Kada se napravi dobra sprega domaćih plaćenih separatista, podržanih od strane fondacije „Nacionalna zadužbina za demokratiju“ (NED), neprofitnoj organizaciji koju vlada SAD po odobrenju kongresa finansira sa 30 mil. dolara godišnje. Pa se još u sve to uključi i „Nezavisn društvo novinara Vojvodine“ (NDNV), kao i splet doro nam poznatih NVO organizacija, mreža za secesiju Vojvodine je kompletna. Treba je samo održati, što će učiniti postojeća vlast - i „igranka“ može da počne.
Istorija se ponovila. Republika Srbija ponovo iz svog budžeta finansira sopstveni raspad. Prozapadna politička oligarhija dovedena na vlast klasičnim pučem, isplaniranim i potpomognutim iz inostranstva 2000. neumitno ide putem svojih prethodnika. Na svaki način, pod vidom iz inostranstva uslovljene decentralizacije i regionalizacije na svaki način se omogućava buduća secesija Vojvodine.
Zagovaranje secesije kroz autonomaštvo i šovinizam prema srpskom narodu nije nešto što je nepoznato ili novijeg datuma u Vojvodini. Koreni su daleki, ne samo od mađarske okupacije i zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata, već i protivno Ustavu, potvrđivanju Statuta Vojvodine u Skupštini Srbije koji ustvari predstavlja nukleus vojvođanske državnosti. Istoričar Jovan Pein u svojoj knjizi „Velikomađarski kapric“ upozorava na neskrivene želje za odcepljivanjem Vojvodine, odnosno oživljavanje sna o restauraciji neke nove velike habsburške monarhije. Odnosi Srba i Mađara su kroz istoriju imali uspone i padove počev od međusobnih sukoba oko teritorija u 9. veku pa do zajedničke borbe protiv turaka u 15. i 16. veku. Međutim u ratovima protiv turaka 1683/99. srpska milicija je bila u sastavu habsburške evropske vojske, dok je mađarska vojska bila turski saveznik iz čega je proizašao prvi genocid nad srbima 1703/11. koji su izvršili vojnici Ferenca II Rakocija u podunavlju i potisju.
Tokom Prvog svetskog rata u Aradu je osnovan logor za uništavanje građana srpske nacionalnosti u Austro-Ugarskoj i građana Srbije i Crne Gore, kao i logor Nežider u Temišvaru. Takođe su formirani zatvori u Vacu i Segedinu. Prekomponovanje Balkana putem nekakvih evropskih regiona i autonomija iz sastava bivše Austro-Ugarske u nekakvu srednjeevropsku federaciju je namera sina poslednjeg cara i kralja Austro-Ugarske, Karla gde osim Mađarske značajnu ulogu ima i francuski predsednik Sarkozi inače antisrpskog opredeljenja, koji priznavanjem nezavisnosti Kosova podržava preuređenje Balkana po Bečkim ratnim planovima iz 1908/14. Iz sličnih razloga Mađarska podržava autonomaše u Novom Sadu i njihove zahteve da Vojvodina Statutom u ovom trenutku dobije bar neke elemente državnosti (zakonodavna i izvršna vlast, Vlada sa predsednikom, određena samostalnost u spoljnoj politici, glavni grad, grb, zastava, latinično pismo, banka, finansije, poreska i obrazovna samostalnost, akademija nauka i drugo). Jednom rečju teritoriju, stanovništvo, i vršenje suverene vlasti.
Da bi se osigurali, autonomaši su u Statut uneli odredbe o referendumu i da se nadležnosti uvedene Statutom nikada više ni jednim aktom Republike Srbije ne mogu menjati ili biti poništene. Osim promađarskih stranaka jedan od glavnih zagovornika vojvođanskog separatizma je i Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) pod vođstvom Nenada Čanka. Veoma interesantna činjenica je da on to svoje opredeljenje nikada nije ni krio, podkrepljivao ga je raznim činjenjem zašta nadležni organi nikada nisu pokretali odgovarajuće postupke bilo protiv njega ili stranke kao pravnog lica. Naprotiv, dobijao je sve više prostora u medijima gde se zalagao za vojvođansku državnost zagovarajući neke nove granice, putne isprave i Statut (Ustav). Naravno još pre bruke oko potvrđivanja Statuta u Skupštini RS, u dužem vremenskom periodu na ovom polju smo imali sinhronizovanu delatnost Pokreta 64 županije, pozive na reviziju Trianoskog ugovora, navodne napade na mađare po nacionalnoj osnovi, pokušaje formiranja seoskih straža zbog navodne ugroženosti od srba, protivljenje doseljavanju srpskih izbeglica iz Hrvatske i KiM zbog narušavanja etničke strukture stanovništva, potiskivanje srpskog jezika, mađarizacija toponima, a sve to od strane onih kojima su bila puna usta demokratije i ljudskih prava (o čemu sam pisao u članku „Vojvodina i Srbija“ objavljenom na sajtu Srpska politika). Takođe su septembra 2006. u Novom Sadu sa zgrade Platoneuma, Pašićeva br.6 gde se nalazi sedište ogranka SANU, skinuti simboli srpske državnosti i kulture. Pomenuta zgrada je zadužbina vladike Platona i u njoj se nalazilo prvo sedište Matice srpske u Novom Sadu a i pre ovog događaja sa nje su skidana obeležja i državna zastava. Nenad Čanak i njegova stranka takođe nisu reagovali na rad slikara Marka Milovića koji je kopirajući sliku Huberta Lacingera iz 1938. na kojoj Hitler na konju i u oklopu drži zastavu sa kukastim krstom, u istovetnoj pozi naslikao Čanka ali sa plavo-žutom-zelenom trobojkom, predlogom zastave Vojvodine.
