Nato pakt je najveća teroristička organizacija, stvorena da deluje kada ne pomažu drugi načini „ubeđivanja“ neposlušnih zemalja. Svaka zemlja kojoj je stalo da očuva sopstvenu nezavisnost kao uslov svekolikog razvoja, postaje meta razularenih zapadnih bandita. Mnoge zemlje su poklekle i postale kolonija zapada. Ni Srbija nije izuzetak. Postavši kolonija zapada, svaki dalji razvoj Srbije je onemogućen. Srbija se pljačka na sve moguće načine, a da se zamagli suština to domaći kvislinzi zovu „tranzicija, strane investicije, privatizacija“ i slične budalaštine kojima se prikriva kolonijalni odnos pljačke prirodnih, privrednih i ljudskih resursa u koji je Srbija zapala voljom zapada i izroda na vlasti.
Ovde nije reč samo o odnosu Srbije I Nato pakta, jer bilo kakvo svođenje na izolovan odnos između Srbije I Natoa zamagljuje suštinu stvari. Nato je samo delić onoga što nam čini zapad, odnosno zapadni kapital. Suština je prozaična do bola. Govoreći o krupnom zapadnom kapitalu, govorimo o vrlo uskoj interesnoj grupi koja je uzurpirala sve poluge vlasti ne samo u SAD, već i u svim ostalim zemljama zapada, a koje sprovode politiku ne u interesu dotičnih zemalja, već u interesu te grupe. Putem medija u službi te grupe, politika koja se sprovodi, sprovodi se kao da predstavlja interes dotičnih država. Samo budala može poverovati u takve tvrdnje.
Srbija zapadu treba kao nedefinisana teritorija koja se može rasparčavati I eksploatisati do samog uništenja državne teritorije, jer ne postoji ni jedna toliko siromašna zemlja da se ne može stalno pljačkati. Ekonomski, Srbija je ubijena država. Pogledajte sadašnji sastav vlade ( ni budući neće biti mnogo drugačiji ), pa će vam sve biti jasno. Niko nikada nije glasao za Verbića, Sertića, lepoticu Kori, Zoranu I ostale koji su Vučiću dodeljeni od strane zapada kao ministri. Srbija je samo periferna država oboda zapadnog kapitalizma kojoj je namenjen potpuni nestanak.
To jeste osveta zapadnog kapitala prema Srbiji, jer I takva kakva je, ipak je Srbija nanela ozbiljne gubitke, malo u vojnom, mnogo po pitanju ugleda Nato pakta u ratu ’99-te. Pre toga smo im odbili ultimatum iz Rambujea I pokazali celom svetu da se može boriti I protiv takvog monstruma kakav je Nato pakt I biti relativno uspešan kada je odnos u ekonomskoj I vojnoj snazi 1 prema 10 000.
Ono što nije uspelo zapadu 1999. godine, uspelo je finalnom okupacijom Srbije 2016. god. 1999. su nas bombardovali, razorili, oteli Kosovo i Metohiju, onda su dali 70 miliona dolara i kupili svu „našu“ opoziciju i tim parama oborili Miloševića. Tih bednih 70 miliona dolara je bilo dovoljno da Srbija postane voljom domaćih izdajnika, kolonija zapada. Dovoljno para da svi politikanti postanu bedni poslušnici zapada i saizvršioci plana uništavanja Srbije. Tadašnjem Dosu prišljamčili su se Socijalisti i kasnije prelakirani Radikali. Dolazak na vlast kolaboracionističkih krugova u suštini predstavlja gubitak suvereniteta zemlje i potpuno potčinjavanje zapadnom agresoru koji uz pomoć instaliranog marionetskog režima vrši okupaciju i kolonizaciju Srbije pljačkajući je do krajnjih granica izdržljivosti.
