Već odavno govorimo da ova vlast upregnuta u službu krupnog zapadnog kapitala nepovratno uništava državu Srbiju i srpski narod. Kapitulacija kosovskometohjijskih Srba pred nepravdom i nasiljem “kosovskih institucija” i “međunarodne zajednice” olakšale bi muke onima za koje “EU nema alternative”.Ali Srbi su se zainatili i ne žele da pokleknu, oni ne žele da proćerdaju ono za šta su njihovi preci davali živote.
Svakoj amputaciji prethodi anestezija, uspavljivanje i umrtvljivanje. Tako je planirano i ovaj put od starane Zapada i domaće”prosrpske” vlasti da se opustoši , osiromaši, ponizi i učini bezvoljnom i umornom cela zemlja. Posle toga seci Srbiju po želji, jer “Srbija više neće ratovati” kako kaže “prosrpski” predsednik ove uboge zemlje. Stručnjaci za kontrolu sveta su izračunali da je kontrola najefikasnija nad zemljama površine manje od 50 000 kvadratnih kilometara i stanovništvom ispod 5 000 000. Ovakve zemlje ne poseduju dovoljne resurse za sopstveni razvoj i potpuno su zavisne od spoljnog faktora koji im određuje unutrašnju i spoljnu politiku. Srbiju treba svesti na proračunske okvire ili uništiti do kraja i tada će za Zapad “biti sve u redu”. Do tada uloga svake naše vlasti uspostavljene po volji Zapada biće samo da učestvuje u kolektivnoj anesteziji kako bi pacijent ( Srbija) što lakše podneo amputaciju, a ako pri tom izdahne, tim bolje. Uostalom, za vlastodršce Srbije ne treba brinuti. Dovoljno su se nakrali i obogatili da im nestanak Srbije neće teško pasti, jer je od Srbije ostala samo ludnica i kupleraj. Pitanje je da li ovakvu “državu”, skrojenu po meri mrzitelja Srbije i Srba, treba uopšte braniti. Naravno da treba, ali isto tako treba što pre onemogućiti sadašnju vlast i lažnu opoziciju da ispunjavajući naloge Zapada potpuno uništi državu Srbiju.Pored toga, jasna je podrška SAD i glavnih država EU dezintegracionim trendovima u okviru Srbije, kao i njihova jaka podrška integracionim trendovima svih balkanskih država i teritorija izvan Srbije. U slučaju svih bivših SFRJ republika, njihove republičke granice su svetinja, izuzev u slučaju Srbije.
Takođe, sa NATO okupacijom Kosova i njegovim priznanjem kao „države“ od strane tih istih većinskih NATO zemalja, očigledno nisu zaustavljeni dezintegracioni procesi unutar same Srbije, koji se izgleda sve više umnožavaju, umesto da stagniraju. Ti procesi su postali najizraženiji posle instaliranja kvinsliške vlasti u Srbiji posle 2000.god. a ogledaju se u raspadu zajednice Srbije i Crne Gore, proglašenje „nezavisnosti“ Kosova i radikalizaciji etničkih separatističkih tendencija u Raškoj oblasti, kao i regionalnih separatističkih tendencija u Vojvodini , i najnovijoj Dinkićevoj “ideji” da se Srbija razbije na “ujedinjene” regione. Zapad se ponaša prema državi Srbiji manje – više kao prema neprijateljskom entitetu bez obzira na apsolutno podaničko ponašanje kvinsliške vlasti. Pritisci na Srbe u Bosni radi ukidanja njihove preostale autonomije, kao i potpuna tišina Zapada spram onoga šta vlasti u Crnoj Gori rade prema Srbima i SPC, redovno nasilje na Kosovu i Hrvatskoj, ukazuju da oni očigledno imaju nešto i protiv Srba kao etničke grupe. Pitanje je zašto se to radi i sa kojim ciljem? Ovde se ostvaruje stara austro-ugarska ideja da Srbija nestane kao država, a po mogućstvu da i Srbi nestanu kao narod. Tu ideju je nastavila Nemačka, a sada joj se pridružuju i neke najmoćnije države Zapada. Ovde se radi i o tome da se Srbi satru, da nikada više ne budu u mogućnosti da stvore jaku državu.Naime, ne radi se samo o podrivanju trenutnog rivala, već o podrivanju mogućeg rivala koji nikada nije bio po volji Zapada
Zbog stranog faktora, neko bi možda pomislio da je na delu klasično pravilo „zavadi pa vladaj“ (Divide et impera). Taj termin se odnosi pre svega na strategiju u kojoj se veće koncentracije moći razbijaju na manje, radi ostvarenja kontrole nad njima, kroz održavanje neprekidne zavade među njima, da bi se sprečilo njihovo ponovno ujedinjavanje u veću strukturu moći. To na prvi pogled može da bude slučaj, ali kao što se vidi velik broj manjih delova bivše Jugoslavije sasvim lepo sarađuju i deluju koordinisano protiv jedne strane, tj. srpske. Ta koordinacija je uglavnom sprovedena od spoljašnjih zapadnih sila.