Oktobra 2001. Čanak iako predsednik Skupštine Vojvodine je uz odgovarajući uvredljivi rečnik pred televizijskim kamerama odvalio i razbio tablu sa oznakom RTS na zgradi RTV Novi Sad uz najavu odvajanja novosadske televizije od RTS u vojvođansku televiziju. LSV je avgusta 2007. je promovišući svoje političke stavove odštampala vojvođansku putnu ispravu što je Čanak pravdao šalom podmlatka LSV, isto kao kada su za novu 2009. odštampali 30.000 kom. oficijelnih kalendara LSV ali sa nekim drugim Čanku i ostalim autonomašima novim bliskim granicama Vojvodine. Naravno, ovo nije ništa neobično, imajući u vidu da je godinu dana kasnije nakon uništavanja table RTS sa zgrade u Novom Sadu, u istoj funkciji predsednika skupštine Vojvodine 04.12 2002. boravio u Zagrebu kao gost manifestacije „Srijem Hrvatskoj“ u organizaciji Udruge proteranih hrvata iz Srema, Bačke i Banata. Tom prilikom je uz hrvatsko svojatanje teritorije Srema, bio pozdravljen burnim aplauzom kada je uz navođenje njegove funkcije bio predstavljen kao zaštitnik hrvata tokom njihovog progona u Vojvodini, a po rečima organizatora skupa, predsednika Udruge Mata Jurića. Čanak je kasnije po završetku programa isti okarakterisao kao skup „izuzetnog i emotivnog naboja“ o čemu svedoči i klip na sajtu YU TUB pod naslovom „Srem u Hrvatskoj“.U emisiji TV B92 februara 2009. Čanak i Aleksandar Vučić su diskutovali o predlogu Statuta Vojvodine, kojom prilikom je Vučić ukazao na konkretna kršenja Ustava Republike Srbije. Čanak se saglasio sa Vučićevim stavom i bez imalo ustezanja direktno imenovao aspekte kršenja Ustava, pri tome apostrofirajući DS Vojvodine i njegove koalicione partnere u vlasti kao tvorce Statuta. I ovaj klip se takođe može pogledati na sajtu YU TUB pod nazivom „Status Vojvodine“. Januara 2008. u novom Sadu je otvorena izložba o nekakvim umetničkim radovima, „ umetnika“ sa Kosova, na kojoj su bile predstavljene fotografije šiptarskog zločinca Adema Jašarija iz Prekaza. Izložbu je otvorio Bojan Kostreš izjavljujući „da ne vidi drugo, pogodnije mesto od Novog Sada i Vojvodine da se prikaže ova izložba“. I ovaj klip sa njegovom izjavom je postavljen na sajtu YU TUB 27.01.2008. Inače ova izložba je bila pripremljena za otvaranje i u Beogradu, ali je zbog protesta organizacija patriotskog opredeljenja otkazana. Kada se govori o Statutu i njemu pratećem Zakonu o prenosu nadležnosti (sa republičkog na pokrajinski nivo) mora se ukazati na izvesne veoma čudne činjenice. Statut pokrajine je po pravnoj regulativi nižeg ranga od Ustava, pa se pomenuti Zakon ne može prvo usaglašavati sa Statutom pa tek onda pustiti u skupštinsku proceduru. Nastranu to što u momentu usaglašavanja Zakona sa Statutom, ni sam Statut nije bio u procesu usvajanja ili odbijanja od strane Skupštine Republike Srbije, pa je stvorena situacija da se usvaja pravna norma na osnovu pukog spiska želja autonomaša Vojvodine.
