uopšte nije u demokratiji, nego u geopolitici: Zapad hoće da stvori režime lojalne sebi samim, Saudijcima, Katarcima i vehabistima, kao i Turcima. Da stvori svoje pladcarme za napad na Iran, na šiitski luk, u koji spadaju Iran, Irak, koji sada u znatnoj meri prelazi prosto pod neposrednu kontrolu Irana, srazmerno odlasku američkih jedinica odatle.
Znači, u šiitski luk spadaju Iran, Irak, Sirija, Hezbolah u Libanu, a takođe Bahrein. Sve te zemlje drže se antiameričke linije, ne igraju američke igre, i suprotstavljaju se američkom imperijalizmu u islamskom svetu. Zato te snage predstavljaju objekat mržnje Zapada, i sve arapske revolucije usmerene su protiv Irana, protiv Sirije, protiv šiitskog luka, a takođe protiv Rusije, koja u ovom slučaju podržava antiimperijalističku, antiameričku politiku na Bliskom Istoku.
Zato tu postoji najfundamentalnija geopolitička podela: s jedne strane su pristalice višepolarnog sveta oličene u Rusiji, Kini i drugim velesilama, i šiitske zemlje, šiitska društva na Bliskom Istoku koji se suprotstavljaju američkoj cionističkoj ekspanziji. Sa druge strane su pristalice jednopolarnog sveta - to su SAD i razne njihove subimperijalističke, podimperijalističke države. To su Izrael s jedne strane, Saudijska Arabija i Katar - vehabijske i radikalno islamske snage sa druge, i sa treće strane Turska.
Turska je ta u kojoj se Redžep Erdogan, nakom što su njegovi protivnici, naročito vojno rukovodstvo Turske, neosnovano oklevetani i bačeni u zatvor, ponovo vratio na atlantističku poziciju. Naravno, ako se prave paralele, slučaj sa Srbijom je isti takav: zato što Srbija istupa na strani višepolarnog sveta, ona je saveznik Rusije. Protiv Srbije su bile bačene iste one snage koje sada ratuju protiv Irana, Sirije, i bave se destabilizacijom Bliskog Istoka. Jedna te ista igra, jedni te isti učesnici. Dakle, poslednje što se tiče Sirije, u odgovoru na to pitanje, Sirija je poslednje uporište.
Ako režim Bašara Asada padne pod udarima Amerikanaca i njihovih salafitskih (vehabijskih) ulizica, biće otvoren izlaz na Iran, a to znači udar i na Rusiju. To znači rat, rat s Iranom.
Takođe, vehabisti, koje su stvorile iste te grupe u samoj Rusiji, čekaju rasplet sirijske tragedije. Čim padne Asadov režim, i ako vehabisti zauzmu Damask, treba se spremati za ustanak u samoj Rusiji. U Dagestanu su već jako snažna ta raspoloženja s apsolutno istim tim zadacima: destabilizacija ruske države, konkurentne Americi u regionalnim razmerama, i destabilizacija prilika u Iranu i u Rusiji. Zato zapravo ista ta američka, saudijska i katarska agentura deluje na teritoriji Ruske Federacije i priprema udarac Moskvi i Putinu u leđa.
Evidentno je da je Zapad (EU i Amerika), u krizi, jer se proizvodnja i realna ekonomija preselila na Istok. Kakav će biti odgovor Zapada na opadanje sopstvene moći? Da li će globalistički planeri pribeći nekoj dugoročnoj strategiji ili nekom radikalnom rešenju, recimo izazivanju sukoba planetarnih razmera?
- Apsolutno sam uveren da je Zapad u krizi, ali Zapad nije prosto premestio središte ekonomskog industrijskog rasta u treći svet i u Aziju ili Latinsku Ameriku.
Zapad, pomoću kontrole finansijskog sistema, nastavlja da kontroliše sve procese koji se u svetu odvijaju. Zato Zapad zapravo zavisi samo od uspeha jednopolarne globalizacije.
Ako Amerika i Zapad u celini zadrže kontrolu nad tim da zadaju pravila igre u privredi (ne samu proizvodnju, ne same industrijske kapacitete, već pravila, pogotovo u finansijskoj sferi), to jest finansijski kapitalizam, globalni finansijski oligarhijski model, onda će, nezavisno od toga gde će se proizvodnja nalaziti, upravo Zapad kontrolisati sve procese u ekonomiji.
