Boris Tadić u depešama američke ambasade u Beogradu

Američko viđenje rešavanja srpskog nacionalnog pitanja ima nekoliko stepenica: započelo je marginalizovanjem srpskog naroda u novim balkanskim državama nastalim na teritorijama bivše Jugoslavije, nastavljeno odvajanjem Kosova i Metohije i stvaranjem nezavisne države Kosovo pod protektoratom NATO-a, planiranjem ubrzanog ulaska Srbije u NATO – najpre u Partnerstvo za mir, regionalizacijom Srbije i njenim svođenjem na teritoriju površine ispod 50.000 kvadratnih kilometara. U međuvremenu je paralelno započelo dovođenje srpskih zajednica u okruženju na najniži stepen političkog i svakog drugog organizacionog sistema u tim državama (Srpska treba da bude dokrajčena kroz unitarizaciju Bosne i Hercegovine, a koja će, kao i Srbija, biti u interesnoj zoni Turske).

Taj plan je dugoročan i veoma kompleksan. U njegovoj realizaciji posebno mesto namenjeno je „podobnim“ Srbima. Jedan od najvažnijih na tom poslu bio je i jeste Boris Tadić. Da je ovo tačno, uverava nam njegova desetogodišnja politička aktivnost.

Tekst koji sledi predstavlja samo mali doprinos u potvrđivanju činjenica o aktivnostima Borisa Tadića i njegove najbliže okoline koje su nanele štete Srbiji i srpskom narodu na Zapadnom Balkanu. Primarni izvor u sastavljanju ovog teksta predstavlja jedan deo depeša Ambasade Sjedinjenih Američkih Država objavljenih na internet sajtu Vikiliks.

O diplomatskim službenicima i njihovim sagovornicima

Novija istorija diplomatskih predstavništava kazuje sledeće: po strukturi poslova ambasade, ambasador „radi“ sa prvim čovekom te države, drugi čovek je gotovo uvek glavni izvršilac zadužen prvenstveno za politička pitanja, operativne poslove i sva ostala pitanja u toj zemlji, sekretari su u službi obaveštajnog rada. Amerikanci su prevazišli taj model strukture raširivši se u niz sektora u kojima, različito od države do države, rade brojni službenici specijalisti određenih profila. Tako pripadnici političkog sektora već više od dve decenije obavljaju poverene im poslove – rad sa opozicijom na srpskoj političkoj sceni. Njihovi izabranici bivali su najpre forsirani u vestima u kontrolisanim medijima (Slobodna Evropa, Radio Frans Internasional, Dojče Vele...), dovođeni na razne kurseve koji su organizovani u okolnim državama a važnije i u Sjedinjene Američke Države, i tako pripremani za raznorazna politička zbivanja u Srbiji koja će dovesti do poslušničke „elite“ u svim segmentima državnih organa, koji će da sprovode evroatlanske integracije i kojima je krajnji cilj totalna degradacija Srbije i srpskog naroda. A do tog cilja ima još nekoliko stepenica!

Kvalitet činovnika u ambasadi može da ilustruje i sledećih nekoliko činjenica.

Ambasador Kameron Manter imao je saradnike koji su dobro poznavali srpsku etnopsihologiju i na osnovu toga davali mišljenja o srpskom narodu i njegovim predstavnicima. Tako je Manter 8. novembra 2007, posle podnošenja rezolucije Srpske radikalne stranke u Skupštini o potrebi okončanja izolacije Kube, koju su svojevremeno nametnule Sjedinjene Američke Države, i njenog usvajanja sa 209 od 250 glasova, napisao: „Parlament je i dalje većim delom jedna neuobličena institucija, kojoj je potrebna ozbiljna reforma. Nedostatak sposobnosti racionalnih parlamentaraca da spreče još jedan akt ’ludih Srba‛, takođe ukazuje na ozbiljan rad koji ozbiljne stranke moraju da preduzmu kako bi izgradile svoje biračko telo i obrazovale javnost.“ (07BELGRADE1529 od 8. novembra 2007)

Doskorašnja zamenica šefa misije boravila je više meseci na studijskom radu („Eksperiment iz života u inostranstvu“) u Srbiji 1973. godine u jednom selu kod Kraljeva. Ona je 26. januara 2008. posetila svoje nekadašnje stanodavce istoga dana kada je i Boris Tadić imao predizborni skup u centru grada. (08BELGRADE111 od 29. januara 2008) Nema potrebe da nagađamo kakve su kvalifikacije dotične službenice, jer bi nas to odvelo u bespotrebnu širinu. Dovoljno bi bilo tvrđenje da je ona bila ključni činilac u preumljenju Maje Gojković krajem 2007. godine da napusti Srpsku radikalnu stranku. (07BELGRADE1553 od 15. novembra 2007)

Poslednja decenija političke istorije Srbije pokazuje šta je do sada urađeno po pominjanom projektu degradacije Srba i Srbije. Pripadnici političkog sektora Ambasade Sjedinjenih Američkih Država direktno ili indirektno učestvuju u kreiranju delatnosti uticajnog dela domaće političke vrhuške i o tome svoje nadređene obaveštavaju posebnom linijom prenosa informacija. Mada i vojni sektor deluje u okviru ambasade, on ima i dodatne dužnosti pa mora da o pojedinim bitnim stvarima obaveštava nadležne ali i posebnu komandu u NATO-u. Za to mu služi posebna linija. Pripadnicima ovog sektora posao je znatno olakšan od onog momenta kada su otvorili svoju zvaničnu kancelariju u Ministarstvu odbrane Srbije. Jedan od vidova njihove delatnosti jeste vezivanje Vojske Srbije sa nekakvom Gardom Ohaja!

