Ideja KPS-a za privredni preporod Srbije se zasniva pre svega na promeni društveno političkog uređenja kako bi se srpsko društvo podiglo kako iz ekonomskog tako i društvenog beznađa u koji nas je gurnuo podanički kompradorski režim udvornički i bezpogovoprno služeći interesima krupnog zapadnog kapitala.
U Srbiji su retki iole ugledni ekonomista koji smatraju da je za dobro njene ekonomije najbolje ili bar najmanje štetno preduzeti put privrednog razvoja zasnovan prevashodno na sopstvenim sredstvima i moćima umesto stranim kreditima i “strukturalno prilagođenim” zahtevima Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Međuostalim „ozbiljnim“ srpskim ekonomistima preovladava „mišljenje“ da nije moguć privredni oporavak bez masovnih investicija stranog kapitala i bez strukturalnih prilagođavanja kakva zahteva MMF, isključivo zato jer su prodane duše koje će za bednu crkavicu prodati i rođenu majku, a ne ekonomiju kao struku.
Koliko su pomenuti ekonomisti “ozbiljni”,bar u očima pisca ovih redova, svedoči činjenica da su donedavno listom bili protivnici“kapitalističke eksploatacije proleterijata” i zagovornici ili propovednici svih manje ili više uspešnih eksperimenata realnog socijalizma, od dirigovane privrede do “dogovorne” i “samoupravne ekonomije”. Danas su pak jednako gorljivi zagovornici ili propovednici divljeg,liberalnog kapitalizma i njegovih globalističkih posledica. Toliko o moralnom liku većine srpskih ekonomista koji se bez prestanka vrte na svim režimskim medijima. Dakle, u pitanju je sasvim ozbiljni simptom intelektualne i moralne prevrtljivosti od koje hronično pate ovdašnje bilo političke, bilo ekonomske pseudoelite.
U domenu o kome je reč istrajno i jednako usamljeno zastupamo mišljenje zasnovano na brojnim primerima istorijskog iskustva da je najbolji ili bar najmanje štetni put srpskog odgovora na izazove ekonomske krize onaj zasnovan na praksi samoodbrane posredstvom odlučnog ostvarenja i razvoja svih privrednih potencijala i oblika samodovoljnosti, uz rehabilitaciju usmerivačke uloge države, odnosno okretanje ka socijalizmu kao jedinom načinu opstanka Srbije kao države. Naravno, apsolutno je potrebno poverenje svih građana Srbije u državu i takođe apsolutnu odgovornost i stručnost državne uprave, naročito u domenu poreske politike i izvršavanja preuzetih obaveza. Sadašnje stanje u Republici Srbiji je potpuno naglavačke postavljeno u odnosu na ono što je potrebno kako bi se Srbija očuvala kao država, jer ovu kompradorsku vlast i lažnu opoziciju ništa drugo ne zanima osim bezpogovornog služenja zapadu kako bi zajednički pelješili sve siromašnije građane Srbije. Koliko poštovanje ima ova kolonijalna tvorevina koja se zove Srbija među građanima Srbije, kao i „poštovanje“ koje ima u svetu, vidimo i sami. Kao jedan od primera pretvaranja Srbije u koliniju, uzećemo sudbinu srpskog bankarstva.
Naše najveće banke su najpre uništene, a preostale su gotovo poklonjene, uz masnu proviziju kompradorskom sloju, stranom kapitalu. Od 34 banke 26 je u rukama stranog kapitala sa gotovo 90 posto bankarskog potencijala. Strane banke svakako neće da razvijaju našu privredu, osim što će izvlačiti profit u inostranstvo i promovisati tuđe privatne interese. Bez domaćih banaka i štednje bez simbioze domaće industrije i banaka, kao i bez državnog podsticanja investicija ne može biti dinamičnog, zdravog razvoja. No, to je potpuno drugi model i koncepcija razvoja, koja podrazumeva sasvim drugačiju društveno – ekonomsku postavku, otvoreno reći SOCIJALIZAM kao humano, demokratsko i nadasve pravedno društvo.
