Impresivna biografija Mercedes Martinez Valdes, kubanske ambasadorke u Beogradu, govori o tome koliko dug put mora da se pređe na Kubi pre nego što se steknu kvalifikacije za ambasadora svoje zemlje. Ova šarmantna žena imponuje svojom energijom i optimizmom, a pri tome ne krije emocije koje je i u politici nepogrešivo vode ka pravim izborima. A kakvi su to izbori otkrivamo u ovom intervjuu…
Prijatno smo iznenađeni što ste već nakon šest meseci boravka u Srbiji uspostavili značajne kontakte sa prijateljima Kube. Jedan od njih je bio i profesor Mihailo Marković.
Drago mi je što sam imala čast da upoznam Mihajla Markovića, koga izuzetno cenim kao naučnika i filozofa, kao porodičnog čoveka, dobrog prijatelja i velikog poštovaoca kubanske revolucije i kubanskog naroda. U ime ambasade i u svoje lično ime išla sam na poslednji ispraćaj čoveka koji je imao velike zasluge u nastajanju i razvitku socijalističke misli i jasne i lucidne ideje. I ovom prilikom želim da mu odam počast, prisećajući se reči Hose Martija: „sećanje čini čast“.
Profesor Marković je nedavno potpisao „Apel za oslobađanje petorice Kubanaca“, koji već jedanaest godina robijaju u američkom zatvoru. Čini se da kubanski emigranti u Majamiju postaju sve agresivniji.
Kad je o kubanskoj emigraciji reč, ona je kao i svaka druga emigracija – politička i ekonomska. Nakon pobede naše revolucije, pre 52 godine, mala grupa velikoposednika i buržuja, čije je vlasništvo nacionalizovano, otišla je sa Kube. Njihova dobra su pripala narodu, kao što se i sam Fidel odrekao porodične imovine, pokazujući sopstvenim primerom potrebu žrtvovanja ličnih interesa zarad interesa zajednice.
Bilo je i ljudi koji se jednostavno nisu slagali sa politikom koja je Kubu od 1. januara 1959. počela da uvodi u socijalizam. Oni su otišli u emigraciju privučeni „američkim snom“. Emigranti koji su kasnije nastavili da napuštaju zemlju imali su karakteristike svake druge emigracije u svetu, samo što se kubanska neprestano politizuje. Procentualno govoreći ona nije ništa brojnija od uobičajenih svetskih tokova. Mnogi emigranti se i dalje zalažu za svoju zemlju, ali ima i onih koji su se obogatili na osnovu svoje politike. Mi to nazivamo „rentabilna industrija antikubizma“ .
Šta stoji iza „zakona o kubanskom prilagođavanju“, koji je Amerika uvela kao neviđeni presedan u cilju destabilizacije kubanske države?
Mi to zovemo: „zakon suvih i mokrih nogu“. Problem je što između SAD i Kube postoji imigracioni zakon, sa kvotama koje oni ne poštuju, tako da ljudi traže načine da izađu iz zemlje. S obzirom na to da se do Amerike može doći samo preko mora, taj put je veoma opasan, pogotovo kad se koriste nekonvencionalna sredstva. Kada takvi emigranti stignu na američku teritoriju trebalo bi – po zakonu – da ih vrate na Kubu, zbog toga što njihov dolazak nije legalan. Međutim, oni odmah dobiju povlastice i dozvolu za boravak, kao i pravo da postanu američki građani, što je presedan u odnosu na sve ostale emigrante. Pitajte Meksikance kako prolaze pri pokušaju prelaska američke granice, ili sirote Latinoamerikance.
Amerika je lansirala floskulu o „preventivnom ratu“, pravdajući je potrebom da „zaštiti bezbednost zemlje“. Zar kubanski građani u Majamiju nisu takođe preventivno delovali, u nameri da spreče terorističke napade na Kubu?
