Prenosimo tekst drugarice Svetlane Ciberganove, aktivistkinje komunističkog saveza Borotba iz Donjecka, obajvlјen na ukrajinskom levičarskom sajtu Liva. Tekst iz prve ruke prenosi svu težinu terora, rata i izdaje sa kojom se danas suočavaju ukrajinski komunisti. Šalјemo drugarici solidarni pozdrav i želјu da živa bezbedno dočeka kraj opsade Donjecka od strane neonacističkih bandi.
Šta očekivati od onih koji nemaju srca ni da se nazovu komunistima. Oni koji sebe smatraju samo „levičarima" – liberali koji su amorfni i bez pretenzija na odgovornost i svest – poslušno služe interesima nacista i oligarha.
Sada ima nade za humane i poštene lјude. I ja znam da su tu.
Nedavna dešavanja, protesti majki i žena ukrajinskih vojnika, pokazali su da ukrajinskim radnicima nije potrebna glamurozna levičarska margina. Ukrajinskim radnicima trebaju smeli i ideološki profilisani komunisti, dok sa prezrivim kezom gledaju na „levičare". Radnicima trebaju oni koji se ne plaše radničke klase i koji su spremni da organizuju i obrazuju.
Mnoge iznenađuje brzina kojom je ukrajinsko društvo potpalo pod uticaj agresivne šovinističke propagande i počelo da živi prema načelima orvelovske distopije:„Rat je mir!...
Prenosimo tekst drugarice Svetlane Ciberganove, aktivistkinje komunističkog saveza Borotba iz Donjecka, obajvlјen na ukrajinskom levičarskom sajtu Liva. Tekst iz prve ruke prenosi svu težinu terora, rata i izdaje sa kojom se danas suočavaju ukrajinski komunisti. Šalјemo drugarici solidarni pozdrav i želјu da živa bezbedno dočeka kraj opsade Donjecka od strane neonacističkih bandi.
Šta očekivati od onih koji nemaju srca ni da se nazovu komunistima. Oni koji sebe smatraju samo „levičarima" – liberali koji su amorfni i bez pretenzija na odgovornost i svest – poslušno služe interesima nacista i oligarha.
Sada ima nade za humane i poštene lјude. I ja znam da su tu.
Nedavna dešavanja, protesti majki i žena ukrajinskih vojnika, pokazali su da ukrajinskim radnicima nije potrebna glamurozna levičarska margina. Ukrajinskim radnicima trebaju smeli i ideološki profilisani komunisti, dok sa prezrivim kezom gledaju na „levičare". Radnicima trebaju oni koji se ne plaše radničke klase i koji su spremni da organizuju i obrazuju.
Mnoge iznenađuje brzina kojom je ukrajinsko društvo potpalo pod uticaj agresivne šovinističke propagande i počelo da živi prema načelima orvelovske distopije:„Rat je mir!
Sloboda je ropstvo! Demokratija je ograničavanje svih prava! Sloboda govora je ćutanje! Žrtve su spalile i pobile same sebe!"1
Ipak, već neko vreme mi se čini da u ovome nema ničeg iznenađujućeg. Ako analiziramo nedavnu istoriju „levičarskog pokreta" u Ukrajini, jasno je da ovi cinični principi jesu sama srž ukrajinskog nacionalizma. Čak i među onima, kako se pokazalo, koji ne bi trebalo da su podlegli šovinističkoj histeriji.
Zašto su „levi" liberali išli na Majdan? Zašto su ukrajinski nacionalisti pod zastavama EU, vrišteći „Moskalјe na noževe! Smrt neprijatelјima!", postali za njih „narod", dok je stanovništvo Jugoistoka, koje je pevalo „Ustaj, zemlјo velika!"2 postalo samo „sovke"3 , „stoka", i „bube zlatice"4?
Da li su „levičari" primetili antikomunističku retoriku koja se čula svugde po Majdanu? Ili iskrena obećanja da će se sprovesti antisocijalne reforme neposredno nakon pobede na Majdanu – one koje se sada sprovode bez da ih iko skriva? A agresiju protiv svih onih što su potegli socijalna pitanja? A pozive na gušenje otpora? A klerikalizam sa prikazivanjem žene kao „pomoćnice muškarca", prema viteškim idealima Ukrajine poznog srednjeg veka? Zar to nije bilo očigledno?