Prvi predočeni nedostatak, stvaranje srpskih banaka mora se rešiti tako što će se stvoriti i obnoviti domaće banke za potrebe pokretanja domaće proizvodnje kao i povraćaja bar jednog dela opljačkanih sredstava. S obzirom na to da postoji prilično dobra evidencija o tome ko je sve i koliko opljačkao srpski narod te gde je sve locirano oteto, nadležne službe mogle bi lako i brzo preobraziti narodnu pasivu u aktivu. Ipak, za tako veliku akciju nedostaje ono što je bitno: promena društvenog-ekonomskog sistema kako bi se donela skupštinska odluka i naredba da se vrati sve što je oteto. Za sada, otome možemo samo da maštamo. Ipak, bar da ne zaboravimo imena ljudi koji su uništili srpsku ekonomiju, a to su svi oni koji su se nalazili u rukovodećim strukturama ove zemlje posle 2000.god. Sadašnja rukovodeća ekipa je nedorasla ogromnim razvojnim, finansijskim i socijalnim problemima. Rezultati su do sada stvarno poražavajući. Na postojećem modelu i makroekonomskoj politici ne može se izaći iz krize i rešiti nagomilani problemi.
Faktori krize su se gomilali na jednom pogrešnom modelu razvoja i stabilizacije koji uništava privredu, stvara veliku prezaduženost i ogromne socijalne razlike. Bilo je samo pitanje trenutka kada će doći do otvorene duboke krize i u Srbiji jer je odabran sasvim pogrešnom modelu razvoja.Ovaj užasni izabrani model (privatizacija, liberalizacija, monetarizam, decentralizacija i dr) koji je nametnut od strane zapada, a uglavnom je sprovođen preko MMF i Svetske banke.
Izabrani model je zasnovan na privatizaciji i rasprodaji svega vrednog u zemlji, nagloj liberalizaciji uvoza i tržišta, restriktivnoj monetarnoj politici i ekspanzivnoj fiskalnoj politici. Privreda i društvo su dovedeni u potpunu zavisnost od uvoza kapitala. Nagla liberalizacija i politika precenjenog kursa su ugušili domaću proizvodnju i doveli do eksplozije uvoza i deficita spoljne trgovine, ali je naša kompradorska „ elita“ nastavljala po starom. Domaći faktori razvoja su uništeni. Poljoprivreda prepuštena sama sebi, bez sigurnosti u otkupu, niskim cenama, bez prave kreditne podrške banaka i fiskalne politike, nije mogla da iznese krizu i da se brže razvija – ako se uopšte može govoriti o bilo kakvom razvoju. Ekonomski rast je ostvaren u sferi finansijskih usluga i trgovine, dok je realni sektor (proizvodnja) gotovo uništen.
Treba konačno reći da je privatizacija pretvorena u običnu pljačku preduzeća, a privatizacijom banaka finansijski potencijal zemlje je stavljen u ruke stranog finansijskog kapitala. Stvarni vlasnici, do sada zaposleni, koji su godinama stvarali taj kapital i razvijali preduzeća, izbačeni su na ulicu. Ološ na vlasti i uz vlast kao i njihovi strani nalogodavci su se obogatili na neviđenoj pljački suštinski radničkog kapitala. Taj tako oteti kapital je otišao je u sferu spekulacija, trgovine ili je iznet u inostranstvo.
Uveli su kapitalizam primitivnog oblika, gotovo prvobitne akumulacije kapitala. Mnogi idioti iz vlade se otvoreno hvale „povratkom u kapitalizam“, kao da ne vide da tim oblikom kapitalizma uništavaju ukupno društvo. Naravno da vide, ali ih to uopšte ne interesuje.
CILJ: UNIŠTITI SRBIJU
Osnovni cilj zapada je uništenje Srbije. To se najlakše postiže ekonomskim merama, jer bez narodne ekonomije nema ni države. Kada je zapad 2000.god. instalirao marionetsku vlast u Srbiji, na čelo državnih ekonomskih institucija je doveo svoj proveren kadar. Ti „stručnjaci“ su imali samo srpska imena i ništa više sa Srbijom nisu imali. Lišeni bilo kakvih patriotskih osećanja, bili su samo obične propalice. Zbog toga su bili idealni za realizaciju ciljeva MMF-a i Svetske banke koje su u suštini osnovna poluga delovanja zapadne plutokratije.
Jedan od ciljeva ,ali ne i konačni cilj katastrofalnih učinaka operacije zvane
“strukturalno prilagođavanje” je uzurpacija državne vlasti u domenu ekonomije od strane domaćih agenata pod kontrolom Svetske banke i MMF. To je perspektiva koju je danas zapadna plutokratija preko Svetske banke i MMF-a ostvarila u Srbiji, a njihovo telo (sastavljeno od domaćih i stranih „stručnjaka“) preuzelo upravu nad Centralnom bankom i monetarnom politikom, od emisije novca i finansiranja poslovnih banaka do državnog budžeta, čime je Srbija izgubila svaki suverenitet i postala kolonija zapada.
