Posle pokušaja ispiranja mozga narodu, Vlada Srbije je 8. oktobra 2013. predstavila paket mera koji bi Srbiju trebalo da izvuku iz ekonomske krize i da je spasu od bankrota. Ali prava svrha mera je suprotna. U pitanju je kupovina vremena za rasprodaju i rasparčavanje Srbije, i sada smo na korak od državne katastrofe i društvene provalije.
DAVNO IZDIKTIRANO Priča o „spasonosnim merama za Srbiju“ otpočela je davno. Jedna od epizoda odigrala se 5. juna 2012, kada je predstavljen ekonomski izveštaj Svetske banke o Srbiji i ekonomskim cvećkama u susedstvu. Svetska banka je poručila da smanjenje duga i deficita mora biti prioritet za novu vladu Srbije. Glavni ekonomista SB za Srbiju Lazar Šestović ovom je kratkom i ultimativnom zahtevu usmeno pridodao i mere za smanjenje nezaposlenosti, koja je na najvišem nivou u prethodnih 15 godina. Tada pominjane mere su podrazumevale povećanje poreza na dodatu vrednost (PDV) i zamrzavanje plata i penzija. Istom prilikom je konstatovao da je u Srbiji od 2008. uništeno 560.000 radnih mesta, da su izdvajanja za aktivne mere zapošljavanja do kraja 2011. godine bile oko 0,1 odsto BDP, četiri puta manje nego u EU, a u 2012. godini su dodatno smanjena za oko 40 odsto (Smanjenje nezaposlenosti i duga prioritet za Srbiju, Euractiv.rs, 5. jun 2012).
Nove mere Vlade Srbije objavljene su 16 meseci kasnije — 8. oktobra. U ovom periodu vodeća Srpska napredna stranka je tragala za pouzdanim saučesnikom u ekonomskom (i političkom, zbog sudbine KiM) zločinu koji je uvećan dodatnim zaduženjem Srbije u iznosu od oko četiri milijarde evra. Sledeća epizoda pred „odlučivanje“ odigrala se sa Međunarodnim monetarnim fondom u Vašingtonu. Preliminarni izveštaj misije MMF, obelodanjen srpskoj delegaciji 23. maja, ponavlja uobičajene preporuke Srbiji iz algoritma zla. Težište se stavlja na brze i hrabre strukturne reforme. U suprotnom, srednjoročne prognoze MMF, prema kojima se investitori ravnaju, bile bi nepovoljne u svim aspektima, ....
Posle pokušaja ispiranja mozga narodu, Vlada Srbije je 8. oktobra 2013. predstavila paket mera koji bi Srbiju trebalo da izvuku iz ekonomske krize i da je spasu od bankrota. Ali prava svrha mera je suprotna. U pitanju je kupovina vremena za rasprodaju i rasparčavanje Srbije, i sada smo na korak od državne katastrofe i društvene provalije.
DAVNO IZDIKTIRANO Priča o „spasonosnim merama za Srbiju“ otpočela je davno. Jedna od epizoda odigrala se 5. juna 2012, kada je predstavljen ekonomski izveštaj Svetske banke o Srbiji i ekonomskim cvećkama u susedstvu. Svetska banka je poručila da smanjenje duga i deficita mora biti prioritet za novu vladu Srbije. Glavni ekonomista SB za Srbiju Lazar Šestović ovom je kratkom i ultimativnom zahtevu usmeno pridodao i mere za smanjenje nezaposlenosti, koja je na najvišem nivou u prethodnih 15 godina. Tada pominjane mere su podrazumevale povećanje poreza na dodatu vrednost (PDV) i zamrzavanje plata i penzija. Istom prilikom je konstatovao da je u Srbiji od 2008. uništeno 560.000 radnih mesta, da su izdvajanja za aktivne mere zapošljavanja do kraja 2011. godine bile oko 0,1 odsto BDP, četiri puta manje nego u EU, a u 2012. godini su dodatno smanjena za oko 40 odsto (Smanjenje nezaposlenosti i duga prioritet za Srbiju, Euractiv.rs, 5. jun 2012).