U ambasadi rade službenici CIA-e i drugih obaveštajnih službi i njihova oblast interesovanja su prvenstveno srpske obaveštajne službe. Samo nekoliko depeša daje podatke o bezbedonosnim procenama tih obaveštajaca i njihovim akcijama i uspesima kod srpskih oficira. Amerikanci su obezbedili da nekoliko srpskih policajaca ode na doškolovavanje u kriminalistički sektor na FBI akademiji. „Lični odnosi koji su se razvili među osobljem ambasade tokom ovih programa obuke, kao i programi sami po sebi, iznedrili su oficirski kadar koji je posvećen profesionalizmu, sa regionalnim pogedima na kriminal i terorizam. Bez obzira na događaje od 21. februara 2008, (radi se o napadu na ambasadu posle demonstracija zbog proglašenja nezavisnosti Kosova – primedba autora) kada policija nije reagovala zbog političke odluke u Ministarstvu unutrašnjih poslova, oficiri koji komanduju najmanje dvema specijalnim policijskim jedinicama delovali su na sopstvenu inicijativu, reagovali i obezbedili prostor oko ambasade kako bi omogućili vatrogascima i pomogli da se raščisti i obezbedi zatvoreni prostor ambasade.“ (09BELGRADE199 od 9. marta 2009)

Na našu žalost u poznatim depešama nema izveštaja pripadnika vojnog sektora, pa smo uskraćeni u rekonstrukciji i predviđanjima bliske budućnosti. Uzgred, Vikiliks nije objavio ni jednu depešu vojnog sektora bez obzira na to iz koje su ambasade Sjedinjenih Američkih Država informacije stizale u Vašington.

Službenici ambasada, svejedno da li su na vrhu ili dnu diplomatske hijerarhije, imaju zadatke koje obavljaju u državi u kojoj su na službi. Krizne situacije, kao što su ratovi u raspadu Jugoslavije 1991-1999, bogomdane su prilike za iskazivanje sposobnosti. Upravo je to potvrdio Ajvor Roberts, nekadašnji ambasador Velike Britanije u Beogradu, u razgovoru sa novinarkom Politike objavljenom 8. aprila 2012. Ambasador je cilj svojih razgovora sa Slobodanom Miloševićem objasnio rečima: „A moj posao je bio da ga ubedim i štapom i šargarepom da uradi onako kako je to usaglašeno u Londonu.“

Kako su i šta američki diplomati radili na Balkanu delimično smo saznali u knjizi Ričarda Holbruka. O njihovoj delatnosti ima mnogo toga u objavljenim telegramima napisanim u Beogradu posle razgovora sa političkim ličnostima koje su se ustoličile posle 5. oktobra 2000, u jednoj od revolucija koje su organizovali (Anglo)Amerikanci širom sveta.

Mada je ponešto od te silne građe već objavljeno (Nikola Vrzić u nedeljniku Pečat i kao posebna brošura Vikiliks – Tajne beogradskih depeša, Pečat i Fond Slobodan Jovanović, Beograd 2011), vredno je istaći i knjigu Vojislava Šešelja Vikiliks mi javlja (Srpska radikalna stranka, Beograd 2012, str. 1096). Mada je izbor objavljenih telegrama poslužio, prvenstveno, u opisu odnosa visokih predstavnika Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Evropske unije prema Srpskoj radikalnoj stranci i, posebno, genezi i učesnicima izazvanog raskola u njoj, postoji dovoljno činjenica da se napravi posebna analiza. Ta analiza treba da posluži kao podsetnik na ličnosti koje su trčale u raznorazne ambasade kako bi se izvinjavali, prokazivali, obećavali, nudili, poklanjali... sa napomenom šta su od svega toga ispunili i zato od gospodara zaslužili nagradu u novcu, prekor, poziv na doručak...

Pažljivim pregledom depeša lako se uočava da su najčešće Amerikancima davali informacije čelnici Demokratske stranke (Oliver Dulić, Gordana Čomić, Srđan Milivojević: 07BELGRADE1719 od 21. decembra 2007; Dragan Šutanovac: 08BELGRADE95 od 25. januara 2008; Božidar Đelić... i tako dalje), Lige socijaldemokrata Vojvodine, G17 (Suzana Grubješić: 07BELGRADE1719 od 21. decembra 2007), CeSID-a (Marko Blagojević (07BELGRADE1666 od 13. decembra 2007), „nezavisni“ pojedinci iz vladinih organizacija i savetnici predsednika Srbije (Srđan Šaper: 08BELGRADE95 od 25. januara 2008); Veran Matić iz B92, predvodnici raznoraznih nevladinih organizacija kao što su Biljana Kovačević Vučo, Sonja Biserko, Nataša Kandić...

Ambasada Sjedinjenih Američkih Država štitila je svoje sagovornike u depešama zahtevajući od nadležnih u Vašingtonu da pomenuto ime i prezime ne objavljuju. Teško je sabrati sva ta imena. Jedan od njih je i Dragan Šutanovac, ali samo do izbora za ministra odbrane (07BELGRADE132 od 29. januara 2007), drugi je Božidar Đelić (08ZAGREB203 od 5. marta 2008)...