Ovde je na delu planiran i koordinisan rad Zapada pre svega Nemačke, SAD i Vatikana da uz pomoć spoljnog i unutrašnjeg faktora radi na uništavanju srpske države, kroz korišćenje, finansiranje, propagandu i planiranu koordinaciju sepratističkih pokreta, koji bi bili usmereni samo prema datoj ciljanoj naciji ( srpskoj), kojoj je namenjeno uništenje; radi sopstvenih geopolitičkih imperijalnih interesa. Da je ovde reč o tome, može se videti na sistemskom razbijanju kako SFRJ, tako i potiskivanju samo srpske strane od početka raspada SFRJ, pa do danas, sa tendencijom daljeg razvoja na štetu te srpske strane. Ta sistematičnost i postepenost podseća na „domino efekat“, u kojoj se jedna odvojena teritorija koristi u podsticanju za dalja odvajanja teritorija svoje bivše matične države.Naime, da ponovimo još jednom, koordinisana i postupna pojava i raspirivanje separatizama kako u SFRJ, tako i u Srbiji ukazuje da se radi o planskom razbijanju, uz spoljašnju koordinaciju, kao i to da su separatistički pokreti na ovim prostorima instrument spoljnje politike Zapada prema nama.
Sve se to odigrava određenim redosledom, koji ne može biti rezultat spontanosti. Samo posmatranje postupnog redosleda po kome se raspadala Jugoslavija i po kojem se suzbijao samo srpski faktor to jasno govori. Da ne govorimo o veoma aktivnoj pomoći Zapada svima onima koji su bili protiv Srba.
Takođe treba posmatrati kako su prošli bošnjački saveznici bosanskih Srba (Avdić i njegova autonomija), da se vidi kakva je sudbina čekala onoga ko je ostajao saveznik Srba. Okupacija Kosova, pogrom nad Srbima pred očima KFOR-a i međunarodne zajednice, pa priznanje „nezavisnosti“ posle nekoliko godina, od strane onih koji su Kosovo i zauzeli, kao i pritisak na preostalu veću srpsku enklavu na Kosovu nama ne ostavlja razloga za sumnju. To takođe treba uporediti i sa nastojanjima da se poništi Dejtonski sporazum, od strane istog Zapada, koji ga je i nametnuo, jer je poznato da je svaki “sporazum” Srbije sa Zapadom samo mrtvo slovo na papiru. Da je iza tih sporazuma stajala Rusija, uvereni smo da bi svako slovo na tim sporazumima bilo ispoštovano.
Velike sličnosti u kulturi, mentalitetu, istoriji i okruženju obe zemlje, čini Srbe mogućim saveznikom neke obnovljene i moćne ruske države, kao što ih čini dobrim uzorkom za šire planove Zapada prema Rusiji. Srbi se, poput Rusa nalaze rastegnuti između zapadnog i islamskog sveta. Takođe su bili uzroci stvaranju velikih višenacionalnih država, kao što su bili uzrok uništenju dve najmoćnije katoličke imperije u Evropi – Poljske i Austrougarske. Radi se o narodima, koji su pružali jak otpor osvajačkim imperijama u nameri da ih učine pokornim, a čiji je otpor bio jako vezan za državničku ideju, koja je uključivala nezavisan razvoj. U velikim višenacionalnim državama, koje su činili, jedino su Rusi i Srbi uneli državničke tradicije u njih (Jugoslavija i SSSR).