Teorija o „preventivnom ratu“ samo je jedno od sredstava koje je izmislila američka administracija, kako bi legalizovala ratni biznis, puštajući kandže po celom svetu. Ali kad mi nastojimo da preventivno delujemo, bez žrtava i bez ulaganja materijalnih sredstava, pre svega zbog bezbednosti jednog naroda… Pa i ostalih naroda kojima preti terorizam, oni nas onemogućuju. Umesto da sarađuju sa nama u borbi protiv terorizma, oni hapse ljude koji su pokušavali da spreče terorističke akcije protiv svoje zemlje. Ti mladići nijednog trenutka nisu delovali protiv sigurnosti SAD, što je i njihova vlada priznala, tako da je očigledno reč o političkom procesu. Oni su već jedanaest godina zatvoreni, a njihove porodice imaju velike teškoće da dobiju vizu da ih posete. Dvojici je zabranjeno da vide žene i decu… Strašno je što njihova deca rastu bez prava da budu sa svojim očevima, i to odlukom zemlje koja pokreće ratove zarad „zaštite ljudskih i dečijih prava“. Oni pritom nisu tretirani kao politički zatvorenici već su zatvoreni sa kriminalcima i odvojeni u različitim zatvorima, što veoma otežava posao branilaca.
Da li je i Kuba izložena poplavi tzv. nevladinih organizacija, koje su kod nas često imale ulogu trojanskog konja, nanoseći zemlji neprocenjivu štetu.
Kod nas postoji ministarstvo koje rukovodi saradnjom sa nevladinim sektorom, i ta saradnja mora da bude u interesu zemlje. Na Kubi nisu dozvoljene nevladine organizacije koje rade protiv svog naroda. Mi, na primer, imamo NVO koje se brinu oko snabdevanja pitkom vodom nekih udaljenih sela, brojni su projekti koji se bave ekologijom… Na Kubi je ta saradnja usklađena sa interesima zajednice. Mi ne želimo da sarađujemo sa NVO iz inostranstva koje rade protiv kubanskog naroda, a bilo je i takvih koje su zloupotrebile naše gostoprimstvo i koje su finansirane od strane USAID.
Dok se u Americi drastično krše ljudska prava na privatnost, u ime borbe protiv terorizma, Kuba se i dalje kažnjava zbog „nedemokratičnosti“. U kojoj meri su Kubanci slobodni da ispolje kritički stav prema vlastima?
Ima na Kubi ljudi kojima se ne dopada naš kubanski projekat, ali to za nas ne predstavlja problem. Uprkos stranoj propagandi, koja tvrdi da Kubanci nemaju pravo na javno ispoljavanje nezadovoljstva, oni to pravo slobodno koriste. Kakva bi to bila zemlja u kojoj bi svi isto mislili… Izgleda da ti novinari u tranzitu nikada nisu bili na nekoj našoj autobuskoj stanici. Jedino što ne dozvoljavamo to je da te ljude – koji se ne slažu sa projektom naše vlade, a koji su u manjini – finansira neka strana vlada. Sigurna sam da to zabranjuje ustav svake zemlje.
Američka retorika protiv Kube se pojačava: stavljeni ste na spisak zemalja „pokrovitelja terorizma“, a takođe ste proglašeni – pre Iraka, Irana i Severne Koreje – za jednu od zemalja od kojih preti „sajber napad“.Da li je sa dolaskom Obame došlo do nagoveštaja promena?
Eto vidite, oni koji štite i finansiraju teroriste na svom tlu, optužuju Kubu za ono što nikad nije radila i za ono za šta nema tehničkih mogućnosti da uradi… Čini se da Obama preduzima neke korake da ublaži politiku prema Kubi, ali to nama ništa ne znači. Treba odmah prekinuti blokadu, kojom se krše osnovna ljudska prava Kubanaca na život, a i ljudska prava Amerikanaca kubanskog porekla kojima je veoma otežan kontakt sa porodicama koje su ostale na Kubi… Ali uprkos pritiscima i blokadi, naša zemlja je preokupirana ublažavanjem posledica siromaštva i gladi širom kontinenta, koje su izazvali bogati i moćni… Naši lekari nisu otišli nakon zemljotresa na Haiti, oni su već godinama tamo prisutni… Ali mi i na tom humanitarnom polju stalno nailazimo na prepreke. Uzmimo za primer Panamu, u kojoj postoji desnica koja je izašla iz latinoameričkog parlamenta i povukla kubanski projekat „operacija čudo“, koji se odnosi na besplatnu operaciju očiju za one koji ne mogu da je plate. Prvi pacijenti su išli na Kubu a posle su kubanski lekari išli tamo… šteta za siromašne je neprocenjiva.