Pošto upravo Zapad štampa rezervnu svetsku valutu, sve ekonomije su vezane za dolar, pa zato faktički čitav svet radi za SAD i sponzoriše SAD. Prema tome, kriza - to je kriza finansijskog kapitala u celini, i ne rešava se putem tehničke izmene problema na ovu ili onu stranu. To je kriza civilizacije, to je kriza materijalističke ateističke kulture, to je kriza puta Zapada ka liberalizmu i individualizmu i takozvanoj slobodi, koji su zapravo doveli do novih oblika totalitarizma, izopačenosti i diktature.
Zato u stvari i doživljavamo najfundamentalniju krizu; ova kriza nije tehnički kvar, ova kriza je u suštini posledica puta Zapada tokom poslednjih trista godina, kada je Zapad odstupio od hrišćanstva, od svoje religije, i konačno krenuo putem tehničke modernizacije. Zato se sada približavamo najstrašnijem, završnom akordu tog puta. Prema tome, ekonomska kriza i problemi koje Zapad i Evropa doživljavaju u upravljanju - to nije prosto tehnički kvar, to je kolaps. I mnogi tamo, premda se i prave kao da je sve normalno, kako se ništa ne dešava - zbilja to shvataju. Zato je nemoguć bilo kakav blag izlaz iz ove situacije.
Apsolutno sam ubeđen da Amerika stvar vodi ka trećem svetskom ratu, ka pravom pravcatom svetskom ratu. Zato Amerika, dovodeći radikalne islamske režime na vlast, sama stvara izgovor za dalje upade, intervencije u te zemlje. I to vrlo dobro shvataju i sami mnogi muslimani i Arapi, koji vide kako njima manipulišu, kako svesno od njih samih stvaraju strašilo neprijatelja čovečanstva, a posle toga će ih uništavati, objašnjavajući to neophodnošću sprečavanja te čovekomrzilačke ideologije, koju sada sami Amerikanci podržavaju. Oni će obrazlagati budući genocid nad muslimanskim narodima, i to onima koji nemaju nikakve veze sa tim. Prema tome, odigrava se finalni okršaj.
Zadatak Amerike je, naravno, globalna destabilizacija političkih sistema, lišavanje država suvereniteta - na to su upravo usmereni događaji arapskog proleća; sve suverene države moraju biti demontirane i preći pod kontrolu provokativnih ekstremnih snaga, koje će prosto samim svojim postojanjem omogućiti da se tamo u svakom trenutku upadne. Na primer, talibanski režim u Avganistanu, koji su takođe na vlast doveli sami Amerikanci preko svojih pakistanskih subimperijalističkih saveznika. Taj cilj odgovara destabilizaciji drugih zemalja, i u prvom redu Kine.
Znači, odigrava se borba između globalizma SAD i onih koji sada pokušavaju da, obrnuto, sačuvaju suverenitet i svoje generalne pozicije, to jest pristalica višepolarnog sveta. Postoje dva tabora: pristalice jednopolarnog, zapadnog sveta, zapadne hegemonije, imperijalizma, finansijskog kapitalizma koji hoće da sebe po svaku cenu spase, pa i po cenu trećeg svetskog rata i faktički uništenja značajnog dela čovečanstva. To je najverovatniji scenario; čini mi se da ga ne možemo izbeći, premda treba učiniti sve moguće za to da pristalice višepolarnog sveta izvedu harmonični rasplet te fundamentalne, apsolutne, finalne krize bez presedana.
U tu svrhu treba se udružiti, za to treba misliti, raditi, ali sve je prožeto zapadnim mrežama uticaja - u Rusiji, u islamskom svetu, u Evropi, pa i u Iranu postoji peta kolona; ima je, naravno, i u Srbiji - zapadnjački i atlantistički izdajnici. To otežava mogućnost naših manevara.
Čovečanstvo beznadežno ide u bezdan, kuda ga vuku predstavnici već globalne i svetske elite; to više nisu prosto SAD kao posebna zemlja - to su predstavnici finansijskog globalnog kapitala, svetske finansijske oligarhije, koja u suštini danas čini svetsku vladu, ignorišući sve zakone demokratije. To vidimo, na primer, u Grčkoj. U Grčkoj je već prosto uvedeno apsolutno direktno spoljno upravljanje, koje nema nikakve veze sa demokratijom, koje raspolaže tom zemljom po sopstvenom nahođenju, navodno da je spasi od krize koju su sami predstavnici te finansijske oligarhije u Grčkoj i stvorili. I tako će biti svugde, to jest odigrava se desuverenizacija.