Takvi narodi, sa državničkom tradicijom i sposobnošću stvaranja velikih država predstavljaju prepreku imperijalnim ambicijama drugih, bilo realno ili potencijalno. Uništenje sposobnosti tih nacija da objedinjuju okolne narode, kao i njihovog integriteta je ključna za strane imperijalne interese. Ono što otežava srpski položaj u odnosu na Ruse, je vojna dominacija NATO pakta i instaliranje prozapadne vlasti u Srbiji, koja bezuslovno ispunjava svaki nalog sa Zapada. Kao što se vidi na primeru Jeljcinove Rusije, pored propasti komunizma i partije, kao i SSSR-a, nije prestalo aktivno neprijateljstvo Zapada prema njoj. Zašto je tako, vidi se iz citata Bžežinskog. Radi se o neprijateljstvu ne prema režimu ili ideologiji, već o neprijateljstvu prema ideji državnosti i državnih tradicija te nacije. Isti slučaj je i sa nama. Pored toga što je, kao takva, potencijalni ruski saveznik u budućnosti, bez obzira na prozapadnu vlast, Srbija je takođe, kao „Rusija u malom“ veoma zgodna za ispitivanje raznih mogućnosti koje su namenjene „Rusiji u velikom“.
Srbija, kao eksperiment, je dobar primer kako se jedna nacija može razbijati, ne samo kroz instrumentalizovan separatizam manjina, već i sistematskim stvaranjem novih naroda od tkiva same te nacije. Stvaranje Crnogoraca, muslimana i delom Hrvata,a u bliskoj perspektivi Vojvođana, kao posebnog naroda, je taj primer. To ukazuje da je moguće razbijati srpsku naciju do tačke njenog nepostojanja. Po teoriji domino efekta, svaka odcepljena grupa, koja se odvaja od Srba preuzima na sebe zadatak podrivanja preostale srpske teritorije, jer se njihov novi identitet psihološki zasniva na negaciji starog. Time ti novi narodi postaju sveži regruti za zapadne interese, koje slede sa velikim oduševljenjem. Ako posmatramo jednu širu sociološku definiciju da se narodom smatra velika grupa ljudi koji imaju zajedničku istoriju, kompaktnu teritoriju, jezik i religiju ( ne obavezno), onda jako dobro možemo videti ko od bivših jugoslovenskih naroda sebe s apsolutnim pravom može nazvati narodom. Odavno govorimo da nam Zapad sprema nestanak kao naroda , jer se već naslućuje stvaranje Vojvođana kao naroda koji će uz blagoslov ove vlasti to i postati. Naravno, da bi se to postiglo, moraju se naći neprijatelji Vojvođana i stalno stvarati osećaj ugroženosti od nekoga. To su naravno Srbi. Već se to uveliko radi uz podršku Zapada. Rasparčavanjem Srbije na regione, Srbije će se sama raspasti do nepostojanja.
Rusija i Kina su blokirali namere Zapada prema njima. Kina je vrlo brzo preduhitrila sopstveni raspad, gušenjem pobune 1989. na Tjenanmenu, dok je Rusija preokrenula situaciju smenom prozapadne vlasti, zavođenjem čvršće politike i Drugim čečenskim ratom, kojim je zaustavljen proces raspada države. Obe države su pored svega jake sile, sa moćnim i sačuvanim kontraobaveštajnim aparatom, koji može da aktivno spreči te namere. Srbija nije u tom položaju, jer je struktura njenih elita apsolutno kvinsliška, a spremnost velikog broja Srba da se svega odreknu zarad lične koristi i opšta slabost društva, čine položaj Srbije nezavidnim, sa oslabljenim mogućnostima za otpor. Takođe je jak aktivizam raznih NVO u medijima, čiji je cilj stvaranja „kolonijalnog mentaliteta“, kroz manipulaciju osećanjem krivice i okretanjem energije Srba protiv njih samih, kroz samomržnju.