Nove mere Vlade Srbije objavljene su 16 meseci kasnije — 8. oktobra. U ovom periodu vodeća Srpska napredna stranka je tragala za pouzdanim saučesnikom u ekonomskom (i političkom, zbog sudbine KiM) zločinu koji je uvećan dodatnim zaduženjem Srbije u iznosu od oko četiri milijarde evra. Sledeća epizoda pred „odlučivanje“ odigrala se sa Međunarodnim monetarnim fondom u Vašingtonu. Preliminarni izveštaj misije MMF, obelodanjen srpskoj delegaciji 23. maja, ponavlja uobičajene preporuke Srbiji iz algoritma zla. Težište se stavlja na brze i hrabre strukturne reforme. U suprotnom, srednjoročne prognoze MMF, prema kojima se investitori ravnaju, bile bi nepovoljne u svim aspektima, i to na srednji rok. Izveštaj misije je apostrofirao mete finansijskih lešinara, recimo, neefikasne državne banke, koje bi država morala da prepusti strancima. Ironija je da je za očuvanje srpskih banaka dovoljna jedna milijarda evra — 1,9 odsto iznetog novca iz Srbije od početka zapadnjačke demokratske revolucije. MMF negoduje i zbog velikog broja propisa — jer smetaju orgijanju krupnog kapitala — kao i zbog velikog i neefikasnog javnog sektora, koji, prema strancima, treba srezati i privatizovati.
Sledeći deo izveštaja MMF zaslužuje da bude ucelo naveden: „Takođe je potrebna reforma preduzeća. S obzirom na dugotrajne subvencije i zaštićen položaj državnih firmi, misija MMF pozdravlja nameru vlasti u Beogradu da ubrzaju (u saradnji sa Svetskom bankom) privatizaciju javnih preduzeća i povećaju transparentnost njihovog poslovanja. Konačno, neophodna je reforma tržišta rada, da bi se podstaklo otvaranje novih radnih mesta u privatnom sektoru.“ (MMF: Pred Srbijom ogromni ekonomski izazovi, Tanjug, 23. maj 2013).
Nakon upoznavanja režima sa izveštajem misije MMF, u Srbiji počinje kampanja pripreme javnosti da prihvati „neophodne ekonomske mere za spas države“. Po oprobanom receptu „ološ ekonomije“, mediji prave gustu mrežu ekonomskih i političkih zabluda kako bi građani sami podmazali mehanizam koji ih vodi u propast. Otvara se medijska i policijska hajka na javna preduzeća, zdravstvene i obrazovne ustanove, domaće banke, Fond za razvoj... Vrši se posebna indoktrinacija naroda u vezi sa „situacijom“ u Srbijagasu, ne bi li se druga ugovorna strana (ruska) namamila na najmanji pogrešan potez u vezi sa Južnim tokom. Kampanja se podgrejava frazama Čerčila i Margaret Tačer da mora biti znoja i suza (verovatno i krvi kasnije), da nema izbora, da nema vremena za čekanje. Narod se plaši bankrotom i haosom kao da on već nije na pragu.
ŠEST BLAGOVESTI Ključni autori oktobarskih vladinih mera za spas Srbije od krize i bankrota su ministar privrede Saša Radulović i ministar finansija Lazar Krstić. Ministar privrede nije nastupio na promociji spasenja. Zanimljivo je pogledati koje to mere Vlada Srbije predlaže i šta zaista stoji iza njih:
Prva mera je smanjenje zarada u javnom sektoru od 2014. godine. Smatramo da je smanjenje simbolično i služi samo da popusti pažnja naroda za ono najgore što kasnije sledi. Smanjenje se ne odnosi na plate onih državnih službenika koji ih ne primaju iz budžeta. Tako su, recimo, pošteđeni zaposleni u agencijama u kojima stvarno ima šta da se uzme jer i one uzimaju od naroda kad i koliko hoće. Dobar primer je Agencija za arčenje imovine uništenih srpskih banaka kameleonskog naziva — Agencija za osiguranje depozita. Ove agencije su pod političkom zaštitom zapadnih globalista. Namenjena im je ključna uloga pregovarača u momentu preotimanja državne imovine.
Druga mera je povećanje niže stope poreza na dodatu vrednost sa osam na 10 posto. Pošto su svi građani potrošači, ovom merom se, po nama, negira politička tvrdnja da su penzioneri izuzeti od posledica mera. Po sistemu da smo svi krivi za prekomernu potrošnju, svi plaćamo ceh.
Treća mera je restruktuiranje javnih preduzeća. Pošto je ovo pitanje veoma važno za obmanu naroda, dodatno se koriste zamagljujući izrazi „strukturne reforme“ kao i „otklanjanje strukturnih slabosti“. Ove jezičke kovanice mogu značiti svašta i ništa, pa su idealne za političku upotrebu. Međutim, na osnovu iskustva iz preko 40 zemalja u kojima je organizaciono prisutan, sa više od hiljadu aktivnih ćelija, francuski narodni pokret protiv neoliberalne globalizacije svetske privrede – „Atak“ (Attac) – je iskustvenom metodom došao do zanimljivih saznanja. Pod pritiskom krize, moćni guraju njihove mračne reforme brzim tempom. Logika MMF je uvek ista: smanjenje dugova kroz privatizacije i smanjenje socijalnih usluga, podizanje konkurentnosti putem smanjenja plata i uklanjanja radničkih prava (smanjenje rigidnosti tržišta rada). Posledice su duboka recesija i razorna društvena kriza. Drugim rečima, masovna nezaposlenost, siromaštvo, beskućništvo, skok kriminala i talasi samoubistava.