Radi se o okupaciji praktično u svetskim razmerama, okupaciji suverenih država od strane svetske vlade i njenih sredstava uticaja. Mislim da je vreme da se svetskoj vladi objavi rat. To je jedini način da se odloži ili čak izbegne treći svetski rat: ili ćemo mi izvesti udar na Amerikance i njihove mreže koje vode do te stvari, ili ćemo ubijati jedni druge.
U Srbiji se poslednje decenije sa velikim zadovoljstvom pratio proces državotvorne i ekonomske obnove Rusije. S druge strane, moram da kažem da nacionalni krugovi u Srbiji sa zabrinutošću prate proteste „opozicije“ u Rusiji, i proces medijskog podrivanja autoriteta i vrednosti ruske države i civilizacije. Zabrinutost proističe iz bogatog iskustva u primeni zapadnih metoda oranž revolucija. Kako Vi ocenjujete tu medijsku harangu na Crkvu, predsednika Putina?
- Da, sasvim ste u pravu: to je jako opasna tendencija. Ti ljudi ne predstavljaju naše stanovništvo, ali to je vrlo, vrlo aktivna manjina koju finansijski podmazuje Zapad, SAD, CIA, američki Stejt department, kao i evropske subimperijalističke, podimperijalističke strukture. Tu manjinu većinom čine ljudi koji su ili etnički nerusi, a takvih je jako mnogo u mnogonacionalnoj Rusiji, ili su potpuno orijentisani na Zapad, i oni su peta kolona koja stremi da izvede udar na osnovna čvorišta ruske državnosti.
To je pravoslavlje, to je naš istorijski identitet, to je suverena država, državnost, koja drži složeno društvo u jedinstvu i obezbeđuje teritorijalnu celovitost Rusije. To je lično predsednik Putin, koji vodi politiku nezavisnu od uticaja SAD. Zato imamo slučaj sa grupom „Pusi Rajot“, slučaj s narandžastom revolucijom - sve je to delo ruku pete kolone, cijaških agenata uticaja, liberala, kao i jako moćnog izraelskog lobija, koji se različito odnosio prema ruskoj državnosti. Bilo je i pokušaja zbližavanja Izraelaca sa Rusijom, isto kao i u slučaju Turske poslednjih godina, ali je došlo do konačnog ravnanja Izraela prema SAD.
Eto, „Eho Moskve“, koje je prosto štab takve delatne organizacije, to je radio-stanica u kojoj se nalazi idejni štab za rušenje ruske državnosti. Zapanjujuće je što se u okruženju predsednika vlade Medvedeva nalazi jako mnogo ljudi liberalne, prozapadne, proameričke orijentacije, koji spadaju u isti taj američko-izraelski lobi unutar Rusije. To je izuzetno opasno, pošto oni drže u rukama ključne, najosetljivije centre upravljanja društvenim procesima.
I pored toga što Putin vodi politiku jačanja suvereniteta Rusije, predstavnici tih prozapadnih, ultraliberalnih krugova mobilišu stanovništvo, stvaraju atmosferu psihološkog proganjanja ljudi koji se zalažu za pravoslavlje, za rodoljubive vrednosti, za samobitnost Rusije, podvrgavaju ih ostrakizmu, i vode stvar ka obojenoj revoluciji.
Sada je ta revolucija propala: borbu za ulicu, za socijalne slojeve Putin je zapravo dobio. Ali je to ipak jako opasna situacija, pošto je naše društvo bukvalno prožeto petom kolonom. I vi, Srbi, znate koliko mnogo može da učini izdajnik kada narod proliva svoju krv: društvo svim silama štiti svoje interese, a grupa izdajnika, podlegavši nagovaranju Zapada, ili prosto kupljena, sposobna je da podlo zarije nož u leđa.
Sve to je moguće i sada u Rusiji, te je zato, bez obzira na to što su tendencije posle Putinovog povratka jako dobre, stvoren Izborski klub koji objedinjava konzervativno-rodoljubive intelektualce, političare, javne ličnosti i leve i desne orijentacije, nezavisno od ideologije, koji su se sada zbili da bi prosto spasili zemlju, suočeni sa spoljnom i unutrašnjom agresijom. Unutrašnjom agresijom od strane pete kolone, i zbog koje mislim da još uvek postoji jako velika opasnost.
Preuzeto od: NSPM