Oliver Ivanović, „umereni lider Srba sa Kosova“, kako su ga označili u depeši, govorio je o organizaciji mitinga Srpskog nacionalnog veća održanog ispred ambasade Amerike 27. februara 2007. i naveo činjenice koje su po svom karakteru morale da budu nedostupne javnosti. (07BELGRADE275 od 1. marta 2007)

Posebna briga američke diplomatije bio je Čedomir Jovanović i njegova Liberalno demokratska partija. Njemu je bilo posvećeno nekoliko elaborata, naročito posle uspeha na izborima i ulaska u Skupštinu: „Na sreću onog dela stanovništva Srbije, koje je nestrpljivo da ostavi 1990-te iza sebe i brzo napreduje prema evroatlantskim integracijama, dinamični LDP ubrzano se pomalja kao održiv suparnik radikalima i trn u peti svojim kilavim saborcima širom demokratskog bloka.“ Posle nekoliko uopštenih rečenica o odnosu LDP prema Kosovu i hapšenju optuženika za ratne zločine, ambasador Majkl Polt je zaključio: „Mi ćemo nastaviti da tragamo za odgovarajućim načinima da se uključimo u njihov rad kako bismo obezbedili da se jedan odgovoran zapadno orijentisan glas čuje u parlamentu.“ (07BELGRADE332 od 12. marta 2007)

Mediji su imali svoje mesto u depešama. Tako je Radio B92 okarakterisan kao „progresivna radio stanica“. (07BELGRADE617 od 8. maja 2007)

Pripreme javnog mnjenja u Srbiji za prihvatanje teških odluka, na primer otimanje Kosova i Metohije, čije su posledice nesagledive, rađene su na razne načine. Amerikanci su to odrađivali najčešće preko Politike dostavljajući uredniku tekst koji se morao objaviti. (06Belgrade193 od 9. februara 2006) Tekstovi su bili afirmativni o onoj stvari koja je pogodovala Amerikancima. Takvi su tekstovi o evroatlantskim integracijama, reformi Vojske Srbije...

Amerikanci su imali svoje saradnike i u agencijama za istraživanje javnog mnjenja. „Srđan Bogosavljević (koji je glavni istraživač za DS i blisko sarađuje sa IRI-jem* i NDI-jem**), veruje da bi DS mogla da nadmaši SRS po broju glasova, uzimajući u obzir Tadićevu ličnu popularnost i protivrečnosti u DSS koaliciji.“ (06BELGRADE2061 od 22. decembra 2006)

Amerikanci u Beogradu imali su svoje posebne istraživače javnog mnjenja po raznim pitanjima, na primer odnos prema Zapadu zbog politike prema Kosovu. Kada su početkom 2006. saznali da je antizapadno raspoloženje u Srbiji veliko, nisu paničili zbog moguće nove skupštinske većine (Srpska radikalna stranka i Spcijalistička partija Srbije, pa čak i Demokratska stranka Srbije), već su pokrenuli svoje „zdrave snage“. Pomaganje tih političkih minornih stranaka i nevladinih organizacija započelo je dotokom svežeg novca (oko šest miliona dolara za tekuću 2006. godinu) i nove politike u javnosti: pripremljena je agresivna i ciljana kampanja pod sloganom „Izađi i glasaj“; predložili su smanjenje skupštinskog cenzusa na 3%. „Ambasada će se truditi da koordiniše i pomaže demokratske partije i nevladine organizacije kako bi poduprla podršku javnosti demokratskim partijama, tržišno usmerenim reformama i zapadnim integracijama“. (06BELGRADE257 od 21. februara 2006)

Brze promene na srpskoj političkoj sceni bile su povod da američki diplomati dva puta dnevno sastavljaju izveštaje. (08BELGRADE668 od 7. maja 2008, 8,53 časova; 08BELGRADE452 od 7. maja 2008, 13,37 časova)

Boris Tadić kao američki izabranik

Za čitanje objavljenih depeša ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu trebalo bi mnogo meseci. Zato ću se u ovom tekstu baviti ličnošću i delom Borisa Tadića, onakvog kako su ga videli i koristili Amerikanci.

Tadić je ličnost koju su Amerikanci odabrali da im posvršava poslove na Balkanu, a koji se direktno odražavaju na planirano okončanje srpskog nacionalnog pitanja koje još uvek nije postalo minorno i za same Srbe.

Među ličnostima koje Amerikanci nisu pridobili posebno mesto ima Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije, ličnost koja je periodu od 2000. do danas dala lični pečat. Zato su se okrenuli drugom!

Teško je odrediti godinu kada su Amerikanci odlučili da se snažnije upletu u jugoslovenski problem, naročito kada se imaju u vidu uloge Vatikana i Nemačke oko priznavanja Hrvatske i Slovenije.

Američka uloga u slomu Srpske Krajine avgusta 1995. je u priličnoj meri razjašnjena kao i u podeli Bosne i Hercegovine u Dejtonu 1995. godine. Mada su tada Slobodana Miloševića hvalili, istovremeno su započeli pripremne radove na njegovom rušenju. Rušenje Miloševića, međutim, nije značilo samo njegovo uklanjanje već i višegodišnje urušavanje Srbije! Prvi korak su započeli 24. marta 1999. napadom NATO-a i okončali kapitulacijom u Kumanovu, u kafani „Europa“, koja je bila u vlasništvu jednog Šiptara.

Rušenje Slobodana Miloševića i dovođenje svoje postave su konačno ostvarili 5. oktobra 2000. U prvoj postavi nije bilo značajnijeg mesta za Borisa Tadića. Bilo je desetak drugih, u to vreme anonimnih, momaka koji su u međuvremenu prošli različite „škole“!

Izbor predvodnika državnog udara izvedenog 5. oktobra odradili su stranci i to po savetima eksperata psihologije i srodnih nauka stacioniranih po ambasadama u Beogradu.