Na nesreću ili po običaju celoj ovoj blamaži i debelom kršenju Ustava kumovali su Predsednik vlade Mirko Cvetković i lider LSV Nenad Čanak koji su se prema navodima sredstava javnog informisanja sami takoreći u četiri oka dogovorili o svemu kao da je u pitanju nekakav njihov privatni poslovni aranžman. A možda i jeste? Imajući u vidu sve ono što se dešavalo i dešava oko Statuta, prof. Dr. Dragoljub Petrović, lingvista iz Novog Sada smatra da će se u slučaju secesije odnosno stvaranja države Vojvodine iz srpskog jezika izdvojiti novi vojvođanski ali kao produkt politike a ne lingvistike. Po profesoru Petroviću, jezici koji su nastali u državicama nakon raspada SFRJ a kojima ne treba prevodilac, iako se različito nazivaju su izvedeni iz srpskog, ali vlasti u ovim državicama nisu u stanju da razgraniče pojam države i jezika jer se on ne može cepati kao država.
Saradnju sa stranim faktorima u razbijanju Srbije
U poslu secesije i rastakanja Srbije, političke partije u Vojvodini nisu bile same već su pomagača imale i od poslenika pisane reči, tzv. „novinara“ ali idrugih javnih ličnosti probranih po prozapadnoj orijentaciji i okupljenih oko Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). Ovo društvo novinara je aprila 2008. pokrenulo informativni internet sajt o autonomiji Vojvodine, na kome se mogu pratiti vesti, intervjui i pregledi iz štampe u vezi ustavno-pravnog i političkog položaja Vojvodine. Na ovom sajtu se takođe mogu naći transkripti sa tribina i seminara NDNV koji su bili organizovani po Vojvodini a sa temom o njenom položaju u Srbiji. Da bi se šire i bolje shvatila delatnost ovog „društva“, poslužiću se podacima Slađana Nikolića, publikovanim u njegovom članku „Američka nacionalna zadužbina za demokratiju podriva Srbiju“. Prezentaciju podataka iz njegovog članka koji ukazuju na način podrivanja Republike Srbije od strane administracije SAD smatram celishodnim, jer sam o sličnom načinu subverzivnog delovanja a gde je apostrofirana ista institucija Međunarodni republikanski institut (IRI - International Republican Institute) pisao u članku“ Od Otpora do državnog sekretara“ u vezi Slobodana Homena, takođe objavljenom na sajtu Srpska politika.
Sajt NDNV se realizuje u okviru projekta „Javna rasprava o Vojvodini“, podržanog od strane fondacije „Nacionalna zadužbina za demokratiju“ (NED - National Endowment for Democracy), neprofitnoj organizaciji koju vlada SAD po odobrenju kongresa finansira sa 30 mil. dolara. NED je inače krovna organizacija koja svoje aktivnosti realizuje preko tzv. podružnica kao što su Nacionalni demokratski institut (NDI - National Democratic Institute), Međunarodni republikanski institut (IRI), Centar za privatno poduzetništvo (CIPE - Center for International Private Enterprise) i Američki centar za međunarodnu radničku solidarnost (ACILS - American Center for International Labor Solidarity) NED takođe blisko sarađuje sa Informativnom agencijom SAD (USIA - United States Information Agency) i Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID - United States Agency for International Development). Agencija USIA funkcioniše kao nezavisna agencija za spoljne poslove unutar vlade SAD, dok USAID osim ekonomske, humanitarne i demokratske pomoći, štiti ekonomske i političke interese SAD.
NED je inače osnovan nakon burne rasprave u Senatu SAD sedamdesetih/osamdesetih godina a u vezi nezakonitih aktivnosti CIA, koja je širom sveta finansirala i kontrolisala sindikate, omladinske i fakultetske organizacije, političke institucije uz medijske manipulacije prema protivnicima američkih interesa. O ovakvim delovanjima NED pisao je i Džerald Sasman profesor političkih nauka na univerzitetu u Portlandu kojom prilikom je navodio brojne primere takve delatnosti. Kao medijsku satanizaciju protivnika Borisa Jeljcina, pomoć mađarskim socijalistima pred izbore 2004. ali tek kada su iz svog programa izbacili sve socijalističko, da bi kao najsvežija aktivnost bila obaranje vlade Bugarske socijalističke partije. Uostalom i tvorac zakona o NED, Alen Vensein je otvoreno izjavio da NED javno radi ono što je CIA obavljala tajno, rešavajući probleme transfera novca svojim štićenicima.
