Ovde ćemo se malo pozabaviti suštinom našeg shvatanja marksizma kao nauke.
Nauka je nastala relativno kasno u istoriji ljudskog društva,tek negde u 17. veku, mada je čovek od svog nastanka nastojao da sazna svet koji ga je okruživao. Naučnom pogledu na svet prethodila su uglavnom religiska objašnjenja sveta, koja i danas postoje i pored snažnog razvoja naučnog objašnjenja sveta i činjenica na osnovu kojih su ta objašnjenja izvedena.Religiska uverenja imaju svoje korene u nemogućnosti shvatanja i objašnjenja prirodnih pojava, koja primitivan čovek nije mogao drugačije objasniti, nego kao uticaj božanskih sila.
Tvorci i pristalice božanskog shvatanja sveta tvrde da se ta shvatanja ne zasnivaju na ljudskoj praksi i iskustvu, već predstavljaju božanska otkrovenja, istine koje božanstvo saopštava preko nekog medijuma “izabranom narodu”. “Božanske istine” kao takve su večne, nepromenljive i ne smeju se podvrći bilo kakvoj sumnji da bi se mogle objektivno proveriti. U njih se ne sumnja. Time potpuno protivreče nauci, jer ne podležu proveri. Uglavnom, jedan medijum prenosi božanske istine odabranom narodu ili grupi ljudi. Pitanje je da li je medijum baš sve dobro zapamtio i preneo u izvornom obliku koji mu je „božanstvo“ predstavilo te „misli“. Mnoge od tih božanskih „istina“ nisu izdržale probu vremena.
Pre 17. veka i organizovanih naučnih disciplina, tokom dugog vremenskog perioda mnogi genijalni ljudi su svojim otkrićima pokretali svet napred. Vrlo često se događalo da ta otkrića budu potpuno zaboravljena.
Nauka se osamostaljuje kao poseban oblik saznanja i posebna društvena delatnost društveno priznata i prihvaćena. Jednom nastala kao posebna društvena delatnost, nauka se stalno razvijala, a naučni rad dobijao određene karakteristike, kako u saznavanju predmeta proučavanja, tako i u izražavanju naučnih saznanja do kojih se dolazi. Svaka naučna istina mora biti objektivno proverljiva i teoriski dokazana. Naučna saznanja moraju omogućiti predviđanje budućeg toka događaja. Naučna saznanja moraju biti sistematizovana, jer u nauci nema izolovanih istina i svaka pojava dobija svoje puno objašnjenje tek u kontekstu naučnog saznanja kao celine.
Najviši oblik naučnog saznanja je naučni zakon. Nauka se ne može svesti samo na prikupljanje i opisivanje pojava i činjenica. Naprotiv, ona pruža i njihovo objašnjenje, utvrđivanjem veza koje postoje između elemenata u pojedinim pojavama u utvrđivanjem međusobne povezanosti pojava. Utvrđivanje naučnih zakona predstavlja osnovni cilj naučnog rada. Utvrđeni naučni zakoni predstavljaju osnov predviđenja budućeg toka događaja i usmeravanja ljudske delatnosti u određenom pravcu. Dok ne saznamo zakone o prirodi oni predstavljaju zakonito kretanje materije, postoje i deluju mimo i izvan naše svesti. Kad upoznamo zakone koji deluju nezavisno od naše volje i od našeg saznanja mi smo gospodari društva i prirode. Naučni zakon možemo definisati kao iskaz o objektivno postojećoj nužnoj i suštinskoj vezi pojava čija su obeležja opštost, stalnost i predvidljivost. Naučni zakon predstavlja iskaz o objektivno postojećoj vezi između pojava. Po opšte prihvaćenom shvatanju naučnih zakona, naučni zakoni su relativno tačno objašnjenje prirodnih i društvenih pojmova i procesa. Veze između pojava,koje iskazuju naučni zakoni, jesu nužde. To su takve veze koje se ostvaruju bez izuzetaka kada postoje određeni uslovi. Nasuprot ovako određenoj nužnoj vezi postoje i slučajne veze koje se mogu ostvariti pri postojanju datih uslova. Nužnost i slučajnost su usko povezane. Jedna pojava ili jedna veza je nužna u jednoj situaciji, a slučajna u drugoj. Da bi jedan iskaz o objektivno postojećoj, nužnoj i suštinskoj vezi između pojava bio naučni zakon, on mora da ima obeležja opštosti, stalnosti i predvidljivosti. Obeležje opštosti naučnog zakona sastoji se u činjenici da se naučni zakon ne odnosi samo na jednu neponovljivu pojavu, već na vrste i važi za sve pojave iste vrste. Naučni zakon je iskaz o relativno stalnom odnosu između pojava. Predvidljivost, kao obeležje naučnog zakona proizilazi iz njegovih predhodnih obeležja i ukazuje na povezanost naučne delatnosti čoveka sa njegovom praksom. Naučni zakoni ne predstavljaju večne istine. Oni se upotpunjuju, menjaju ili potpuno odbacuju u svetlu novih činjenica koje ih potvrđuju ili odbacuju u delovima ili u celosti.
Samo otvoreni ljudski umovi mogu primiti nove činjenice, obraditi ih i dovesti u novu vezu sa već postojećim. To religija ne trpi. Religiji trebaju umovi koji su dogmatski, zatvoreni, koji ne trpe nove činjenice i koji odbacuju bilo kakvu sumnju u “božanske” istine.
Upravo to se događa u našim “komunističkim” redovima kada se pojedinci ( komunističke vođe) tretiraju kao nepogrešiva “božanstva” u čije rezultate i delovanje se ne sumnja i to prerasta u idolopoklonstvo. To samo pokazuje religijsko stanje uma takvih osoba usmereno na obožavanje komunističkih “božanstva”. Upravo takva shvatanja jesu najveća kočnica razvoja komunističke misli i pokazuje zarobljenost takvih umova u prostoru i vremenu. Nesposobnost kritike pokazuje male intelektualne domete takvih osoba, nesposobnih da objektivno analiziraju stvarnost. To pokazuje i nedovoljno znanje takvih osoba o fundamentalnim znanjima marksističke nauke. Nedovoljno znanje i intelektualnu ograničenost. Obično takvi ljudi su nesposobni da shvate suštinu marksizma kao nauke koja neprestano zahteva intelektualni napor da da rešenja koja će biti u skladu sa marksističkim pogledom na svet. Marksizam, kao naučni pogled na svet, bez prestanka teži daljem razvoju mišljenja ljudi koji pretenduju da sebe nazovu komunistima.
Upravo mi, članovi KPS-a, smo ljudi oslobođeni stega prošlosti i dogmatsko-religijskog shvatanja uloge pojedinaca u komunističkom pokretu. Za nas ne postoji niko iz naših, komunističkih redova ko je pošteđen kritike i stavljen na mesto koje mu ne pripada i niko za nas ne može biti ikona idolopoklonstva. Uopšte ne pretendujemo na našu bezgrešnost, ali znamo da će dolazeće vreme biti najboli sudija naših ideja i dela.