Ulazak Srbije u zločinačku NATO orbitu ( bez formalnog učlanjenja ) je zapadu potreban kao čin konačnog poraza i poniženja Srbije, koja se 1999. godine jedina u Evropi suprotstavila uzdizanju SAD i NATO do novog hegemona u Evropi. Zbog toga se od Srbije već 15 godina pravi primer za potencijalne bundžije u celom svetu. I „simbolička saradnja“ tu nije dovoljna, baš kao što ni „simboličko savezništvo sa Rusijom“ nije prihvatljivo za Zapad. Dakle, Srbiju će nastaviti da lome, ali glavnu ulogu u tom lomljenju neće igrati NATO, već EU, koja i dalje opstaje na srpskoj medijskoj i političkoj sceni kao „obećana zemlja blagostanja i standarda“, kao zemlja „dembelija“. Ovakvo, od strane „srpskih“ vlasti od 2 000.god. predstavljanje „srpskih“ interesa je ono što se suprotstavlja političkoj samostalnosti, državnoj i narodnoj suverenosti i vitalnim nacionalnim interesima, uključujući i savezništvo sa Rusijom. Jedina stvar kojom vlast hrli ka Natou predstavlja uverenje da će Nato biti garant zaštite svekolike bulumente izroda na vlasti od pravednog narodnog gneva.
Srbija je NATO-u potrebna kao tranzitna zemlja i kao ključ Balkanskog poluostrva, a samim tim i kao ključ čitavog istočnog Sredozemlja.
Formalno Srbija ne mora da stupi u NATO, a defakto je još od Tadićevog predsedničkog mandata potpisan čitav niz zasebnih sporazuma sa Alijansom, a poslednji u tom nizu je sporazum o logističkoj podršci i diplomatskom imunitetu. Taj dokument daje NATO-u takve mogućnosti da Alijansi nije više ni potrebno bilo kakvo stupanje Srbije u NATO. Alijansa je od Srbije već dobila sve što je mogla: potpunu slobodu kretanja bez prethodne najave, diplomatski imunitet i pristup svim objektima. Srbija, sa druge strane, ne dobija od NATO-a ništa. Alijansa se nije obavezala da čuva celovitost Srbije, o čemu lažu Nikolić i Vučić. U sporazumu to jednostavno ne postoji. Ali zato postoje druge zanimljive odredbe. Na primer, Srbija nema pravo da uputi žalbu NATO-u ukoliko se ispostavi da tehnika Alijanse nije ispravna, pa čak i ako zbog toga neko izgubi život. To pitanje ne može biti podignuto na međunarodne instance, jer Srbija jednostavno nema pravo, a nema ni kome da podnosi takvu tužbu. Drugim rečima, generalno gledano NATO može da skladišti u Srbiji svo neispravno oružje i municiju kojoj je prošao rok i koja može da izazove smrt i uništenje. Štaviše, taj sporazum ne može da raskine jedna strana. On može prestati da važi samo na obostranu inicijativu. Ako jedna strana zahteva da se sporazum anulira, mora najpre da prođe oko godinu dana, a uz to pomenuta strana treba da plati ogromne kazne. To faktički znači da Srbija ne može samostalno da anulira taj sporazum. Taj sporazum je daleko gori od stupanja u NATO. To je jaram, a ne ravnopravno partnerstvo.
Važan faktor jeste činjenica da je većina sporazuma o saradnji sa NATO potpisana bez ikakve javne rasprave, praktično iza leđa javnosti, skoro u tajnosti. Većina građana Srbije tek sada saznaje o IPAP sporazumu koji je Vučićeva vlada potpisala pre godinu dana. Ispostavilo se da je to jedini način da se u Srbiji forsira NATO - kradom i u potaji. Za poslednjih desetak godina, svaki pokušaj popularizacije NATO preko skupih medijskih kampanja izazivao je samo kontraefekat, a rejting NATO u zemlji bi po pravilu padao za još koji procenat niže. Zato i sadašnje vlasti insistiraju na tome da se „ništa nije dogodilo“, i da je to samo potvrđivanje sporazuma koji su „potpisani ranije“.