Pokret nesvrstanih je nakon osnivanja bio veoma uticajan. Može li ta organizacija da povrati snagu u višepolarnom svetu koji se rađa?
Pokret je zaista ojačao. Mi smo prošle godine predsedavali skupu, a ove godine je to Egipat… Treći svet je shvatio potrebu da se sve više ujedinjuje i to smo na mnogim forumima pokazali. Ali najsvežiji primer koji potvrđuje potrebu da nešto preduzmemo je onaj propali savet u Kopenhagenu, na kom su bogati hteli da nametnu dokument koji nije bio usaglašen sa siromašnima. Oni su hteli da prenesu teret saniranja posledica klimatskih promena na siromašne, koji ih nisu ni izazvali. Naprotiv – iskorišćavajući naše resurse i zagađujući naše reke – tokom kolonijalnog perioda vladavine – oni su nas višestruko oštetili. Puna su im usta demokratije a najelementarnije etičke norme zaboravljaju. Čak i nakon konferencije, bilo je pokušaja da nametnu zaključke: obilazili su učesnike pojedinačno i vršili pritisak kako bi nastavili politiku dovođenja siromašnih zemalja u vazalski odnos. Ali, srećom, uloga nesvrstanih u UN je ojačala, u čemu važnu ulogu igraju organizacije kao što je ALBA (Alternativa za Latinsku Ameriku), koja je na samitu u Kopenhagenu odigrala odlučujuću ulogu. U njoj su Venecuela, Nikaragva, Ekvador, Bolivija, Kuba, Haiti.
Za ovu fazu kapitalizma upotrebljava se termin „ekocidni“. I u Srbiji je počela nekontrolisana seča šuma, uništavaju se gradske avenije, dečija igrališta pretvaraju u tržne centre… Kako se Kuba brani od ove vrste „progresa“?
I mi smo, nakon pobede revolucije, bili suočeni sa posledicama pljačkaške kolonijalne politike, koja je uništila prirodne resurse i zagadila tlo. Jedan od prioritetnih programa bio je onaj koji se bavio ekologijom. Čitava područja su ponovo pošumljena, radi se na očuvanju eko-sistema, izgradnji brana… na jugu se nalazi provincija u kojoj je u potpunosti obnovljena i zaštićena flora i fauna. Za te projekte su odgovorne organizacije koje podnose račun vladi. Ali ono što smatramo najvažnijim i čemu pridajemo posebnu pažnju je vaspitanje stanovništva i buđenje ekološke svesti. U tom smislu nam pomažu mediji – na kubanskoj TV možete stalno da vidite spotove koji upozoravaju stanovništvo da ne baca smeće u more, da ne zagađuje reke… I Fidel je rekao: ne radi se više o spasavanju zemlje, već o spasavanju ljudske vrste.
Pojavilo se nekoliko jakih ličnosti na čelu Latinoameričkih zemalja. Kuba više nije sama. Da li se možemo nadati velikim istorijskim promenama, o kojima su sanjali Fidel i Če?
Iskustvo mog kontinenta govori da se istovremeno sa procesima u kojima učestvuje većina koja ima malu kupovnu moć, i koji pogađaju interese buržoazije i multinacionalnih kompanija, događa da oligarhije – koje su podžavane od SAD – teže da dovedu do suprotnog procesa. Uzmimo Honduras – to je zemlja u kojoj je vlast pokušala da radi u korist naroda i koja se uključila u regionalni proces kao što je ALBA. Da bi se to sprečilo insceniran je državni udar, koji je organizovan u vojnoj bazi SAD. Kolumbija je takođe na njihovoj meti… Naša revolucija se održala pre svega zbog principa na kojima je izvedena sama revolucija, a to su principi preuzeti iz čitave istorije naših borbi. Ona je prvo zasnovana na teoriji Hose Martija, a zatim na marksističko-lenjinističkoj teoriji koju je Fidel unapredio i razvio u praksi. Naš socijalizam je autentičan kubanski socijalizam, kreiran i unapređivan od strane naroda, sa svim greškama na kojima smo se učili i koje još uvek pravimo, zato što je ljudski grešiti. Od drugih očekujemo da poštuju naše pravo da sami biramo sistem u kom ćemo živeti i da poštuju naš suverenitet, što često nije slučaj.