Prema projektu američkog pukovnika Roberta Hevlija u Srbiji je formirana organizacija nazvana Narodni pokret Otpor (Videti, na primer, tekst Miodraga Novakovića „Pukovnik Robert Hevli – Kako smo Srbima podmetnuli Otpor“ objavljen na sajtu Vidovdan.org). Otpor je imao dve nejednake celine: prva i veoma rasprostranjena po Srbiji, a druga malobrojna organizovana je u Londonu. (Posle državnog udara 5. oktobra 2000. i uspostavljanja nove vlasti, pojedini članovi Otpora tražili su da se otvore njihovi dosijei stvarani protekle godinu-dve dana. Poznato je da je to odbio Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova! Otpor je pokušao da se organizuje kao politička stranka i učestvovao je na izborima 2003. godine, ali je narod glasanjem pokazao koliko mu ta „stranka“ uliva poverenje – dobili su nešto više od 1,5 procenata glasova! Posle te katastrofe, vrhuška Otpora prešla je u Demokratsku stranku!)

Kolovođe Otpora u Srbiji vremenom su postavljeni u državni sistem: Čedomir Jovanović u opoziciju vrha Demokratske stranke, Oliver Dulić iz jednog u drugo ministarstvo, Slobodan Homen u Ministarstvo pravosuđa, Srđan Milivojević u Narodnu skupštinu... Nekolicina je organizovana da pronalazi i stvara nove kursadžije i plaćenike, a među njima je najeksponiraniji Srđa Popović. Marko Blagojević je započeo pre desetak godina svoj „revolucionarni“ posao u Moskvi, ali je proteran - a danas je direktor CESID-a, (američke) organizacije za praćenje izbora u Srbiji ??!!

Pojedine članove londonske grupe Britanci su rasporedili u državnoj upravi Srbije: Dušana Spasojevića u Ministarstvo odbrane, Borka Stefanovića, Jovana Ratkovića i Vuka Jeremića u Ministarstvo inostranih poslova... Ta ekipa postala je noseća savetnička grupa Borisa Tadića od dana kada je on izabran za predsednika Srbije. Njihova sposobnost da se bave baš tim poslom rezultirala je razgolićenošću srpske diplomatije i dovela je do pozicija kakve nisu zapamćene u srpskoj istoriji: Jeremić je „odradio“ spoljnu politiku po meri Angloamerikanaca, Stefanović se „proslavio“ više puta, osim ostalog, i kada je tajni plan Vlade Srbije (2007) o Kosovu i Metohiji dostavio Amerikancima, a kao nagradu kasnije dobio mesto operativnog izvršioca predaje srpske pokrajine Šiptarima.

I ta grupa nije bila kompaktna, jer je među njima ponekad izbijala zavist. Da je tako potvrđuju desetine depeša. To se najčešće manifestovalo „poveravanjem“ službenicima ambasade sa podacima o ponašanju okoline. Na primer, Borko Stefanović o Vuku Jeremiću (08BELGRADE171 od 14. februara 2008); Božidar Đelić o Borisu Tadiću (08ZAGREB203 od 5. marta 2008). Bilo je i neimenovanih sagovornika američkih diplomata: „Neki su već u razgovoru sa ambasadorom zatražili od njega da podrži ’dobijanje nečega iz EU‛, bila to ponuda za SSP, šengenski status ili novac za infrastrukturu – nešto što bi pokazalo opipljivu korist od priključenja Evropskoj uniji“. (08BELGRADE206 od 10. marta 2008)

Dragan Đilas, bliski saradnik Borisa Tadića, nije pripadao ni jednoj od pominjanih grupa jer se predao poslovima. U Demokratsku stranku upisao se 2004, a 2006. izabran za predsednika Beogradskog odbora, predsednik Beograda postao je 19. avgusta 2008. Teško je utvrditi kada je prvi put razgovarao sa američkim diplomatama. Zna se da je 21. aprila 2009. posetio ambasadora Kamerona Mantera. Posle tirade o započetim i novim poslovima, rekao je, između ostalog, i o sebi i Borisu Tadiću: „Đilas je rekao ambasadoru da je stvorio mnogo neprijatelja u Beogradu, računajući tu i neke iz njegove Demokratske stranke (DS), tako što je skresao neke ’unosne poslovne prilike‛ povezane sa javnim poslovima. On je naveo jedan primer gde je odbio da odobri ugovor o asfaltiranju koji je bio dva puta skuplji nego što je trebalo da bude.“ Đilas je u nastavku govorio o svojoj popularnosti: „Đilas je rekao da je po nedavnim istraživanjima javnog mnjenja u Beogradu njegova popularnost bila na 36 odsto pozitivnih – više čak i od predsednika Tadića – zato što ljudi vide rezultate.“ (09BELGRADE363 od 27. aprila 2009)

Nenad Čanak je voleo pred Amerikancima da poredi Borisa Tadića i Zorana Đinđića: „Čanak tvrdi da Tadiću nedostaje njegova makijavelistička mudrost, ali priznaje da je bolja osoba i da se okružio dobrim savetnicima, posebno Srđanom Šaperom i Miodragom Rakićem.“ (08BELGRADE279 od 24. marta 2008)

Mada su brojne nevladine organizacije delovale po instrukcijama i inspiracijama ambasade Sjedinjenih Američkih Država, bilo je slučajeva da su se njihovi čelnici žalili diplomatama: „Lideri NVO se žale da Demokratska stranka uglavnom ćuti po pitanju verbalnih napada na civilno društvo.“ Posebno oštar prema Borisu Tadiću bio je Dušan Bogdanović iz JUKOM-a (suprug veoma uticajne predsednice te organizacije Biljane Kovačević-Vučo): „Sam Tadić je marioneta. Zahvaljujući svojoj intelektualnoj paralisanosti, on nije sposoban da shvati ozbiljnost trenutne situacije.“ Dodao je da ne veruje da će Tadićevi bliski saradnici oštro reagovati na napade na članove NVO zbog straha da „njihov lični prljavi veš ne bude izvučen na videlo“. „Bogdanović je naveo nepravilnosti tokom prethodnih imenovanja ministra za telekomunikacije i ministra za odbranu od strane Tadića kao ono što bi moglo da mu se vrati kao bumerang.“ (08ZAGREB181 od 3. marta 2008)