Naravno, ta politika ne može trajati večno. Za neke dalje korake u smeru NATO, vlast bi morala da i nominalno odustane od državne neutralnosti i pođe putem kojim je pošla Crna Gora. Međutim, malo je verovatno da bi takva kampanja urodila plodom, kao što nije izvesna njena budućnosti i u samoj Crnoj Gori.
Zbog polutajno i nedemokratski potpisanih ugovora sa NATO,protiv volje 80 posto naroda,treba tražiti ostavku Vlade i procesuirati odgovorne za veleizdaju!Ne samo da su predali Kosovo,deo koji je bio neokupiran i sa narodom nealbanskog porekla,nego je u Stejt departmentu Vlada Srbije tajno prihvatila uslove za punu saradnju sa NATO paktom u Srbiji!Ne treba nam NATO da nas čuva od prijatelja Rusa,ali Vladi su potrebni FBI u Beogradu i ugovori sa NATO,da čuvaju njih,izdajnike od pravednog gneva naroda!
Jedna suluda tvrdnja idiota na vlasti je da „nam je potreban NATO kao saveznik da zaštiti Srbe na Kosovu“ , što je zaista vrhunac besčašća. Narodski rečeno: „Potrebna nam je lisica da čuva kokoške“ ili „Potreban nam je vuk da čuva jagnjad“ ili da budemo cinični do kraja „Potrebna nam su nam SSovci i koncentracioni logori da bi se sačuvali Jevreji.“ Sve u svemu, čini se da je u ovoj ludačkoj reinterpretaciji istorije NATO u stvari 1999. „zaštitio“ Srbiju, „zaštitio“ Srbe, iako je bombama ubio nekoliko hiljada ljudi, razrušio zemlju i tako je“zaštitio“, uništio privredu i takođe je time u stvari „unapredio“, otkinuo 15% teritorije Srbije i tako stvorio još „veću“ državu i stvorio drugu albansku državu na teritoriji Srbije kako bi „sačuvao“ Srbe na Kosovu i Metohiji! Ovo ni Orvel ne bi bolje smislio!
Njima se pridružuje naš na brzinu visokoobrazovani predsednik koji kaže da Srbija nema neprijatelje. Pored ovakvih „prijatelja“ nama neprijatelji nisu potrebni. Dovoljno su „prijatelji“.
Da vidimo šta nam rade naši hrvatski „prijatelji“.
Ustaški pokret je u zadnje vreme u Hrvatskoj ojačao do euforije, koja se manifestuje svakodnevnim proustaškim ispadima i ekscesima. Krila im daje činjenica da su preuzeli kompletnu vlast u toj zemlji. Zna se da je jedan od osnovna tri cilja njihovog pokreta – Hrvatska u granicama bivše NDH (prva dva cilja – nezavisna država i etnički čista Hrvatska već su ostvareni). Nerealno je očekivati da se ustaški pokret odrekne ove ideje, jer bi to značilo da se odrekao same idejne suštine svog postojanja. Nijedan političar i nijedna ličnost u Hrvatskoj, čak i kada bi hteli, nemaju moć da ignorišu ili koriguju ove stare ciljeve. Oni su jači od svakog aktuelnog autoriteta u Hrvatskoj. Ako je ustaški pokret mogao da istraje na svojim idejama decenijama u uslovima kada nisu imali državu, zašto bi sada odustali kada imaju državu i snažnu podršku Nato pakta. Procenjuju da bolju priliku za ostvarenje trećeg cilja nikad neće imati. U tome su apsolutno u pravu.Ko nam garantuje da naše teritorije već nekome nisu obećane? Sve se okolne zemlje mogu namiriti teritorijom Srbije.
Nije nemoguće zamisliti da se ustaše pod znamenjem Natoa lepo šetaju Srbijom i čine šta im je volja, bez ikakve kazne za ono što učine. Ukoliko ubiju, zakolju nekog stanovnika Srbije ( mala tjelesna vježba), za njih ne postoji sud ( amnestirani u startu ),a mi ćemo mirno, „dogovorom“, rešiti spor.
