Postoji jedna karakteristika američke imperije koja je istovremeno zanimljiva i zastrašujuća. To je virtuelni svet u kom žive njeni rukovodioci, ubeđeni da se realnost prilagođava njihovim željama i porivima. Radi se o istom medijsko-marketinškom svetu u kojem žive žutokrate i nevladnici (ne vladine organizacije) - što ne treba da čudi, budući da su oni tek služinčad Imperije, pa je sasvim prirodno da imitiraju gospodare.
Sada već davne 2004, novinar Njujork Tajmsa Ron Saskind je radio reportažu o Beloj kući Buša II, kada mu je jedan neimenovani funkcioner (posle se pričalo da je to bio Bušov šef kabineta, Karl Rouv) sa prezirom objasnio da novinari pripadaju „zajednici zasnovanoj na stvarnosti“:
„Mi smo sada Američka imperija; svojim delovanjem stvaramo vlastitu stvarnost. I dok vi tu stvarnost izučavate – pa i pronicljivo, neka vam bude – mi ćemo ponovo delovati, stvarajući i druge nove realnosti, koje takođe možete da izučavate, i tako će se stvari razvrstati. Mi smo protagonisti istorije... a vama, svima vama,preostaje samo sa proučavate ono što činimo.“
Premda je Bušu II mandat istekao pre gotovo četiri godine, nema naznaka da je s njim otišao i ovaj pogled na svet. Naprotiv. Dokaz za to je i nedavni pokušaj aktuelnog Imperatora da izbegne nadzor Kongresa nad pustolovinom u Libiji, time što ju je nazvao „kinetičkom vojnom akcijom“. U prevodu sa birokratskog na običan engleski, to znači baš ono što Obamina ekipa tvrdi da ne znači: rat.
Prehodni Imperator je 2005. najavio kampanju sa ciljem širenja „slobode“ u svaki kutak planete, čime bi se razgorela „vatra u ljudskom razumu“. Beše to fraza ravno iz Dostojevskog, preko Bilingtona, kojom se prizivala revolucionarna groznica. Dotad se već desio prvi talas takozvanih „obojenih revolucija“, među kojima su se isticale one u Tbilisiju i Kijevu. Ipak, nakon što je nekoliko takvih kontra-revolucija propalo, čitav se taj projekat činio jednako potrošenim koliko i laži o iračkom oružju za masovno uništavanje. Onda je pristigla peščana oluja, ili u žargonu Američka imperijalnih komentatora - „Arapsko proleće“.
Prema tumačenju mejnstrim-medija, svet se ponovo razgoreva, mladi ljudi posvuda zahtevaju „demokratiju“ i zbacuju zle režime koji ih ugnjetavaju: Tunis i Egipat su bili samo početak, cilj „kinetičke akcije“ u Libiji je isključivo pomoć „demokratama“, isto se dešava i u Siriji, a jedini greh Vašingtona je što „jalovo posmatra“ i „nedovoljno pomaže“ snage slobode i demokratije.
Da li je zaista tako?
Pre dosta vremena, na Yuotube se pojavio zanimljiv dokumentarac. „The Revolution Business“ (Revolucija kao biznis) koji dokumentuje nedavne (kontra)revolucije širom sveta i pronalazi nit koja ih spaja: Otpor.
Osnovana tokom studentskih protesta 1996-97, ova organizacija je posle NATO agresije 1999. postala agentura Imperije. Uz podršku medijske i nevladničke mreže, „kofera novca“ od CIA i NED, Otpor je predvodio petooktobarski puč 2000, kojim je Milošević zbačen a na vlast dovedena koalicija „demokrata“ koju je sastavila Američka imperija. Tako je Srbija postala eksperimentalni poligon za ovaj novi, eksperimentalni način osvajačkog ratovanja - „nulti pacijent“ od kojeg se virus lažnih revolucija ubrzo proširio svetom. A Otpor je bio vektor širenja zaraze.
Gore spomenuti dokumentarac posvećuje mnogo vremena Srđi Popoviću, bivšem vođi Otpora, koji je posle postao profesionalni (kontra)revolucionar. Pošto se Otpor posle par godina pretopio u vladajuću DS, Popović sada predvodi organizaciju po imenu CANVAS (Center for Applied NonViolent Action and Strategies - Centar za primenjenu nenasilnu akciju i strategije !?) i širom sveta drži predavanja, poučavajući aktiviste u čitavom nizu zemalja kako da ponove petooktobarski puč. U tom zadatku pomaže mu knjižica uputstava Džina Šarpa (Gene Sharp), sociologa iz Bostona.