Ni Boris Tadić nije bio imun na pominjanje drugih. Tako je, na primer, 8. marta 2008. kritikovao Vojislava Koštunicu: „Ja verujem da Vlada nema jedinstvenu politiku o evropskoj i ekonomskoj perspektivi Srbije i njenih građana.“ (08BELGRADE206 od 10. marta 2008)

* * *

Zoran Živković je imao visoke pozicije u hijerarhiji Demokratske stranke posle izbora za predsednika Skupštine Niša 1996. godine, a samim tim postao je interesantan stranim diplomatama. Njihova podrška (uloga) značila mu je u imenovanju za predsednika Vlade Srbije marta 2003, posle ubistva Zorana Đinđića. Ni tada Boris Tadić nije bio u visokim kombinacijama. Doduše, sukob Živkovića i Tadića okončao se loše po prvog, pa je izgubio visoke položaje u stranci i državnom sistemu. Tada počinje munjevit uspon Borisa Tadića.

Teško je utvrditi kada je započeo značajniji (obaveštajni) program rada sa Borisom Tadićem. Moguće je da je to bilo oko njegovog izbora za potpredsednika Demokratske stranke 2000. godine. Ta funkcija predstavljala je početak njegovog političkog uspona: u Vladi Savezne Republike Jugoslavije, u periodu novembar 2000 - mart 2003. bio je ministar telekomunikacija; od 17. marta 2003. bio je ministar odbrane Saveta ministara Srbije i Crne Gore.

Za predsednika Demokratske stranke izabran je 23. februara 2004.

Prvi mandat predsednika Srbije osvojio je posle drugog kruga 27. jula 2004 (protivnik je bio Tomislav Nikolić), a drugi, takođe posle drugog kruga (i protiv istog protivnika), 3. februara 2008.

Mada položaj ministra telekomunikacija nije za potcenjivanje, naročito u vremenu tranzicije, Tadiću je bilo nešto sasvim drugo predodređeno. Njemu je dodeljena uloga ministra odbrane! Teško je utvrditi ko je sastavio kabinet tog ministra, ali je sigurno da su Tadićevi najbliži saradnici došli iz Velike Britanije! Mada je vreme provedeno u Ministarstvu odbrane bilo kratko, učinak je imao velike rezultate, naročito ako se pogleda u kontinuitetu sa mandatom Dragana Šutanovca, koji je pre tog položaja proveo nekoliko meseci na kursevima po vojnim i drugim bazama širom Sjedinjenih Američkih Država.

Američki diplomati hvalili su neprestano Borisa Tadića: „Predsednik Boris Tadić prenosi ljudima dve osnovne poruke: glas za Tadića je glas za srpsku evropsku budućnost i ekonomsko blagostanje, a glas za kandidata Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića je glas za mračnu prošlost.“ (08BELGRADE118 od 30. januara 2008)

Kada je procenjeno da Tadiću nedostaje glasova za pobedu u drugom krugu predsedničkih izbora 3. februara 2008, Amerikanci su mu pomogli preko svojih „igrača“: „Akcija ’Izađi i glasaj‛ radila je bez prestanka. Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), evropski pokret u Srbiji, festival Egzit i Udruženje studenata Univerziteta su, između ostalog, emitovali televizijske i radio spotove u kojima se poziva na masovno učešće u drugom izbornom krugu.“ (08BELGRADE118 od 30. januara 2008)

Pobeda Borisa Tadića, a to znači promena stare i početak nove politike prema Kosovu i Metohiji, stvorila je takvu krizu da je predstojala ostavka Vlade Vojislava Koštunice. To se i desilo 8. marta 2008. Ostavka Vlade značila je i organizovanje novih parlamentarnih izbora.

Kosovo i Metohija

Amerikanci i njihovi saradnici u Evropskoj uniji pripremili su proglašenje nove države na tlu Srbije – Kosova.

Kada je u Prištini nagovešteno da će novi predsednik Vlade biti Agim Čehu, jedan od čelnika Oslobodilačke vojske Kosova optuženog za brojne zločine nad Srbima, savetnik Borisa Tadića Damjan Krnjević-Mišković „nagovestio je da bi Čehu mogao da bude kompetentniji premijer nego Bajram Kosumi i nazvao pametnim političkim potezom to što su kosovski Albanci izabrali Čehua“.(06 BELGRADE341 od 3. marta 2006)

Aleksandar Vučić razgovarao je sredinom aprila 2006. sa saradnikom visokog službenika političkog sektora američke Ambasade o planovima Srpske radikalne stranke i nameri da zadobiju natpolovičnu podršku u narodu. Posebno mesto u planovima bilo je posvećeno Kosovu. „Radikali se verovatno neće zalagati za vanredne izbore pre objave konačnog statusa Kosova.“ (06BELGRADE612 od 19. aprila 2006)

Problem koji bi radikali mogli napraviti i iskoristiti predupređen je na razne načine, osim ostalog i dolaskom jednog eksperta iz Vašingtona. Naime, Kodel Inhof trebalo je da dođe u Beograd 27. maja 2006. uoči referenduma u Crnoj Gori, pa je unapred obavešten uobičajenim pisanim materijalom. Autor programa boravka je naglasio da će „poseta biti prvenstveno usmerena na srpskog predsednika Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića. Obojica lidera su zagovornici Partnerstva za mir i eventualnog članstva u NATO, generalno konstruktivni po pitanju konačnog statusa Kosova (iako se još uvek protive nezavisnosti) i otvoreni u vezi potrebe Srbije da ispuni svoje međunarodne obaveze prema Hagu.“ U nastavku je Inhofu sugerisano da obeća podršku na evroatlantskom putu i da posebnu pažnju posveti reformama Vojske Srbije obećanjima o obrazovanju i obuci vojnika. „Jačanjem aduta reformista mi možemo dodatno da marginalizujemo staru gardu i da ih, eventualno, skroz isteramo. Reformisti su ovde u usponu, ali oni još uvek mogu da izgube protiv reakcionarnih sila u vladinim i vojnim institucijama.“ (06BELGRADE842 od 26. maja 2006)