Kako verovati onome ko nam sistematski čini samo zlo i nema čak ni u naznakama da će u budućnosti biti drugačije. Pritisci, pretnje i ucene prema Srbiji poprimaju elemente klasčnog reketa mafijaških klanova – platite cenu i mi ćemo da vas štitimo. Cena je odricanje od onih koji nam čine dobro i koji nas ničim ne ucenjuju, već samo traže da ne budemo protiv njih. Ucena zapada prema Srbiji je teška, jer traži odricanje od Rusije koji nam sve vreme čini i misli dobro. Zato bi popuštanje pod pritiscima onih koji žele da nas stave pod svoju kontrolu bilo, ne samo nečasno i sramotno, nego i neracionalno sa stanovišta naše bezbednosti. Ko će sprečiti rasparčavanje i uništenje Srbije ako se odreknemo svojih dokazanih prijatelja i svoje vojne snage i sposobnosti? Ako je u pitanju klasičan reket – a stvar je itekako liči – onda nije u pitanju jednokratan ustupak i cena koja se može platiti jednim potezom unapred. Reket se plaća mesečno, kontinuirano. Naše sposobnosti da se odupremo drskim i nečasnim zahtevima u tom slučaju bile bi sve manje. A šta bi mogao biti neki od sledećih zahteva? Moglo bi se tražiti da budemo, kao što će biti Hrvati, pešadija na jednom delu „istočnog fronta“, koji se polako, ali sigurno formira. Sada je vreme da se upitamo da li smo na to spremni?
Postali smo „vojno neutralni“ u odnosu na one koji nam oduzimaju Kosmet identično kao i prema onima koji su nam južnu pokrajinu branili. U najmanju ruku teška istorijska sramota, a takođe i maloumnost!
I nije problem čak ni dostignuti nivo „Partnerstva za mir“ – formalno u vezi tzv. vojne neutralnosti, problem je duh NATO-a koji je ugrađen u naš sistem odbrane, u Vojsku Srbije. Srbija je od strane zapada razoružana zato da bi bila lak zalogaj novom načinu osvajanja.
Izdajnička vlast prepuna izroda i ološa zagovara „taktiku“ – ćuti, trpi, čekaj, ne idi dalje, igraj po taktovima njihove muzike, budi ljigav, budi kukavica, budi jadan, bedan, pružaj sve što ti traže…. budi „vojno neutralan“. Sve ono što Srbi kroz svoju istoriju nikada nisu bili! Dakle, nudi nam istorijsku sramotu i beščašće.
Umesto da u naoružavanju i vojnom jačanju Srbije u skladu sa ponašanjem susednih zemalja vide jačanje naše bezbednosti i faktor odvraćanja od svih tipova agresije, pa i one nevojnim sredstvima, zagovornici ulaska Srbije u NATO u tome vide naše zveckanje oružjem i provociranje najveće svetske sile. Procenjuju da tako sami sebe ugrožavamo i dajemo povoda da ponovo budemo meta njihovog subverzivnog i vojnog delovanja.
Oni naše pretke, pa i novije državnike proglašavaju budalama, jer su se mnogo puta otvoreno suprostavili ili sukobili sa najvećim svetskim silama u punom naponu moći. Upozoravaju da se takve greške ne smeju ponoviti i preporučuju politiku Bugarske kao šablon – ko je jači oni su s njim. Ne vide ili ne prihvataju kao važan argument da njihovi zahtevi i predlozi istovremeno znače odricanje od svoje istorije i svog bića, onog što nas čini narodom i Srbima.
Ima nešto ogavno, podlo i lažljivo u nekakvoj priči srpskih izroda o nekakvoj srpskoj neutralnosti. Zar je moguće napraviti podjednaku distancu od svetskog teroriste broj jedan Nato pakta i ostalog dela čovečanstva. Kakva to distanca treba da bude između onih koji ti žele zlo, koji ti oduzimaju teritoriju, ubijaju i dalje osiromašenim uranijom, jer rak kosi stanovništvo Srbije i onih koji nas nikada ničim nisu ugrožavali. Zar zaista treba da bude podjednaka distanca između zla i dobra? Pa kakav kreten treba da bude neko i izabere podjednaku distancu između to dvoje? Lažna neutralnost predstavlja još jedno bacanje prašine u oči građanima Srbije, jer je Srbija duboko zaglibila u sramnom zagrljaju Nato pakta.
