Neka kažu ako imaju hrabrosti ... Srpski parlament postaje pozornica na kojoj se skoro svakodnevno izvode prvorazredne političke premijere. Za njihovu režiju je zadužena vladajuća većina. U sve jeftinijoj i beznačajnijoj ulozi glumaca nalaze se niko drugi do demokratski izabrani predstavnici naroda.
Jednu od poslednjih podastrtih režija predstavlja predlog izglasavanja novog Poslovnika o radu u Narodnoj skupštini. U pitanju nije beznačajan dokument, jer se njime regulišu vreme, sadržaj, dnevni red i ostali važni detalji parlamentarnog rada i izlaganja poslanika. Njime se ovaj put, u ime navodne efikasnosti, želi, međutim, opstruisati glas opozicije, drugim rečima, volja samog naroda. Jer, dokazuju Demokrati, od brzine kojom se budu donosili novi zakoni zavisi i ulazak Srbije u Evropu. Kao da je to već gotova stvar i kao da takvom stavu nema alternative nameće se najvišem narodnom predstavništvu drzak i ničim opravdan imperativ. U ime koga i u ime čega?
Daleko od Evrope
U ime promašenih neoliberalnih i neokapitalističkih aspiracija zajapurenuh demokratskih intriganata koji nisu uspeli da na brzu ruku Srbiju presvuku u evropskog izmećara zarad sopstvenih a još češće stranih interesa. Evropska unija se baš sada trese i ježi od recepata koje su im, sve dok nije izbila aktuelna globalna finansijska i ekonomska kriza, preporučivali mentori današnjih srpskih vladajućih političara. A takvi su, još uvek, ili, makar, sve do nedavno, vladali političkom scenom Evrope. Žarili i palili, u bukvalnom smislu i našom zemljom. Njih, međutim, upravo sada prozivaju baš oni koji su ih i najdirektnije birali, sopstveni birači. I to baš na ulicama gde se scenario ne odvija po pravilima unapred utvrđenog poslovnika. A vladajući u Srbiji, u susret krizi, setili se pravljenja novog poslovnika, e da bi se što više približili Evropi. Nije nego! Pa, ako bi to hteli morali bi znati da Evropa danas više nego ikada svoja prava traži na ulicama.
Poslednja skupštinska inicijativa koja pretenduje da bude i nova srpska mora trebala bi zato i biti prelomna stranica u borbi sa usahlom demokratskom aždajom iz koje više ne palacaju tako moćni plameni jezici koji su odavno utrnuli domaću već potpuno sluđenu publiku. Gola je istina da vladajući krugovi u Srbiji više nemaju kapitala i novca iz stranih fondova, jer ovi su posrnuli i posrću pod teretom domaćih zabluda. Tako, sada, u odbačenom i suvišnom balastu plutaju na pučini izgubljenih iluzija beznadežno propali reformisti, njihova scenarija i po automatizmu naučene partiture i zamisli kakva je jedna od predloženih za izmenu skupštinskog poslovnika. Da nije bahata i žalosna ovakva argumentacija bi bila komična.
Efikasnost tamo gde joj nije mesto
Pa zar efikasnost, što je eminentno ekonomska kategorija, rada parlamenta treba biti primarna mera ponašanja u Skupštini? Kao da Srbija nije dovoljno platila preko afera, kojima se ne zna broj a koje se, od kada su na vlasti sadašnji vlastodršci, vezuju skoro isključivo za njihove funkcionere i partije. Šta su ti isti uradili na planu poboljšanja životnog standarda, efikasnosti funkcionisanja privrede, važnih državnih i društvenih institucija, lokalne samouprave i uopšte uslova za bezbednu, sigurnu i zdravu egzistenciju građana. Koliko su nas u materijalnom, ekonomskom i društvenom smislu povezali ne sa Evropom već sa onim što je najprogresivnije i najbolje u toj istoj Uniji. To, izvesno, ne mogu biti programi po kojima smo, a na spoljni nagovor, kao zamorčići, uz asistenciju domaćih skorojevića, skoro celu poslednju deceniju bili izloženi.
A to za šta, insistiranjem na brzom postavljanju zakona preko donošenja novog poslovnika, hoće sada da nas povežu sa Evropom nije ništa drugo do istrajavanje na otrcanim i prevaziđenim konceptima kojih se i sama Unija na prečac odriče. Oni su u očajnom zaostatku ne u odnosu na formalno donošenje zakona i propisa, kako vladajući u Srbiji shvataju svoju ulogu u konkretnom slučaju, već u odnosu na razumevanje suštine ekonomskih i društvenih fenomena karakterističnih za postkrizni evropski ambijent. A baš na tom terenu, zarad cele zemlje i njenih građana, ali i perspektive onih koji tek dolaze, oni bi morali pokazati najvišu meru inteligencije, razumevanja pa, ako hoćete, i efikasnosti. Umesto toga poturaju narodu surogat efikasnosti. O inteligenciji takvog stava nije uputno ni govoriti.
A ako je već reč o efikasnosti sprovođenja reformi, šta je, onda, na primer, sa brzinom promena u sistemu državne uprave, pravosuđa, nauke, prosvete, zdravstva, kulture, sporta, čije je, rekli bismo namerno odugovlačenje koštalo društvo i pojedince nebrojeno izgubljenog novca, vremena i ugleda. Ko je kriv za još uvek neizgrađeni saobraćajni koridor 10 koji je trebalo i bukvalno da nas poveže sa Evropom? To se vrlo konkretno da izmeriti na berzanskim destinacijama kroz trošak zaduživanja svejedno, države ili neke kompanije. Ko snosi tu cenu neodgovornosti? Da li, možda, ista vladajuća elita, razmeštena kako u redovima vladajućih tako i onih koji su danas opozicija a do juče su bili na njihovim mestima. Sada se međusobno i krajnje neodgovorno prepucavaju za skupštinskom govornicom oko takvih, iako važnih, ali ipak proceduralnih stvari.