Dugo vremena nisam bila u stanju da rešim ovu zagonetku, sve dok na kompjuteru nisam našla fotografiju od zimus, sa Majdana, gde gomila briše noge o crvenu zastavu.
Sve mi je postalo jasno.
Svi liberali koji danas aktivno brane režim oligarha i nacionalista godinama su vređali levicu i upuštali se u izmeštanje i uništavanje komunističkih simbola ni po čemu se ne razlikuju u ovome od „smeđekošulјaških" ukrajinskih nacionalista. Podržavali su antikomunističku retoriku demonizujući sovjetsku prošlost do krajnosti. I uveli su antilevičarske klišeje u prosvetu i istoriografiju kako bi odvratili radne mase od socijalizma – pomažući time ekspanziju desnice.
Marginalni „levi" sektaši su se aktivno borili protiv „autoritarnog stalјinizma" (koji već decenijama ne postoji), kukavički ignorišući stvarnu pretnju koju predstavlјa dolazak na vlast ukrajinskog nacionalizma. Čineći to pokazali su zapanjujuću autoritarnost – na nivou koji se retko može videti čak i u oblasnim komitetima Komunističke partije Ukrajine. Poenta je da ukrajinski „anarhisti" (ne mogu to da napišem bez navodnika) i „slobodari" jesu postali zadnjica ukrajinskog nacionalizma „pre nego što je to bilo kul." To znači, znatno pre „Evromajdana".
Ne iznenađuje da sada odbijaju da vide hilјade ranjenih i ubijenih civila na jugoistoku. Na kraju krajeva, plaše se da će izgubiti podršku evropskih fondova – ako prekinu svoju naviku neugrožavanja struktura moći – čak i ako organizuju mirne antiratne demonstracije u prestonici, radi zaustavlјanja ubijanja nekih „sovki". Plaši ih mogućnost dobijanja batina od desničara, suočavanja sa histeričnim kritikama u svojim kancelarijama i izopštenosti iz njihovih rodnih hipsterskih blejališta i žigosanja „agentima ruske službe bezbednosti", pošto je ukrajinski režim nedavno naredio buržoaskim medijima da nazivaju sve antiratne proteste „plaćenim provokacijama Kremlјa".
Mnogo je lakše dobiti finansije za okrugli sto „o pretnji rata". Zar niste pazili? Kod nas je rat! Nećete li da pričate o tome za novac od evropskih sponzora? Sada, svake sekunde (ili skoro svake) autobus izbeglica iz Luganska biva napadnut od strane ukrajinske vojske i pripadnika desničarskih paravojski na kontrolnim tačkama, to jest od strane istih onih dobrovolјaca kojima kijevski „slobodari" skuplјaju novac za kupovinu oružja i pancira. Štaviše, neki takozvani anarhisti se otvoreno bore na strani kaznenih odreda pod komandom nacista – u batalјonima „Azov" i „Donbas", hvaleći se javno da ih obučavaju švedski rasisti, koji se, pak, hvale time što ubijaju Ukrajince.
Ako to nije zločin, da li onda postovi na ličnim blogovima – o ubistvima nevinih civila, žena, dece, starih i radnika; o tome da rat mora biti zaustavlјen – znače podršku Putinu ili separatizmu?
Zaista, u proteklim mesecima, niko, niti jedan od mojih „levo" liberalnih prijatelјa, koji su nosili hranu ekstremno desnim jurišnicima na Majdanu i učestvovali u komemoraciji „Nebeske stotine"5, nije reč rekao, niti dao ikakav znak osude postupaka ukrajinske vojske i desničarskih paravojski, niti, pak, da saoseća sa žrtvama koje su ovi ubili. Jedan od najpopularnijih izgovora za ratne zločine je: „Krive su žrtve – nisu poizbacivali donbaske bandite, isprovocirali su rat svojim referendumom!".
Po čemu se „levica" koja tako piše razlikuje od prosečnog nacionalističkog fanatika?
Da vam kažem iskreno – ni po čemu.