Taktiku i tehniku ovih kontra-revolucionara opisuje ne samo Šarpova knjižica, već i spoljni posmatrači (poput Džona Lohlenda). Suština je u eksploataciji stvarnog ili isprovociranog nezadovoljstva u narodu kako bi se, odgovarajućim manevrima, ta energija usmerila u željenom pravcu. Uvek se cilja na mlade, poznate po višku energije i manjku mudrosti. Ko još ne želi slobodu i demokratiju (koji se tumače uglavnom kao hedonistički životni stil iz američkih filmova i TV-serija)? Pa još kad se pojave silni „konsultanti“, koji ih „besplatno“ podučavaju - čak i oni koji Imperiju ne vole i gledaju sa podozrenjem teško mogu da prigovore ovakvim poklonima a da ne zazvuče paranoično.
Kad "revolucija" potom uzme maha, „represivni režim“ se nađe između nakovnja unutrašnje pobune i čekića Američka imperijalnog medijskog i diplomatskog napada. Ne uvek, ali najčešće, režim obuzme panika i počne da se urušava. „Dobre demokrate“ koje potom dođu na vlast ubrzo započinju sa vladavinom u korist Imperije; aktivisti shvate da „obuka i savetovanje“ koje su dobili u stvari i nisu bili besplatni. Američka imperija uvek naplati svoje dugove.
Međutim, kontra-revolucionari se retko bune kada shvate da su bili izmanipulisani. Zato što ne mogu. Čak i ako bi nekako prevazišli razorno demorališuću spoznaju da su delovali kao agenti vlastitog porobljavanja, sama ta činjenica im uništava kredibilitet na domaćem terenu. Uzevši makar zalogaj iz ljudožderskog lonca, zauvek su obeleženi.
I dok se neki ogorečeno povuku iz javnog života, ima i onih kojima se ukus dopadne. Oni postaju nevladnici - svojevoljna agentura Imperije. U filmu se jasno vidi da je Popović ponosan na svoje avanture u izvozu revolucije. Zadovoljno ukazuje na to da su Otporov logo - oslikanu pesnicu — koristile lokalne podružnice od Ukrajine do Venecuele. U više navrata, iza Popovića stoji poster Otpora, na kojem stoje pesnica i moto „Jer volim Srbiju“, što je naročito zlobna laž: u Srbiji kakvu je Otpor stvorio po nalogu Imperije, napreduju samo oni koji je mrze.
S druge strane, Popović se trudi da negira svoje veze sa Imperijom. Tvrdi da je SANVAS u potpunosti privatna organizacija, koja se finansira srpskim novcem. U to mogu da poveruju neobavešteni stranci, kojima ne pada na pamet da se upitaju zašto je onda ime organizacije engleska skraćenica. Ili gde su to došli do novca, u zemlji najpre sistematski osiromašenoj decenijom sankcija UN, potom izbombardovanoj do temelja, i konačno poharanoj od strane „demokrata“ u službi Imperije? Toliko poharanoj, zapravo, da kopanje po đubretu preti da postane ozbiljna grana poljoprivrede...
Ovo predstavljanje Otpora i CANVAS-a kao srpskih organizacija nije nimalo slučajno. Posle svega što se na Balkanu dogodilo tokom 1990-ih, malo ko u svetu bi bio spreman da pomisli kako bi Srbi svojevoljno radili za račun Imperije. Kreatori vašingtonske politike bezmalo su priznali da su američki bombarderi tukli po Beogradu zbog „otpora Jugoslavije širim trendovima političkih i ekonomskih reformi“, a ne zbog bilo kakvih izveštaja o zverstvima, preuveličanih ili izmišljenih po potrebi.
Zato im okupacija Srbije nije bila dovoljna. Srbi su morali biti pretvoreni u najodanije sluge Imperije, primer da je otpor nesumnjivo uzaludan kada i jedan takav narod može da bude tako temeljno nateran na podaništvo.
Iako se Američka imperija danas nalazi u ozbiljnim privrednim tegobama, nema nikakvih naznaka da se odriče projekta svetske dominacije. Čak i oni članovi establišmenta koji traže povlačenje iz Avganistana to čine samo zato što smatraju da će ta vojska biti potrebnija na novim ratištima. Na kalendarima u virtuelnoj stvarnosti vlastodržaca u Vašingtonu je vreme stalo leta 1995. u Bosni.
Vođe Imperije ipak znaju da novaca ima manje nego nekad, pa su zato posegli za kontra-revolucijama kao jeftinom i efikasnom oružju za osvajanje. Dabome, ni one ne uspevaju uvek; trenutni metež u Libiji je upravo posledica propale revolucije, koja se spasava bombardovanjem. Revolucionari su doživeli poraz u Rusiji, Belorusiji i Iranu (mada se i dalje trude), dok je Ukrajina čak uspela da se oporavi od „narandžastog“ prevrata a.
Jasno je, međutim, da će (kontra)revolucionarni virus nastaviti da hara svetom sve dok se nešto ne učini po pitanju vektora zaraze i Nultog pacijenta.
Preuzeto od : http://original.antiwar.com