Univerzalna formula tobožnjeg ekonomskog napretka koju MMF nameće svuda,bez obzira na civilizacijske i kulturne, političke i etničke specifičnosti “pacijenata”, sastoji se od nekoliko elemenata čiju razornost znatno uvećava njihova sprega. Po hronologiji “terapije”, prvi element je obično zahtev da se po načelima slobode, odnosno “slobodnog tržišta”, uklone ili sruše sve državne zaštite domaće proizvodnje, od carinskih barijera do subvencija privrednih grana i subjekata od vitalnog značaja za nacionalnu ekonomiju. Uz retoriku slobodarstva, taj element biva reklamiran kao idealno sredstvo podsticanja i jačanja domaće proizvodnje posredstvom “zdrave konkurencije”. U stvarnosti, lišena zaštite, domaća proizvodnja skoro redovno biva uništena agresijom stranih roba, često nižeg kvaliteta, čije su i cene niže silom kvantiteta. Uostalom, nije potrebna velika pamet da bi se pogodio ishod sukoba između domaćih proizvođača i stranih multinacionalnih kompanija koje poseduju i odgovarajuće razmere kapitala za investiranje u propagandu svojih proizvoda ( vidite samo reklame koje se vrte na „našim“ televizijama). Uzgred rečeno, najveće ekonomske sile sveta, poput SAD, Japana i Evropske unije raspolažu značajnim zaštitama sopstvenih proizvodnih snaga i tržišta. Tim silama ne pada na pamet da dosledno primenjuju recepte “slobodnog tržišta” već revnosno nastoje da sve odgovarajuće obaveze, u okviru Svetske trgovinske organizacije izbegnu ili relativiziraju. Zahtev za otvaranjem domaćeg tržišta redovno prati i nalog da se ukinu ili bar drastično smanje sva ograničenja spram operacija stranih investitora. Taj element se obično reklamira kao mera koja će “privući strani kapital”. U suštini, reč je o meri koja cilja da olakša osvajački i pljačkaški nastup stranog kapitala što svuda cilja da ostvari idealnu jednačinu: minimalna investicija - maksimalni profit.
Svuda gde su uklonjene sve prepreke liberalističkom razmahu amoralnosti izložene jednačine divljeg kapitalizma očituju se galopirajući procesi razaranja društvenog tkiva i prirodnog ambijenta. To su zone doslovnog širenja pustinja nihilizma, zone sumraka ljudskog i ekoloških katastrofa. Kada iskoristi sve što može i sve otruje i zagadi strani kapital napušta proizvedenu pustinju i seli se ka novom plenu.
Za zemlje postkomunizma, zvane “u tranziciji”, MMF svojoj formuli dodaje i element koji nalaže privatizaciju društvene,odnosno državne imovine, dakle u pravcu jednoobraznog tipa vlasništva. Taj zahtev cilja da rasprodaju narodnog bogatstva, odnosno materijalne osnove nezavisnosti, učini obaveznom. S obzirom na to da u “tranziciji” ne postoji stvarno tržište vrednosti koje su relativizovane kriznim, vanrednim uslovima one bivaju određene ad hoc i arbitrarno, po pravilu daleko ispod stvarnih nivoa iz prethodnog perioda ili potencijalnih u normalnim okolnostima. Osim toga, ni u jednoj zemlji koja prolazi kroz “tranziciju” nema mase slobodnog finansijskog kapitala kakvu iziskuju naloženi procesi privatizacije. Stoga se privatizacija tu vrši obično na veresiju. Tako pripadnici domaćih političkih nomenklatura i mafija postaju vlasnici narodne imovine takoreći za badava, i time se izjednačuju sa najobičnijim kriminalcima.