Četvrta mera je smanjenje subvencija (pomoći) privredi. Prema Krstićevim rečima, to bi trebalo da donese najveće uštede u budžetu, kao i privatizacija 179 preduzeća. Uštede će doneti i restruktuiranje velikih javnih sistema, kao i značajnih komunalnih preduzeća. Stvarni cilj stranaca je stalni profit i pacifikacija gradskog stanovništva. Ko ne sluša – nema vode, nema struje, a pitanje je i za hranu... Lazar je rekao da je Srbija krenula ka EU i da zato ne sme da daje državnu pomoć, osim poljoprivredi i železnici.
Znajući koliko je bezdušnosti i banditizma pokazano u dosadašnjem toku privatizacije u Srbiji, crno se piše radnicima koji će biti obuhvaćeni ovom merom, i njihovim porodicama i svima nama. Pitanje je da li smo mi igde „krenuli“. Borba protiv korupcije i banditske privatizacije nije više „in“. Sada je to jačanje privatnog na račun društvenog sektora, koji još uvek tvori za MMF neprihvatljivih 45 odsto društvenog proizvoda Srbije. A priča o EU je lažna. I oni i mi znamo da nismo jedno za drugo u čvrstom pravno regulisanom zagrljaju. Tamo je već dosta sirotinje. Možemo lepo sarađivati kao što to radi Island. Današnjoj EU (čitaj Nemačkoj) treba samo ono što je trebalo Barbarosi i Hitleru: prolaz na Istok. Sve u svemu, cinična je priča o zabrani pomoći preduzećima u zemlji koja je do nedavno trpela tolike blokade, ekonomska i ratna razaranja.
Peta mera je da ko ode ranije u penziju – penzija će mu biti niža. Srbija će, izgleda, doći u iskušenje da ponovo uvede lapot (za mlađe: obredno ubijanje nemoćnih).
Šesta mera je materijalna ušteda državnih službi. Podržavamo ovu meru, jer se nadamo da će se smanjiti broj gaženja građana od strane državnih službenika, njihovih vozača, rođaka i ostalih koji se dočepaju službenog auta.
Osim pobrojanog, smanjiće se oporezivanje rada tj. poslovni trošak kapitalista (poslodavaca).
TRENUTAK PRED SLOM Krupnu promenu će doneti i gašenje Fonda za razvoj, koji je pre demokratskih promena imao važnu i korisnu ulogu ujednačavanja regionalnih uslova poslovanja. Fond je ulagao tamo gde nije bilo privlačno za banke.U međuvremenu nije formirana najavljivana Razvojna banka Srbije. A možda i ne bi trebalo, jer čitamo u štampi da su Goldman Saks i Siti banka zainteresovane za ulaganja u Srbiju. I Razvojna banka Nemačke je već odavno mapirala svoj plen u Srbiji.
Smislenost i matematika vladinih mera su jasne, kako je istakao i Radoman Jović, ambasador u penziji: „spasonosni paket bi trebao da utera u budžet Srbije oko 800 miliona evra,što je kap u okeanu potreba pokradene i opljačkane Srbije“ (Šest mera vlade — spas ili ..., Politika, 14. oktobar 2013). Vladimir Vuletić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, smatra da se iza pretnji argentinskim scenarijem građanima Srbije može naslutiti i dalekosežni cilj reformi: „Reč je o stvaranju tzv.minimalne države, čiji je prvenstveni zadatak da finansira represivni aparat i obezbeđuje uslove za 'profitabilni biznis', a od običnih ljudi očekuje da u tom okviru brinu o sebi i traže posao”. (Druga petoletka, Politika, 24. oktobar 2013).
Istoga dana Tanjug kao najnoviju vest objavljuje da će direktori i sindikati preduzeća u restruktuiranju (onih 179) tražiti sastanak sa vlastima, u ponedeljak, 28. oktobra, kako bi im predočili katastrofalnu situaciju i nespremnost da to dalje trpe. Ljubiša Nestorović, predsednik Samostalnog sindikata hemije i nemetala Srbije, ocenio je da novi zakonski predlog o radu „ima za cilj da zadovolji Američku privrednu komoru, MMF, tajkune i mafiju a ne privredu Srbije“ („Sindikati: Ovo više nećemo da trpimo“, Tanjug, 24 oktobar 2013). Ispravna i hrabra ocena Nestorovića pokazuje da je režimska mašinerija negde omanula.
A mi smatramo da, ako Vlada Srbije sprovede ove mere, to doneti kardinalne promene i nepovratno ropstvo Srbije, opštu propast države i nacije.
Vreme je za Atak u Srbiji.
Fond strateške kulture