U našem slučaju, pored Zapada, imamo izuzetno agresivnu Hrvatsku, koja je u velikoj meri formirala svoj identitet kroz neprijateljstvo prema Srbima i Srbiji, koja oduševljeno podržava sve dezintegracione pokrete unutar Srbije, nevezano za sam Zapad. U Srbiji je jasno na delu proces uništavanja Srbije, u najvećoj meri podstican od zapadnih mentora, uz saradnju svojih balkanskih satelita i uz voljnu i nevoljnu saradnju samih prozapadnih elita u Srbiji, koje im u velikoj meri olakšavaju namere, slamajući unutrašnju opoziciju. Pritisci koji se pojavljuju u Raškoj (Sandžaku) i Vojvodini su najverovatnije najava onog što nas čeka, kad Kosovo bude potpuno „pacifikovano“, imajući u vidu spomenuti „domino efekat“. Treba, povodom ovoga, obratiti pažnju na grupu stranih ambasadora „Prijatelji Sandžaka“, formiranu 2009. na inicijativu ambasadora SAD. Grupu skoro isključivo čine ambasadori zemalja NATO-a koji imaju u planu potpunu demontažu Srbije kao države i totalno rastakanje srpskog nacionalnog korpusa. Opcija rastakanja Srbije do njenog nestanka je za Zapad najisplatljivija, zato što ostatak neke preostale Srbije uvek može da se presabere i obrne proces dezintegracije u nekoj budućnosti. Takođe ostatak Srbije, iako mali može da postane mogući saveznik i baza ojačale Rusije, i kao trn usred NATO teritorije i izvor nestabilnosti. Pored toga, verovatno da će oni raditi na tome, čisto da vide koliko jedna nacija može da se razbija i kako lekcije iz tog eksperimenta mogu da se primene na Rusiju. Ono što čini tu mogućnost izvesnom je potpuna poslušnost i snishodljivost srpske vlasti prema Zapadu, što izuzetno olakšava posao. Kad već mogu da nam uzmu sve bez ikakvog otpora sa naše strane, što ne bi uzeli i ostatak? Srbija, kao takva, je potencijalni ruski saveznik, pa makar trenutno imala i antirusku vlast, jer Zapad misli unapred. Za Zapad nije problem trenutna srpska politika, nego sama Srbija kao država.
Bžežinski je rekao na jednom predavanju: „Lakše je pobiti milion ljudi, nego ih kontrolisati.“ Ukoliko primenimo ovu logiku na Srbe, možemo da zaključimo da je lakše uništiti Srbe kao narod, nego se truditi da se oni učine poslušnim. Ta opcija je svakako ekonomičnija, naročito jer ne postoje prepreke za njenu primenu, a postoji velik broj ljudi u Srbiji i van nje koji su spremni da joj pripomognu. Sve dok cena razbijanja Srbije bude niža od cene saradnje sa njom, Zapad će nastaviti ovu praksu.
Kao što se vidi, ovde se ne radi o „integracijama“ i „ekonomskom razvoju“, nego sa radi o opstanku. To je nešto što nam je nametnuto, i nema nikakve veze sa „velikosrpskim nacionalizmom“ ili „Miloševićem.“ Što se tiče ekonomije, da li Zapad zaista želi da vidi ekonomski razvijenu Srbiju, zemlju koja ima istorijat borbe sa stranim imperijama i državničke tradicije za nezavisnim postojanjem? Da li zaista jedna imperija, koja želi globalnu dominaciju, to želi sebi da priušti u srcu jugoistočne Evrope? Srbiju, koja može biti prirodni saveznik Rusije? Naravno da ne. Dakle, oni nas neće ostaviti na miru.
Ovaj tekst ne treba da tera na očajanje, već naprotiv. Mora se razviti agresivna kontrastrategija takvim planovima, jer nam je nametnuta borba za opstanak. Samo promenom društveno - političkog sistema, odnosno uspostavljanjem socijalizma mi se kao narod možemo odbraniti, jer se kapitalizam koji je nametnut srpskom narodu pokazao potpuno pogrešnim konceptom koji nas je gurnuo u sasvim izvesno nestajanje. Jednostavno, kapitalizam se pokazao kao potpuno promašen sistem koji nas ostavlja bez teritorija, uništava ekonomiju, omogućava pohlepnim skotovima na vlasti enormno bogaćenje, a većinu naroda je gurnuo u egzistencijalni očaj. Moramo učiniti da cena razbijanja Srbije bude skuplja od cene saradnje sa njom. Vladavina svetom je uvek bila san moćnih i bogatih, a jedina stvar koja ih je zaustavljala i naterala da se zamisle je bio otpor tim planovima. Iako otpor može da vodi u poraz, nepružanje otpora sigurnovodi srpski narod u nestanak. Pridružite nam se da zajedno sprečimo ovo zlo koje nas sve zajedno uništava.
