Stanje u komunističkom pokretu u Srbiji odlikuje se uglavnom konfuzijom koja je proistekla iz dubokog nepoznavanja i neshvatanja procesa u kojima se svet nalazi, kao i malih intelektualnih mogućnosti onih ljudi koji su ostali privrženi komunističkoj ideji da kritički objasne trenutni poraz naših ideja. Ne mislim da je komunizam kao ideja poražen, već smatram da se nikad nije ni stvarno zametnuo kao pogled na svet u srpskom narodu. Zašto je to tako, pokušaćemo da odgovorimo u ovom tekstu.
Kao prvo i osnovno u Srbiji nije postojala duga tradicija masovnog radničkog pokreta, jer je ovo bila pre svega agrarna zemlja do kraja 2.svetskog rata. Pobedom socijalističke revolucije,pobedom nad fašizmom i brzom industrijalizacijom Srbije, ogroman broj ljudi sa sela je postao deo radničke klase, ali se nikada nije oslobodio svoga seljačkog mentaliteta. Vremenom takav mentalitet se izuzetno dobro uklopio u gradski kvazigrađanski mentalitet, jer oba potiču iz istog izvora.
Poseban problem u bivšoj S F R J bilo je to što je Savez komunista predstavljao samo najmanji zajednički imenitelj etatizovanih, birokratizovanih i otuđenih od naroda partijskih vrhuški. Stvaranjem zaokruženih republičkih ekonomija stvarani su uslovi za raspad zemlje, kao i za primat republičkih nad saveznim zakonima. Ko je tome odlučujuće doprineo ? To su bili takozvani „komunisti“ u republičkim rukovodstvima bez čijeg aktivnog učešća ne bi raspad S F R J bio tako krvav. Opet je nacionalno pobedilo klasno. Naravno ti isti „komunisti“ postali su osnivači mnogih partija koje sa levičarskim idejama nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Jednom rečju ološ ostaje ološ. Treba dodati da su svi iskoristili priliku da se enormno obogate, što im i jeste bio pokretački motiv.
Dodatni element propasti socijalizma bio je nedovoljni stepen demokratizacije socijalizma. Ako se celokupan razvoj čovečanstva posmatra kao stalna borba za osvajanje slobode, neminovno se dolazi do spoznaje da nije moguć socijalizam bez demokratije, ali i obrnuto, nema demokratije bez socijalizma. Ako nema demokratije u procesu proizvodnje, onda je nema ni u društvu. Jedna od najvećih kapitalističkih laži je da postoji demokratija van procesa društvene proizvodnje, a da mora postojati diktatura u procesu proizvodnje. Tamo gde radnik nije vlasnik sredstava za proizvodnju i gde ne odlučuje o raspodeli viška vrednosti, tu nema demokratije. Jedini interes radnika u kapitalizmu je da što skuplje proda svoju radnu snagu. To i ništa više.
Vratimo se na stanje komunističkog pokreta u Srbiji. Evidentno je da u Srbiji ne postoji parlamentarna levica. Na vlasti se nalaze isključivo stranke čije su programsko uporište ideje neoliberalniog kapitalizma. Na izborima narod bira između istog. Izbor između istog nije izbor. Fingirani sukob između stranaka na vlasti i stranaka u opoziciji ne može da sakrije notornu činjenicu da se niko od njih ne zalaže za drugačiji društveno-ekonomski sistem od već postojećeg. Moramo reći da je državi Srbiji u ekonomskom smislu slomljena kičma, jer Srbija je u ovom trenutku okupirana zemlja pod protektoratom Vašingtona. Jednom rečju kolonija. Ovima na vlasti koje je postavio Vašington isporučuje stalno nove zahteve koje oni bezpogovorno izvršavaju. Krajnji cilj je uništenje države Srbije. Samo slepac to neće da vidi.
Posebna priča je da režim i mediji pod njegovom kontrolom koriste neke korisne idiote koji sebe predstavljaju kao komuniste i daju im gotovo neograničen prostor da lupetaju i zabavljaju javnost svojom glupošću, neukošću i primitivizmom. Ovo ti takozvani „komunisti“ rade isključivo u svom ličnom interesu kako bi se promovisali, a sa idejama komunizma nemaju blage veze jer nisu dovoljno pismeni da bilo šta pročitaju i razumeju na tu temu. Naravno, takvi likovi služe da nas komuniste predstave kao imbecile. Prave komuniste koji zaista nešto znače u komunističkim redovima i imaju šta da kažu doživeli su potpunu medijsku blokadu. Njih nigde niko u režimskim medijima neće videti.
Ono što je jedino preostalo nama pravim komunistima je imperativ ujedinjenja jer ovako malobrojni, zavađeni i rascepkani nećemo moći da opstanemo i predstavljamo snagu koja će zaustaviti sveopštu regresiju u kojoj se Srbija nalazi. Ovim putem kojim ide vladajući režim uz podršku lažne opozicije je put u sveopštu kako ekonomsku, tako i društvenu propast. Ujedinimo se i pobedimo ih!!!