Naravno, najveći plen u velepljački zvanoj “privatizacija” stiču strani učesnici nameštenih „tendera“ i „aukcija“ jer raspolažu finansijskim sredstvima za otkup i podmićivanje lokalnih političkih struktura. Često oni kupuju veoma profitabilne industrije čiji su proizvodi odavno osvojili strana tržišta samo zato da bi ih zatvorili i izjalovili konkurenciju. Jednaku nihilističku svrhovitost ima i univerzalni zahtev MMF da “pacijenti” prepuste nacionalne monete “kliznom kursu”, odnosno stalnoj devalvaciji. Taj element formule MMF za samoubistvo nacionalnih ekonomija biva reklamiran kao idealno ili nužno sredstvo “poboljšavanja kompetitivnosti” domaćih proizvoda na stranim tržištima. U stvarnosti, s obzirom da formula MMF uništava iole ambiciozniju proizvodnju i onemogućava privredni razvoj “pacijent” obično nema šta da ponudi stranim investitorima i stranim tržištima izuzev sopstvene zemlje i sirovina, polufabrikata i jeftine radne snage kao i masovnih emigracija, izazvanih rastućom bedom. Prinudna devalvacija nacionalne monete cilja da nacionalna dobra i ljudske potencijale “pacijenta” obezvredi do bescenja i tako učini lakim plenom za pljačkaške pohode internacionale finansijskog kapitala. Posebno pogubi element formule MMF je zahtev da “pacijent” drastično smanjuje javne izdatke za društvene potrebe , kao i da takođe drastično snižava i ograničava zarade. Taj element cilja, pored ostalog, da drastično smanji ulogu države i da državu svede u razmere pukog servisa stranih naloga. Izlišno je isticati da takva politika povećava razmere bede i nezadovoljstvo masa. Izložena rastućem pritisku masovnog nezadovoljstva a lišena prihoda silom “podsticajne poreske politike” koja strane ulagače često i dugoročno oslobađa poreskih obaveza država je prinuđena da budžetske deficite namiruje pozajmicama koje uvećavaju njenu prezaduženost i podložnost ucenama i diktatima MMF i Svetske banke.
DUŽNIČKA EKONOMIJA
Na ovom mestu izlazimo pred glavni oblik novog kolonijalizma koji nameće MMF i SB. Reč je o takozvanoj “dužničkoj ekonomiji”, čiji parazitizam obuhvata već ceo svet, dakle ne samo nerazvijene veći mnoge razvijene zemlje koje su i najveći dužnici. Širom sveta “dužnička ekonomija” proizvodi socijalna raslojavanja i bedu i pokreće mase gladnih ka razvijenim zemljama. Kako je dobro opazio Džon Galbrajt, u pitanju je “đavolski krug”: kreditiranje izaziva bedu što iziskuje nova zaduženja, koja produbljuju bedu. Taj mehanizam Galbrajt uspelo prikazuje posredstvom cinične metafore:
“S obzirom da smo posedovali vakcinu (čitaj: finansijski kapital, stvoren pukim štampanjem moneta bezikakvog stvarnog pokrića) izmislili smo boginje (čitaj: bedu)”.
MMF je glavni policajac lihvarske internacionale i “zajmodavac poslednje instance” koji svako kreditiranje uslovljava izvršavanjem “strukturalnih prilagođavanja” privrede i politike zajmotražioca što ciljaju da ga učine sve slabijim, odnosno sve podložnijim parazitskoj eksploataciji kao i ekonomskim i političkim ucenama. Što je veća slabost države čijom ekonomijom, posredno ili neposredno, upravlja MMF i SB to su slabije njene odbrane od parazitizma. Za razliku od starog kolonijalizma, “novi kolonijalizam” je okupacija koju vrše globalne kompanije bez država ili državljanstva pod zaštitom i uz pomoć MMF, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije. Strani investitori su pokupovali ono što ih je od privrednih kapaciteta interesovalo, ali često samo iz razloga prodaje u bescenje, a kasnije te fabrike kao konkurentske zatvorili i radnike poslali na ulicu. Preduzeća su oteta i prodata tajkunima, čije poreklo kapitala nije proveravano ni traženo, pa se sada otkriva da je to najvećim delom kapital iz kriminogene zone. Najveći deo tih preduzeća je mrtav ili potpuno devastiran. Da li je to koncept razvoja, „restrukturisanja“ i tranzicije?
Kao svima razumljiv zaključak sledi da je jedini izlaz Srbije iz ovog kapitalističkog ludila hitna promena društveno – ekonomskog uređenja, odnosno uspostavljanje socijalizma. Najvažnija stvar je osvešćavanje ljudi koji velikim delom nisu svesni u šta su ih srpski kompradori gurnuli i kakva im je perspektiva života u Srbiji. Samo promenom svesti i uspostavljanjem socijalističkih društveno-ekonomskih odnosa, građani Srbije mogu očekivati ponovni procvat države Srbije kojoj pod vlašću sadašnje koalicije i lažne opozicije, sledi neminovni nestanak. Globalni ekonomski rat je već davno pokrenut, gutajući čitave narode hipnotisane snom o "demokratiji" i zemlji dembeliji, svetski moćnici stiču enormna bogatsrva. Mladi naraštaji bivaju gurani u mrak neznanja, perfidnim obrazovnim sistemom čiji i jedini cilj da mlade ljude oblikuje onako kako to i odgovara centrima ekonomske moći a i njihovim slugama u Srbiji, stvarajući tako čitave generacije robova.
IMATE IZBORA:
DOĐITE I PRIDRUŽITE NAM SE