Skupština Srbije je ratifikovala Sporazum o saradnji sa NATO koji predviđa slobodu kretanja i imunitet svim pripadnicima NATO-a.
IPAP, između ostalog, podrazumeva potpisivanje sporazuma kojim se reguliše prelazak granice i nivo imuniteta za pripadnike Alijanse dok prolaze kroz Srbiju ili borave u njoj, kao i pristup vojnim objektima. Srbija se takođe obavezala i da regionalni centar za obuku “Jug”, kod Bujanovca, bude otvoren za sve zemlje članice Partnerstva za mir i NATO, da postepeno usklađuje svoje propise u oblasti odbrane sa EU, kao i da uništi „viškove“ naoružanja.
Sporazum Srbije i NATO o saradnji u oblasti logističke podrške predviđa slobodu kretanja i diplomatski imunitet svim pripadnicima NATO u našoj zemlji, kao i privilegije koje sleduju diplomatama po Bečkoj
Pripadnici ovih tela NATO i njihova vozila imaće, kako se navodi, “pravo neophodnog slobodnog prolaza i pristupa kroz čitavu Srbiju”, dok će se ulazak u zabranjene bezbednosne zone usaglašavati sa našim nadležnim organima. Naglašeno je i da se osoblju NATO na njihov zahtev mora odobriti pristup svim državnim i privatnim objektima.
Celokupno osoblje NATO-a uživaće diplomatski imunitet i biće oslobođeno plaćanja poreza, carina, PDV, moći će da uvozi opremu i ugovara nabavku robe, usluga i građevinske radove - bez ikakvih opterećenja. Tačnije, neće imati nikakve namete, osim za komunalne usluge.
U svetlu jedne šire slike onoga šta nam zapad radi, valja se prisetiti da nam MMF naređuje da moramo sve da prodamo, da su bankarski dugovi i lihvarske kamate svetinja, da ne smemo da koristimo monetarnu politiku za sopstveni razvoj, da su obrazovanje i zdravstvo nepotrebni troškovi, da razvoj dolazi suštinski od stranih investicija i da zato sve treba unapred pokloniti stranim investitorima i obavezati se da ih u korišćenju poklona nikada, dok je sveta i veka, nećemo uznemiravati, itd.
NATO nam naređuje da ne smemo da imamo svoju vojsku, osim na nivou počasnih plotuna, moramo da „spalimo“ svoju vojnu strategiju i taktiku, vojska mora biti transparentna za kaplare stranih obaveštajnih službi neprekidno, kao dragstor, finansije moraju biti bedne, a rezervni sastav nepostojeći. Najstrože je zabranjeno baviti se pitanjima realne odbrane zemlje.
Briselski sporazumi nam naređuju da se odreknemo Kosova i Metohije, da ukinemo sve što postoji od institucija Srbije na Kosovu, prenesemo vlasništvo nad svim privrednim resursima na tzv. vladu Prištine i poguramo svoje državljane da se „integrišu“ bez ostatka u pravni sistem samoproglašene države Kosovo.
Svako priseban reći će da se iz ovog okvira nužno mora izaći i da se svi napori pre svega moraju usmeriti u tom pravcu. Vučić kaže - nikako! To je rizično i samo oni koji ne znaju šta govore, predlažu iskorak iz zadatog okvira.
Taj „rizik“ o kome Vučić govori oduvek se u Srbiji zvao „borba za slobodu“. Naravno da je rizično kidati ropske lance, ali nema drugog puta ka slobodi. To ne znači da se u borbi za slobodu ne biraju pametno sredstva, vreme i mesto, ali Vučić ne dozvoljava uopšte da se ide putem oslobođenja. On ropstvo označava kao način da se „Srbija ne vrati u srednji vek“ I prema tome, to je njegova vrhovna mudrost. Još nas uverava Vučić da ćemo uskoro ( samo što nismo) postati razvijena I bogata država.Besmisleno. Kakve veze ima Srbija sa tim državama i ono što je još važnije, kakve veze ima bogatstvo tih država sa članstvom u EU?