Za razliku od Haitija, koji je nakon nesreće postao plen „humanitaraca“, Kuba se sa prirodnim katastrofama nosila na mnogo organizovaniji način.
U tome smo uspeli zahvaljujući decenijama negovanoj svesti o zajedništvu, tako da smo i u nesreći ujedinjeni. Samo društvo u kom je ostvarena socijalna pravda može da preživi u takvim uslovima. To su principi kubanske revolucije koje sledimo i na polju spoljne politike. A što se tiče naše pomoći ugroženima – mi ne dajemo drugima naše viškove, mi delimo ono što imamo. Na Haitiju trenutno ima više od 600 kubanskih lekara; oni su tamo više od 11 godina, a u ovoj situaciji su učinili čuda spasavajući ljudske živote. Napominjem da naši lekari žive u istim skromnim uslovima kao haićanski narod i da im to nije teško – zato što su tako vaspitani kod kuće, a iz kuće se sve ponese.
Kuba nije priznala Kosovo. Ta odluka ne olakšava vaš međunarodni položaj.
Naš stav u vezi Kosova je jasan: mi podržavamo teritorijalni integritet Srbije i zbog toga nismo priznali Kosovo. To je principijelan stav u skladu sa poveljom UN i pricipima suvereniteta i teritorijalnog integriteta država… Naglašavam da moja država od početka sledi svoju političku etiku, ne menjajući stav prema bitnim pitanjima međunarodne politike: dosledno podržavamo palestinski narod, kao i narode iz podsaharske oblasti i svim sredstvima branimo interese narode trećeg sveta… Etika je za nas esencijalna, zbog tog principa nismo uzeli učešće u radu Haškog tribunala – ti sudovi sude samo malima. Oni nikada neće suditi nekom američkom marincu što je negde silovao ženu iz trećeg sveta, niti će suditi nekoj razvijenoj zemlji zbog emisije gasova u atmosferu. Kuba ne priznaje pristrasne sudove… To je ta reč koja se u međunarodnom govoru izgubila: etika! U opticaju su samo potrošene reči: demokratija, transparentnost, ljudska prava, tolerancija… a zloupotrebljavaju ih upravo oni koji se na prava drugih ne obaziru.
Gospođa Mercedes Martínez Valdés rođena je na Kubi 19.oktobra 1962. Studirala je međunarodnu politiku i završila Master of Arts na Fakultetu spoljnih poslova Državnog univerziteta u Kijevu (1986 g.) U moskvi je završila Kurs za usavršavanje diplomatskih funkcionera, na Diplomatskoj akademiji (1989 g.), a postdiplomske studije iz „Strategijskog upravljanja po ciljevima“ završava u Havani, na Visokoj školi za međunarodne odnose „Raúl Roa García“ (2001 g.) Od 1986. Radi kao funkcioner u ministarstvu spoljnih poslova Kube, da bi od 1990. započela diplomatsku karijeru u Moskvi, zatim Ukrajini i Moldavskoj republici, Norveškoj i Portugalu. Dobitnik je više nacionalnih odlikovanja. Udata je i ima dvoje dece.
Za kakav izborni sistem se opredelila Kuba?
Kubu optužuju za nedemokratičnost, a koliko su demokratske zemlje koje još uvek neguju monarhiju ili one koje na izbore izlaze samo sa dve partije, podržane od strane sponzora, sa ogromnim novcem sumnjivog porekla. Naš izborni sistem je participativan, izbore niko ne finansira, nema plakata ni bilborda i oslanja se na volju naroda. Kod nas partija ne promoviše kandidate već narod na lokalnom nivou. Tako izabrani kandidat mora narodu da podnese račun, a narod može da ga smeni u svakom trenutku.
Kakvi su odnosi Kube sa Rusijom Putina i Medvedeva?