Ko snosi odgovornost za stalno padajući rejting zemlje zbog korupcije, kriminala, krupnog i sitnog lopovluka, nepoštovanja najobičnijih građanskih, da ne kažemo moralnih, standarda, odavno prihvaćenih u ostalom delu Evrope? Od naroda i pojedinaca prave budale i upućuju nas na političku odgovornost, kojoj su oni, navodno, podvrgnuti. Može li, međutim, ona uopšte biti dovoljna za ovako grandiozno posrtanje naroda, države i pojednaca? Zar ponovo upadati u stare greške i trčati glavom bez obzira prema onima koji i sami priznaju da su napravili fatalne greške, pita se narod u Srbiji? Da li se takva praksa može promeniti tek prepravkom starog ili donošenjem novog skupštinskog poslovnika.
I, na kraju, čemu se pozivati više na Evropu u ovom trenutku kada već sama stenje pod teretom sindikalnih i studentskih demonstracija, korporativnih neuspeha, berzanskih lomova, potkopavanja sopstvene monete, skandaloznih bankarskih prevara, čiji se spas traži u ništa manje spektakularnim nacionalizacijama putem ogoljene državne moći. Diktat državne biroktratije sada je osnovna premisa za dešavanja u teško uzdrmanim zapadnim društvima. Zar nisu, koliko do juče, politički i uopšte intelektualni papagaji sa domaće scene kreštali i sve najgore pisali i govorili protiv te iste nacionalizacije. Zakon o denacionalizaciji, nekada slavodobitno najavljivan sada, koliko znamo, još uvek snuždeno čeka u srpskom parlamentu neka bolja vremena. A njih će, pogotovo za sadašnje vlastodršce, biti svakim danom sve manje.
Privatizacija, koju su izvodili na najbestijalniji način, prodajući društveno i državno bogatstvo po nerealno niskim cenama, sada se sve ređe poteže kako bi se zakrpile mnogobrojne rupe u ispražnjenom srpskom budžetu. Imovina radnika i zaposlenih je i prečesto završavala u portfelju domaćih vlasnika i sasvim sporadično kod stranih koji su, ako ništa drugo, bar zapošljavali domaću radnu snagu. Kako i ne bi kada je ova u Srbiji već odavno izgubila bilo kakvu vrednost a ovih dana i meseci privatnici, kočoperno, čak i u pokušaju da to argumentovano dokazuju, posežu za kresanjem ionako preniskih nadnica. Nije ni čudo jer o nadnicama u parlamentu nikome ne pada ni na pamet da diskutuje. Jer, to je, po važećem ustavu, sfera privatnog odnosa poslodavaca i radnika. Postoje, naime, mnogo važnije stvari od kojih zavisi ulazak Srbije u Evropu. Budalaština do budalaštine.
Zaobilaženje naroda
Kako nikome od parlamentarnih partija i poslanika nije pala na um ideja o ustanovljavanju fonda za žrtve tranzicije. Takav predlog bi naišao na dopadanje i opštu prihvatljivost daleko najvećeg broja građana. Takva inicijativa bi mogla dovesti u pitanje ceo politički pejsaž Srbije i dobrano uzdrmati pozicije vladajućih struktura, koje se važnim delom finansiraju iz otete narodne imovine. To je, inače, bio put formiranja političke elite umesto klase radnog naroda. Jednako tako je i proizvodna delatnost u najširem smislu te reči gurnuta na marginu i mesto nje na pijedestal najvišeg nacionalnog interesa postavljena berzanska delatnost najopskurnijih domaćih i stranih poslovnih mešetara.
Zanimljiva je i ideja o formiranju vanparlamentarne skupštine koja se ne bi osnivala na građanskom već socijalnom principu. Ona bi, sigurno u najvećem delu morala biti izvan uticaja moćnih poslovnih krugova i bogatih pojedinaca koji pri sadašnjoj političkoj konfiguraciji presudno utiču na predlaganje i donošenje zakona. Jer, pozicija političkih partija i predobro plaćenih narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Srbije postala je važnija od realnog, sve oskudnijeg i jadnijeg, života građana, tj. radnika, seljaka, studenata i penzionera! Srbijom danas upravlja tzv. kompradorska elita, povezana sa stranim interesom, dok joj političku podršku ogromnim delom pruža klasa besposlenih rentijera. Pa, zar je to dominantan interes naroda?
I mesto da to bude tema parlamentarnih rasprava narodnih predstavnika, pozicije koliko i opozicije, oni se preganjaju oko donošenja novog skupštinskog poslovnika, skrivajući svoju nesposobnost ali i neodgovornost za stanje u društvu i državi. Srbija je, može se slobodno reći, umesto reformisanog društva i države, kako je obećavano, dobila ali i dobija pozorište sa sve izraženijim premijerno visokim ambicijama. Zanimljivo je da, iako i sada u stopu slede svoje kompromitovane mentore, na njih se više ne pozivaju kao primer za ugled. Valjda znaju i zašto.
Neka sada kažu, ako imaju dovoljno političke ali i građanske hrabrosti, u kom pravcu to Evropa ide kada pribegava nacionalizacijama, državnim intervencijama, monetarnom popuštanju i, što je najvažnije, priznanju da su sprovodili pogrešan koncept ekonomije? A, ako to i priznaju, da li bi narod u ojađenoj Srbiji mogao, bar ovaj put, sa postavom vladajućih političara i njihovim krajnje smežuranim idejama, da se okoristi ugledanjem na već danas uveliko izmenjenu Evropu?