Naspram tog nepokolebljivog i praktično plebiscitarnog otpora srpskih građana prema ovoj razbojničkoj organizaciji stoji paradoks – istorijat odnosa NATO i Srbije, koji se „puzajućim trkom“ približavaju tački u kojoj će se odustati od vojne “neutralnosti” i proglasiti, voljom izroda na vlasti I u lažnoj opoziciji, pretenzija Srbije da se učlani u Pakt. Što se tiče velikog broja naših političara iz svih parlamentarnih stranaka – to bi se već odavno dogodilo, da nije te neprijatne činjenice javnog mnjenja i neugodne neophodnosti da se političari dodvoravaju građanima kako bi ponovo bili izabrani na narednim izborima. Ali uprkos tom otporu, saradnja Srbije i NATO je impresivna – 2005. godine Koštuničina vlada potpisala je sporazum koji garantuje slobodan tranzit NATO snaga kroz Srbiju do Kosova, 2006. godine uvela je Srbiju u Partnerstvo za mir i otvorila zloglasnu Kancelariju NATO usred srpskog Ministarstva odbrane. Godine 2009. vlada Mirka Cvetkovića započela je, a 2015. godine Vučićeva vlada usvojila je Akcioni plan individualnog partnerstva (IPAP), da bi Narodna skupština ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO, koji podrazumeva „specijalni status“ NATO vojnika na teritoriji vojno neutralne Srbije i stavljanje im na raspolaganje srpske vojne infrastrukture.
Sramotna je srpska “Narodna” skupština koja predstavlja tragikomičnu glasačku mašineriju za aklamativno usvajanje svih odluka izvršne vlasti. Osnovni problem odnosa Srbije i NATO jeste problem potpunog odsustva demokratije na srpskoj javnoj sceni, što omogućava da izvršna vlast bez ikakvih političkih posledica donosi odluke koje su protiv interesa apsolutne većine njenih građana.
Nije sporno da prosečan građanin Srbije na pomen NATO primarno reaguje sa psovkom, ali ta reakcija nije ništa manje „emotivna“ od sladostrasnog ulizišitva i skoro erotične zaljubljenosti koji naša politička elita oseća i manifestuje prema briselskim i vašingtonskim diplomatama, prema „zapadnim vrednostima“, kapitalu, kompanijama i institucijama.
Problem koji srpski narod ima sa Alijansom nije problem emotivne prirode, već moralne. NATO predstavlja polugu globalnog imperijalizma koji širom planete seje bedu, glad, ratove i smrt. NATO predstavlja organizaciju koja uništava čitave države da bi zaštitila individualne interese zapadnog, pre svega američkog kapitala. NATO predstavlja viskotehnološku oružanu hordu koja seje smrt širom sveta (ne samo u Srbiji), ne prežući od najgnusnijih ratnih zločina (poput ubistava dece, tepih-bombardovanja civilnih naselja, terorizma itd.) i upotrebe međunarodnim konvencijama zabranjenih vidova naoružanja, bez trunke obzira prema narodu ili teritoriji kojima „implementira slobodu i demokratiju“.
Najkraće rečeno, NATO je globalna industrija smrti koja uređene, civilizovane i prosperitetne države pretvara u postapokaliptične bestragije, bez ikakve nade za budućnost. Za srpske građane sa svojim jakim moralnim kompasom to nije stvar lične ozlojeđenosti na vojsku koja je bombardovala Srbiju, već stvar principa. A moralni principi su upravo stvar razuma, a ne stvar emocija.
Moralni principi su ono što izdvaja većinu građana Srbije od izroda na vlasti koji u odnosu na zapad I njegove degenerisane institucije imaju samo oralne sladostrasne principe.