Imamo veoma razvijenu kulturnu razmenu, a prijavili smo se da zajedno sa Rusijom obeležimo godišnjicu borbe protiv fašizma. Pobeda Sovjetske armije je pobeda progresivnih snaga u svetu, da nije bilo te pobede ne bi pobedila ni kubanska revolucija… Uspeh revolucije zavisi od objektivnih i subjektivnih uslova. Da nije bilo Sovjetskog saveza i socijalističkog bloka ravnoteža u svetu bila bi poremećena, što bi ometalo kontinuitet naše revolucije, koju smo sami izveli bez ičije pomoći. Ja sam videla mnoga nezadovoljna lica sa Zapada za vreme govora predsednika Medvedeva u Beogradu. Ne može se valjda reći da je rat dobijen sa dolaskom saveznika, a ne zahvaljujući milonima žrtava sovjetske armije i jugoslovenskih partizana.
Vaša revolucija je bila specifična, kako biste definisali taj spoj poetike i revolucionarne prakse?
Fidel u početku nije bio marksista, on je bio sledbenik Hose Martija, ali je tokom rata, u planinama, počeo da proučava marksizam. Zato mi kažemo da naša borba počinje sa Martijem, a nastavlja se revolucijom pod Fidelovim vođstvom, da bi nakon pobede kroz praksu tragali za sopstvenim putem, oslanjajući se na teoriju marksizma usklađenu sa voljom naroda.
U kom pravcu je moguće razvijati ekonomsku saradnju između naše dve zemlje?
Vaš ministar prosvete je trenutno na Kubi, na kongresu „Univerzitet 2010.“ kome prisustvuju ministri iz 16 zemalja sa oko 2.000 delegata. Tom prilikom našao se prostor za razvoj bilateralnih odnosa: upravo je potpisan jedan okvirni sporazum o saradnji, a vaša vlada je ponudila projekat za stipendiranje 100 studenata iz nesvrstanih zemalja, među kojima će biti pet Kubanaca… Mi nemamo nijednog prevodioca za srpski jezik, to je možda prilika da se propust ispravi. Zainteresovani smo i za studije matematike i fizike – vaši studenti uvek pobeđuju na međunarodnim konkursima iz tih oblasti. Što se tiče robne razmene – postoji mogućnost da Srbija uveze naše proizvode iz oblasti medicine, kao što su lekovi za lečenje „dijabetičarske noge“, vitiliga, čišćenje krvnih sudova, anti stres medikamente… Iz oblasti ekologije nudimo sredstvo koje bi uništilo komarce na Dunavu, bez štetnih posledica po okolinu. Koliko znam kontejneri su već spremni. Zahvaljujući sankcijama Kuba je izbegla zagađenje zemljišta, tako da se naši proizvodi mogu smatrati ekološkim – mi nismo imali mogućnost da uvozimo veštačka đubriva i pesticide, a znamo da se u Evropi takvi proizvodi skupo plaćaju. Sankcije su takođe doprinele da se kod nas razvije „urbana poljoprivreda“ – male parcele po gradovima na kojima ljudi gaje povrće.
Da li vaša omladina shvata zbog čega su neophodne ove žrtve?
Moja generacija nema iskustvo života u kapitalizmu, ali smo zato imali prilike da slušamo odrasle kojima je to iskustvo poznato. Moji roditelji su živeli u višepartijskom sistemu, i pamtim da su mi govorili kako nijedna partija nije bila u stanju da reši probleme siromašnih. Ali naši mladi nikad nisu osetili kapitalizam, pa ne čudi što na ulici srećem one koji kažu: ja bih bolje da živim, lepše da se oblačim, raznovrsnije da se hranim… ali niko od njih ne pomišlja da bi morao da se odrekne besplatnog školovanja, zdravstvene zaštite, kulture…
Iako postoji obostrani interes da se približimo jedni drugima, društvo srpsko-kubanskog prijateljstva je, za sada, jedino koje uspeva da osmisli tu neformalnu saradnju. Imate li neki savet – kako da se suprotstavimo nedaćama?
Boraveći u Srbiji shvatila sam koliko toga imamo zajedničkog i koliko smo slični. Boli me samo tolika razdaljina, koja veoma otežava tu vrstu razmene iskustava i emocija. Susretali smo se takođe sa sličnim istorijskim nedaćama, pa smo i po nesreći bliski. A što se tiče opstanka, ne znam šta da vam kažem. Možda bi vam pomogao citat iz Fidelovog govora „neprijatelja treba gledati pravo u oči“.
Preuzeto od PEČAT - http://www.pecat.co.rs