Problemi sa Srbijom bili su povod dolaska u Beograd Frenka Viznera, visokog službenika u Stejt departmentu, 25-26. jula 2006. On je trebalo da, kao izaslanik Kondolize Rajs, ministra inostranih poslova, ubedi rukovodstvo Srbije, prvenstveno Vojislava Koštunicu, da budu kooperativniji u predstojećim događajima u vezi sa Kosovom. Vizneru je naglašeno da postoje razlike u gledanju na problem između Koštunice, s jedne strane, i Tadića i Draškovića, s druge. „Tadić je javno rekao da nezavisnost Kosova može biti neizbežan ishod. On je možda dao signal za naredni korak u pravom smeru kada je rekao medijima u Briselu 19. jula da je zaštita Srba na Kosovu njegov glavni zahtev.“ (06BELGRADE1160 od 20. jula 2006)

Boris Tadić i ambasador Sjedinjenih Američkih Država sastali su se 9. avgusta radi dogovora oko posete Vašingtonu početkom septembra 2006. Amerikanac je nametnuo temu postavljanja generala Zdravka Ponoša na mesto načelnika Generalštaba, jer je istakao bojazan od mogućeg uticaja Vojislava Koštunice. Potom su pomenuli sporazum SOFA i dogovorili da ga kasnije pročitaju kako bi ga Tadić potpisao sa Kondolizom Rajs u Vašingtonu. Zatim su započeli o Kosovu. Tadić je kazao da je čuo za reči Martija Ahtisarija izgovorene 8. jula na razgovorima u Beču o statusu Kosova da su Srbi kao narod krivi za sve što se desilo na Kosovu. „Ambasador je primetio rastuću zabrinutost zbog događaja na severu Kosova i zatražio je od Tadića da iskoristi svoj uticaj, ali i ovlašćenja koja mu daje položaj vrhovnog komandanta, kako bi sprečio bilo kakve opasne ispade. Tadić je rekao da će to i da uradi. Tadić se vratio svojim često ponavljanim argumentima o potrebi da se izbori održe pre nego što status Kosova bude rešen. Ambasador je rekao da ćemo mi biti spremni da agresivnom kampanjom ’Izađi i glasaj‛ podstaknemo demokratske glasače da izađu na biračka mesta, a da li je Tadić spreman da gradi koaliciju koja će biti neophodna?“ (06BELGRADE1294 od 16. avgusta 2006)

Boris Tadić potpisao je 7. septembra 2006. u Vašingtonu SOFA sporazum. (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 42/2009) Sporazum je NATO-u dao mnogo više nego ono zbog čega su Srbi ratovali protiv Austro-Ugarske 1914-1918. i Nemačke 1941-1945. godine! Zvanično, sporazum je zabašuren iza imena „Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji“. Dugačak i komplikovan naslov trebalo je da posluži prikrivanju nečega što bi na referendumu bilo odbačeno velikom većinom.

Marti Ahtisari je, po savetu Amerikanaca i članova Kontakt grupe, 10. novembra 2006. odložio objavljivanje predloga o Kosovu do iza 21. januara 2007, to jest posle zakazanih izbora u Srbiji. „Predsednik Tadić je u petak izrazio zahvalnost zbog odlaganja, naglašavajući da će prolongiranje biti korisno za demokrate.“ (06BELGRADE1872 od 17. novembra 2006)

Američka ponuda Srbiji da pristupi Partnerstvu za mir trebalo je da pobošlja položaj Borisa Tadića i njegove stranke pred januarske izbore. „Predsednik Tadić je izneo jasnu viziju evroatlantske budućnosti Srbije.“ (06PARIS7755 od 12. decembra 2006)

Srbija je 14. decembra 2006, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom, pristupila organizaciji NATO saveza Partnerstvo za mir. Tadić je „ulazak Srbije u Partnerstvo opisao kao kraj izolacije.“ (06USNATO716 od 14. decembra 2006) Kraj izolacije označio je početak procesa pristupanja NATO-u. Taj proces, međutim, još uvek traje bez obzira na to koliko se Tadić i njegovi istomišljenici trudili.

Amerikancima i njihovim saveznicima u Evropi, prvenstveno Nemcima, trebao je mir i sloga na Balkanu, naročito između Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine. Kako je Hrvatska poodmakla na putu ka pridruživanju Evropskoj uniji, trebalo je da razreši nekolike sporne činjenice. U tom kontekstu treba posmatrati i susrete Borisa Tadića sa predsednicima Hrvatske Stjepanom Mesićem i Ivom Josipovićem, kao i sa Ivom Sanaderom i Jadrankom Kosor, predsednicima Vlade Hrvatske. Mada je uglavnom poznato šta takvi susreti donose, susret Tadića i Sanadera 20. marta 2009. u Beogradu imao je i jedan sasvim neobičan segment. Davor Vedriš, direktor Regionalnog odseka Ministarstva inostranih poslova Hrvatske, razgovarao je sa američkim ambasadorom u Zagrebu i tom prilikom mu napravio malo iznenađenje: „Vidiš je obezbedio zapisnik nekih od javnosti nepoznatih aspekata privatnih, skoro sat vremena dugačkog sastanka ’jedan na jedan‛ između Tadića i Sanadera... Prema Vidišu, Tadić je na sastanku ’jedan na jedan‛ takođe pohvalno govorio o NATO-u, što su izjave koje nije iznosio javno.“ (09ZAGREB180 od 2. aprila 2009)

Prve procene rezultata izbora održanih 21. januara 2007. obznanio je CeSID već sutradan. I ambasada Sjedinjenih Američkih Država objavila je svoj stav o izborima.