Ali najgrozniji deo sentimentalne močvare levog liberalizma je povezan sa njihovim stavom prema ukrajinskim političkim zatvorenicima i izbeglicama, među kojima je mnogo naših drutova. Hilјade ilegalno (čak i greškom) uhapšenih lјudi nema nikakvu podršku od strane liberalnih branilaca „lјudskih prava" koji rade da bi dobijali finansije od stranih fondova. Princip majdanskih aktivista je: „Za svoje – sve, za ostale – zakon!". Ljudi koji iznova i iznova opravdavaju masakre, otmice i prebijanja, počinjena iznova i iznova od strana pristalica režima, pokušavaju da okrive druge i njihove drugačije ideološke pozicije u borbi protiv rata. Ako je to anarhizam, šta je onda fašizam?
Sada sam kod kuće – u Donbasu. Svakoga dana, a ponekad i svake noći, na nas pucaju i bombarduju nas. Po celom gradu su naoružani lјudi. Ali za sada se osećam manje ili više smireno, po prvi put nakon mnogo meseci mukotrpnog i teškog rada. Po prvi put nakon racije na prostorije „Borotbe", nakon masovnih hapšenja običnih lјudi u Harkovu (od kojih su mnogi postali moji prijatelјi), nakon napada na moje prijatelјe, nakon progona od strane policije i obaveštajnih službi, nakon pokušaja otmice mog druga i dečka u sred bela dana u centru grada.
Imamo solidarnost velikog broja lјudi, boraca za mir – često apolitičnih – od Ukrajinaca i lјudi iz raznih zemalјa širom sveta. Ali podrška opoziciji sadašnjem režimu – to je čin koji traži previše hrabrosti za jednog levog liberala. Niko od njih nije komentarisao ubistvo člana Komunističke partije Vjačeslava Kovšuna – od strane neonacista – verovatno jer on za njih nije bio lјudsko biće, već samo član „nepravilne buržoaske kompartije", dok su nacisti koji su ga ubili bili „progresivni" aktivisti Majdana. Niko nije rekao niti reč o otmici našeg druga, komuniste iz Volnovahe, ili o ubistvu mariupolskog novinara S. Dolgova. Isto tako su ćutali o atentatima na protivnike desničarskog režima u Harkovu, Odesi i Donbasu.
Imala sam nadu da će „levica" učestvovati u antiratnim protestima pružajući podršku suprugama i majkama u Zapadnoj Ukrajini, koji protestvuju protiv prisilne mobilizacije svojih muževa i sinova. Ali šta očekivati od onih koji nemaju srca ni da se nazovu komunistima. Oni koji sebe smatraju samo „levičarima" – liberali koji su amorfni i bez pretenzija na odgovornost i svest – poslušno služe interesima nacista i oligarha.
Sada ima nade za humane i poštene lјude. I ja znam da su tu.
Nedavna dešavanja, protesti majki i žena ukrajinskih vojnika, pokazali su da ukrajinskim radnicima nije potrebna glamurozna levičarska margina. Ukrajinskim radnicima trebaju smeli i ideološki profilisani komunisti, dok sa prezrivim kezom gledaju na „levičare". Radnicima trebaju oni koji se ne plaše radničke klase i koji su spremni da organizuju i obrazuju. Oni koji ne pitaju: „Kako da započnemo razgovor sa radnikom, a da nas on ne otera?". Oni koji smatraju radnika lјudskim bićem, a ne „vatnikom"6 koji je zaražen propagandom oligarha.
Znam takve lјude. Nјihova brojnost raste. Budućnost je njihova.
Ti lјudi će učiniti Ukrajinu slobodnom i socijalističkom.
1Odnosi se na objašnjenje drugomajskog masakra u Odesi od strane pristalica Kijeva.
2Sovjetska pesma iz Drugog svetskog rata.
3Pogrdan naziv za sovjetske nostalgičare.
4Pogrdan naziv za one koji nose traku Sv. Đorđa, narandžasto-crnu, koja je simbol pobede u Drugom svetskom ratu.
5Odnosi se na učesnike Majdana koji su poginuli. „Stotina“ u Ukrajini znači i „batalјon“.
6Pogrdan naziv za crvenoarmejce, koji su u Drugom svetskom ratu nosili vatirane kapute.
Izvor: International Marxist Tendency