Kada je u pitanju Srbija, prema navedenim podacima NED je imao presudan uticaj na stvaranje brojnih tzv. nevladinih organizacija (NVO) od kojih su neke prerasle u političke stranke. Prema pisanju švedskog lista „Aftonbladet“, Centar za privatno poduzetništvo (CIPE) je oformila G17+ (koja se kasnije ovoj organizaciji odužila gašenjem bankarskog sisitema i ekonomskim uništavanjem Srbije) a što potvrđuje izveštaj Pola Mekkartija iz NED od 10.12.1998. Prema istom izvoru NED takođe finansira rad i „našeg“ CeSID-a. („Centar za slobodne izbore i demokratiju“)
Za vreme izbora u Srbiji 2000. prema pisanju lista „Vašington post“ od 11.12.2000. SAD je uložila 31 mil. dol. u toj godini za pomoć opozicionim strankama i finansiranje obuke članova organizacije „Otpor“ koja je delom obavljana u inostranstvu. NED je funkcionisanje NDNV u 2006. pomogao sa 24.610 dol. što je bilo i objavljeno na njihovom sajtu.
NDNV je u proteklom periodu organizovao brojne tribine uz pomoć soroševskih NVO, Fond za otvoreno društvo, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za nove medije koji finansira nemačka fondacija SCHULER HELFEX LEBEN, koji su u seriji tribina pod zajedničkim imenom „Interview in vivo“ bile podržane od strane LSV Nenada Čanka (koji je i sam uzimao učešće) kao i kabineta Predsednika skupštine Vojvodine, Bojana Kostreša. Teme tribina su bile različite, ali je bilo onih koje su se odnosile na navodnu mitsku i mitomansku (!?) svest srpskog naroda, njegovoj ksenofobičnoj kulturi i posledicama, srpskom nacionalizmu u strahu od srednje Evrope (Život i priključenija Radovana Karadžića). NDNV se na svojim tribinama takođe bavilo navodnim govorima mržnje prema šiptarima i Kosovu (tema „Nemoguća misija“) kao i navodno ugroženom sekularnošću države, odnosno političkim ciljevima Srpske pravoslavne crkve (Klerikalizacija društva). Tribine su takođe organizovane i u periodu 2008/2009. na kojim se potencirala potreba za usvajanjem Statuta. Na ovim tribinama su između ostalih učestvovali Dimitrije Boarov, Nadežda Gaće, Srbijanka Turajlić, Teofil Pančić i drugi.
Tribine pod naslovom Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena, su održane u Kuli, Pančevu i Sremskoj Mitrovici, dok su tribine pod nazivom Kosovo kao alibi, bile organizovane u Kuli i Vršcu. Organizatori i voditelji su bili Dinko Gluhonjić predsednik NDNV i dopisnica radija Slobodna evropa, Žužana Serenčeš. Eminentni gosti ovih skupova su bili novinar Teofil Pančić, advokat Pavel Domonji, filozof Dragoljub Todorović, Tomislav Žigmanov, Nenad Čanak, Aleksandar Popov, Nadežda Gaće predsenica NUNS, Dimitrije Boarov publicista, Biljana Kovačević-Vučo, novinar Miloš Vasić, Milenko Perović prof. Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Iz samog sastava učesnika, bila je sasvim jasna platforma tribina ali da ne bi bilo zabune, za to se u Vršcu 28.03.2008. na tribini Kosovo kao alibi, pobrinuo Teofil Pančić insistirajući da „ovo gde mi sada sedimo nikada do 1918. nije bila Srbija. Moj stan u Zemunu nikada do 1918. nije bio Srbija, nikada! A danas jeste. I ovde gde mi danas sedimo je Srbija, moj stan u Zemunu je danas Srbija i Mitin stan (Dimitrija Boarova) u Novom Sadu je danas Srbija i nikom ništa!? Nikom ništa!? I mi to prihvatamo kao nešto najnormalnije na svetu“.
Sada bi se čovek zapitao da li je Teofil Pančić idiot. Naravno da jeste, ali neki put treba i idiota pustiti da priča da bi se javnosti poslala određena poruka, stav ili misao. Oni zato i služe. Međutim sa organizatorima tribine je druga situacija, ali kada su u pitanju nadležni organi tu kako naš narod veli nema hleba.
NDNV inače čine novinari odlično raspoređeni po medijima (Novosadski Dnevnik, agencija Beta, Vreme, B92 i drugi) što u sprezi sa pomenutim NVO, Čankom i Kostrešom samo ukazuje na ozbiljnost situacije. U ovom kontekstu ne bi trebalo zaboraviti i jedan mali detalj, peticiju NED od 21.02 2008. kojom je od Pretsednika vlade i Predsednika republike tražena navodna zaštita novinara i poštovanje ljudskih prava. Jasno je da se radi o zaštiti uspostavljene mreže i sprege novinara i medija u Vojvodini potrebnoj za nadolazeću budućnost i događaje.