Kada je Skupština Srbije novog sastava 14. februara 2007. odbacila plan Martija Ahtisarija o Kosovu, ambasada je u svojoj analizi glasanja zaključila da to i nije toliko bitno s obzirom na to da pregovori o novoj Vladi još traju i neizvesni su.

Kako pregovori o Vladi nisu davali rezultata, naročito posle izbora Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine 8. maja 2007, „ambasador je telefonirao Tadiću i Koštunici u ranim satima 8. maja, a čuo se i sa Dinkićem“. Ambasador je opis razgovora sa Tadićem završio rečima: „On je zatražio od ambasade da, u bilo kom javnom saopštenju, u ime razuma pozove demokratske stranke da formiraju vladu“. (07BELGRADE617 od 8. maja 2007)

Proglašenje nezavisnosti Kosova usledilo je posle izbora za predsednika Srbije i to po volji Amerikanaca i njihovih prijatelja u Evropi. Kako novu državu nisu priznale sve članice Evropske unije, Kina, Rusija i još mnoge države, nastao je mali vakuum. U međuvremenu, zbog odnosa Srba prema otimanju Kosova i Metohije, čuli su se razni predlozi o mogućem daljem razvoju događaja.

Kada je Boris Tadić 29. avgusta 2008. bez znanja američkih diplomata pomenuo podelu Kosova i Metohije kao mogućnost rešenja problema nastalog proglašenjem nove države, ambasador Kameron Manter je sutradan dao intervju Televiziji Foks-Srbija naglasivši da Amerika ne prihvata nikakvu podelu. „On (ambasador – primedba autora) je preneo istu poruku u privatnom razgovoru sa ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem i savetnikom predsednika Srđanom Šaperom, pri čemu su obojica silno insistirali da je štampa istrgla iz konteksta Tadićevu izjavu RTS-u od 29. septembra. Oni su rekli da podela nije moguća, osim ako sve ostale opcije propadnu. Ambasador je podvukao da to čak ni tada ne bi trebalo da bude moguće.“ (08BEOGRAD1029 od 2. oktobra 2008)

„I Evropa i Kosovo“

Vojislav Koštunica podneo je ostavku Vlade 8. marta 2008.

Uoči izbora za Skupštinu zakazanih za 11. maj 2008, koji su bili posledica sukoba dve politike prema Kosovu i Metohiji (Tadićeve i Koštuničine), američki diplomati su se pripremili: „Na ovim izborima mi nismo tema, a naša uloga bi morala da bude odgovarajuće diskretna. Naši interesi biće najbolje zastupljeni ako evropski put, a ne Kosovo, postane središnja tema ovih izbora“. (08BELGRADE206 od 10. marta 2008)

Posebnu brigu američkih diplomata predstavljao je uspeh Čedomira Jovanovića i njegove partije LDP na majskim izborima, imajući u vidu procene da blok Borisa Tadića neće osvojiti potrebnu većinu glasova. Zato je trebalo učiniti nešto što bi dovelo do prevazilaženja netrpeljivosti Tadića i Jovanovića. „Tadićeve demokratske snage imaju tešku bitku pred sobom. Uz sve njihove promašaje i neodlučnost, oni ostaju stranka koja je najviše u skladu sa američkim ciljevima u Srbiji i regionu. Naša otvorena podrška nakon nezavisnosti Kosova, samo bi umanjila njihove izglede. Umesto toga, trebalo bi da im ne smetamo i da pokušamo da ničim ne naškodimo koaliciji.“ (08BELGRADE206 od 10. marta 2008)

Tada je započeo program traganja za postizbornim partnerima bloku okupljenom oko Borisa Tadića. Taj posao trajao je nekoliko meseci i završio se privođenjem bloka okupljenog oko Ivice Dačića (stranaka Dragana Markovića Palme i Jovana Krkobabića). A u međuvremenu, Amerikanci su se pozabavili teritorijom koju čine opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, a posebnu pažnju posvetili su Raškoj oblasti. (08BELGRADE372 od 14. aprila 2008)

Amerikanci su primorali prijatelje iz Evropske unije da pomognu Borisu Tadiću, pa je 29. aprila, bez rasprave na Vladi, Božidar Đelić potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji. (08BELGRADE426 od 29. aprila 2008)

Razgovori sa američkim diplomatama obavljani su na raznim mestima i prilikama. Najčešće su to bili razgovori u uskom krugu, s obzirom na to da mnogi Amerikanci ne govore srpski jezik. Bilo je i slučajnih susreta. „Drugom prilikom, 5. maja, razdragani i samouvereni ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić rekao je službeniku političkog odeljenja Ambasade (nezvanično, na prijemu povodom nacionalnog dana Izraela) da je SSP dao DS adut koji joj je bio potreban, što je polarizovalo biračko telo, ili barem kandidate, dajući tako biračima pravi izbor. Jeremić je tvrdio da je došlo do porasta od tri poena od potpisivanja SSP, očigledno citirajući pogrešne podatke Stratedžik marketinga (Srđana Bogosavljevića – primedba autora).“ (08BELGRADE450 od 7. maja 2008)

Da Amerikanci nisu ništa prepuštali slučaju, potvrđuje sledeći primer. Posle izbora održanih 11. maja 2008, i objavljivanja zvaničnih rezultata, Boris Tadić je trebalo da razgovara sa čelnicima skupštinskih stranaka. Njegov savetnik za spoljnu politiku dao je ambasadoru Kameronu Manteru službene beleške svih tih razgovora. (08BELGRADE509 od 23. maja 2008)

Pažnja američkih diplomata skoncentrisala se na koaliciju oko Ivice Dačića. Promena potencijalnih saveznika kod Dragana Markovića Palme bila je povod za Amerikance da se zainteresuju za njega. Njihovo interesovanje pojačalo se posle razgovora sa Oliverom Dulićema 29. maja 2008, od koga su saznali, osim ostalog, da se Marković svojim ponašanjem okrenuo ka Demokratskoj stranci i tako ubrzao promenu mišljenja Ivice Dačića i Jovana Krkobabića. (08BELGRADE533 od 30. maja 2008) Mada su pregovori o koaliciji trajali još dvadesetak dana, Dačić je na Glavnom odboru 23. juna prelomio na stranu Borisa Tadića. Tok tog sastanka prepričao je Milisav Premović, šef kabineta Ivice Dačića, američkim diplomatama. (08BELGRADE625 od 24. juna 2008)

Boris Tadić ponudio je 27. juna 2008. Mirku Cvetkoviću, dotadašnjem ministru finansija, da (i formalno) sastavi Vladu. Pre te ponude, na sednici predsedništva Demokratske stranke bilo je veoma burno: „Naši kontakti javljaju da je, suprotno Tadićevim javnim izjavama, sastanak predsedništva bio veoma napet. Vidno potreseni Tadić navodno se jedini obratio skupu, tako što je članove najužeg predsedništva punih 45 minuta žestoko kritikovao zbog toga što su, zarad ličnih ciljeva, dojavljivali informacije štampi. Navodno je rekao da više neće ni sazivati najuže predsedništvo.“ (08BELGRADE648 od 30. juna 2008)

Ivica Dačić je, ubrzo po zakletvi u Skupštini, 14. jula 2008. dočekao američkog ambasadora Kamerona Mantera. Prema Manterovim beleškama, Dačić je rado prihvatio sastanak: „Dačić je rekao da on neće biti prepreka saradnje sa MKTJ (Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju – primedba autora). Po pitanju Kosova, on je rekao da će Srbija sarađivati sa svim bezbedonosnim činiocima u regionu, kako bi se sačuvao mir. On se zarekao da napadi na strane ambasade nikada više neće biti dozvoljeni i rekao je da će podržati napore da se reši slučaj Kovačević (Miladin, nekadašnji košarkaš koji je u Americi optužen za nanošenje teških povreda jednom Amerikancu – primedba autora). (08BELGRADE695 od 16. jula 2008)

Nedelju dana posle ovog susreta, 21. jula uhapšen je Radovan Karadžić. Istoga dana jedan bliski saradnik Ivice Dačića zvao je ambasadu Sjedinjenih Američkih Država: „Direktor policije Milorad Veljović kontaktirao je našu službu u kasnim satima 21. jula, kako bi nas informisao da je naredio pojačanu policijsku zaštitu za ambasade SAD i Velike Britanije, u očekivanju moguće rakcije javnosti.“ Dačić je i sutradan pozvao jučerašnjeg sagovornika i ponovio iste reči, dodajući da je ministar Dačić naredio da čuvaju diplomatska predstavništva, a posebno američka. Amerikancima se istoga dana javio i Borko Stefanović sa vešću o hapšenju Karadžića. DŽenifer Braš je bila konkretna: „Ovo je sjajna vest, ali naša bilateralna agenda i dalje je problematična!“ (08BELGRADE718 od 22. jula 2008)

Posle izbora za Skupštinu Srbije održanih 11. maja 2008, uhapšen je 11. juna Stojan Župljanin a 21. jula Radovan Karadžić. Kako su preostala samo još dvojica optuženih od Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (Ratko Mladić i Goran Hadžić), Amerikanci i njihovi prijatelji nastavili su pritiske na Borisa Tadića i njegove saradnike. Poseban deo pritisaka ticao se metoda i načina kako da srpski narod prihvati činjenicu o svojim gresima i krivicama. U tu svrhu angažovane su nekolike agencije za javno mnjenje i bezbroj nevladinih organizacija.

Hapšenje Radovana Karadžića bilo je povod američkim diplomatama da razgovaraju i sa Srđanom Bogosavljevićem. On je govorio o svojim ranijim istraživanjima, ustvrdivši da su Srbi prilično jednostrani u gledanju na protekle ratove pa odbijaju ono što im nudi televizija B92. „Bogosavljević tvrdi da bi bilo značajno ako bi RTS, svom širem i manje obrazovanom auditorijumu pokazao takav snimak, ali on ne veruje da će Vlada biti u stanju da pridobije mrežu (još uvek pod kontrolom Aleksandra Tijanića, koga je postavio bivši premijer Koštunica) kao što neće da podrži nove stranačke stavove, koji treba da se sprovedu u bliskoj budućnosti.“

Ti razgovori bili su osnova sastavljaču depeše da zaključi: „Dok građani Srbije ne budu u potpunosti spremni da se suoče sa prošlošću, ohrabrujuće je da priznaju da je vreme da se okrenu budućnosti i da sada imaju Vladu voljnu da to uradi.“ (08BELGRADE744 od 24. jula 2008)

* Međunarodni republikanski institut – institut koji finansira Vlada Sjedinjenih Američkih Država

** Nacionalni demokratski institut – institut koji finansira Vlada Sjedinjenih Američkih Država

Preuzeto od: NSPM - http://www.nspm.rs